Klasicizam (muzika)

Klasicizam u muzici vremenski obuhvata drugu polovinu 18. i početak 19. veka. To je razdoblje burnih društvenih promena - budi se liberalno građanstvo, razvijaju prosvetiteljstvo i racionalizam, menjaju društvene konvencije i uloga umetnosti u društvu. Za formiranje klasičnog stila najzaslužniji kompozitori su Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i Ludvig van Betoven koji su živeli i stvarali u Beču, pa je u istoriji cela epoha nazvana "bečkim klasicizmom“.

Betoven će biti prvi muzičar u istoriji koji odbacuje ulogu dvorskog sluge, postaje samostalan umetnik, skida periku koja je bila obavezna u dvorskoj etikeciji i u svojoj muzici izražava ideale Francuske buržoaske revolucije iskazane u paroli Sloboda - jednakost - bratstvo. To se najbolje ogleda u Devetoj simfoniji, ali sva Betovenova dela odlikuje revolucionarni, buntovnički duh.

Početak klasicizma uredi

Sredinom 18. veka Evropa se okreće ka novom stilu u književnosti, arhitekturi, muzici i uopšteno umetnosti - generalno zvanom klasicizam. Ovaj stil je nastojao da oponaša antičke ideale. Iako je još uvek bio usko vezan sa dvorskom kulturom i apsolutizmom, svojom formalnošću i naglaskom na red i hijerarhiju, ovaj novi stil biva dosta čistiji i jasniji. Podržavao je čistije razlike između delova, svetlije kontraste i boje, i jednostavnost više nego kompleksnost. Ovakav ukus za strukturalnu jasnost počinje da utiče i na muziku, koja se udaljava od slojevite polifonije baroknog perioda i polako ali sigurno počinje da se približava stilu zvanom homofonija, gde se melodija svira preko podređene harmonije. Ovaj potez je značio da akordi postaju preovladavajuća karakteristika muzike, čak iako prekidaju melodijsku glatkoću pojedinačnih delova. Kao rezultat dobivena je zvučnija tonalna struktura muzičkog dela (de\\la). Pošto polifona tekstura više nije bila glavni fokus muzike (izuzev razvojnog déla) nego to sada postaje jedna melodijska linija sa pratnjom - javlja se mnogo veći naglasak na dinamiku i fraziranje. Pojednostavljenost strukture učinila je ovakve instrumentalne detalje mnogo bitnijima, a karakteristični ritmovi takođe postaju bitniju u uspostavljanju i ujedinjenju tonova pojedinačnih stavova. Forme poput sonata i koncerata postaju dosta određenije, sa isto tako specifičnijim pravilima, a Končerto groso (koncert za više od jednog muzičara) biva zamenjen solo koncertom (koncertom sa samo jednim solistom) i samim tim akcenat se stavlja na solistu i njegove kako muzičke, tako i tehničke sposobnosti izražavanja. Iako je veoma teško definisati tačno trajanje nekog umetničkog pravca, smrt Johan Sebastijan Baha 1750. godine, i smrt Ludvig van Betovena 1827. godine jasno ukazuju na period klasicizma u okviru granica tih godina. Ali se takođe, kao bitna figura u prelazu između baroka i klasicizma, smatra Domeniko Skarlati, italijanski kompozitor čiji se jedinstven stil komponovanja snažno povezao sa ranim periodom klasicizma. Stoga, kao najširi i najpotpuniji okvir trajanja klasicizma može da se smatra period od 1730. godine do 1827. godine.

