Википедија

Korisnik:Boke ovde/Viktorijanski moral

Kraljica Viktorija, princ Albert i njihova deca kao idealizovana porodica

Viktorijanski moral je izvlačenje onog najboljeg iz moralnih pogleda srednje klase u Britaniji u 19. veku, u viktorijanskoj eri.

Viktorijanske vrednosti su se pojavile u svim klasama i dosegle su do svih aspekata viktorijanskog života. Vrednosti tog perioda —koje se mogu klasifikovati kao religija, moral, evangelizam, industrijska radna etika i lično usavršavanje— imaju začetke u viktorijanskom moralu. Aktuelne drame i sva literatura —uključujući stare klasike kao što je Šekspir— očišćeni su od sadržaja koji se smatra neprikladnim za decu, ili su „cenzurisani“.

Savremeni istoričari uopšteno govore o viktorijanskoj eri kao o periodu mnogih sukoba, poput široko rasprostranjenog insistiranja na dostojanstvenom držanju i uzdržanosti, zajedno sa ozbiljnim debatama o tome kako tačno treba primeniti novi moral. Međunarodna trgovina robljem je ukinuta, a ovu zabranu sprovela je Kraljevska mornarica. Ropstvo je okončano u svim britanskim kolonijama, dečji rad je ukinut u britanskim fabrikama, a usledila je i duga debata o tome da li prostituciju treba potpuno ukinuti ili strogo regulisati. Homoseksualnost je ostala ilegalna.

Ropstvo

uredi

  Protivljenje ropstvu bilo je glavni evangelistički projekat s kraja 18. veka, predvođen Vilijamom Vilberforsom (1759–1833). Projekat je bio veoma temeljno organizovan i u okviru njega su razvijane propagandne kampanje koje su terale čitaoce da se ježe od užasa ropstva. Isti moralni žar i organizacione sposobnosti prenete su na većinu drugih reformatorskih pokreta.[1] Viktorija je stupila na presto 1837. godine, samo četiri godine nakon ukidanja ropstva širom Britanske imperije. Pokret protiv ropstva godinama je vodio kampanju kako bi postigao zabranu i ostvario je uspeh delimičnim ukidanjem ropstva 1807. godine i potpunom zabranom trgovine robljem, ali ne i robovlasništva, do čega je došlo tek 1833. godine. Proces je toliko trajao jer je moral protiv ropstva bio suprotstavljen moćnim ekonomskim interesima koja su se zasnivala na tvrdnjama da će brojna preduzeća biti uništena ako im ne bude dozvoljeno da koriste prinudan rad. Na kraju su vlasnici plantaža na Karibima dobili 20 miliona funti u gotovini, što je predstavljalo prosečnu tržišnu cenu robova. Vilijam E. Gledston, kasnije poznati reformator, izvršio je velike uplate na račun svog oca za stotine njihovih robova. Kraljevska mornarica patrolirala je Atlantskim okeanom, zaustavljala sve brodove za koje se sumnjalo da prevoze afričkie robove u Ameriku i oslobađala sve pronađene robove. Britanci su osnovali Krunsku koloniju u zapadnoj Africi —Sijera Leone— i tamo su prevozili oslobođene robove. Oslobođeni robovi iz Nove Škotske osnovali su prestonicu Sijera Leonea i nazvali je "Freetown" („Slobodni grad“).[2]

Ukidanje okrutnosti

uredi

Okrutnost prema životinjama

uredi

  Vilijam Vilberfors, Tomas Favel Bakston i Ričard Martin [3] uveli su prvi zakon za sprečavanje okrutnosti prema životinjama, Zakon o okrutnom postupanju sa stokom iz 1822. godine. Odnosio se samo na stoku i lako je usvojen 1822. godine.[4]

