Википедија

Kornej Čukovski

Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2]

Kornej Čukovski
Kornej Čukovski, portret Ilje Repina
Lični podaci
Puno imeKornej Ivanovič Čukovski (pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov)
Datum rođenja(1882-03-31)31. mart 1882.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti28. oktobar 1969.(1969-10-28) (87 god.)
Mesto smrtiMoskva, SSSR

Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja.

1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu.[2]

Život uredi

 
Vladimir Majakovski Crtež: Kornej Čukovski

Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom.

Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom.

Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora.

 
Serija maraka sa likovima iz dela Korneja Čukovskog (1993)

Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja ("Umetnost prevođenja" 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom "Visoka umetnost") i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3]

Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu.

Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća "Dječija književnost" 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3]

Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike.

Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej.[3]

Izbor iz dela uredi

Dela iz oblasti kritike uredi

  • Od Čehova do danas (1908)
  • Kritike (1911)
  • Lica i maske (1914)
  • Futuristi (1921)
  • Aleksandar Blok kao čovjek i pjesnik
  • Ahmatova i Majakovski
  • Majstorstvo Nekrasova (1951)

Dečja književnost uredi

  • Krokodil (1917)
  • Bubašvaba Mojdodir (1923)
  • Muha-Cokotuha (1924)
  • Pometnja (1924)
  • Mojdodir (1925)
  • Telefon i Barmrelej (1926)
  • Doktor Jojboli (1929)
  • Ukradeno sunce (1934)
  • Strašni Popac i hrabri Vrabac

U životu Čukovskog, početkom 1930-ih, pojavio se još jedan hobi - proučavanje dečje psihe i načina na koji vladaju govorom. Svoja zapažanja o deci, njihovom verbalnom stvaralaštvu zabelježio je u knjizi Od dva do pet (1933).[3]

Počinje pisati memoare, na kojima je radio do kraja svog života. Dnevnici 1901-1969 objavljeni su posthumno.[3]

Priznanja i nagrade uredi

  • Godine 1962. postao je počasni doktor Oksfordskog univerziteta u Engleskoj.
  • U Rusiji je dobio Lenjinovu nagradu za istraživački rad o Nekrasovu.[1]

Reference uredi

  1. ^ a b v Petrović, Tihomir; Milinković, Miomir (2007). Pisci za decu i mlade. Požega: Epoha. str. 313—321. ISBN 978-86-7866-028-3. 
  2. ^ a b „Čukovski, Kornej Ivanovič”. enciklopedija.hr. Pristupljeno 30. 3. 2021. 
  3. ^ a b v g d „KORIJENI ČUKOVSKOG”. brendoptom. Pristupljeno 30. 3. 2021. 

Spoljašnje veze uredi

 
Kornej Čukovski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корнеј_Чуковски&oldid=26904251”