Википедија

Lučo Dala

Lučo Dala (ital. Lucio Dalla; Bolonja, 4. mart 1943 — Montre, 1. mart 2012) bio je italijanski pevač, kantautor i glumac. Prvenstveno džez muzičar, radoznao i sklon eksperimentisanju, oprobao se i u drugim muzičkim žanrovima: soulu, popu, bitu, autorskoj muzici, operi, sarađujući sa brojnim italijanskim i stranim umetnicima. Svirao je klarinet, saksofon i klavir. U početku autor samo muzike koju je izvodio, u svojoj zreloj fazi se ostvario i kao autor tekstova. Tokom svoje, 50 godina duge, karijere, objavio je 22 studijska albuma, 9 koncertnih, singlove, kompilacije, kao i više albuma za inostrano tržište. Glumio je u 17 filmova, a za 12 je komponovao muziku. Vremenom je stekao i međunarodnu slavu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.

Lučo Dala
Lični podaci
Datum rođenja(1943-03-04)4. mart 1943.
Mesto rođenjaBolonja, Kraljevina Italija
Datum smrti1. mart 2012.(2012-03-01) (68 god.)
Mesto smrtiMontre, Švajcarska
Zanimanjepevač, kantautor
Muzički rad
Aktivni period1962—2012.
Žanrdžez, soul, pop, autorska muzika
Instrumentvokal, klarinet, saksofon, klavir

Proslavio se pesmom Karuzo[1], čiji je i autor i kompozitor. Pesma je posvećena čuvenom tenoru (Enriko Karuzo) i spada u najpoznatije italijanske pesme. Prodata je u skoro 9 miliona primeraka u celom svetu i prevedena na više jezika. Tokom godina su je izvodili mnogi umetnici među kojima su i Lučano Pavaroti, Selin Dion, Andrea Bočeli, Hulio Iglesijas.

Biografija uredi

Rođen je u Bolonji, Italija. Otac mu je bio direktor streljačkog kluba, umro je kada je Lučo imao svega sedam godina. Majka je bila krojačica, a stric, Ariodante Dala, popularan pevač. Uz strica je dečak Lučo naučio da svira harmoniku, a kao tinejdžer je sam naučio da svira klarinet i počeo da se bavi džez muzikom.[2] Ubrzo je postao član lokalnog džez ansambla Rheno Dixieland Band sa kojim je 1960. učestvovao na prvom Džez festivalu u Antibu, Francuska. Bend je osvojio prvo mesto. Sledeće godine je sa grupom Second Roman New Orleans Jazz Band snimio singl i to je bilo njegovo prvo iskustvo u studiju. Bio je zatim pevač grupe Flippers dok ga Đino Paoli nije ubedio da započne solo karijeru pošto je u njemu prepoznao odličnog soul pevača.

Prvi solo nastupi kao i prvi album 1999. objavljen 1966. doživeli su neuspeh. Učešćem na Festivalu u Sanremu uspeo je da popravi svoj rejting i njegov drugi album Terra di Gaibola, nazvan po jednom predgrađu Bolonje i objavljen 1970. bio je bolje prihvaćen, ali je prodat u malom tiražu. 1971. je ponovo učestvovao na Festivalu u Sanremu sa pesmom 4.3.1943. koja je postala hit. Iste godine je objavio album Storie di casa mia i doživeo prvi pravi uspeh u svojoj karijeri. Uspešan mu je bio i nastup u Sanremu 1972. sa pesmom Piazza Grande.

Od 1973. do 1977. sarađivao je sa Robertom Roversijem, pesnikom iz Bolonje. Objavili su zajedno tri albuma: Il giorno aveva cinque teste, Anidride solforosa, Automobili, sva tri dobro primljena i kod kritike i kod publike. Zbog političke angažovanosti i oštre kritike savremenog (kapitalističkog) društva koju su ispoljavali u svojim pesmama, bili su cenzurisani, što je dovelo do brojnih nesuglasica zbog kojih su se, uprkos plodnoj saradnji, razišli i Dala je odlučio da ubuduće sam piše tekstove za svoje pesme.[3]

Albumom Come è profondo il mare objavljenim već 1977. dokazao je da je ne samo odličan muzičar već i nadaren tekstopisac. Još veći uspeh je postigao albumom Lucio Dalla iz 1979. Zapažena je tih godina i njegova saradnja sa Frančeskom de Gregorijem sa kojim je održao seriju izuzetno uspelih koncerata po Italiji. To je bio prvi put da se koncerti autorske muzike izvode na stadionu. Njihov zajednički album Banana Republic prodat je u 500.000 primeraka.

