GrygoryZach2077

Kino
Viktor Coj (stoji) i Juri Kasparjan (sedi), na koncertu u Lenjingradu 1986.
Muzički rad
Aktivni period	1981—1990
Mesto osnivanja	SSSR, Lenjingrad
Žanr	Ruski rok Novi talas
Izdavačka kuća	АнТроп Мелодия Мороз Рекордз
Članovi
Sadašnji članovi	Juri Kasparjan Igor Tihomirov Aleksandr Titov
Ostalo
Veb-sajt	kino.band

"Kino" (rano ime - "Garin i hiperboloidi") - jedan od najpopularnijih sovjetskih rok bendova 1980-ih, koji je bio deo Lenjingradskog rok kluba.

Vođa grupe i autor tekstova i muzike koju je grupa izvodila na koncertima bio je Viktor Coj, nakon čije smrti 1990. godine bend odavno je prestao da postoje. Godine 2012. nekoliko članova benda snimilo je studijsku verziju pesme „Ataman”, koristeći stare sačuvane snimke sa vokalom Viktora Coja, a 2020. godine bend se ponovo okupljao na stalnoj osnovi, počele su pripreme za koncerte, od kojih je nekoliko održano. 2021.

Stilski, grupa je ostavila mnoge tradicionalne elemente ruskog roka, posebno, umesto konvencionalnih setova bubnjeva, često su koristili razne programabilne efekte stvorene pomoću bubnjarskih mašina, što je zvuku ponekad davalo dodir „disko“ ili „pop“ . Tematska komponenta stihova u ranoj fazi stvaralaštva odražava tinejdžersku rutinu i dramatična iskustva o ljubavi, zahvaljujući čemu su muzičari dobili titulu „novih romantičara“; u kasnijim tekstovima herojstvo i protest spajaju se sa tragedijom pogleda na svet.

Popularnost grupe Kino godinama stalno raste, i ako su muzičari isprva svirali samo po stambenim zgradama i bili izloženi oštrim kritikama i zvanične i andergraundne štampe, onda su krajem decenije njihove ploče već bile distribuiran u milionskim tiražima. Grupa je izazvala takozvani fenomen "kinomanije", koji se intenzivirao nakon tragične smrti Viktora Coja i koji postoji do danas, mesto rada muzičara postalo je predmet "hodočašća" brojnih obožavalaca iz svih zemalja postsovjetski prostor; u Krivoarbatskoj ulici (Moskva) pojavio se takozvani "Cojev zid", koji su fanovi prekrivali citatima iz njegovih pesama i izjavama ljubavi prema radu grupe. "Kino" se često ogleda u popularnoj kulturi, a njihovo nasleđe današnji recenzenti i muzikolozi veoma cene.

Istorija

Grupa je obrazovana u ljeto 1981. godine u tadašnjem Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu, pod prvobitnim imenom „Harin i hiperboloidi“ (rus. Гарин и гиперболоиды. U njegov sastav su ušli Viktor Coj, Aleksej „Riba“ Ribin i Oleg Valjinski. Nakon što je Valjinski napustio grupu, promijenjeno joj je ime u „Kino“, a u sastav je ušao i gitarista Juri Kasparjan.

Grupi su pomagali (i podržavali je) muzičari iz grupa „Akvarijum“ i „Zoopark“. Vođa „Akvarijuma“ Boris Grebenščikov producirao je prva dva albuma za „Kino“.

Godina 1983. grupa se zbog umjetničkih neslaganja Coja i Ribina raspala, a zatim ponovo krenula sa radom u sastavu: Viktor Coj i Juri Kasparjan. 1984. u grupu je ušao bubnjar Georgi Gurjanov, a kao bas-gitarista im je pomagao član „Akvarijuma, Aleksandr Titov. U toku 1986. godine u sastav grupe je ušao basista Igor Tihomirov, a Aleksandr Titov se za stalno vratio grupi „Akvarijum“. Na taj način došlo je do konačnog sastava grupe, koja je kao takva postojala do 15. avgusta 1990. godine. Grupa je imala veliku popularnost u podzemlju Lenjingrada, a bila je poznata i u drugim republikama tadašnjeg SSSR. Učestvovala je na rok festivalima (Litvanika-87), ali je stekla današnju slavu nakon izlaska filma „Assa“, Sergeja Solovjova, na čijem kraju na scenu izlazi Viktor Coj i pjeva pjesmu „Хочу перемен!“ (Hoću promjene!). U to vrijeme menadžer i producent grupe bio je Juri Ajzenšpis, a Coj se pojavio u još par filmova, uključujući „Igla“.

U to vrijeme grupa je držala koncertne turneje po Rusiji, Ukrajini i Bjelorusiji, a 1989. godine se krenuli u Njujork, gdje je prikazana premijera filma „Igla“ i održan mini-koncert. Nakon toga, na festivalu „Zlatni vojvoda“ (rus. Золотой Дюк), Viktor Coj je proglašen glumcem godine, a film „Igla“ je zauzeo drugo mjesto na spisku sovjetskih filmova. Uslijedilo je putovanje u Pariz, gdje je vršena obrada albuma „Последний герой“ (Posljednji heroj), a u jesen 1990. godine grupa je putovala u Tokio, gdje je zaključen dogovor o promociji grupe u Japanu.