U Zakonu o Metropolitanskoj policiji iz 1839. godine, „borba ili vabljenje lavova, medveda, jazavaca, petlova, pasa ili drugih životinja“ proglašeno je krivičnim delom. Zakon je postavio brojna ograničenja o tome kako, kada i gde se životinje mogu koristiti. Zabranjivao je vlasnicima da puštaju pobesnele pse na slobodu i dao je policiji pravo da pogubi svakog psa za koga se sumnja da je besni. Zabranio je i upotrebu pasa za vuču kolica.[5] Zakon je proširen na ostatak Engleske i Velsa 1854. godine. Veoma siromašni samozaposleni ljudi često su koristili kolica koja su vukli psi kao jeftino prevozno sredstvo za dostavu mleka, ljudske hrane, životinjske hrane (trgovac mačijom hranom) i za sakupljanje otpada (trgovac sekundarnim sirovinama). Psi su bili podložni besnilu. Slučajevi ove užasne smrtonosne bolesti među ljudima bili su u porastu. Sve ovo je negativno uticalo i na konje koji su bili ekonomski mnogo vitalniji za grad. Evangelisti i utilitaristi su u Društvu za prevenciju okrutnosti prema životinjama ubeđivali parlament da je sve to okrutno i da bi trebalo da bude protivzakonito. Utilitaristički element uključio je vladine inspektore kako bi sprovođenje zakona bilo zagarantovano. Vlasnici više nisu imali koristi od svojih pasa i ubili su ih.[6] [7] Pseću zapregu zamenila je ljudska zaprega.[8]

Istoričar Harold Perkin piše:

Između 1780. i 1850. Englezi su prestali da budu jedna od najagresivnijih, najbrutalnijih, najneotesanijih, najotvorenijih, najraskalašnijih, najokrutnijih i najkrvožednijih nacija na svetu i postali su jedna od najsputanijih, najpristojnijih, najuređenijih, najnežnijih, najizveštačenijih i najlicemernijih. Transformacija je dovela do smanjenja okrutnosti prema životinjama, kriminalcima, ludacima i deci (tim redosledom). Ugušila je mnoge okrutne sportove i igre, kao što su mamljenje bikova i borbe petlova, kao i nevine zabave poput mnogobrojnih sajmova i festivala. Krivični zakonik je je postao lakši za oko dve stotine krivičnih dela, ukinut je prevoz [kriminalaca u Australiju] i uspostavljen je red u zatvorima. Nedelja je nekima postala dan za molitvu, a svima dan za uzdržavanje od prizemnih želja.[9]

Between 1780 and 1850 the English ceased to be one of the most aggressive, brutal, rowdy, outspoken, riotous, cruel and bloodthirsty nations in the world and became one of the most inhibited, polite, orderly, tender-minded, prudish and hypocritical. The transformation diminished cruelty to animals, criminals, lunatics, and children (in that order); suppressed many cruel sports and games, such as bull-baiting and cock-fighting, as well as innocent amusements, including many fairs and wakes; rid the penal code of about two hundred capital offences, abolished transportation [of criminals to Australia], and cleaned up the prisons; turned Sunday into a day of prayer for some and mortification for all.[10]

Dečiji rad

uredi

  Evangelističke verske snage preuzele su vođstvo u identifikovanju zala dečijeg rada i donošenju zakona protiv njih. Njihov gnev usled protivrečnosti između uslova na terenu za decu siromašnih i srednjoklasne predstave o detinjstvu kao vremenu nevinosti doveo je do prvih kampanja za nametanje zakonske zaštite dece. Reformatori su se nameračili na dečiji rad od 1830-ih pa nadalje. Kampanju koja je dovela do Zakona o fabrikama predvodili su bogati filantropi tog doba, posebno lord Šeftsberi, koji je Parlamentu predstavio predloge zakona za ublažavanje eksploatacije dece na radnom mestu. Godine 1833. predstavio je Zakon o deset sati iz 1833. godine, koji je predviđao da deca koja rade u fabrikama pamuka i vune moraju imati devet ili više godina. Nijedna osoba mlađa od osamnaest godina nije smela da radi više od deset sati dnevno ili osam sati subotom. Niko mlađi od dvadeset pet nije smeo da radi noću.[11] Zakon o fabrikama iz 1844. godine kaže da deca od 9 do 13 godina mogu da rade najviše 9 sati dnevno uz pauzu za ručak.[12] Dodatne pravne intervencije tokom čitavog veka povećavale su nivo zaštite dece, uprkos otporu lese fer stavova vlasnika fabrika protiv mešanja vlade. Parlament je poštovao lese fer u slučaju odraslih muškaraca i bilo je minimalnog mešanja tokom viktorijanskog doba.[13]

