Википедија

Lepota

Lepota (ijek. ljepota) estetska je kategorija koja tradicionalno označava savršenstvo sklada.

Rajonatni prozor u obliku ružinog cveta u Notr Damu. U gotičkoj arhitekturi, svetlost se smatra najlepšim otkrovenjem Boga.
Cveće je primer prirodne lepote.

U običnom govoru, lepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osećajem prijatnosti. U filozofiji, lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju suštinska svojstva bića.[1] Oblast filozofije koja se bavi lepotom kao svojim predmetom se naziva estetika.

Ideal lepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često menja tokom vrmena. Ne postoji jedinstveno objašnjenje lepote, a brojni pokušaji definisanja najviše govore o njenoj zagonetnosti.

Iskustvo „lepote” često podrazumeva tumačenje nekog entiteta kao ravnotežu i harmoniju sa prirodom, što može dovesti do osećaja atrakcije i emocionog blagostanja. Pošto to može biti subjektivno iskustvo, često se kaže da je „lepota u očima posmatrača”.[2]

Postoje dokazi da su percepcije lepote evoluciono određene, da se stvari, aspekti ljudi i pejzaža koji se smatraju lepim, tipično nalaze u situacijama koje mogu dovesti do poboljšanih šansi opstanka senzitivnih gena.[3][4]

Starogrčki uredi

Klasična grčka imenica koja najbolje na srpsom jeziku prevodi reč „lepota” ili „lep” je καλλος, kallos, a pridev je καλος, kalos. Međutim, kalos može da bide preveden i kao „dobar” ili „od dobrog kvaliteta” i stoga ima šire značenje od obične fizičke ili materijalne lepote. Slično tome, kallos je bio korišćen drugačije od engleske reči lepota u tome što se najpre primenjivao na ljude i nosio erotsku konotaciju.[5]

Koinska Grčka reč za lepotu je bila ωραιος, hōraios,[6] etimološki pridev koji potiče od reči ωρα, hōra — „sat”. U Koinskom Grčkom, lepota je dakle bila povezana sa „biti od jednog časa”.[7] Dakle, zrelo voće (od svog vremena) se smatralo lepim, a mlada žena koja pokušava da izgeda starije ili starija žena koja pokušava da izgleda mlađe se ne bi smatrale lepom. U Staroj grčkoj, reč hōraios je imala mnogo značenja, uključujući „mladost” i „zrelu starost”.[7]

Najranija zapadna teorija lepote može se naći u delima ranih grčkih filozofa iz predsokratskog perioda, poput Pitagore. Pitagorina škola je videla jaku vezu između matematike i lepote. Konkretno, oni su primetili da su objekti srazmerni prema zlatnom odnosu izgledali privlačnije.[8] Stara grčka arhitektura se zasniva na ovom pogledu simetrije i proporcije.

Platon je smatrao lepotu kao ideju iznad svih drugih ideja.[9] Aristotel je video odnos između lepote i vrline, tvrdeći da je „Vrlina usmerena na lepotu”.[10]

Teorije uredi

U istoriji filozofije fenomen lepote pokušavao se protumačiti na razne načine. Platon lepotu shvata kao manifestaciju dobrote. Budući da je od svih savršenstava „najočitija i najmilija” lepota je čoveku polazište u njegovom sećanju i posmatranju ideja.[1] Ova teorija lepote je u pozadini svih estetika koje vide svrhu umetnosti u moralnom usavršavanju.

 
Skladno ljudsko telo je čest ideal lepote u umetnosti.

Prema Aristotelu bit lepote je u poretku i simetriji delova celine. Tu su teoriju prihvatili i dalje razvili stoici.

