Korisnik:Sanja998/pesak

Rudarstvo Srbije tokom srednjeg veka

Uvod

Tokom srednjega veka sve evropske zemlje bile sUu zahvaćene kulturom „gvozdenog doba“, u smislu da su njihovi stanovnici ovladali jednostavnom metalurgijom i da je na gvozdenim alatkama i gvozdenim delovima oružja počivala sva njihova privreda i ratna veština. Po prirodi stvari, ta elementarna metalurgija morala je biti široko rasprostranjena, zastupljena u svim delovima društva da bi svugde stizao neophodan metal, jer je razmena bila nerazvijena, a proizvodnja malih razmera. Samo u pojedinim oblastima i pojedinim zemljama, metalurgija je i obimom i kvalitetom prevazilazila te okvire i postajala autonomna privredna grana, koja vrši uticaj na celokupnu privredu i sa svoje strane se prilagođava opštim promenama i razvojnim trendovima.

Početak rudarstva

U srpskom slučaju, može se pouzdano identifikovati prelaz od zemlje jednostavne metalurgije do zemlje razvijenog rudarstva. Taj prelaz se ostvarivao veoma sporo, bez obzira na to što je zemlja imala bogato nasleđe rimskog doba i brojne materijalne ostatke antičkog rudarstva. Bilo je potrebno da impuls i početni zamah daju Sasi, rudari opremljeni i obučeni u krajevima sa višom rudarskom i metalurškom tehnikom. Sa njima je došlo i novo usmerenje ka dobijanju srebra, olova i bakra, a istovremeno je nastao i produbljivao se jaz koji je to novo rudarstvo odvajao od proizvodnje i obrade gvožđa. Ona ostaje široko rasprostranjena ali ograničena na razmere zanatske proizvodnje.

Više od stoleća je bilo potrebno da na desetak mesta, kao izdanci iz prvih središta, izrastu rudnici u kojima će se decenijama, ponegde i stolećima, neprekidno proizvoditi srebro, plemeniti metal po prevashodstvu, koji je dao obeležje starom srpskom rudarstvu. Iako se i zlato dobijalo u količinama koje nisu bile zanemarive, naročito u zonama glamskog srebra, ipak, sačuvani dokumenti su zaokupljeni srebrom, baš kao što su njime bili zaokupljeni i ljudi koji su te dokumente stvarali.

Srednjovekovni rudari

Podrinje

Odavno je zapaženo da su srednjovekovni rudari imali nomadske sklonosti, da su se lako selili i premeštali okušavajući sreću na novim mestima, u nadi da će im se napor i rizik bolje isplatiti. U srpskom slučaju je rudarska pokretljivost imala za posledicu rasprostiranje rudarskih centara u sve delove države. Dugo sastavljana, a ipak nepotpuna hronika pojavljivanja pojedinih rudnika i rudarskih centara, izneta u prvim poglavljima, pokazuje kako su se usamljenom Brskovu priključivali rudnici današnje Šumadije i kopaoničke oblasti, novobrdskog kraja, Makedonije, zatim Podrinja, beogradske okoline i severoistočne Srbije. Jedan izdanak je izbio zapadno od Drine, a za kratko vreme mu se priključilo prostranije područje centralne Bosne.

Rudarski bazeni

Činjenica da je državna teritorija uveliko bila prošarana rudarskim bazenima zaslužuje utoliko veću pažnju što je neposredno uticala na uobličavanje i upotpunjavanje mreže naselja i mreže komunikacija. Mesta gde se razvila trajna rudarska proizvodnja, sa topionicama i pratećim postrojenjima, imala su drukčije potrebe za vezama sa bližom okolinom i udaljenim privrednim centrima, različite od potreba svoga agrarnog okruženja.

