Википедија

Korisnik:VuleStanic11/pesak

Ne poistovećivati sa Talasofonejom.
Talasofobija
Ronilac pored podmornice. Strah od prostranstva mora koji se ovde vidi može se okarakterisati kao talasofobija.
SpecijalnostiPsihijatrija, klinička psihologija
TrajanjeViše od šest meseci
LečenjeKognitivna terapija, Sistematska desenzibilizacija, Terapija izlaganja,
LekoviAntidepresivi, benzodiazepini, beta blokator

Talasofobija (od grčkog thalassa θάλασσα, "more", i phobos φόβος, "strah")[1] je uporan i intezivan strah od dubokih vodenih površina kao što su more, okeani ili jezera. Iako je veoma blisko povezana, talasofobiju ne treba mešati sa akvafobijom koja se klasifikuje kao strah od same vode. Talasofobija može uključivati strah od boravka u dubokim vodama, strah od ogromne praznine mora, od morskih talasa, vodenih bića i strah od udaljenosti od kopna.[2]

Uzroci talasofobije nisu jasni i predmet su istraživanja medicinskih profesionalaca jer se mogu značajno razlikovati među pojedincima.[3] Istraživači su predložili da je strah od velikih vodenih površina delimično ljudski evolucioni odgovor, a može biti povezan i sa uticajima popularne kulture koji izazivaju strah i uznemirenost.[4] Takođe se pretpostavlja da osnovna psihologija fobije proizilazi iz simboličke prirode vode. Naime, prostranstvo mora često je povezano sa nečijim dubokim nesvesnim.[5]

Ozbiljnost talasofobije, kao znaci i simptomi povezani sa njom su prilično tečni i složeni. Ljudi sa talasofobijom prolaze kroz brojne epizode emocionalne i fizičke muke izazvane raznim okidačima.[6] Tretman može da se sastoji od kombinacije terapija i anksiolitika, a najefikasniji je kada se daje pacijentima tokom detinjstva, kada je talasofobija generalno na svom vrhuncu.[7]

Uzroci

uredi

Evolucioni kontekst

uredi

Smatra se da je strah od velikih vodenih površina evoluciona osobina predaka koja se prenosi sa generacije na generaciju. Ljudi više vole sigurnost da rizikuju i prilagođavaju se na osnovu istorije učenja i situacionih varijabli.[8][4] Studija Nikolasa Karletona iz 2016. utvrđuje da je „strah od nepoznatog“ evolutivni mehanizam koji je pokretao opstanak ljudske rase od početka.[9] Pokazivanje straha prema dubokim vodenim površinama je zapravo opravdano jer su preci ljudske rase shvatili da je njihov opstanak zavisan od ostanka na kopnu, a ne u vodenom okruženju.[8] Ovo se zauzvrat razvilo u fundamentalni strah koji se prenosi sa generacije na generaciju kako bi se obezbedio opstanak ljudske vrste.[10]

Martin Entoni, profesor psihologije na Univerzitetu Metropolitan u Torontu i koautor The Anti-Anxiety Workbook, navodi da: „Iz evolucione perspektive, ima smisla da ljudi razviju sklonost strahu i izbegavanju duboke vode zbog svih povezanih rizika“. On nastavlja komentarišući genetski aspekt strahova, govoreći: „Mi smo u suštini 'programirani' kroz evoluciju da se plašimo nekih situacija (npr. visine, duboke vode, zmija) više od drugih (npr. cveća, plišanih medveda )" [11]

Mitologija i savremena popularna kultura

uredi

U judeo-hrišćanskim sistemima verovanja, more se često prikazuje kao prostor katastrofe i kazne. Ovo je očigledno u prvoj knjizi Biblije (Postanje), kroz priča poput onih o Nojevoj barci. Tekstovi poput „Bura“ Vilijema Šekspira predstavljali su olupinu broda kao pokretačku snagu svog narativa i dali moru „natprirodno“ i „zlo“ oličenje. Autori knjige Beasts of the Deep: Sea Creatures and Popular Culture Šon Harington i Džon Heket veruju da su ovi narativi pokretačka snaga široko rasprostranjenog straha od okeana.[4] Književnost gotike i natprirodnog gravitirala je moru kao plodnoj sredini i kao rezultat toga stvorila neprijatnu i zastrašujuću sliku u glavama publike.[8] Smatra se da ovo važi i za drevna i za savremena društva. Blokbaster film iz 1975 Ajkula često se pominje kao uticajni film koji je pokrenuo moderni pokret talasofobije. Mejnstrim mediji takođe utiču na kolektivne emocije javnosti.[8] Vesti o velikim belim ajkulama, električnim jeguljama, ili drugim opasnim morskim grabežljivcima koji napadaju plivače u okeanu izazivaju strah kod gledalaca i smatra se da imaju veliki uticaj.[12] Slično tome, stvarni slučajevi brodova poput Titanika koji tonu sa svojim putnicima koji se dave postali su zastrašujuće realistični kroz njihove filmske verzije. Ljudi koji se veoma plaše nasilne smrti ili posebno utapanja takođe imaju veću verovatnoću da razviju talasofobiju. Smatra se da su ovi kulturni uticaji (i drevni i moderni) doprineli rasprostranjenosti straha od dubokih voda tokom vremena.[4]

