Википедија

Lekarska greška

Vidi još: Medicinska greška i Nesavesno lečenje

Lekarska greška je postupanje lekara protivno pravilima medicinske struke (lat. contra legem artis) ili nepoštovanje pravila koja čine medicinski standard (skup pravila kojih se mora pridržavati svaki lekar prilikom intervencije).[1] Lekarska greška koja se tradicionalno i uporno vezuje za postupke lekara i njihovu pravnu odgovornost, ima mnogo šire implikacije, jer se može odnositi i na postupke bilo kog zdravstvenog radnika koji učestvuje u lečenju pacijenata. Jednim delom to je posledica činjenice da javnost u principu lekara smatraju odgovornim za pacijenta (pa tako i za slučaj pogoršanja njegovog zdravlja), a drugim što se u sudkoj praksi procesi najčešće vode protiv lekara.[1] Lekarska obaveze prema pacijentu u odnosu na njegovo telesno i mentalno zdravlje, kao i socijalno blagostanje, može se posmatrati trostrano, kao profesionalno ili stručno pravno i moralno gledište. Profesionalna ili stručna strana procenjuje se prema standardima propisanim u medicinskoj struci, koje podrazumeva da je to u skladu sa ponašanjem jednog razumnog i pažljivog stručnjaka. Moralne dužnosti lekara proizilaze iz njegove profesionalne obaveze da savessno i odgovorno obavlja dužnost radi koje je i stupio u odnos sa pacijentom. Pravne obaveze lekara zasnivaju se ugovorom i tiču se pružanja usluge lečenja, u skladu sa propisima a prema procedurama u postupku lečenja koje je odredila medicinska nauka, praksa i etička norma.

Bez obzira što se pojam „lekarske greške“, može razmatrati i sa medicinskog i sa pravnog stanovišta, preovladava razmišljanje da se ipak radi o pravnom pojmu.[2]

Lekar ne treba sve da zna, ali treba da zna šta ne zna.

Istorija

uredi
 
Deo Hamurabijevog zakonika
 
Rudol Virhov je u 19. veku prvi definisao lekarsku grešku

Medicinska greška povezana je sa veštinom dijagnostikovanja i lečenja i stara je koliko i sama medicina, a odgovornost medicinskih radnika za stručne greške postoji koliko i sama profesija.

U ranim društvima u kojima je lekar smatran šamanom, vračem, čarobnjakom od koga je zavisio život i opstanak, odgovornost za smrt bolesnika bila je apsolutna; nisu se razlikovali umišljaj, nemar, slučaj.

Prva pisana saznanja o nesavesnom lečenju datiraju još iz vremena Starog vavilonskog carstva, koje svoj puni razvoj dostiže u vreme Hamurabija (1792. p. n. e—1750. p. n. e.), kada je donet prvi pisani zakon robovlasničkog društva – „Hamurabijev zakon“, u kome su između ostalog u paragrafu 218 do 220, bili regulisani honarari hirurga za lečenje, ali i teške kazne za neuspeh[3].

...„Ko povredi nekog u tuči mora platiti lekara... Lekar koji izleči prelomljeni ud treba dobiti pet srebrnjaka... Ako lekar nekog operiše nožem neka dobije deset srebrnjaka, a ako je pacijent rob neka njegov gospodar plati lekaru pet srebrnjaka... Ako pacijent umre krivicom lekara ili izgubi oko treba lekaru odrezati obe ruke... Ako je bolesnik bio rob lekar ga mora nadoknaditi drugim robom.

Vavilonci su kako bi poboljšali kvalitet lečenja, ali i smanjili broj grešaka, uveli i neke osnovne principe medicine kao što su dijagnoza, prognoza, fizikalni pregled, recepti. Osim toga, Dijagnostički priručnik iz tog doba uveo je metode terapije i etiologije i korišćenje empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi, prognozi i terapiji.

Saznanja o nesavesnom lečenju postojala su i u vreme Hipokrata kada su lekarima bila poznata moguća neželjena dejstva lečenja. U jedanaestom delu pete knjige o epidemijama,[4] koju je pored Hipokrat zapravo napisalo nekoliko ljudi sa različitim stavovima, stoji; „pomoći ali bez povreda“ (ili u originalu na - grč. Ofeleein i mi vlaptein). Ovaj izraz, po nekim istoričarima medicine, inspirisao je Galena da izrekne poznatu latinsku izreku - lat. Primum non nocere.