Bila je to tek jedna, ali veoma bitna crta kojom su se rudarska mesta izdvajala iz pejsaža kome su obeležje davala seljačka gazdinstva i velika ili mala vlastelinstva. U svakom rudarskom mestu se stvarala vrednost, obrtao se novac i oticao tankim mlazevima prema okolnoj teritoriji, sa koje su dolazili rudari i sa koje se vršilo snabdevanje „strateškim" materijalom kao što je: drveni ugalj, građevinsko drvo, loj, kože, alatke i užarija, namirnice za ljudsku i konjsku ishranu; i jakom strujom oticao prema državnom središtu, vladarevoj riznici. Jedan deo onoga što se tu obrtalo, deo u rukama preduzetnika, ostajao je tu i bivao investiran u postrojenja ili rad donoseći profit preduzetniku i obezbeđujući rast proizvodnje.

Nemoguće je na osnovu sadašnjih znanja proceniti koliki je broj ljudi svoju egzistenciju zasnivao na prihodima od rada u rudarskim centrima, zatim od rada na proizvodnji potrebnog materijala i trgovačkom posredovanju Jedini čvrsti oslonac nalazimo u turskom statističkom pregledu iz 1530/31. koji daje preciznu brojku od 5.733 rudara za Novo Brdo, Janjevo, Prištinu, Belasicu, Koporić, Gornju i Donju Trepču. Iz ranije prikazanog materijala se moglo videti da rupnici, kopači rude u strogom smislu, nisu predstavljali većinu zaposlenih, da su bili okruženi mnoštvom pomoćnih radnika i snabdevača u jamama i na površini. Nema nažalost, oslonca za procenu broja ili relativnog udela onih koji su učestvovali u snabdevačkom lancu, raspoređeni, verovatno, u nekoj vrsti koncentričnih krugova s najvećim stepenom angažovanosti onih koji su rudniku bili najbliži.

Lokacije rudnika

Lokacije rudnika otkrivaju da žarišta drugačijeg privređivanja, različitog od zemljoradnje, nisu bila na periferiji niti sabijena na uskom prostoru, već su bila rasprostranjena u gotovo svim delovima državne teritorije. Zahvaljujući tome, dinamizmom karakterističnim za privredu rudarskih centara prožeta je bila cela država, a to je omogućavalo i približno ujednačen regionalni razvoj. U nekoj vrsti geografije razvijenosti i zaostalosti (u srednjovekovnim uslovima) južni delovi su prednjačili, jer se desilo da se na razvijeniju agrarnu privredu, nasleđenu iz epohe vizantijske vlasti, i održavanu u okvirima velikih manastirskih vlastelinstava, nakalemio uticaj iz rudarskih centara. U svakom slučaju, predeli Kosova i Metohije, početkom XX veka i kasnije izrazito zaostalo područje, bili su u kasnom nemanjićkom periodu i u vreme despota ekonomski vodeća regija. Stepen urbanizovanosti i koncentracija velikih kulturnih spomenika pružaju o tome indirektno ali rečito svedočanstvo.

Rudarstvo i početak trgovine

Rudarstvo je na privredu zemlje uticalo na mnogo raznih načina koje nam preoskudna građa ne otkriva. U čitavom lancu posledica najvažnije se čine: obrazovanje tržišta za agrarne proizvode i aktivna razmena sa seoskom okolinom, njeno uvlačenje u robnonovčane odnose. Rudarstvo je, međutim, isto tako presudno uticalo i na veze srpske države sa okolnim svetom. Veliki deo onoga što se o rudarstvu moglo reći do sredine XV veka, do zavođenja turske vlasti, poticalo je od onih koji su svoj interes našli u posredovanju između srpskih rudnika i mediteranskih privrednih centara u kojima se osećala neutoljiva glad za metalima od kojih se kovao novac.

Dubrovčani

Dubrovčani, nesumnjivo su najvažniji posrednici, mada sigurno nisu bili jedini. Samo izuzetno i na trenutak vidimo Grke (u Novom Brdu) ili Turke (u Trepči). Prema severu nije tekla znatnija struja rudarskih proizvoda, jer je srednjovekovna Ugarska i sama bila veliki proizvođač zlata i srebra. Pa ipak, bilo je prometa prema severu, možda samo kao etapa na daljem putu prema Zapadu, a i taj promet su ostvarivali Dubrovčani.