Nezaposlena deca sa ulice takođe su patila, dok je romanopisac Čarls Dikens otkrio širokoj publici srednje klase užase života na ulicama Londona.[14]

Seksualnost

uredi

Istoričari Piter Gej i Majkl Mejson ističu da moderno društvo često poistovećuje viktorijanski bonton sa nedostatkom znanja. Na primer, ljudi koji su išli da se kupaju u moru ili na plažu koristili bi mašinu za kupanje. Uprkos upotrebi mašine za kupanje, i dalje je bilo moguće videti ljude kako se kupaju goli. Tipične neveste iz srednje klase verovatno nisu znale ništa o seksu[traži se izvor]. Tek bi tokom svoje bračne noći saznale za očekivanja svojih muževa. Iskustvo je često bilo traumatično. Međutim, suprotno popularnoj koncepciji, viktorijansko društvo je priznalo da i muškarci i žene uživaju u kopulaciji.[15]

Verbalna ili pisana komunikacija koja se ticala seksualnih osećanja takođe je često bila zabranjivana, pa su ljudi umesto toga koristili jezik cveća. Međutim, pisali su i eksplicitnu erotiku, od kojih je možda najpoznatija raskošna priča Moj tajni život koju je navodno Henri Spenser Ešbi napisao pod pseudonimom Volter, i časopis Biser, koji je izlazio nekoliko godina i bio ponovo štampan kao knjiga u mekom povezu šezdesetih godina prošlog veka. Takođe opstaje u privatnim pismima arhiviranim u muzejima, pa čak i u studiji o ženskim orgazmima. Neki aktuelni istoričari sada veruju da se mit o viktorijanskoj represiji može pratiti do stanovišta sa početka dvadesetog veka, na primer onog koje se pripisuje Litonu Strečiju, homoseksulacu, članu grupe Bloomsbury, autoru dela Eminentni viktorijanci.

Homoseksualnost

uredi

Ogromna ekspanzija policijskih snaga, posebno u Londonu, dovela je do naglog porasta krivičnog gonjenja ilegalne sodomije sredinom veka.[16] Muška seksualnost postala je omiljeni predmet proučavanja, posebno medicinskih istraživača čije su se studije slučaja bavile razvojem i simptomima institucionalizovanih subjekata. Henri Modsli oblikovao je kasne viktorijanske poglede na aberantnu seksualnost. Džordž Sevidž i Čarls Artur Mersije pisali su o homoseksualcima koji su deo društva. Rečnik psihološke medicine Danijela Haka Tukea pokrio je temu seksualne perverzije. Svi ovi radovi pokazuju svest o kontinentalnim uvidima, kao i moralni prezir prema opisanim seksualnim praksama. [17]

Simeon Solomon i pesnik Aldžernon Čarls Svinbern, dok su razmišljali o sopstvenim seksualnim identitetima 1860-ih godina, usresredili su se na grčku pesnikinju Safo koja je bila lezbejka. Zahvaljujući njima su viktorijanski intelektualci čuli za Safo, a njihovi spisi su pomogli da se oblikuje moderna slika lezbejstva.[18]