U starom Rimu postojala je odgovornost lekara za smrt pacijenta pod uslovom da je ona nastala kao posledica stručne greške, jer su Rimljani smatrali da je neumešnost ravna nemarnosti. Pojam lekarske greške u Rimskom pravu je bio širok i obuhvatao je: neiskustvo, neopreznost, i neukazivanje medicinske pomoći.

U ranom Hrišćanstvu, neuspelo lečenje je kažnjavano smrću i konfiskacijom imovine lekara. U carskoj Rusiji, u ruskom Kaznenom zakonu iz 1885. godine, za očigledne i ozbiljne lekarske propuste u lečenju bila je propisana zabrana bavljenja lekarskom praksom, a za smrt bolesnika i uzrokovanje značajnijeg oštećenja njegovog zdravlja – zahtevano je crkveno pokajanje.

Stručna lekarska greška, kao problem u medicini, prvi put se u literaturi pojavljuje sredinom 19. veka kada je u porodilištima širom Evrope vladala je, porodiljska groznica.[5] Prenos patogenih bakterija iz obdukcionih sala u bolnička porodilišta greškom su vršili lekari koji nisu menjali odeću i prali ruke, što je imalo za posledicu visok mortalitet trudnica porodiljskom sepsom (ili porodiljskom groznicom). Ovu jatrogenu bolest i njenog uzročnika identifikovao je Ignasio Felipe Semelvajs, koji je i uveo u medicinsku praksu jednostavan metod dezinfekcije, pranje ruku dezinficijentnim sredstvom, i time spasao bezbroj života porodilja, a lekare od lekarske greške.[6]

Lekarsku grešku prvi je definisao u drugoj polovini 19. veka nemački lekar Rudolf Virhov (Rudolf Virchow 1821—1902 ) koji je stručnu grešku lekara (Kunstfehler der Ärzte) definisao kao; kršenje opštepriznatih pravila vršenja lečenja usled odsustva potrebne pažnje ili opreznosti.

Prvobitna Virhovljeva definicija kao i moderna shvatanja lekarske greške sadrže u sebi i krivicu lekara za učinjenu grešku. Ovaj izraz se koristi u medicinskim postavkama najverovatnije od 1860. godine,[7] kada je lekarska greška prihvačena kao kršenje opštepriznatih pravila lečenja zbog nedostatka dužne pažnje ili opreza. Kratko rečeno bilo bi to, postupanje suprotno pravilima medicinske struke (contra legem artis) – ili nepoštovanje pravila koja čine medicinski standard. Prvobitna Virhovljeva definicija kao i moderna shvatanja lekarske greške sadrže u sebi ne samo postupanje suprotno od medicinskih standarda već i krivicu za učinjenu grešku.

Epidemiologija

uredi

Sedamdesetih godina 20. veka nemački stručnjaci iz Instituta Robert Koh, Nemačka, objavili su da se u Nemačkoj godišnje podne 40.000 prigovora zbog lekarske greške. Nakon sprovedenih istražnjih radnji više od 12.000 prigovora ostao je nedokazan, iako je izračunato da da je broj žrtava lekarske greške tokom jedne godine daleko veći od broja saobraćajnih nezgoda.[8]

Prema istraživanjima sprovedenim u Institutu za medicinu u SAD u 2000. godini, procenjeno je da od lekarske greške u SAD godišnje umre između 44.000 i 98.000 pacijenata.[9]

Britanski izvori navode i istovremeno upozoravaju, da je u proteklih 30 godina značajno (za 1.200%) povećan broj odštetnih zahteva pacijenata po osnovu lekarske greške.[10]

Lekarka greška u uporednom pravu

uredi

U evropskom pravu razlikuju se dva pravna sistema: kontinentalni i anglosaksonski. Zakonodavstvo Srbije spada u kontinentalni tip, sa izraženim sklonostima sa zakonodavstvom germanske podvarijante.