Pojava trgovaca

Sa gledišta ukupnog privrednog razvoja, veoma važna je bila okolnost da su trgovci-posrednici uočili da se, u sopstvenom interesu, ne mogu ograničiti samo na trgovanje, već da moraju otići korak dalje i ulagati u proces proizvodnje da bi dobili toliko tražene metale koji su im omogućavali dobru zaradu. Time su bili stvoreni uslovi za pojavu trgovaca u ulozi finansijera preduzetnika, koji su i svojim brojem i obimom ulaganog kapitala bili važan činilac uspona rudarstva u prvoj polovini XV veka.

Sačuvana građa iz perioda slobodne trgovine srebrom pokazuje jasno da su trgovci-posrednici, kupci srebra proizvedenog u domaćim rudnicima, morali da donose robu u približnoj vrednosti onoj koju su odnosili.Potreba trgovaca da u svome poslovanju postignu ravnotežu, naročito u plaćanju, imala je čitav niz posledica, koje su se osećale i daleko van rudarskih centara. Trgovci su donosili u rudarske trgove znatne količine tkanina, zanatskih proizvoda, začina, svega čime se trgovalo u tadašnjem svetu, i kupce su tražili ne samo među rudarima već i među stanovništvom šire okoline. Prodaju je trebalo da olakša široka primena kredita, plaćanja u ratama, uz davanje zaloga ili jemstvo. Samo tako je problem zaduženosti stanovništva mogao dobiti one razmere koje vidimo u pregovorima između grada Dubrovnika, koji zastupa interese svojih trgovaca-kreditora, i despota Đurđa, koji štiti interese svojih podanika-dužnika.

Značaj rudarstva

Razmere zaduženosti i primene kredita, i to ne samo u odnosima između poslovnih ljudi već i u odnosima između trgovaca i prosečnog kupca, pokazuju koliko se, zahvaljujući rudarstvu, srpsko društvo udaljilo od tipičnog srednjovekovnog feudalnog modela, u kome je malo novca i tržišta, a veoma mnogo jednostranih davanja, razmene u vidu darova, transakcija uslovljenih običajima itd.

Posmatrani na pozadini tih opštih promena, dobijaju u značaju oni elementi u samom rudarstvu koji će ostati karakteristični za evropsku privredu i društvo novoga veka. Na prvom mestu, tu su ranokapitalistički oblici preduzetništva, ostvareni u onim družinama gvarkova u kojima su preovladali finansijeri u licu trgovaca — pojedinaca ili trgovačkih društava, veoma raširenih u to doba. Na suprotnoj strani je pojava najamnih radnika, koji su morali biti brojni u periodima poleta i pune aktivnosti velikog broja rudnika. Polazeći od ranije spomenutih brojeva za Novo Brdo, Trepču i manje rudnike u okolini, gde je 1530/31. popisano 5.733 rudara, neće biti preterano proceniti da ih je u svim rudnicima uzetim zajedno bilo između 10.000 i 20.000, a to je red veličine koji će radništvo Srbije dostići tek u XIX veku.

Vidi još

Rudarstvo

Sasi

Šumadija

Literatura

A.Handžić,Najraniji turski izvori o rudnicima i trgovima u Bosni,Prilozi Instituta za istoriju 10, 2(1974)

A.Handžić,Rudarstvo i rudarski trgovi drugoj polovini XV vijeka,Radovi sa simpozijuma Rudarstvo i metalurgija Bosne i Hercegovine od praistorije do početka HX vijeka,Zenica 1999

B.Hrabak, Dubrovčani u Ugraskoj i njihove veze sa Beogradom i Srbijom(1300-1541),Godišnjak grada Beograda 27(1980)

B.Hrabak,Dubrovčani u rudarstvu i uzvozno-izvoznoj trgovini Kosova 1455-1700,Vranjski glasnik 17

Ž.Šćepanović,Srednjovekovno Brskovo na Tari,Odzivi 2,3,Bijelo Polje(1972)

G.Čremošnik,Nekoliko napomena o Brskovu,Glasnik Zemaljskog muzeja 14 (1959)