Labušerov amandman na Zakon o izmenama i dopunama krivičnog zakona iz 1885. godine prvi put je učinio nezakonitim sve muške homoseksualne radnje. Predviđeno je dve godine zatvora za muškarce koji su osuđeni da su počinili, ili su učestvovali, u javnim ili privatnim homoseksualnim radnjama. Lezbejske radnje —koje su tada bile jedva poznate— bile su ignorisane.[19] Kada je Oskar Vajld 1895. godine osuđen za kršenje statuta i zatvoren zbog takvih kršenja, postao je kultna žrtva engleske puritanske represije.[20]

Prostitucija

uredi
 
Žrtva Džeka Trboseka

Prostitucija je vekovima bila element gradskog života. Reformatori su počeli da se mobilišu kasnih 1840-ih, glavne novinske organizacije, sveštenici i neudate žene sve više su brinuli o prostituciji, koja je postala poznata kao „Veliko društveno zlo“.[21] Procene o broju prostitutki u Londonu 1850-ih u znatnoj meri variraju (u svojoj značajnoj studiji Prostitucija, Vilijam Ekton je saopštio kako je policija procenila da ih je 1857. godine samo u Londonu bilo 8.600).

Dok su Utočišta Magdalena od sredine 18. veka izvodila prostitutke na pravi put, u godinama između 1848. i 1870. zabeležena je prava eksplozija u broju institucija koje su radile na tome da „vrate“ ove „pale žene“ sa ulice i da ih ponovo osposobe za ulazak u ugledno društvo — obično za poslove kućne posluge. Tema prostitucije i „palih žena“ (svaka žena koja je imala seksualni odnos van braka) postala je glavna karakteristika srednjeviktorijanske književnosti i politike. U spisima Henrija Mejhjua, Čarlsa Buta, Čarlsa Dikensa i drugih, na prostituciju se počelo gledati kao na društveni problem.

Kada je parlament usvojio prvi Zakon o zaraznim bolestima (ZB) 1864. godine (koji je dozvolio lokalnoj policiji da u određenim definisanim oblastima primora svaku ženu da se podvrgne njihovoj proveri ako postoji sumnja da ima venerične bolesti ), krstaški rat Džozefin Batler da ukine Zakone o ZB spojio je borbu protiv prostitucije sa feminističkim pokretom u nastajanju. Batler je napala dugouspostavljeni dvostruki standard seksualnog morala.[22]

Prostitutke su često predstavljane kao žrtve u sentimentalnoj literaturi, kao što je pesma Tomasa Huda Most uzdaha, roman Elizabet Gaskel Meri Barton, i Dikensov roman Oliver Tvist. Naglasak na čistoti žena u delima kao što je Anđeo u kući Koventrija Patmora doveo je do prikazivanja prostitutke i pale žene kao uprljane, iskvarene i one kojoj je potrebno pročišćenje.[23]

Ovaj akcenat na ženskoj čistoti bio je povezan sa insistiranjem na ulozi žene kao domaćice, one koja je potpomogla stvaranju prostora oslobođenog od zagađenja i korupcije grada. U tom pogledu, prostitutka je postala simbol kršenja te podele. Dvostruki standardi su ostali na snazi. Zakon o Bračnim radnjama iz 1857. godine dozvoljavao je muškarcu da se razvede od svoje žene zbog preljube, ali žena je mogla da se razvede samo zbog preljube u kombinaciji sa drugim prekršajima kao što su incest, okrutnost, bigamija, napuštanje, itd, ili samo na osnovu okrutnosti.[24]

Anonimnost grada dovela je do značajnog porasta prostitucije i nedozvoljenih seksualnih odnosa. Dikens i drugi pisci povezivali su prostituciju sa mehanizacijom i industrijalizacijom modernog života, prikazujući prostitutke kao ljudsku robu koja se konzumira i baca kao otpad kada se potroši. Pokreti za moralnu reformu pokušali su da zatvore javne kuće, za koje se ponekad tvrdilo da su bile faktor u koncentraciji ulične prostitucije. [25]

Obim prostitucije u Londonu 1880-ih stekao je nacionalni i globalni značaj zahvaljujući ubistvima koja su se pripisivala serijskom ubici Džeku Trboseku iz Vajtčepela, čije su žrtve bile isključivo prostitutke koje su živele u oskudici, u Ist Endu.[26] S obzirom na to da su mnoge prostitutke živele u siromaštvu još 1880-ih i 1890-ih, nuđenje seksualnih usluga proizilazilo je iz očajničke potrebe da se finansiraju njihovi obroci i privremena skloništa od hladnoće, i kao rezultat toga, prostitutke su predstavljale lak plen za kriminalce jer su one same mogle da učine jako malo kako bi se zaštitile od opasnosti.