U nemačkom pravu umesto termina stručna lekarska greška, koristi se termin greška u lečenju ili tretmanu. Sam pojam odnosi se na nepoštovanje standarnda medicinske struke, i obuhvata svaku preduzetu aktivnost lekara koja je nepodesna prema aktuelnom stanju medicinske nauke.[11] Pri tome preduzete radnje prema pacijentu mogu biti: nečinjenje, činjenje, preduzimanje identifikovanog ili neidentifikovanog postupka u lečenju i druge greške od kojih je došlo prilikom uzimanja anameneze, postavljanja dijagnoze, sprovođenja profilakse, terapije ili naknadno u toku nege pacijenta.[12]

U engleskom pravu još u 19. veku kroz pojedine sudske slučajeve razvila se odgovornost lekara za štetu učinjenu pacijentu pogrešnim lečenjem. To pravo je imalo uticaj i na sve nekadašnje Britanske imperije, što je uticalo na, opštegledano, na sličnost između engleskog, američkog i prava drugih država koje su pripadale tzv. Komonveltu. U engleskom pravu tradicionalno se prvi put uvodi i razlika u odnosu na to da li je pacijent dobio privatnu uslugu ili uslugu ostvaruje na osnovu zdravstvenog osiguranja.

Rusko pravo deli lekarske greške na one koje su nastale nesavesnim i savesnim radom lekara. Ruski akademik Davidovski među prvima je definisao pojam lekarske greške kao svesnu zabludu lekara koja se temelji na nasavršenosti stanja medicinske nauke i njenih metoda ispitivanja, ili zbog osobenosti toka bolesti određenog pacijenta ili nedostatka znanja i iskustva lekara. Ruski pravnici lekarsku grešku definišu kao pogrešno činjenje ili nečinjenje lekara pri izvršavanju svojih dužnosti koje se tiču dijagnostike, organizacije i sprovođenja terapijsko profilaktičkih mera koje u zavisnosti od realnog ishoda, može biti ocenjeno ili kao prekršaj ili krivično delo. Pored lekarske greške u medicinskom pravu postoji i pojam nesretnog slučaja u medicini, ukoliko se on desio a da pri tome nije praćen bilo kakvom odgovornošću lekara.

Ograničenja u medicinskoj nauci koja mogu uticati na lekarsku grešku

uredi

Pripisivanje, po svaku cenu, jatrogenih oboljenja, ili lekarske greške medicinskoj nekompetentnosti, nemari ili nemogućnosti velikih medicinskih institucija da pruže adekvatnu zdravstvenu brigu i odgovarajuću psihološku sredinu za bolesne ljude, parcijalno objašnjava ovaj fenomen, jer ga pojedinci (ponekad) čine prenaglašenim; bolesnici u jakom bolu i patnji u terminalnoj fazi bolesti, rodbina u bolu za izgubljenom osobom, „prevaranti“ željni sekundarne materijalne koristi ili mediji u potrazi za senzacionalističkim informacijama.[13]

Nepredvidivost medicine

Po profesoru Mišri engl. Mishri: Human error in laparascopic surgery)... sistemski propusti u zdravstvu su stalno prisutni u skrivenoj formi, „a greška samo čeka da se desi“ .

Brojni faktori međutim čine ovaj fenomen ponekad i „opravdanim-neizbežnim“ zbog nepredvidljivosti moćnih modernih lekova i invazivnih terapijskih procedura, a i pretpostavke i saznanja konvencionalne medicine o prirodi bolesti i ljudskog organizma, na određenom nivou njenog razvoja. Sklonost organizma, ali i specifičnost nekog poremećaja ka reaktivnim komplikacijama prema određenim specijalističkim tretmanima, čine da bolest organizma iz neobjašnjivih razloga izazove poremećaj koji medicina nije u stanju da predvidi i pobedi.[14]