Prelaz iz baroka u klasicizam (od 1730. do 1750. godine) uredi

Isprva, novi stil je preuzeo forme baroka: trostruku ariju 'da kapo', 'simfoniju', i 'končerto'. Ali ovi oblici su u novom stilu ipak sadržali jednostavnije delove, detaljnije ispisane ukrase i naglašeniju podelu celina. Ipak, tokom vremena, nova naizgled samo estetika, prouzrokovala je radikalne promene u načinu sastavljanja kompozicija dok je osnovni raspored i izgled tih istih promenjen. Kompozitori ovog vremena su težili ka dramatičnim efektima, upečatljivim melodijama i jasnijim teksturama. Pored Domeniko Skarlatija koji je poznat po svojih 555 sonata za klavijature, španski kompozitor Antonio Soler je takođe iskomponovao veliki broj sonata za klavijature koje su ipak više varirale u formi od Skarlatijevih. Barokna muzika generalno koristi mnogo "harmonskih fantazija" i ne koncentriše se previše na muzičke fraze, motive ili na strukturu muzičkog dela. U klasičnom periodu harmonske funkcije su jednostavnije, ali svakako strukture dela, fraze i motivi su mnogo bitniji i detaljniji nego što su bili u baroknom periodu. Kristof Vilibald Gluk, koji je postavio temelje za reformu opere, takođe je izbacio popriličnu količinu slojevitosti i improvizacionih ukrasa i fokusirao se na tačke modluacija i prelaza, praveći momente gde se harmonija menja žarišnima i napetima, omogućavajući tako istovremeno moćne i dramatične smene emotivnih razvoja muzike. Pošto je bio jedan od najpoznatijih kompozitora tog vremena Gluk je iznedrio velik broj imitatora, jedan od kojih je i Antonio Salijeri. Period između baroka i uspona klasicizma poznat je pod mnogim imenima: galant, rokoko, pred-klasicizam ili rani klasicizam. Muzika se tada nalazila na prekretnici: stari majstori su imali tehniku i znanje, ali je publika žudela za nečim novim, što je upravo jedan od razloga zbog kog je Karl Filip Emanuel Bah bio dobro prihvaćen jer je posedovao razumevanje starih formi ali je znao kako da ih prezentuje u novom ruhu i raznovrsnijem obliku.

Od 1750. do 1755. godine uredi

Već krajem 1750-ih desio se procvat novog stila - klasicima, sa centrima u Italiji, Beču, Manhajmu i Parizu. U ovom periodu, prvi veliki majstor klasicizma bio je kompozitor Franc Jozef Hajdn. Jozef Hajdn je bio istaknut i plodan kompozitor klasicizma, rođen u Rohrau - Austriji, 31.03. 1732. godine. Bio je od izuzetnog značaja u razvoju kamerne muzike i klavirskog trija, a njegovi doprinosi samoj muzičkoj formi su ga prozvali "ocem simfonije" i "ocem gudačkog kvarteta". Hajdnov rad je bio centralan u razvoju klasičnog sonatnog oblika. Ipak za razliku od Mocarta i Betovena, on je bio posebno sklon "jednotematskoj ekspoziciji". Hajdnova inventivnost ga je navela da integriše i fugu u klasičnu formu. Krajem 1750-ih je počeo komponovati simfonije, a do 1761. je iskomponovao triptihon (Jutro, Podne, Veče). Tokom perioda "Šturm und drang” (oluja i nagon), najpoznatija dela su: simfonija "Trauer” br. 44; "Simfonija oproštaja" br. 45 u fis-molu; klavirska sonata u C-duru (Hob. XVI/20, L.33); "Šest gudačkih kvarteta Op. 20" i još mnoga druga dela. Ovaj period je u Hajdnu probudio želju za većim i dramatičnijim kontrastima kao i emitovano više dopadljivim melodijama, koje su izoštravale karakter i individualnost. U 1760-im je iskomponovao preko 40 simfonija. Kraj ovog perioda smatra se početkom "ozbiljnog klasicizma". Takođe poznata dela iz njegovog kasnijeg rada jesu: 12 londonskih simfonija i 2 kasna oratorijuma "Stvaranje” i "Sezone”. Napisao je 14 opera, 52 sonate za klavir, 108 simfonija i još mnogo drugih dela. Njegovo ukupno stvaralaštvo se sastoji od 750. raznovrsnih kompozicija.