Kriminal i policija

uredi

Posle 1815. godine vladao je široko rasprostranjen strah od rastuće stope kriminala, provala, akcija mafije i pretnji neredima širokih razmera. Loše organizovani lokalni parohijski policajci i privatni čuvari bavili su se kriminalom na ad-hok osnovi, uz veoma stroge kazne, koje su podrazumevale na stotine razloga za pogubljenje ili deportaciju u Australiju. London, sa 1,5 miliona ljudi –više od sledećih 15 gradova zajedno– tokom decenija je razradio neformalne aranžmane za razvoj jedinstvenog policijskog sistema u svojim brojnim opštinama. Zakon o Metropolitanskoj policiji iz 1829. godine, koji je zastupao ministar unutrašnjih poslova Robert Pil, nije bio toliko zapanjujuća inovacija, koliko sistemizacija uspostavljenih neformalnih praksi sa proširenim finansiranjem.[27] Osnovana je policijska služba Metropolitan, sa sedištem u Skotland Jardu.[28] London je sada imao prvu modernu policiju na svetu. Tri hiljade policajaca nazvano je „bobijima“ (po Pilovom imenu). Bili su dobro organizovani, centralno vođeni, i nosili su standardne plave uniforme. Pravno su imali istorijski status policajca, sa ovlašćenjem da hapse sumnjiva lica i izvode prestupnike pred prekršajni sud. Bili su raspoređeni u timove za određene patrole, posebno noću. Na glavnim ulicama postavljena je plinska rasveta, što im je znatno olakšalo nadzor. Stopa kriminala je opala. Zakon iz 1835. godine zahtevao je od svih uključenih opština u Engleskoj i Velsu da uspostave policijske snage. Ubrzo se pridružila Škotska, sa svojim zasebnim pravnim sistemom. Do 1857. godine svako područje sudske vlasti u Velikoj Britaniji imalo je organizovanu policiju za koju je Trezor izdvajao novčanu pomoć. Policija je imala stalnu platu, retko je korišćena u sledbeničke svrhe, a policajci su birani pre po zaslugama nego političkim uticajem. Platna skala nije bila visoka (jedna gvineja nedeljno 1833. godine), ali je prestiž bio posebno visok za irske katolike koji su bili nesrazmerno zastupljeni u svakom gradu gde ih je bilo mnogo.

Uzročnost

uredi

Intelektualni istoričari koji tragaju za uzrocima pojave novog morala često upućuju na ideje Hane Mor, Vilijama Vilberforsa i sekte Klapham. Perkin tvrdi da sve ovo preuveličava uticaj male grupe pojedinaca, koji su „bili koliko posledica revolucije, toliko i uzrok“. Takođe, problem je i u vremenskom okviru, jer su mnogi prethodnici zakazali. Intelektualni pristup teži da umanji značaj nekonformista i evangelista – metodisti su, na primer, igrali moćnu ulogu među višim slojevima radničke klase. Konačno, nedostaje ključni sastojak: umesto da pokušavaju da poboljšaju staro društvo, reformatori su pokušavali da odvedu Britaniju u novo društvo budućnosti.[29]