Prošla iskustva i genetika

uredi

Negativan ili traumatski događaj iz prošlosti takođe može izazvati dubok strah od okeana.[13] Traumatska iskustva straha tokom plivanja ili skoro davljenja su takođe vodeći uzroci talasofobije. Pored toga, posmatranje drugih, posebno roditeljskih figura i drugih uticajnih odraslih osoba, koji su takođe imali strah od dubokih voda, smatraju se faktorima koji doprinose razvoju talasofobije kasnije u životu.[14] Naučnici takođe veruju da genetika i biološko nasleđe igraju glavnu ulogu u postizanju straha od mora, okeana i jezera.[14] Takvi genetski faktori uključuju da imate člana porodice sa talasofobijom, ličnim mentalnim stanjem kao što je negativnost, osetljivost ili anksioznost, pa čak i slušanje zastrašujućih priča o nesrećama na vodi. Lična iskustva i nečije vaspitanje su faktori koji potencijalno mogu biti uzrok talasofobije.

Psihološke teorije koje okružuju talasofobiju

uredi

Talasofobija se često objašnjava kao primarni strah. Uzimajući u obzir da su ljudi kopneni sisari i da se oslanjamo na svoj vid da sakupljamo hranu, evolucijski je upisano u naše živote da se duboko više suprotstavlja tom okruženju.[5] Mark Karlin objašnjava fobiju kao: „Svi imamo taj strah od mraka jer ne vidimo i oslanjamo se na našu viziju da nas zaštiti. Ako zatvorite oči i ne vidite, sada se morate osloniti na čula na koja se inače ne oslanjate." On dalje objašnjava da bez korišćenja čula koja inače koristimo, dovodimo se u deficit, izazivajući strah od mraka i dubine.[15]

Karl Jung, švajcarski psihijatar, proučavao je arhetipove u kolektivnom nesvesnom. Arhetipovi su skrivena značenja u simbolima i porukama u društvu. Kolektivno nesvesno je nesvesno mišljenje društva koje je univerzalno za sve. Jung u svojoj studiji pominje da je voda popularan arhetip u kolektivnom nesvesnom kao odraz nečijih najmračnijih misli i želja.[5]

Harington tvrdi da u frojdovskim terminima, nečiji ego ili nečiji pravi identitet nije u potpunosti usklađen sa njihovom potpunom realnošću.[16] Smatra se da se sve najmračnije i potisnute misli i želje odražavaju u vodi izazivajući osećaj užasa i straha.[16] Harington pretpostavlja da na isti način, način na koji se okean percipira, ili ono što smo uspeli da otkrijemo, možda neće biti u potpunosti u skladu sa neistraženim mogućnostima koje bi okean zaista mogao da sadrži, što rezultira strahom od toga šta bi okean mogao da nosi, npr. kao morska čudovišta.[16] Odraz i poređenje nečijeg uma sa okeanom može biti signal nepoznatosti sopstvenog uma i identiteta, što rezultira talasofobijom.[16]

Dijagnoza i simptomi

uredi

Talasofobiju karakterišu određene fizičke i emocionalne osobine koje pokazuje pojedinac. Reakcija koju oni sa talasofobijom pokazuju prema velikim vodenim površinama (mora, okeani, jezera) ne odgovara nivou opasnosti koju voda predstavlja za njih.[17] Dakle, oni ilustruju abnormalno ponašanje u situacijama ili okruženjima koja izazivaju njihov strah. Fobija izazvana anksioznošću, kao što je talasofobija, predstavlja se kroz specifične znakove i simptome. Pojedinci sa umerenim strahom od dubokih vodenih površina mogu svakodnevno doživljavati uznemirenost i nemir.[6]

Uobičajeni emocionalni simptomi talasofobije uključuju:[13]

