Korisnik:Katarina Stojković/pesak

Do razvoja rudarske proizvodnje i metalurgije, kao i do njihove trgovine, došlo je krajem XIII i y prvoj polovini XIV veka. Dubrovčani i Kotorani su se bavili posredničkom trgovinom — iz Srbije i Bosne. Oni su izvozili srebro, zlato, olovo i bakar, kožu i vosak na mediteransko i druga tržišta. Ovi trgovci dopremali su srebro y Dubrovnik i Kotor, a potom ga isporučivali Mlečanima i Firentincima za dugove i za drugu robu, obično tkanine, a nekad su primali isplatu y novcu.

Srebro

Ruda srebra

Ovaj plemenit metal je bio glavni i najznačajniji proizvod srpskih i bosanskih rudnika. Proizvodnja srebra je krajem XIV i y prvoj polovini XV veka, dostigla vrhunac. O količini proizvodnje srebra u to vreme nemaju precizni podaci, ali se zna da su njime podmirivani razni državni izdaci.

Srebro je od vremena kralja Uroša 1(1243-1276) bilo kovano u novac, ali su se pravili i razni nakiti, posuđe, ukrasni predmeti itd. Srpski vladari su darivali manastire proizvodima od srebra, pa se tako u Povelji iz 1348. godine nalazi da je Car Dušan Hilandaru darivao, na godišnjem nivou, srebro iz Novog Brda y vrednosti od 6.000 krstatih perpera, što je iznosilo oko 375 litara srebra. Ha osnovu sačuvanih povelja, poznato je da je knez Lazar darovao manastirima srebra iz Novog Brda y iznosu od oko 408 litara godišnje, čija vrednost je bila oko 3.000 dukata. Ha osnovu toga, izračunato je da je godišnja proizvodnja rudnika Novog Brda y vreme kneza Lazara bila od 6 do 7 tona. O vladarskim prihodima od rudnika y XIV veku postoje podaci samo za rudnik Srebrenicu. Zakup Srebrenice i jednog manjeg rudnika y blizini bio je 1389. godine, y vreme kralja Tvrtka 1,425 litara srebra, što je bilo vrednosti oko 3.400 dukata. Zakupljeni prihodi obuhvatali su sve izvore - vladarev procenat rude, prihod od kovnice i pijačne takse.

U dokumentima o trgovini i izvozu pominje ce nekoliko vrsta srebra: srebro (argentum, argento), zatim fino ili belo (argentum fmum, argentum album) i glamsko ili zlatonosno (argento de glama, argento cum auro, argentum deauratum). U srpskim i bosanskim rudnicima prateći metali uz srebro bili su bakar i olovo. Prečišćavanje srebra i drugih metala vršeno je najpre y Veneciji, Dubrovniku i Kotoru, a kasnije i y Srbiji. Prvi podaci o trgovini i izvozu srebra iz Brskova y Dubrovnik potiču sa početka osamdesetih godina XIII veka. Srebro je tada, posredstvom dubrovačkih i kotorskih trgovaca, stizalo y Dubrovnik, gde su ga zatim kupovali i preuzimali Mlečani i, najverovatnije, otpremali y Veneciju. Tokom narednih nekoliko decenija, tačnije sve do kraja vladavine kralja Milutina (1282-1321), malo je podataka o trgovini i izvozu srebra.

Nestašica srebra y Veneciji uticala je da su ce od kraja dvadesetih godina XIV veka, pa tokom naredne dve decenije, pored srebra, izvozili takođe i srpski dinari, pre svega krstati groševi. Nabavljani su y Dubrovniku, plaćani ponekad i dukatima, a zatim slati na prodaju y Veneciju. Do sredine XIV veka najveće količine srpskog srebra, dopremljene y Dubrovnik i Kotor, iznosile su 100, 200 i 400 litara. Pošiljke srebra upućene y Veneciju y istom periodu vrlo retko su prelazile težinu od 100 litara.

Znatno veći promet metalima, posebno srebrom, otpočeo je u Dubrovniku sedamdesetih godinaXIV veka. U vreme rata oko Tenedosa (1378-1381), koji je vođen između Venecije i Đenove, došlo je do privredne krize a time i zastoja u izvozu srebra. Dubrovnik je u ratu bio na strani Đenove, što je dovelo do otvorenog neprijateljstva između Dubrovnika i Venecije, povlačenja mletačkih trgovaca iz Dubrovnika i do trogodišnjeg prekida trgovačke razmene. Cena srebra porasla je za jednu četvrtinu od pređašnje cene, što je stimulativno delovalo na trgovce srebrom, a preko njih i na proizvodnju u srpskim i bosanskim rudnicima.