Protivurečnost znanja i mogućnosti medicine

Jedna od značajnih protivurečnosti koja se tiče položaja medicine u društvu je protivurečnost njenog znanja i mogućnosti u odnosu na zahteve koje joj društvo postavlja. Zahtevi obolelih i strepnje od bolesti zdravih, po pravilu, nadmašuju aktuelna znanja i moć medicine. Nerazvijenost ili relativna razvijenost medicine direktno, sa svoje strane, utiče na potenciranje dileme oko jatrogenije. Mnoga medicinska pitanja i problemi (rak, neke kožne bolesti, shizofrenija) do današnjih dana nisu u potpunosti razjašnjena. Medicinska praksa često je zbog te činjenice prinuđena da se bavi posledicom, ne poznavajući uzrok oboljenja. U takvim slučajevima, mogućnost da se „prenaglasi” bolesnik na račun bolesti proizilazi iz bazično nerešenog naučnog problema – nemogućnosti sagledavanja uzročnosti bolesne pojave. Navedene protivurečnosti su istovremeno i pokretači i izvori razvoja medicine.[15]

Suprotstavljeni stavovi

uredi

Svaki ljudski organizam je drugačiji, i njegove individualne reakcije na određene medicinske mere ne mogu se sigurno predvideti ni kontrolisati.

Uzrok pacijentovog oštećenja zdravlja mogu biti i drugi faktori, a ne samo lekarska greška. Zato lekarska greška sama po sebi ne povlači ni krivičnu, ni građansku odgovornost onoga ko je nju načinio. Odgovornost nastupa samo ukoliko je greška nanela štetu pacijentovom zdravlju.

Tu nastaju mnogi problemi u dokazivanju stvarnog postojanja lekarske greške, jer se utvrđivanje uzročne veze, u postupku pred sudom, odvija na osnovu hipotetičkog pitanja kakav bi ishod lečenja bio u slučaju da je lekar postupio onako kako nije trebalo. Tada pacijent mora da dokaže da šteta koju je pretrpeo ne bi nastala bez lekarske greške. Međutim, izvođenje takavih dokaza predstavlja naročit problem, zbog kojeg se mnogi sporovi protiv lekara okončavaju bezuspešno. Jer lekar deluje na živi ljudski organizam koji je sklon individualnim biološkim i psihičkim reakcijama, koje se ne mogu pre početka lečenja pouzdano predvideti, ni kontrolisati, što samo po sebi isključuje odgovornost lekara.[16]

Zato od trenutka pojavljivanja pojma nesavesno ili nestručno lečenje ono postaje polje sporenja medicinske i pravne nauke. Suština problema je bila u dilemi: da li sadržinu pojma čine i objektivni i subjektivni elementi, da li pojam “nesavesno lečenje” obuhvata samo kršenje pravila medicinske nauke i prakse ili i nepridržavanje, ili kršenje pravila o pažljivom postupanju.

Odgovornost lekara predstavlja u osnovi odgovornost za grešku i to jeste tekovina sudske prakse. Međutim zbog specifičnosti medicinske delatnosti, sagledavanje lekarske greške poprimilo je duplu aksiomatsku dimenziju, lekarske i pravne struke, istovremeno komplementarnu i različitu, koja obuhvata:

  • medicinsko određenje greške u kome je ona okarakterisana prema važećoj naučnoj normi (medicine, i njoj komplementarnih ddisciplina),
  • pravno određenje greške, koje grešku povezuje sa propustima u izvršavanju pravno preuzetih obaveza.

U svakom spornom slučaju bitan element odgovornosti sastoji se u tome da se ustanovi greška, kao kršenje dužnog ponašanja od strane lekara ili drugog profesionalca. Pri tome, uočava se i uporednopravni i viši stepen zaštite ljudskih prava u oblasti zdravlja što isto tako nameće i širi pojam shvatanja lekarske greške, sa posebnim značajem na njenu pravnu prirodu.[17]

Manifestacije i podela

uredi

Lekarske greške se mogu manifestovati u:

  • Činjenju ili propuštanju.
  • Preduzimanju neindikovanog ili u preduzimanju pogrešnog indikovanog medicinskog zahvata.
  • Pogrešnim merama ili nepropisnim dispozicijama lekara.