Albumi koji su potom objavljeni (Q Disc, 1983, Bugie) bili su još jedna potvrda Dalinog uspeha i popularnosti. 1981. je sa svojim saradnicima učestvovao u osnivanju grupe Stadio, sa kojom je, uz povremene prekide, sarađivao gotovo čitavu deceniju, a 1986. su zajedno otišli na internacionalnu turneju koja je završena nizom odličnih koncerata po Americi. Iste godine je izašla i pesma Caruso koja mu je donela dotad neviđenu slavu. Usledio je album Dalla/Morandi kao rezultat saradnje sa popularnim pevačem (Gianni Morandi), potom jedna duža, zajednička, turneja po Italiji i inostranstvu. Na turneji je nastupala i grupa Stadio.

1990. izašao je album Cambio kojim je započeta pop faza u karijeri Luča Dale. Ovaj će pravac biti zastupljen i u ostalim albumima koji su objavljeni tokom 90 - ih godina (Henna, Canzoni, Ciao) i koji su bili podjednako uspešni kao i prethodni. Singl Attenti al lupo je jedan od najprodavanijih ikada u Italiji (tiraž 1.500.000).

1998. je ponovo sarađivao sa Robertom Roversijem. Naime, Dala je komponovao muziku za predstavu Enzo re (Kralj Enco) po Roversijevom tekstu. Ta će predstava biti ponovo odigrana 2000. godine kao uvod u niz kulturnih manifestacija održanih povodom proglašenja Bolonje za Evropsku prestonicu kulture.

Početkom novog milenijuma Dala je odlučio da se oproba i u operi. Sarađivao je sa mnogim ličnostima iz sveta pozorišne i filmske umetnosti i pisao muziku za njihove komade. Izašli su mu i albumi: Luna Matana, Lucio, 12000 lune, Il contrario di me. A onda je, posle pauze od 30 godina, odlučio da obnovi saradnju sa de Gregorijem i 2010. krenuo sa njim na turneju koja je trajala više od godinu dana; publika je bila oduševljena. 2012. se, posle 40 godina, vratio na Festival u Sanremu, u ulozi pevača i dirigenta. Ubrzo potom kreće na evropsku turneju na kojoj iznenada umire od posledica srčanog udara, 1.3.2012. u švajcarskom Montreu.

Diskografija uredi

Diskografija Luča Dale obuhvata 22 studijska i 9 koncertnih albuma, brojne singlove, albume za inostrano tržište.[4] Objavljeni albumi:

  • 1999 (1966)
  • Terra di Gaibola (1970)
  • Storie di casa mia (1971)
  • Il Giorno aveva cinque teste (1973)
  • Bologna 2 settembre 1974 (1975)
  • Anidride solforosa (1975)
  • Automobili (1976)
  • Come è profondo il mare (1977)
  • Banana Republic (1979) sa Frančeskom de Gregorijem
  • Lucio Dalla (1979)
  • Dalla (1980)
  • Q Disc (1981)
  • 1983 (1983)
  • Viaggi organizzati (1984)
  • Lucio Dalla Marco di Marco (1985)
  • Bugie (1985)
  • DallAmeriCaruso (1986)
  • Dalla/Morandi / In Europa (1988)
  • Cambio (1990)
  • Geniale (1991)
  • Amen (1992)
  • Henna (1993)
  • Canzoni (1996)
  • Ciao (1999)
  • Luna Matana (2001)
  • Live@RTSI (2001)
  • Lucio (2003)
  • Impressioni di jazz (2004)
  • Il contrario di me (2007)
  • La neve con la Luna (2008)
  • Angoli nel cielo (2009)
  • Work in Progress (2010) sa Frančeskom de Gregorijem

Filmografija uredi

Filmografija obuhvata 17 filmova u kojima se Dala ostvaruje kao glumac, 12 za koje je pisao muziku, a u nekim filmovima su prisutne njegove pesme.[5] Filmovi za koje je Dala komponovao muziku:

  • Signore e signori, buona notte (1976)
  • Borotalco (1982)
  • I picari (1987)
  • Il frullo del passero (1988)
  • Pummarò (1989)
  • Al di là delle nuvole (1995)
  • Dalla mondino (1996)
  • Prima dammi un bacio (2003)
  • Gli amici del bar Margherita (2009)
  • Il cuore grande delle ragazze (2011)
  • AmeriQua (2011)
  • Pinocchio (2012)

Reference uredi

  1. ^ Journal — m.g. michael
  2. ^ Biografia Lucio Dalla - Musictory
  3. ^ Lucio Dalla - biografia, recensioni, discografia, foto :: OndaRock
  4. ^ Lucio Dalla Rarita'
  5. ^ Filmografia Lucio Dalla | MYmovies

Spoljašnje veze uredi

 
Lučo Dala na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лучо_Дала&oldid=27360100”