Neoplatonizam razvija Platonovu teoriju lepote u teološko-mističkom smeru poistovećujući Jedno i Dobro koje „podaruje lepotu svim stvarima“ (Plotin).[1] Prema Plotinu, lepota se vidi unutrašnjim okom, koje počinje gledati kad se spoljašnje zaklopi.[11] Izvor lepote je lepa duša, a lepota je duhovna, unutrašnja stvar. Da bi duša uzmogla shvatiti i prihvatiti lepotu, ona mora biti pročišćena, mora i sama biti lepa duša. Lepo se prvenstveno opaža duhom. Umetnost se ne ograničava na to da oponaša ono što oči vide, već se vraća idejama iz kojih se rađa sama priroda.[11]

Skolastičari i renesansni filozofi su uglavnom razvijali Aristotelovu teoriju lepote kao simetrije delova. Prema Tomi Akvinskom lepo je ono što je ugodno posmatrati "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Neki su suštinu lepote tražili u „savršenoj čulnoj predstavi“ (Baumgarten) ili u sviđanju koje prati čulnu aktivnost (Hjum, Berk). Kant nastoji da ostvari sintezu tih shvatanja određenjem lepote kao sviđanja bez pojmovne spoznaje. Prema teoriji romantičara lepota je manifestacija istine pa je u tom smislu važilo geslo „što je poetičnije, to je istinitije“.[1]

20. vek i kasnije uredi

U 20. veku je došlo do sve većeg odbacivanja lepote od strane umetnika i filozofa, što je kulminiralo antiestetikom postmodernizma.[12] Do toga je došlo uprkos toga što je lepota u centralnom fokusu jednog od najuticajnijih postmodernista, Fridriha Ničea, koji je tvrdio da je volja za vlašću isto što i želja za lepotom.[13]

Nakon postmodernističkog odbacivanja lepote, mislioci su se vratili lepoti kao važnoj vrednosti. Američki analički filozof Gaj Sirčelo je predložio svoju novu teoriju lepote u nastojanju da ponovno potvrdi status lepote kao važnog filozofskog koncepta.[14][15] Ilejn Skari isto tako tvrdi da je lepota povezana sa pravdom.[16]

Pojam lepote su zučavali psiholozi i neuronaučnici u polju eksperimentalne estetike i neuroestetike, respektivno. Psihološke teorije vide lepotu kao formu zadovoljstva.[17][18] Korelacioni nalazi podržavaju gledište da su lepši objekti isto tako prijatniji.[19][20][21] Pojedine studije sugerišu da je viši doživljaj lepote povezan sa aktivnošću u medijalnom orbitofrontalnom korteksu.[22][23] Ovaj pristup lokalizacije oblasti za percepciju lepote u mozgu je bio kritikovan.[24]

Ljudska ljepota uredi

Glavni članak: Fizička privlačnost
 
Freska rimske žene iz Pompeja, oko 50. godine

Karakterizacija osobe kao „lepe”, bilo pojedinačno ili konsenzusom zajednice, često se zasniva na nekoj kombinaciji unutrašnje lepote, koja uključuje psihološke faktore kao što su ličnost, inteligencija, gracioznost, učtivost, harizma, integritet, kongruencija i elegancija, i spoljašnja lepota (i.e. fizičke privlačnosti) koja uključuje fizičke atribute koji se vrednuju na estetskom nivou.

Standardi lepote su se vremenom menjali, na osnovu promena kulturnih vrednosti. Istorijski gledano, slike pokazuju širok spektar različitih standarda za lepotu. Međutim, ljudi koji su relativno mladi, sa glatkom kožom, dobro proporcionalnim telima i regularnim karakteristikama, tradicionalno su smatrani najlepšim tokom istorije.

Jak indikator fizičke lepote je „prosečnost”.[25][26][27][28][29] Kada se iz slika ljudskih lica izvuku prosečne komunalnosti oblika i fomira kompozitna slika, ona postaje progresivno sve bliža „idealnoj” slici i spoznaje se kao sve privlačnija. To je prvi put bilo uočeno 1883. godine, kad je Frensis Galton poravnao fotografske kompozitne slike lica vegetarijanaca i kriminalaca da bi video da li postoji tipični izgled lica za svaki tip. Prilikom toga, primetio je da su kompozitne slike atraktivnije u odnosu na bilo koju od pojedinačnih slika.[30] Istraživači su replikovali taj rezultat pod kontrolisanim uslovima i utvrdili da je računarski generisani, matematički prosek serije lica povoljnije ocenjen od pojedinačnih lica.[31] Smatra se da je evoluciono povoljno da seksualna bića bivaju privučena supružnicima koji poseduju pretežno uobičajene ili prosečne osobine, jer to sugeriše odsustvo genetskih ili stečenih defekata.[25][32][33][34] Postoje takođe dokazi da se preferencija za lepa lica pojavljuje rano u detinjstvu i da je verovatno urođena,[35][36][26][37][38] i da su pravila po kojima se uspostavlja atraktivnost slična među različitim polovima i kulturama.[39][40]