Pokreti viktorijanske ere za pravdu, slobodu i druge snažne moralne vrednosti pretvorili su pohlepu i eksploataciju u javno zlo. Spisi Čarlsa Dikensa posebno su posmatrali i beležili ove pojave.[30] Peter Šapeli ispitao je 100 vodećih ličnosti dobrotvornih organizacija u Mančesteru viktorijanskog doba. Oni su doneli značajan kulturni kapital, kao što je bogatstvo, obrazovanje i društveni položaj. Pored stvarnih reformi koje su se ticale grada, oni su za sebe obezbedili oblik simboličkog kapitala, legitiman oblik društvene dominacije i građanskog vođstva. Korisnost dobročinstva kao sredstva za jačanje nečijeg društvenog vođstva bila je društveno određena i odvela bi čoveka samo do izvesne daljine.[31]

Marksistički intelektualac Valter Benjamin povezao je viktorijanski moral sa usponom buržoazije. Benjamin je tvrdio da je kultura kupovine sitne buržoazije uspostavila dnevnu sobu kao centar ličnog i porodičnog života. Kao takva, engleska buržoaska kultura je kultura prestiža u dnevnoj sobi kroz upadljivu potrošnju. Ovo sticanje prestiža je zatim pojačano potiskivanjem emocija i seksualne želje, kao i izgradnjom uređenog društvenog prostora u kojem je „priličnost“ ključna osobina ličnosti i poželjna je i kod muškaraca, i kod žena.[32]

Reference

uredi

 

Dodatna literatura

uredi
 
Buđenje savesti Holmana Hanta (1853)
  • Adams, James Eli, ed. Encyclopedia of the Victorian Era (4 tom 2004). članci naučnika
  • Bartley, Paula. Prostitution: Prevention and reform in England, 1860–1914 (Routledge, 2012)
  • Boddice, Rob. The Science of Sympathy: Morality, Evolution, and Victorian Civilization (2016)
  • Briggs, Asa. The Age of Improvement, 1783–1867 (1959).
  • Churchill, David. Crime control and everyday life in the Victorian city: the police and the public (2017).
  • Churchill, David C. "Rethinking the state monopolisation thesis: the historiography of policing and criminal justice in nineteenth-century England." Crime, Histoire & Sociétés/Crime, History & Societies18.1 (2014): 131–152. online
  • Emsley, Clive.Crime and Society in England, 1750–1900 (5. izdanje 2018)
  • Fraser, Derek.The evolution of the British welfare state: a history of social policy since the Industrial Revolution (Springer, 1973).
  • Gay, Peter . The Bourgeois Experience: Victoria to Freud
  • Harrison, Brian. "Philanthropy and the Victorians" Victorian Studies 9 #4 (1955) 353-374online
  • Merriman, J (2004) A History of Modern Europe; From the French Revolution to the Present New York, London: W.W. Norton & Company.
  • Perkin, Harold. The Origins of Modern English Society: 1780-1880 (1969) ISBN 0710045670
  • Searle, G. R. Morality and the Market in Victorian Britain (1998)
  • Woodward, E. L. The Age of Reform, 1815–1870 (1938); 692 strana; široka naučna anketa

[[Категорија:Социјална филозофија]] [[Категорија:Морал]]