Kriterijumi razvrstavanja lekarskih grešaka

uredi

Iako podele lekarskih grešaka nemaju praktičan značaj, niti imaju značaj sa pravnog stanovišta, u ovom tekstu biće navedene neke od njih

Kriterijum grešaka prema pojedinim periodima zbrinjavanja pacijenata
  • dijagnostičke greške,
  • greške u organizaciji medicinskog zbrinjavanja,
  • greške u vođenju medicinske dokumentacije,
  • greške u ponašanju medicinskog osoblja,
  • taktičke greške,
  • tehničke greške.[18]
Kriterijum grešaka prema izboru metode dijagnostike ili lečenja
  • taktičke (pogrešan izbor metoda ispitivanja radi postavljanja dijagnoze)
  • tehničke (nepropisno sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih mera).
Kriterijumi grešaka prema etapama lečenja
  • dijagnostičke,
  • terapijske,
  • profilaktičke.
Podela lekarskih grešaka sa pravnog stanovišta

Sa stanovišta medicinskog prava lekarske greške se dele na:

  • Neizbežne lekarske greške i greške koje su se mogle izbeći
  • Greške koje povlače i greške koje ne povlače odgovornost.

Izvori

uredi
  1. ^ a b Pocuca, Milan; Sarkic, Nebojsa; Mrvic-Petrovic, Natasa (2013). „Medical error as a basis for legal responsibility of physicians and health facilities”. Vojnosanitetski Pregled. 70 (2): 207—214. PMID 23607190. doi:10.2298/VSP1302207P. 
  2. ^ Markos A. La double dimension de la faute en responsabilite medicale. Medicine & Droit 2003; 59: 49
  3. ^ Código de Hammurabi , Horacio N. Castro Dassen - Carlos A. González Sánchez. Cooperadora de Derecho y Ciencias Sociales. Buenos Aires, 1966.
  4. ^ Volumen V (1989). Epidemias. ISBN 978-84-249-1384-7. 
  5. ^ De la etiología, el concepto y la profilaxis de la fiebre puerperal. (Die Ätiologie, der Begriff und die Prophylaxis des Kindbettfiebers. Escrita en 1860, publicada en 1861)
  6. ^ Fartman EH. Abschied von „statischen“ Kunstfehlerbegriff. In: Heike J, Hans WS, editors. Arzt und Patient zwischen Therapie und Recht. Stuttgart: Enke; 1981. pp. 130.
  7. ^ Virchow R. Gesammelte Abhandlungen aus dem Gebiete der öffentlichen Medizin und der Seuchenlehre. Berlin: Nabu Press; 1879.
  8. ^ Schröder B. Meine Rechte als Patient - Was Patienten heute wissen sollten. Berlin: Verlag Logos; 2004.
  9. ^ Kohn LT, Corrigan JM, Donaldson MS. To Err Is Human: Building a Safer Health System. Washington: National Academy Press; 1999.
  10. ^ Jackson E. Medical Law: Text, Cases, and Materials. Oxford: University Press; 2009.
  11. ^ Ulsenheimer K. Arztstrafrecht in der Praxis. Heidelberg: C. F. Müller; 2003.
  12. ^ Katzennmeier C. Arzthaftung Beitrag zum Privatrecht. Tübingen: Mohr Siebeck; 2000.
  13. ^ Predrag Urošević, Lekarska greška – istina i zablude. Ekonomska politika, 29. jun 2009.
  14. ^ B. Tang, MD; G. B. Hanna, PhD, FRCS; P. Joice, MA, MB ChB; A. Cuschieri, MD (2004). „FRSE Identification and Categorization of Technical Errors by Observational Clinical Human Reliability Assessment (OCHRA) During Laparoscopic Cholecystectomy”. Arch Surg. 139: 1215—1220. 
  15. ^ Maslow A., Defense nad Grouth in Theoties in Psychopathology, Philadelphia and London, 1967
  16. ^ Stoll, Hans "Schadensersatz fur verlorene Heilungschance vor englischen Gerichten in rechtsvergleichender Sicht", Festschrift fiir Erich Steffen, Berlin, 1995. pp. 465; Katzenmeier, Christian Arzthaftung, Tiibingen, 2002. pp. 416.
  17. ^ Mujović-Zornić, H. (2011). Medicinske greške u okvirima građanskopravne odgovornosti. Strani pravni život, (3), 98-112.
  18. ^ Radišiý J. Lialility for demages caused by a doctors error in treatment and in informing a patients. Beograd: Nomos; 2007. (Serbian)