Svojstvo lepih žena koje su istraživači izučavali je odnos struka i kuka od aprokismativno 0,70. Fiziolozi su pokazali da su žene sa figurom oblika peščanog sata plodnije od drugih žena zbog viših nivoa određenih ženskih hormona, što je činjenica koja možda podsvesno uslovljava muškarce pri izboru partnerke.[41][42] Međutim, drugi komentatori sugerišu da ova preferencija verovatno nije univerzalna. Na primer, u nekim ne-zapadnim kulturama u kojima žene moraju da se bave radom kao što je pronalaženje hrane, muškarci imaju preferenciju za veće odnose odnosa struka i kukova.[43][44][45]

Na ljude utiču slike koje vide u medijima, kako bi utvrdili šta jeste ili nije lepo. Neki feministi i lekari smatraju da veoma tanki modeli predstavljeni u časopisima promovišu poremećaje u ishrani,[46] dok drugi tvrde da predominacija belkinja predstavljenih u filmovima i reklamama dovodi do evrocentričnog koncepta lepote, osećaja inferiornosti žena drugih rasa,[47] i internalizovanog rasizma.[48] Kulturni pokret crno je lepo pokušava da razveje ovu predstavu.[49]

Fatima Lodi, mladi zagovornik raznovrsnosti i antikolorizma iz Pakistana, tvrdi da „lepota dolazi u svim oblicima, nijansama i veličinama”.[50]

Koncept lepote kod muškaraca je poznat kao 'bišonen' u Japanu. Bišonen se odnosi na muškarse sa osobeno ženstvenim svojstvima, fizičkim karakteristikama koje upostavljaju standard lepote u Japanu i tipično se izražavaju u njihovim idolima pop kulture. Više milijardi dolara vredna industrija japanskih estetičkih salona postoji iz tog razloga.

