Kleant
Kleant ( stgrč. ΚλεανθηςΚλεανθης) iz Asos (oko 331[traži se izvor]/330, pne, Mala Azija - oko 230. p. n. e., Atina) - antički stoički filozof, predstavnik ranih (starih) stoika, koji je živeo sredinom 3. veka p.n.e, učenik Zenona iz Kitiuma, nakon čije smrti je postao njegov naslednik na čelu stoičke škole[1].
| Kleant | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 331[traži se izvor]/330, pne |
| Mesto rođenja | Asos, Mala Azija, |
| Datum smrti | oko 230. p. n. e. |
| Mesto smrti | Atina, |
| Filozofski rad | |
| Škola filozofije | Stoicizam |
Biografija uredi
U mladosti je bio prvi borac. Οko 280. p. n. e. došao je da uči kod Zenona: došavši u Atinu sa 4 drahme, platio im je za pravo da slušaju njegovo čitanje, a noću je nosio vodu i mesio brašno[2].
Od svojih brojnih dela, pored malih odlomaka, Stobej je sačuvao „Himnu Zevsu“. Ovo je najveći tekst koji je došao u naše vreme iz antičke epohe. U ovom delu Univerzum se „pojavljuje kao jedno veliko živo biće, čija je duša Bog, a srce Sunce“.
Kleant je poznat uglavnom po tome što ga je optužio za ateizam i zahtevao proterivanje autora heliocentričnog sistema Aristarha sa Samosa, jer je „pomerio Ognjište Univerzuma“, pod kojim je Kleant očigledno mislio na Zemlju. Ne zna se da li su Grci poslušali Kleantov savet[3].
Prema jednoj verziji, apostol Pavle citira Kleanta u njegovom govoru održanom u Atini, koji je zabeležen u 17. poglavlju knjige Dela Apostolskih: „Kao što su neki od vaših pesnika rekli: 'Mi smo njegov naraštaj'. (Dela 17:28) (prema drugim verzijama, Pavle citira Epimenida, ili pesnika Pindara)[4].
Kleant je bio prvi od stoika koji se obratio Heraklitu.
Kleantov najznačajniji učenik bio je njegov naslednik Hrisip, koji je počeo da uči sa njim oko. 260. p. n. e. Takođe, sfere Bosfora, koje su učile sa Zenonom, možda su učile sa njim[5].
Kleant poseduje izraz „Ducunt volentem fata, nolentem trahunt“ koji je Seneka preveo na latinski („Sudbina vodi voljnog, vuče nevoljnog“)[6].
Prema legendi, Kleant je, sledeći ekstremne principe stoicizma, umro od gladi, ali je to učinio u 100. godini[7].
Izvori uredi
- ^ Diogenes Laertius (1925). „Lives of Eminent Philosophers 7.5. Cleanthes”. Digital Loeb Classical Library. Pristupljeno 2024-01-03.
- ^ Cleanthes of Corinth. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31.
- ^ Simplicius’ Commentary on the Handbook of Epictetus, Bloomsbury Academic, ISBN 978-0-7156-3068-6, Pristupljeno 2024-01-03
- ^ Hadzsits, George Depue; Hicks, R. D. (1914). „Stoic and Epicurean”. The Classical Weekly. 7 (20): 157. ISSN 1940-641X. doi:10.2307/4386893.
- ^ Ross, W. D. (1907). „Davidson's Stoic Creed - The Stoic Creed. By William L. Davidson, M.A., LL.D., Professor of Logic and Metaphysics in the University of Aberdeen. Edinburgh : T. and T. Clark, 1907. 8vo. 1 vol. Pp. xxiii + 274. 4s. 6d. net.”. The Classical Review. 21 (8): 240—241. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x00180370.
- ^ Epictetus (1939), Enchiridion, Springer Netherlands, str. 75—156, ISBN 978-94-011-8372-7, Pristupljeno 2024-01-03
- ^ Hume, David (1779-05-10), Dialogues concerning Natural Religion, Oxford University Press, Pristupljeno 2024-01-03