  • Stalna briga
  • Problemi sa spavanjem (moguća nesanica)
  • Napadi panike i anksioznosti
  • Osećaj neposredne propasti
  • Potreba za bežanjem
  • Osećaj odvojenosti od situacije
  • Osećaj preopterećenosti

Uobičajeni fizički simptomi talasofobije uključuju:[7]

  • Kratak dah
  • Znojenje
  • Drhtanje pri pogledu na more
  • Plakanje ili bežanje u blizini dubokih vodenih površina
  • Mučnina
  • Vrtoglavica
  • Ubrzano disanje
  • Vrištanje i/ili vika pri pogledu na more

Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (peto izdanje) koji je priručnik za procenu i dijagnozu mentalnih poremećaja koji je razvilo Američko udruženje psihijatara; da bi se dobila dijagnoza fobije od dubokih vodenih površina:[17]

  • Strah pojedinca od duboke vode mora biti uporan, preteran i nerazuman
  • Pojedinac mora da oseti ovaj strah svaki put kada je izložen dubokoj ili otvorenoj vodi
  • Pojedinac ili izbegava okean ili druge otvorene vode ili ih podnosi sa intenzivnim strahom
  • Strah pojedinca od velikih vodenih površina ograničava i ometa njihovo normalno funkcionisanje
  • Strah pojedinca je prisutan šest meseci ili duže

Prevalenca i učestalost talasofobije ili bilo koje fobije je uglavnom nepoznata. Istraživači su zaključili da je ozbiljnost i prevalenca talasofobije u stalnom stanju promene među različitim demografskim grupama i da mnogi možda nisu svesni da imaju blagu talasofobiju.[4]

Razlika između talasofobije i akvafobije

Talasofobija se razlikuje od akvafobije, odnosno straha od vode. Akvafobiju karakteriše opšti osećaj panike zbog vode, dok se talasofobija više bavi prostranstvom te vode kao i onim što ta dubina može da sadrži.[18] Dok se obe fobije bave vodom, akvafobija može biti izazvana jednim događajem, dok talasofobija crpi iz elementa sopstvene podsvesti o tome šta je u vodi.[18]

Lečenje

uredi

Pojedinci sa talasofobijom često poboljšavaju svoje simptome pomoću specifičnih strategija i procedura koje koriste terapeuti i medicinski stručnjaci. Izuzetno je važno napomenuti da, ako se ne leči, talasofobija može dovesti do drugih mentalnih poremećaja kao što su posttraumatski stresni poremećaj, anksioznost, depresija i/ili napadi panike.

Kognitivna terapija

uredi

Talasofobijom se može upravljati pomoću psihološkog alata poznatog kao kognitivna terapija. Kognitivna terapija je vrsta psihoterapeutskog tretmana koja pomaže pacijentima da nauče kako da identifikuju i manipulišu uznemirujućim misaonim obrascima i pretvore ih u pozitivno i realno ponašanje.[19] Psiholozi i terapeuti koriste kognitivnu terapiju da bi naneli negativan uticaj na određeno ponašanje i emocije da bi ih zamenile prikladnije i realnije reakcije. Studija meta-analize iz 2013. godine otkrila je da kognitivna terapija ima pozitivan efekat u promeni neuronskih puteva i aktivaciji mozga kod pacijenata sa fobijama, što dovodi do bolje kontrolisanog ponašanja kada su izloženi strahu.[20]

Sistematska desenzibilizacija

uredi

Sistematska desenzibilizacija je tretman u kome su pacijenti sa određenim fobijama izloženi sve većim stimulansima koji izazivaju anksioznost i istovremeno se podučavaju tehnikama opuštanja.[13] Većina pojedinaca koji imaju talasofobiju aktivno izbegavaju situaciju od koje se plaše, što zauzvrat stvara lažnu i još strašniju lažnu stvarnost. Tehnike sistematske desenzibilizacije omogućavaju pacijentima da se suoče sa svojim strahom kontrolisanim emocijama i realističnim pogledima.[7] Uključuje tri koraka, prvi uključuje učenje tehnika opuštanja mišića nakon čega se od pacijenata traži da naprave listu strašnih scenarija, rangirajući ih u smislu njihovog intenziteta. Na kraju, pacijentima se daju uputstva da se suoče sa svojim strahom na postepenom spektru. Fokus ove tehnike je fokusiranje na opuštanje dok prolaze kroz stresne situacije dok okruženje/događaj više ne izaziva nelagodu.[21] Osnovna teorija koja stoji iza sistemske desenzibilizacije je klasično uslovljavanje koje ima za cilj da zameni osećanja straha i anksioznosti stanjem smirenosti. Tehnike opuštanja koje se podučavaju za suočavanje sa talasofobijom kroz sistemsku desenzibilizaciju uključuju dijafragmatično disanje, progresivno opuštanje mišića, meditaciju i svesnost.[14]