Reference uredi

  1. ^ a b v g Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ Martin, Gary (2007). „Beauty is in the eye of the beholder”. The Phrase Finder. Arhivirano iz originala 30. 11. 2007. g. Pristupljeno 4. 12. 2007. 
  3. ^ The Oxford Handbook for Aesthetics
  4. ^ „Denis Dutton: A Darwinian theory of beauty”. Arhivirano iz originala 11. 02. 2014. g. Pristupljeno 28. 10. 2017. 
  5. ^ Konstan, David (2014). Beauty - The Fortunes of an Ancient Greek Idea. New York: Oxford University Press. str. 30—35. ISBN 978-0-19-992726-5. 
  6. ^ Matthew 23:27, Acts 3:10, Flavius Josephus, 12.65
  7. ^ a b Euripides, Alcestis 515.
  8. ^ Charles, Seife (2000). Zero: The Biography of a Dangerous Idea. New York: Viking. ISBN 978-0-14-029647-1. OCLC 41621174. 
  9. ^ Phaedrus
  10. ^ Nicomachean Ethics
  11. ^ a b Plotin iz Likopolisa, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  12. ^ The Anti-Aesthetic: Essays on Postmodern Culture by Hal Foster
  13. ^ The Will to Power
  14. ^ A New Theory of Beauty. Princeton Essays on the Arts, 1. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1975.
  15. ^ Love & Beauty. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1989.
  16. ^ On Beauty and Being Just
  17. ^ Reber, Rolf; Schwarz, Norbert; Winkielman, Piotr (2004). „Processing fluency and aesthetic pleasure: is beauty in the perceiver's processing experience?”. Personality and Social Psychology Review: An Official Journal of the Society for Personality and Social Psychology, Inc. 8 (4): 364—382. ISSN 1088-8683. PMID 15582859. doi:10.1207/s15327957pspr0804_3. hdl:1956/594. 
  18. ^ Armstrong, Thomas; Detweiler-Bedell, Brian (decembar 2008). „Beauty as an emotion: The exhilarating prospect of mastering a challenging world.”. Review of General Psychology (na jeziku: engleski). 12 (4): 305—329. CiteSeerX 10.1.1.406.1825  . ISSN 1939-1552. doi:10.1037/a0012558. 
  19. ^ Vartanian, Oshin; Navarrete, Gorka; Chatterjee, Anjan; Fich, Lars Brorson; Leder, Helmut; Modroño, Cristián; Nadal, Marcos; Rostrup, Nicolai; Skov, Martin (18. 6. 2013). „Impact of contour on aesthetic judgments and approach-avoidance decisions in architecture”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 110 (Supplement 2): 10446—10453. ISSN 0027-8424. PMC 3690611  . PMID 23754408. doi:10.1073/pnas.1301227110. Arhivirano iz originala 28. 06. 2017. g. Pristupljeno 28. 10. 2017. 
  20. ^ Marin, Manuela M.; Lampatz, Allegra; Wandl, Michaela; Leder, Helmut (4. 11. 2016). „Berlyne Revisited: Evidence for the Multifaceted Nature of Hedonic Tone in the Appreciation of Paintings and Music”. Frontiers in Human Neuroscience. 10. ISSN 1662-5161. PMC 5095118  . PMID 27867350. doi:10.3389/fnhum.2016.00536. 
  21. ^ Brielmann, Aenne A.; Pelli, Denis G. (22. 5. 2017). „Beauty Requires Thought”. Current Biology (na jeziku: engleski). 27 (10): 1506—1513.e3. ISSN 0960-9822. PMID 28502660. doi:10.1016/j.cub.2017.04.018. 
  22. ^ Kawabata, Hideaki; Zeki, Semir (april 2004). „Neural correlates of beauty”. Journal of Neurophysiology. 91 (4): 1699—1705. ISSN 0022-3077. PMID 15010496. doi:10.1152/jn.00696.2003. 
  23. ^ Ishizu, Tomohiro; Zeki, Semir (6. 7. 2011). „Toward A Brain-Based Theory of Beauty”. PLOS ONE. 6 (7): e21852. ISSN 1932-6203. PMC 3130765  . PMID 21755004. doi:10.1371/journal.pone.0021852. 
  24. ^ Conway, Bevil R.; Rehding, Alexander (19. 3. 2013). „Neuroaesthetics and the Trouble with Beauty”. PLOS Biology. 11 (3): e1001504. ISSN 1545-7885. PMC 3601993  . PMID 23526878. doi:10.1371/journal.pbio.1001504. 
  25. ^ a b Langlois, J.H., Roggman, L. (1990). "Attractive faces are only average." Psychol. Sci. 1, 115–121
  26. ^ a b Strauss, M.S. (1979). "Abstraction of prototypical information by adults and 10-month-old infants." J. Exp. Psychol.: Human Learn. Mem. 5, 618–632.
  27. ^ Rhodes, G., Tremewan, T. (1997) Averageness, exaggeration, and facial attractiveness. Psychol. Sci. 7, 105–110.