Literatura

uredi
  • Carrier ER, Reschovsky JD, Mello MM, Mayrell RC, Katz D. Physicians' fears of malpractice lawsuits are not assuaged by tort reforms. Health Aff (Millwood). 29: 1585—1592. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) CrossRef | Web of Science | Medline
  • Danzon PM (1986). „The frequency and severity of medical malpractice claims: new evidence”. Law Contemp Probl. 49: 57—84.  CrossRef | Medline
  • Danzon P (1984). „The frequency and severity of medical malpractice claims”. J Law Econ. 27: 115—148.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Mello MM, Chandra A, Gawande AA, Studdert DM (2010). „National costs of the medical liability system”. Health Aff (Millwood). 29: 1569—1577.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Mello MM. Medical malpractice: impact of the crisis and effect of state tort reforms. Research synthesis report no. 10 Princeton, NJ: Robert Wood Johnson Foundation, 2006.
  • Medical malpractice tort limits and health care spending. Washington, DC: Congressional Budget Office, 2006.
  • Mello MM, Brennan TA (2009). „The role of medical liability reform in federal health care reform”. New England Journal of Medicine. 361: 1—3.  Free Full Text | Web of Science | Medline
  • Thorpe KE. The medical malpractice `crisis': recent trends and the impact of state tort reforms. Health Aff (Millwood)2004;W4-20 Medline
  • Sloan FA, Mergenhagen PM, Bovbjerg RR (1989). „Effects of tort reforms on the value of closed medical malpractice claims: a microanalysis”. J Health Polit Policy Law. 14: 663—689.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Zuckerman S, Bovbjerg RR, Sloan F (1990). „Effects of tort reforms and other factors on medical malpractice insurance premiums”. Inquiry. 27: 167—182.  Web of Science | Medline
  • Chandra A, Nundy S, Seabury SA. The growth of physician medical malpractice payments: evidence from the National Practitioner Data Bank. Health Aff (Millwood)2005;W5-240 Medline
  • Mello MM, Studdert DM, Brennan TA (2003). „The new medical malpractice crisis”. New England Journal of Medicine. 348: 2281—2284. [Erratum. New England Journal of Medicine. 349: 1010. 2003.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).] Full Text | Web of Science | Medline
  • Benson JS, Coogan CL (2010). „Urological malpractice: analysis of indemnity and claim data from 1985 to 2007”. Journal of Urology. 184: 1086—1090.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Kane C. „Policy research perspectives — medical liability claim frequency: a 2007-2008 snapshot of physicians”. 2010: 1—7.  Tekst „ American Medical Association” ignorisan (pomoć).
  • Medical malpractice: characteristics of claims closed in 1984GAO-HRD-97-55. Washington, DC: General Accounting Office, 1987.
  • Sowka M, ed. Malpractice claims: final compilation. Brookfield, WI: National Association of Insurance Commissioners, 1980.
  • Sloan FA, Mergenhagen PM, Burfield WB, Bovbjerg RR, Hassan M (1989). „Medical malpractice experience of physicians: predictable or haphazard?”. JAMA. 262: 3291—3297.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Health Resources and Services Administration. National practitioner data bank. Washington, DC: Department of Health and Human Services, 2010.
  • Studdert DM, Mello MM, Gawande AA; et al. (2006). „Claims, errors, and compensation payments in medical malpractice litigation”. New England Journal of Medicine. 354: 2024—2033.  Free Full Text | Web of Science | Medline
  • Studdert DM, Mello MM, Sage WM; et al. (2005). „Defensive medicine among high-risk specialist physicians in a volatile malpractice environment”. JAMA. 293: 2609—2617.  CrossRef | Web of Science | Medline
  • Baicker K, Chandra A. The effect of malpractice liability on the delivery of health care. Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research, 2004. (http://www.nber.org/papers/w10709)
  • Kessler DP, McClellan MB (1996). „Do doctors practice defensive medicine?”. Q J Econ. 111: 353—390.  CrossRef | Web of Science
  • Baicker K, Fisher ES, Chandra A (2007). „Malpractice liability costs and the practice of medicine in the Medicare program”. Health Aff (Millwood). 26: 841—85.  CrossRef | Web of Science | Medline

Spoljašnje veze

uredi

.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лекарска_грешка&oldid=28371528”