24. juna 1990. godine grupa je održala koncert u prepunoj sali Velike sportske arene „Lužnjiki“. Organizatori su organizovali podzrav, a zapaljen je i olimpijski plamen. (Vlada pogrešno mišljenje da je olimpijski plamen na tom stadionu tada upaljen tek drugi put u istoriji: na olimpijadi 1980. i na tom koncertu. Međutim, ranije te iste godine, u avgustu, olimpijski plamen je paljen na Moskovskom mirovnom muzičkom festivalu koji se takođe održavao na tom stadionu). To je, međutim, bio posljednji koncert u istoriji grupe.

U julu 1990. godine, grupa „Kino“ je započela rad na novom albumu, koji su planirali producirati u Francuskoj, gdje je ranije uspješno obrađen njihov „Последний герой“. Ovaj album, međutim, nije doživio svoj svršetak — Viktor Coj je poginuo u automobilskoj nesreći na starom putu Jurmala-Talsi, na putu za Tukums. Nezavršeni album su Kasparjan, Tihomirov i Gurjanov zajedno dovršili i nazvali „Чёрный“ (Crni), potpuno crnog omota, u znak žalosti zbog Coja. U decembru te godine „Crni album“ je predstavljen u lenjingradskom rok-klubu. Oko mjesec dana poslije toga, na prvom kanalu televizijske kompanije „VID“ je prikazana prezentacija albuma iz moskovskog doma omladine, a nakon toga grupa „Kino“ je zvanično prestala da postoji.

Muzičari grupe „Kino“ ponovo su se sastali 2001. godine i u saradnji sa Vjačeslavom Butusovim objavili album „Zvёzdnый padl“.

Uticaji

Muzika grupe „Kino“ je poređena sa britanskim bendovima poput „Smits“, „Depeš moud“ i „Džoj divižn“. Postoji mogućnost da su ove grupe imale direktan uticaj na „Kino“; sam Coj je priznao da je htio da postigne zvuk sličan zvuku grupe „Djuran Djuran“ za album „Ночь“. Ovo je sasvim sigurno kad se govori o zvuku njihovih bubnjeva i gitare na nekim pjesmama, iako „Kino“ nesumnjivo prevazilazi potonji bend po dubini i značenju. Njihova muzika je takođe vukla jake uticaje od tradicionalnih ruskih autora poput Vladimira Visockog.

Sastav

• Viktor Coj — vokal, ritam gitara (1981-1990);
• Juri Kasparjan — solo-gitara (1983-1990);
• Igor Tihomirov — bas-gitara (1986-1990);
• Georgi Gurjanov — pomoćni vokal, bubnjevi (1984—1990).

Diskografija

Albumi

• 1982 — „45“
• 1983 — „46“
• 1984 — „Начальник Камчатки“
• 1985 — „Это не любовь“
• 1986 — „Ночь“
• 1988 — „Группа крови“
• 1989 — „Последний герой“
• 1989 — „Звезда по имени Солнце“
• 1990 — „Чёрный альбом“

Drugi albumi

• 1984 — „Песни под гитару 3“
• 1986 — „Red Wave“ (2 kompakt-diska)
• 1992 — „Неизвестные песни“
• 2000 — „История этого мира“
• 2000 — „КИНОпробы“ (2 kompakt-diska)
• 2000 — „Лучшие песни 82-88“
• 2000 — „Печаль“
• 2002 — „Кино в кино“
• 2002 — „Последние записи“

Koncertni snimci

• 1987 — „Концерт в рок-клубе“ (2 kompakt-diska)
• 1987 — „Концерт в Дубне“
• 2002 — Первые записи. „Гарин и гиперболоиды“
• 2002 — Koncert u Dubnu (1987)
• 2002 — Uživo 1988—1990 (2 kompakt-diska)
• 2004 — Nepoznati snimci (4 kompakt-diska):
  • Akustika. Talin. (1990)
  • Kvartirnik. Lenjingrad. (1988)
  • Rok-festival u Moskvi. (1986)
  • Akustika. Lenjingrad. (1982)
• Akustički koncert (1987)
• Akustika (snimak iz 1984. godine) (2000)

Solo albumi

• 1983 — „Концерт у Павла Краева“ (Majk Naumenko i Viktor Coj)
• 1984 — „Сейшн на Петроградской“ (Majk Naumenko i Viktor Coj)
• 1985 — „Весна - лето“ (Majk Naumenko i Viktor Coj)
• 1998 — Koncert u Sosnovom Boru (Boris Grebenščikov, Majk Naumenko, Viktor Coj. 15. decembar 1984) (2 kompakt-diska)

Vidi još

• Viktor Coj