  28. ^ Valentine, T., Darling, S., Donnelly, M. (2004). Why are average faces attractive? The effect of view and averageness on the attractiveness of the attractiveness of female faces. Psychon. Bull. Rev. 11, 482–487
  29. ^ „Langlois Social Development Lab – The University of Texas at Austin”. homepage.psy.utexas.edu. Arhivirano iz originala 04. 02. 2015. g. Pristupljeno 1. 5. 2018. 
  30. ^ Galton, F. (1878). Composite portraits, made by combining those of many different persons in a single resultant figure. J. Anthropol. Inst. 8, 132–144.
  31. ^ Langlois, J. H.; Roggman, L. A.; Musselman, L. (1994). „What is average and what is not average about attractive faces?”. Psychological Science. 5: 214—220. doi:10.1111/j.1467-9280.1994.tb00503.x. 
  32. ^ Koeslag, J.H. (1990). "Koinophilia groups sexual creatures into species, promotes stasis, and stabilizes social behaviour." J. theor. Biol. 144, 15–35
  33. ^ Symons, D. (1979) The Evolution of Human Sexuality. Oxford: Oxford University Press.
  34. ^ Highfield, Roger (7. 5. 2008). „Why beauty is an advert for good genes”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group Limited. Pristupljeno 13. 2. 2012. 
  35. ^ Slater, A.M., Von Der Schulenburg, C., Brown, E., et al. (1998). "Newborn infants prefer attractive faces." Infant Behav. Dev. 21, 345–354.
  36. ^ Kramer, S., Zebrowitz, L.A., San Giovanni, J.P., Sherak, B. (1995). "Infants' preferences for attractiveness and babyfaceness." In Bardy, B.G., Bootsma, R.J., Guiard, Y. (Eds.) Studies in perception and action III. pp. 389–392. Hillsdale, N.J.: Erlbaum Associates.
  37. ^ Rubenstein, A.J, Kalakanis, L., Langlois, J.H. (1999). Infant preferences for attractive faces: a cognitive explanation. Dev. Psychol. 35, 848–855.
  38. ^ Langlois, J.H., Ritter, J.M., Roggman, L.A., Vaughn, L.S. (1991). "Facial diversity and infant preferences for attractive faces." Dev. Psychol. 27, 79–84.
  39. ^ Apicella, C.L., Little, A.C., Marlowe, F.W. (2007). "Facial averageness and attractiveness in an isolated population of hunter-gatherers." Perception 36, 1813–1820.
  40. ^ Rhodes, G. (2006). „The evolutionary psychology of facial beauty”. Annual Review of Psychology. 57: 199—226. PMID 16318594. doi:10.1146/annurev.psych.57.102904.190208. 
  41. ^ „Hourglass figure fertility link”. BBC News. 4. 5. 2004. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  42. ^ Bhattacharya, Shaoni (5. 5. 2004). „Barbie-shaped women more fertile”. New Scientist. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  43. ^ „Best Female Figure Not an Hourglass”. Live Science. 3. 12. 2008. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  44. ^ Locke, Susannah (22. 6. 2014). „Did evolution really make men prefer women with hourglass figures?”. Vox. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  45. ^ Begley, Sharon. „Hourglass Figures: We Take It All Back”. Sharon Begley. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  46. ^ „Models link to teenage anorexia”. BBC News. 30. 5. 2000. Arhivirano iz originala 3. 10. 2009. g. Pristupljeno 26. 4. 2010. 
  47. ^ White Skin as a Measure of Beauty: The Impact of the Eurocentric Beauty Standard on Indian Women. „Archived copy”. Arhivirano iz originala 01. 12. 2017. g. Pristupljeno 6. 6. 2016. 
  48. ^ Weedon, Chris. „Key Issues in Postcolonial Feminism: A Western Perspective”. Gender Forum Electronic Journal. Arhivirano iz originala 6. 12. 2007. g. Pristupljeno 4. 12. 2007. 
  49. ^ DoCarmo (2007). „Dr. DoCarmo's Notes on the Black Cultural Movement”. Bucks County Community College. Arhivirano iz originala 20. 12. 2007. g. Pristupljeno 4. 12. 2007. 
  50. ^ West, SONIA WARAICH, India. „Forget Fair and Lovely, Dark is Divine: Pakistan’s First Anti-colorism Campaign”. indiawest.com. Arhivirano iz originala 6. 12. 2015. g. Pristupljeno 1. 5. 2018. 

Literatura uredi

  • Konstan, David (2014). Beauty - The Fortunes of an Ancient Greek Idea. New York: Oxford University Press. str. 30—35. ISBN 978-0-19-992726-5. 

Spoljašnje veze uredi

 
Lepota na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лепота&oldid=27530695”