Od 1775. do 1790. godine uredi

Do ovog perioda Hajdn je radio već više od decenije kao muzički direktor za princa, imao je mnogo više izvora i prostora da komponuje od ostalih ali da oblikuje snage koje bi izvodile njegovu muziku. Šansa nije protraćena, kako je Hajdn krenuvši poprilično rano sa svojom karijerom, uvek težio da gura napred i unapređuje tehniku za građenje ideja njegove muzike. Njegovo sledeće bitno delo je "Op. 33 gudačkih kvarteta" (1781), gde se melodijske i harmonske uloge isprepliću među instrumentima. Hajdnov dar muzici je bio njegov način komponovanja, način strukturisanja rada, koji je u isto vreme bio u skladu sa vladajućom estetikom novog stila. Ipak, njegov mlađi savremenik, Volfgang Amadeus Mocart je spojio svoju genijalnost i Hajdnove ideje i primenio ih na 2 najbitnija žanra tog vremena: operu i virtuozni koncert. Dok je Hajdn provodio dosta svog vremena kao dvorski kompozitor, Mocart je želeo javni uspeh u koncertnom životu gradova. To je značilo opera i virtuozna izvođenja. Mocart je rođen 27. januara 1756. godine u Salzburgu. I već sa 5 godina počeo je da komponuje. Tokom ovog perioda klasicizma, tačnije 1775. godine Mocart je iskomponovao 5 violinskih koncerata (jedinih 5 koje je ikada napisao) koji su postepeno rasli u svojoj muzičkoj sofisticiranosti. 1776. godine, svoje napore je uložio u klavirske koncerte kulminirane koncertom u Es-duru rane 1777. godine, koji je kritika smatrala njegovim probojem. S obzirom da Mocart nije preterano dobro zarađivao u Salzburgu, u potrazi za poslom uputio se na putovanja u Augzburt, Manhajm, Pariz i Minhen. Od poznatijih dela koje je Mocart napisao na Pariskim putovanjima su: klavirska sonata u a-molu K. 310/330d i Pariska simfonija br. 31, ova dela su izvedena u Parizu 12. i 18. juna 1778 godine. 1781. godine Mocartova opera Idomeneo je smatrana popriličnim uspehom u Minhenu. Sledećeg marta Mocart je pozan u Beč, i upravo taj dolazak je ubrzao proces razvoja klasičnog stila. Mocart je upio spoj italijanske briljantnosti i nemačke povezanosti. Njegov svojstven ukus ka ritmički kompleksnim melodijama i figurama, dugim jednostavnim lirskim melodijama i virtuoznim dodacima - je stopljen sa razumevanjem formalne koherentnosti i unutrašnje povezanosti. Tokom ove decenije javnost počinje prepoznavati da su Mocart i Hajdn dostigli viši nivo i standard muzičkog komponovanja. Takođe, tokom ove decenije Mocart je iskomponovao svoje najpoznatije opere: Idomeneo - kralj Krita; Otmica iz Saraja; Guska iz Kaira; Zabludeli mladoženja; Figarova ženidba; Don Huan; 6 kasnih simfonija (Hafner, Prag, Veliki g-mol, Jupiter itd...) koje su doprinele redefinisanju žanra, i niz klavirskih koncerata koji još uvek stoje kao sam vrh te forme. Jedan kompozitor koji je uticao na širenje ozbiljnijeg stila koji su Mocart i Hajdn formirali bio je Mucio Klementi, darovit virtuoz na klaviru koji se suočio sa Mocartom u "duelu" pred carem, gde su obojica improvizovali i izvodili svoje kompozicije. Klementijeve sonate su cirkulisale na široko, i on je postao najuspešniji kompozitor u Londonu tokom 1780-ih godina.