Terapija izlaganja

uredi

Terapija izlaganja je čin pojedinca koji dolazi u bliski kontakt sa situacijom ili okruženjem koji izaziva njihovu fobiju na bezbedan način. Opšti cilj terapije izloženosti je da dokaže pacijentu da situacija, predmet ili okruženje nisu toliko opasni ili zabrinjavajući kao što im se čini. Ovaj tretman takođe omogućava pacijentima da se osećaju sigurnije u svoju sposobnost da se nose sa situacijom koja ih plaši; ako se suoče sa situacijom koje se plaše.[3] U slučaju talasofobije, terapija izloženosti se koristi za smanjenje straha i anksioznosti povezanih sa velikim vodenim površinama. Postoji nekoliko varijacija terapije izloženosti i psiholozi mogu koristiti različite tehnike da bi postigli optimalne rezultate. Ove varijacije uključuju:[22]

  • In vivo izloženost: Ovo je tehnika u kojoj se pacijentima upućuje da se direktno suoče sa objektom, situacijom ili aktivnošću od kojih se plaše u stvarnom životu. Onima sa talasofobijom često se upućuje da uđu u vodu na plažama ili jezerima. Loša strana in vivo izloženosti je to što učesnici imaju visoku stopu napuštanja i slabo prihvatanje lečenja u poređenju sa drugim opcijama terapije.
  • Interoceptivna izloženost: Namerno izazivanje fizičkih senzacija koje su bezopasne, a strašne. Na primer, osobama sa talasofobijom se često prikazuju slike mora, okeana, jezera ili video snimci sa ljudima u vodi. Ovo izaziva reakciju koju terapeut može promeniti ili njome manipulisati.[3]
  • Izlaganje u virtuelnoj realnosti: U određenim okolnostima, tehnologija virtuelne realnosti se može koristiti kada in vivo izlaganje nije praktično. Ovo se može praktikovati kada pojedinac ne živi u blizini plaža, okeana ili jezera. Takođe se može uključiti kada neki drugi faktor sprečava pacijenta da uđe u takvo okruženje (uključujući zdravstvene, lične ili verske faktore).
  • Imaginarno izlaganje: Zamišljanje strahovite situacije, objekta ili okruženja. Ova tehnika se obično koristi za one koji su imali traumatično iskustvo u prošlosti ili su bili svedoci događaja koji su doveli do njihove dijagnoze talasofobije. Omogućava pojedincima da smanje svoja osećanja straha u vezi sa određenim okidačima.[13]