  1. ^ Seymour Drescher, Abolition: A History of Slavery and Antislavery (2009) pp 205–44.
  2. ^ Howard Temperley, British antislavery, 1833–1870 (1972).
  3. ^ Wise, Steven M. „Animal rights”. Encyclopædia Britannica Online. Pristupljeno 29. 5. 2018. 
  4. ^ James C. Turner, Reckoning with the Beast: Animals, Pain, and Humanity in the Victorian Mind (2000) p 39.
  5. ^ „London Police Act 1839, Great Britain Parliament. Section XXXI, XXXIV, XXXV, XLII”. Arhivirano iz originala 24. 4. 2011. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  6. ^ M. B. McMullan, "The Day the Dogs Died in London" The London Journal: A Review of Metropolitan Society Past and Present (1998) 23#1 pp 32–40 https://doi.org/10.1179/ldn.1998.23.1.32
  7. ^ Rothfels, Nigel (2002), Representing Animals, Indiana University Press, str. 12, ISBN 978-0-253-34154-9 . Chapter: 'A Left-handed Blow: Writing the History of Animals' by Erica Fudge
  8. ^ „igg.org.uk”. Arhivirano iz originala 2010-07-31. g. Pristupljeno 2011-01-23. 
  9. ^ Harold Perkin, The Origins of Modern English Society (1969) p 280.
  10. ^ Harold Perkin, The Origins of Modern English Society (1969) p 280.
  11. ^ Georgina Battiscombe, Shaftesbury: A Biography of the Seventh Earl 1801–1885 (1988) pp. 88–91.
  12. ^ Kelly, David; et al. (2014). Business Law. Routledge. str. 548. ISBN 9781317935124. 
  13. ^ C. J. Litzenberger; Eileen Groth Lyon (2006). The Human Tradition in Modern Britain. Rowman & Littlefield. str. 142—43. ISBN 978-0-7425-3735-4. 
  14. ^ Amberyl Malkovich, Charles Dickens and the Victorian Child: Romanticizing and Socializing the Imperfect Child (2011)
  15. ^ Draznin, Yaffa Claire (2001). Victorian London's Middle-Class Housewife: What She Did All Day (#179). Contributions in Women's Studies. Westport, Connecticut: Greenwood Press. str. 95—96. ISBN 978-0-313-31399-8. 
  16. ^ Sean Brady, Masculinity and Male Homosexuality in Britain, 1861–1913 (2005).
  17. ^ Ivan Crozier, "Nineteenth-century British psychiatric writing about homosexuality before Havelock Ellis: The missing story." Journal of the History of Medicine and Allied Sciences 63#1 (2008): 65–102.
  18. ^ Elizabeth Prettejohn, "Solomon, Swinburne, Sappho." Victorian Review 34#2 (2008): 103–128. online
  19. ^ F. Barry Smith, "Labouchere's amendment to the Criminal Law Amendment bill." Australian Historical Studies 17.67 (1976): 165–173.
  20. ^ Ari Adut, "A theory of scandal: Victorians, homosexuality, and the fall of Oscar Wilde." American Journal of Sociology 111.1 (2005): 213–248 online
  21. ^ Judith R. Walkowitz, Prostitution and Victorian society: Women, class, and the state (1982).
  22. ^ Nancy Boyd, Three Victorian Women Who Changed Their World: Josephine Butler, Octavia Hill, Florence Nightingale (1982)
  23. ^ George Watt, The fallen woman in the nineteenth-century English novel (1984)
  24. ^ Nelson, Horace (1889). Selected cases, statutes and orders. London: Stevens and Sons Limited. str. 114. ISBN 9785877307049. 
  25. ^ Judith R. Walkowitz, "Male vice and feminist virtue: feminism and the politics of prostitution in nineteenth-century Britain." History Workshop (1982) 13:79–93. in JSTOR
  26. ^ „Jack the Ripper | English Murderer”. Britannica. Pristupljeno 2018-08-27. 
  27. ^ Norman Gash, Mr. Secretary Peel: the life of Sir Robert Peel to 1830 (1961) pp. 487–98.
  28. ^ J.L. Lyman, "The Metropolitan Police Act of 1829: An Analysis of Certain Events Influencing the Passage and Character of the Metropolitan Police Act in England," Journal of Criminal Law, Criminology, and Police Science (1964) 55#1 pp. 141–154 online
  29. ^ Perkin, The Origins of Modern English Society, pp 280–81.
  30. ^ Daniel Bivona, "Poverty, pity, and community: Urban poverty and the threat to social bonds in the victorian age." Nineteenth-Century Studies 21 (2007): 67–83.
  31. ^ Peter Shapely, "Charity, Status and Leadership: Charitable Image and the Manchester Man" Journal of Social History 32#1 (1998), pp. 157–177 online
  32. ^ Walter Benjamin, The Halles Project.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Boke_ovde/Викторијански_морал&oldid=24234455”