Od 1790. do 1827. godine uredi

Kada su Mocart i Hajdn počeli komponovati, simfonije su se izvodile kao pojedinačni stavovi - ispred, iza ili između ostalih dela - i većina njih je trajala samo 10 ili 12 minuta; instrumentalne grupe su imale različite stilove sviranja a kontinuo je bio centralni deo muzičkog stvaranja. U ovom periodu socijalni svet muzike se dramatično promenio. Međunarodne publikacije i turneje su eksplozivno porasle i nastala su koncertna društva. Notni zapis je postao detaljniji i opisniji, a šematski radovi su pojednostavljeni (no ipak raznovrsniji u samoj njihovoj razradi). 1790. godine neposredno pre Mocartove smrti, dok se njegova reputacija rapidno širila - Hajdn se sprema za seriju uspeha, gde su najznačajniji njegovi kasni oratorijumi i Londonske simfonije. Kompozitori iz Pariza, Rima i čitave Nemačke se okreću ka njima i njihovim (Mocartovim i Hajdnovim) idejama o muzičkoj formi. 1791. godina je poslednja godina Mocartovog života i jedan sjajan period njegove produktivnosti. Iskomponovao je mnogo toga, uključujući neka od njegovih najpoznatijih i najcenjenijih radova: opera "Čarobna frula”; klavirski koncert u B-duru K. 595 (Mocartov poslednji klavirski koncert); koncert za klarinet u A-duru K. 622; poslednji u njegovoj sjajnoj seriji gudačkih kvarteta - kvartet u Es-duru; motet "Ave verum korpus" (istinsko telo) K. 618; i slavni nezavršeni rekvijem K. 626 u d- molu Publika je bila oduševljena njegovom Čarobnom frulom koju je izveo nekoliko puta od njene premijere do svoje smrti, a "Mala masonska kantata" K. 623 je premijerno izvedena 15. novembra 1791. godine. Mocart se razboleo 6. septembra 1791. godine. Zbog bolesti, biva vezan za krevet, ali je psihički bio okupiran zadatkom da završi svoj Rekvijem u d-molu. Nažalost, do svoje smrti uspio je završiti samo uvodni stav (Rekvijem aeternam) u svim orkestarskim i vokalnim delovima. Mocart je preminuo u svom domu 5. decembra 1791. godine, 1 čas posle ponoći, u trideset petoj godini života. Doba posle njegove smrti beleži nova generacija kompozitora rođena oko 1770. godine. Iako su odrasli uz raniji stil klasicizma, upoznati su sa Hajdnovim i Mocartovim radom, i njihovim nagonima ka većoj ekspresivnosti. 1788. godine Luiđi Čerubini odlazi u Pariz i 1791. godine komponuje "Lodoisku”, operu koja ga diže u slavu. Stil ove opere je čista i očigledna refleksija uticaja odraslog Hajdna i Mocarta, gde instrumentalizacija poseduje takvu težinu, kakva još nije viđena u velikoj operi. Njegov savremenik Etien Nikolas Mehul je proširio instrumentalne efekte svojom operom 1790. godine "Euphrosine et Coradin" koju prati niz uspeha. Najsudbonosniji od nove generacije bio je Ludvig van Betoven koji je pokrenuo svoj mnogobrojni opus 1794. godine sa 3 klavirska trija. Zajedno sa Johan Nepomuk Humelom i Franc Šubertom (koji je takođe stvarao na granici romantizma i klasicizma), smatrali su se avangardom kompozitora sa širokom promenom u stilu i centru muzike klasicizma. Oni su proučavali međusobna dela, međusobno su kopirali muzičke gestikulacije, i ponekad su se na trenutke ponašali kao svadljivi suparnici. Ključna razlika ovog od prethodnih talasa vidljiva je u silaznoj smeni melodija, produženom trajanju stavova, prihvatanje Hajdna i Mocarta kao paradigmatike - idealnih standarda; veće i intenzivnije korištenje potencijala klavijature, smene sa vokalnih na pijanističke delove, rastuća primena mola i modalne dvosmislenosti, i povećana bitnost različitih usputnih figura koje doprinose teksturi kao elementu muzike. Ukratko, kasni klasicizam je težio ka namerno kompleksnijoj muzici. Direktan uticaj baroka bledi, pa je baso kontinuo sve ređi kao sredstvo povezivanja kompozicije u izvođenju. Snaga ovih promena postala je evidentna u Betovenovoj 3. simfoniji u Es-duru, pod nazivom Eroika. Agresivna primena svake od karakteristika klasičnog stila: dužine, ambicioznosti i harmonske iskoristivosti, odvajaju ovu simfoniju od ostalih savremenika

Instrumenti uredi

Instrumenti korišćeni u klasizicmu su: gudački (violina, viola, violončelo, kontrabas), drveni duvački (baset klarinet, baset horna, klarinet d'amor, klasični klarinet, baklje), instrumenti sa klavijaturama (klavikord, fortepijano, čembalo), limeni duvački instrumenti (francuska horna, prethodnik tube, prethodnik trombona).

Literatura uredi

Kennedy, Michael (2006), The Oxford Dictionary of Music, 985 pages. ISBN 978-0-19-861459-3.
Rosen, Charles (1972 expanded 1997) - The Classical Style. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-04020-3.. (expanded edition with CD, 1997)
Downs, Philip G.. - Classical Music: The Era of Haydn, Mozart, and Beethoven, 4th vol of Norton Introduction to Music History. W.W. Norton & Company. 1992. ISBN 978-0-393-95191-2. (hardcover).
Lihoreau, Tim; Fry, Stephen. - Stephen Fry's Incomplete and Utter History of Classical Music. Boxtree. 2004. ISBN 978-0-7522-2534-0..
Taruskin, Richard (2005, rev. Paperback version 2009) - Oxford History of Western Music. Oxford University Press (USA). ISBN 978-0-19-516979-9.. (Hardback). ISBN 978-0-19-538630-1.. (Paperback)
Barbara Russano Hanning; Grout, Donald Jay (1998 rev. 2006)- Concise History of Western Music. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-92803-7. (hardcover).
Grout, Donald Jay; Palisca, Claude V.. - A History of Western Music, Fifth Edition. W.W. Norton & Company. 1996. ISBN 978-0-393-96904-7. (hardcover).

Spoljašnje veze uredi

Pandora Radio: Classical Period
Classical Net – Classical Music Reference Site
Directories of composers and performers of classical.music