Lekovi

uredi

Većina pacijenata poboljšava ili eliminiše sve svoje simptome talasofobije kroz terapiju; međutim, nekima će možda biti potrebna kombinacija terapije i lekova za precizno lečenje simptoma.[14] Lekovi ne mogu da izleče fobije kao što je talasofobija, ali mogu pomoći u smanjenju simptoma anksioznosti i straha. Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina su vrsta antidepresiva koje može da prepiše kvalifikovani lekar. Drugi uobičajeni lekovi koji se koriste za lečenje talasofobije uključuju beta blokatore (koji pomažu blokiranjem protoka adrenalina koji se javlja kada je neko uznemiren) i benzodiazepine (lekovi protiv anksioznosti koji brzo deluju). Benzodiazepine treba prepisivati samo kada druge terapijske ili medicinske opcije nisu dale efekat jer su sedativni i izazivaju zavisnost.[23]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „thalass(o)-, comb. form” . OED Online. Oxford University Press. jun 2018. Pristupljeno 7. 8. 2018. „from Greek θάλασσα sea, and θαλάσσιος marine, formative elements of learned words. ... thalassophobia [is] a morbid dread of the sea.” 
  2. ^ Snyder, Kari (2003). „Attack of the Water Monster”. Boating. New York: Hachette Filipacchi Media. 76 (4): 44. ISSN 0006-5374. „Thalassophobia is the fear of the sea and can be associated with the fear of water or waves, fear of the vast emptiness, or fear of distance from land.” 
  3. ^ a b v „Thalassophobia: Causes and treatments for the fear of the ocean”. www.medicalnewstoday.com (na jeziku: engleski). 2020-11-19. Pristupljeno 2020-11-24. 
  4. ^ a b v g d Beasts of the deep : sea creatures and popular culture. Hackett, Jon, Harrington, Seán. Herts, United Kingdom. 2. 2. 2018. ISBN 978-0-86196-939-5. OCLC 1024275039. 
  5. ^ a b v Jamieson, Alan J; Singleman, Glenn; Linley, Thomas D; Casey, Susan (2021-07-28). Browman, Howard, ur. „Fear and loathing of the deep ocean:why don't people care about the deep sea”. ICES Journal of Marine Science (na jeziku: engleski). 78 (3): 797—809. ISSN 1054-3139. doi:10.1093/icesjms/fsaa234  . 
  6. ^ a b „Thalassophobia: Signs, Symptoms, & Treatments”. Choosing Therapy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 
  7. ^ a b v „What is Thalassophobia And How Can You Cope with It? | Betterhelp”. www.betterhelp.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 
  8. ^ a b v g The spaces and places of horror. Pascuzzi, Francesco, Waters, Sandra. Wilmington, DE. 16. 1. 2020. ISBN 978-1-62273-863-2. OCLC 1122452212. 
  9. ^ Carleton, R. Nicholas (2016-06-01). „Fear of the unknown: One fear to rule them all?”. Journal of Anxiety Disorders (na jeziku: engleski). 41: 5—21. ISSN 0887-6185. PMID 27067453. doi:10.1016/j.janxdis.2016.03.011  . 
  10. ^ Garcia, René (2017-09-01). „Neurobiology of fear and specific phobias”. Learning & Memory (na jeziku: engleski). 24 (9): 462—471. ISSN 1072-0502. PMC 5580526  . PMID 28814472. doi:10.1101/lm.044115.116. 
  11. ^ „Thalassophobia: Do You Fear the Deep Ocean?”. HowStuffWorks (na jeziku: engleski). 2020-08-26. Pristupljeno 2020-11-24. „From an evolutionary perspective, it makes sense that humans would develop a tendency to fear and avoid deep water because of all the associated risks. We are essentially 'programmed' through evolution to fear some situations (e.g., heights, deep water, snakes) more easily than others (e.g. flowers, teddy bears).” 
  12. ^ Phobias : the psychology of irrational fear. Milosevic, Irena (Clinical psychologist), McCabe, Randi E. Santa Barbara, California. 2015. ISBN 978-1-61069-575-6. OCLC 895030322. 
  13. ^ a b v g „Fear of the Ocean: What You Need to Know to Overcome It & Feel Better”. Healthline (na jeziku: engleski). 2019-07-30. Pristupljeno 2020-11-25. 
  14. ^ a b v g „Thalassophobia: Do You Fear the Deep Ocean?”. HowStuffWorks (na jeziku: engleski). 2020-08-26. Pristupljeno 2020-11-25. 
  15. ^ Grundhauser, Eric (2016-07-21). „The People Who Suffer From Thalassophobia, or Fear of the Sea”. Atlas Obscura (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-10-03. 
  16. ^ a b v g Beasts of the Deep: Sea Creatures and Popular Culture. Indiana University Press. 2018. ISBN 978-0-86196-733-9. JSTOR j.ctt20krz85. doi:10.2307/j.ctt20krz85. 
  17. ^ a b teo (2019-10-10). „Thalassophobia - fear of sea, sea travel, large bodies of water, emptiness of sea”. FearOf.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 
  18. ^ a b „Thalassophobia: Causes and treatments for the fear of the ocean”. www.medicalnewstoday.com (na jeziku: engleski). 2020-11-19. Pristupljeno 2021-10-03. 
  19. ^ PaulLee (24. 3. 2015). „Thalassophobia”. TranceForm Psychology (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 
  20. ^ Ipser, Jonathan C.; Singh, Leesha; Stein, Dan J. (2013). „Meta-analysis of functional brain imaging in specific phobia: Imaging meta-analysis of specific phobia”. Psychiatry and Clinical Neurosciences (na jeziku: engleski). 67 (5): 311—322. PMID 23711114. doi:10.1111/pcn.12055  . 
  21. ^ „Systematic Desensitization - A Treatment for Phobias | Simply Psychology”. www.simplypsychology.org. Pristupljeno 2020-11-25. 
  22. ^ „What Is Exposure Therapy?”. www.apa.org. Pristupljeno 2020-11-25. 
  23. ^ „CTRN: Change That's Right Now | Drugs & Medication” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:VuleStanic11/песак&oldid=25654072”