Katarina Jovanović

Katarina A. Jovanović (Beograd, 8. april 1869Cirih, 31. maj 1954) bila je srpski prevodilac, istoričar književnosti, publicista, filozof, novinar i humanitarni radnik. Veći deo svog života provela je u inostranstvu. U Srbiji je živela svega 16 godina, a van nje 69. Na nemački jezik prevela je neka od najznačajnih dela srpske i jugoslovenske književnosti. Za svoje prevode vrhunskog kvaliteta nagrađivana je u inostranstvu. Četrdesetdve godine bavila se humanitarnim radom pomažući Srbe u Otadžbini i van nje u najtežim trenucima srpske istorije. Srpska biblioteka u Cirihu, Biblioteka Katarina Jovanović, nosi njeno ime.

Katarina Jovanović
Katarina i Konstantin Jovanović
Datum rođenja(1869-04-08)8. april 1869.
Mesto rođenjaBeograd
 Kneževina Srbija
Datum smrti31. maj 1954.(1954-05-31) (85 god.)
Mesto smrtiCirih
 Švajcarska

Porodica uredi

Rođena je u Beogradu u Kosovskoj ulici br. 25, i bila je ćerka jednog od najzačanijih srpskih fotografa, Anastasa Jovanovića i majke Marije i polusestra znamenitog srpskog arhitekte, Konstantina Jovanovića. Anastas je svoju decu vaspitavo u nacionalnom duhu, upućujući ih na bogatstvo srpske kulture. Majka Marija je unosila u njihovo vaspitanje svu sboju dobrotu, nežnost i intelektualni duh, te je naročito insistirala da njihova ćerka jedinica treba da stekne solidno obrazovanje, smatrajući da ženama nije mesto mesto samo u kući.

Biografija uredi

Posle pohađanja osnovne škole, Katarina je nastavila da se školuje preko privatnih časova, učeći od svoje braće i oca i čitajući knjige iz očeve bogate biblioteke. Sa šesnaest godina, 1885. godine, Katarina je napustila Beograd. Otišla je kod polubrata Konstantina u Beč i tamo nastavila školovanje. Redovno je obilazila Beograd sve do 1899. godine, kada joj je preminuo otac. Zbog izbijanja I Svetskog rata bila je prinuđena da napusti prestonicu i da se preseli u Švajcarsku. Nastanila se u Cirihu, gde je živela s braćom. U Beogradu je živela u Karađorđevoj 7.[1][2]

Vremenom je postala vrstan poznavalac i srpskog i nemačkog jezika. Čak je naučila da se služi i specifičnim ciriškim dijalektom nemačkog jezika (tzv. alemanski jezik ili švajcarski nemački). Svoja lingvistička znanja iskoristila je za dobrobit svog naroda, šireći slavu srpske književnosti svetom.

Dela uredi

Prevodilački rad uredi

Katarina Jovanović je na nemački jezik prvo prevela „Gorski vijenac” i „Luču mikrokozmu”, verovatno zato što je Njegoš bio njen omiljeni pisac. Za ovaj prevod je kasnije (1939. godine) dobila prestižnu Humboltovu nagradu koju dodeljuje Minhenska akademija nauka. Ova knjiga je štampana u svega 4.000 primeraka i većina njih je stradala u bombardovanju Minhena 1944/45. godine. Pred kraj života je pripremila i drugo, popravljeno izdanje prevoda Vijenca i Luče, ali nije dočekala njihov izlazak iz štampe.

Katarina Jovanović je nastavila svoj prevodilački i književno-istorijski rad i posle prevoda Njegoša. Čuvena ciriška kuća Rošer je 1932. godine objavila knjigu „Antologija jugoslovenske književnosti - pesnici i pripovedači”, u izboru i prevodu Katarine Jovanović. Ova antologija je izvrsno predstavila presek istorije srpske, hrvatske i slovenačke književnosti od srednjeg veka do savremenog doba nemačkoj čitalačkoj publici. Obuhvatila je pesnike od monahinje Jefimije s kraja XIV veka do Desanke Maksimović i Gustava Krkleca i pripovedače od Laze Lazarevića do vladike Nikolaja Velimirovića.

Skoro dve decenije kasnije, 1951. godine, izdavačka kuća Rošer objavila je Katarinin prevod srpskih narodnih epskih pesama Kosovskog ciklusa. Ovu knjigu je Katarina Jovanović posvetila svom prijatelju Karlu Špiteleru (1845-1924), švajcarskom pesniku, nobelovcu i velikom zaljubljeniku u Srbe, Srbiju, srpsku kulturu i naročito poeziju.

Autorski rad uredi

Katarina Jovanović je napisala i veliki broj stručnih članaka, kao i biografiju svog oca Anastasa „O životu i radu Anastasa Jovanovića”. Svoja filozofska uverenja je sažela u knjizi „Osnovno posmatranje života”, koju je objavila 1921. godine u Beogradu. Ovo svoje jedino filozofsko delo napisala je u zrelom životnom dobu, kada je imala 56 godina. U ovoj knjizi ona predstavlja svoj pogled na vaseljenu, svet, čoveka i život. Katarina je usvojila Kant-Laplasovu teoriju o postanku vaseljene. Čitav život posmatra kao čudo harmonije. U svojim filozofskim pogledima se udaljila od tradicionalnog pravoslavnog učenja, npr. tumačeći krst kao univerzalni simbol čovekoljublja bez vere u ličnosnog Boga.

Humanitarni rad uredi

Svoj humanitarni i karitativni rad Katarina je započela u vreme Balkanskih ratova 1912.1913 godine. Tada je uz njenu pomoć u Srbiju otposlata misija Švajcarskog Crvenog krsta, u kojoj je radila Katarinina prijateljica Katarina Klara Šturceneger.

Zahvaljujući Katarini Jovanović i njenim švajcarskim prijateljicama Crveni krst je poslao svoju misiju i bolnicu i u vreme Prvog svetskog rata 1914.1918 godine. Katarina je učestvovala u osnivanju Odeljenja za pomoć srpskim vojnicima pri švajcarskom Crvenom krstu i čuvenog „Ciriškog biroa za traženje nestalih”, koji je svoje delovanje obnovio i u vreme i posle Drugog svetskog rata. Učestvovala je u traženju i pronalaženju nestalih, pomagala je da se organizuje distribucija humanitarnih paketa za bolesne, ranjene i zarobljene srpske vojnike, njihove porodice i porodice onih vojnika koji su od 1916. do 1918. godine bili na Solunskom frontu, daleko od svojih kuća. Njenom zaslugom Švajcarska je počela da upućuje u Srbiju stalnu pomoć u novcu i hrani.

Katarina Jovanović je pomagala i srpskim đacima i studentima, siročićima i drugima koji su se u to vreme zadesili daleko od otadžbine.

Njena dobrota donela joj je u srpskoj dijaspori čuveni nadimak „Mamica”.

Vidi još uredi

Reference uredi

Spoljašnje veze uredi