Nakon okončanja đenovljansko-mletačkog rata i sklapanja mira u Torinu avgusta 1381. godine, odnosi Dubrovnika sa Venecijom brzo su se normalizovali — saobraćaj je uspostavljen, a trgovačka razmena je obnovljena. Sve do kraja XIV veka izvoz srebra iz srpskih zemalja u Dubrovnik i dalje u Veneciju bio je veoma intenzivan. Slate su različite količine srebra u Veneciju, a najveća pošiljka sadržavala je oko 620 litara (oko 190 kg).

Trgovinom i izvozom srebra u Veneciju bavili su se u drugoj polovini XIV veka najvećim delom Dubrovčani, kako članovi poznatih plemićkih porodica tako i bogati pučani. U testamentima mnogih Dubrovčana pominju se znatne količine srebra. O ceni srebra sačuvano je malo dokumenata. S pravom se može pretpostviti da je postojala razlika u ceni — u Srbiji i Bosni je bila verovatno manja, nego u Dubrovniku, Kotoru i Veneciji. Troškovi prevoza uticali su, svakako, na njen dalji rast. Najviše podataka zabeleženo je o ceni srebra u Dubrovniku i Kotoru. Tokom XIV veka bila je različita, zavisila je, pre svega, o vrsti srebra, a izražavana je u perperima i dukatima. U prvoj polovini XIV veka jedna dubrovačka litra (327,9 g) stajala je 6-6,5 dukata, odnosno 12-16 perpera. Do kratkotrajnog poskupljenja na 7-7,5 dukata došlo je između 1335. i 1343. godine. Cena srebra porasla je na 8-8,5 dukata sedamdesetih godina XIV veka, a isti iznos održao se sve do sredine XV veka.U prvoj polovini XIV veka najviše se izvozilo glamsko srebro, koje je sadržavalo izvestan procenat zlata, a poticalo je iz Novog Brda, Brskova i Janjeva. U ugovorima je često naglašeno da će za glamsko srebro, kupljeno u Dubrovniku i upućeno u Veneciju, konačan obračun biti načinjen kada se utvrdi koliki je bio procenat zlata u srebru.

Zlato

Žila zlata

Odvajanje zlata od srebra obavljano je u prvo vreme u Veneciji. Ali, u trećoj deceniji XIV veka proces odvajanja zlata od srebra vršen je u Kotoru, Dubrovniku a, izgleda, i u Srbiji. U dokumentu, nastalom sredinom oktobra 1335. godine, zabeleženo je da se procenat zlata u srebru može ispitati u Dubrovniku, Srbiji ili Veneciji, a trebalo je da svaka litra srebra sadrži jednu aksađu zlata. U Kotoru se iste godine pominje majstor Raden koji je radio na odvajanju zlata od srebra.

Zlato se dobijalo samorodno ili iz drugih metala u mnogim rudnicima. Stoga se, verovatno, rano počelo izvoziti iz Srbije u Dubrovnik i Kotor, a potom dalje u prekomorske zemlje. Naime, prvi podaci o trgovini i izvozu zlata potiču iz druge decenije XIV veka. Kao i srebro, najčešće se izvozilo u Veneciju, i to radi namire dugova i prodaje. Zlato je otpremano u Veneciju u raznim oblicima i na razne načine. Slato je, pre svega, uz glamsko srebro, zatim kao sastavni deo drugih neprečišćenih metala i kao čisti metal. Pošiljke zlata upućivane su u Veneciju zajedno sa drugom robom — srebrom, kožama ili same. Najveća količina iznosila je preko 5 litara, a poslata je 1330. godine.

O prometu bosanskog zlata postoji samo jedan usamljeni podatak. Prema ugovoru koji je nastao krajem 1367. godine, iz Bosne je trebalo poslati u Dubrovnik za namiru nekog duga, pored srebra, i zlato, a računalo se po ceni od 6,5 dukata za svaku unču.

Glavni nosioci trgovine zlatom bili su Dubrovčani, članovi poznatih vlasteoskih porodica. O ceni zlata koje se iz Srbije izvozilo u Veneciju sačuvan je samo jedan dokument. Naime, 1371. godine doneto je iz Prizrena i prodato u Dubrovniku 18 unči zlata, po ceni 4,5 dukata unča, a bilo je namenjeno venecijanskom tržištu. Inače, cena zlata u Dubrovniku bila je tokom XIV veka različita, na što je svakako uticala finoća. Tako je za jednu litru trebalo izdvojiti od 54 do 85 dukata.

Literatura

• Sima Ćirković , Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk (2002). "Staro srpsko rudarstvo"