Википедија

Magnohrom

предузеће у чијем саставу послују рудници хромита, магнезита и доломита; фабрика ватросталних материјала; фабрика електротермичких произ

Magnohrom je privredno društvo sa sedištem u Kraljevu. Preduzeće je sa proizvodnjom počelo 1952. godine. Imalo je veoma širok spektar delatnosti, široj javnosti Srbije je poznato po proizvodnji termo peći i bojlera. Magnohrom je bio poznat u svetskim razmerama po proizvodnji vatrostalnih materijala: sintermagnezita, vatrostalnih masa i vatrostalnih opeka. Za potrebe proizvodnje rude opsluživalo ga je nekoliko rudnika: u Baljevcu, na Zlatiboru, a do 1999. i rudnik Goleš na Kosovu i Metohiji.

Do 2005. godine bio je društvena firma, kada ga kupuju braća Mital iz Indije. Zbog neizmirenih ugovornih obaveza Republička agencija 17. decembra 2007. godine raskida ugovor o kupoprodaji. Finska kompanija Afarak je 2018. godine iz stečaja kupila Magnohrom kao pravno lice. Kompanija je nastavila da se bavi proizvodnjom vatrostalnih materijala.[1]

Izgradnja Magnohroma

uredi
 
Izgradnja Magnohroma do 29. novembra 1952. godine

Pre Drugog svetskog rata vatrostalna industrija je u Jugoslaviji tek započinjala svoj razvoj. Iako je u zemlji postojalo više rudinika magnezita, njegova eksploatacija je bila nedovoljno razvijena, pa je Jugoslavija uglavnom uvozila gotovo proizvode - sintermagnezit i opeke. Nakon Drugog svetskog rata, Zakon o Prvom petogodišnjem planu je predvideo povećanje proizvodnje čelika, bakra, olova i cinka, za šta je neophodan preduslov bilo povećanje proizvodnje vatrostalnog materijala. Glavna direkcija savezne industirje vatrostalnog materijala Ministarstva teške industrije FNRJ formirana je 8. marta 1947. godine. Kao moguće lokacije nove fabrike pominjani su Zagreb, Čačak, Kragujevac, Trstenik i Raška. Na kraju je Kraljevo odabrano kao najpovoljnija lokacija za novu fabriku, jer je to centar ka kome gravitiraju sve grupe jugoslovenskog magnezitnog masiva.[2]

Izgradnja fabrike je otpočela u proleće 1947. godine. Sve projekte za izgradlju fabrike izradio je Projektantski zavod NR Srbije, a glavni projektanti su bili Veselin Gligić i Dimitrije Trifunac. Magnohrom su gradila građevinska preduzeća Rasina iz Kruševca i Kablar iz Kraljeva (koji je preuzeo radove od Rasine), kao i oko 800 omladinaca iz svih krajeva Srbije koji su učestvovali u radnoj akciji. Magnohrom su tokom 1950. i 1951. godine gradile i brigade Narodnog fronta iz Kraljeva i okolnih sela, birgade koje je organizovao Sindikat radnika kraljevačkih preduzeća, kraljevački srednjoškolci i pripadnici Vazduhoplovne škole JNA. Rešenje o osnivanju državnog privrednog preduzeća Fabrike magnezitnih i hrom-magnezitnih opeka u Kraljevu Vlada FNRJ je donela 8. jula 1948. godine. Prvi agregati za proizvodnju sintermagnezita pušteni su u probni rad 2. novembra 1952. godine, dok su ostali pogoni u to vreme još uvek bili u fazi izgradnje. Kao Dan industrije Magnohrom odabran je 27. novembar, dan kada su te 1952. godine proizvedene prve količine sintermagnezita. Prvi potrošač Magnohromovih proizvoda je postala železara u Smederevu. Svoje potrebe za sirovinama Magnohrom je namirivao zahvaljujući sopstvenoj sirovinskoj bazi, najviše iz rudnika Bela stena, koji je ušao u sastav preduzeća 1959. godine. Pri preduzeću je postojala Rudarsko geološka služba, koja je bila u stalnom kontaktu sa rudnicima. Magnohrom se snabdevao sirovinama i iz rudnika Šumadija, Magnezit, Bogutovac, Strezovice, Goleš, Trnava.[3][4][5]

 
Graditelji Magnohroma 1952. godine

Podizanje fabrike je otežavalo to što je najveći deo opreme trebalo da bude isporučen iz socijalističkih zemalja, što je nakon sukoba sa Informbiorom postalo nemoguće. U toku 1951. godine podignute su dve rotacione peći nabavljene iz Danske, a nadzor nad njihovom izgradnjom vršili su danski inženjeri. Montaža mlinova je rađena u spopstvenoj režiji, uz nadzor stručnjaka iz Zapadne Nemačke. Prese su montirane u septembru 1952. godine, a proradile su krajem marta 1953. Komorne preći su zidane tokom 1950. godine, a godinu dana kasnije je izgrađena hala tunelskih peći, koje su kupljene u Zapadnoj Nemačkoj. Peć je puštena u rad 7. jula 1956. godine. Veliku pomoć u izgradnji fabrike pružio je i Austrijanac Albin Vaserer, koji je imao veliko iskustvo u radu sa vatrostalnim materijalima. Magnohrom je takođe početkom pedesetih nakratko proizvodio i silika opeke, ali je određeno da njih proizvodi Silika, firma iz Gostivara u Makedoniji, pa je instalacija za njihovu proizvodnju u Magnohromu demontirana.[6][7]

Izgradnja Fabrike elektrotermičkih prizvoda u okviru Magnohroma

uredi

Godine 1960. Institut za vatrostalne materijale Magnohrom je počeo da razivja jezgro na bazi magnezita za TA peći. Magnohromov glavni cilj šezdesetih je bio da razvije proizvodnju magnezitnih opeka za termo-akumulaciono jezgro za više proizvođača TA peći u Evropi. Fabrici je na ruku išlo to što je šezdesetih i sedamdesetih godina znatno porasla tražnja TA peći i u Evropi i u Jugoslaviji. U saradnji sa nemačkom firmom AEG početkom sedamdesetih godina počinje izgradnja fabrike za TA peći u Magnohromu. Nemačka firma se obavezala da će preuzimati 50% proizvoda proizvedenih u jednoj smeni, kao i da će sa Magnohromom razmenjivati inovacije do kojih bude došla. Fabrika elektrotermičkih proizvoda puštena je u rad 27. novembra 1972. godine, na dan kada je obeležavno 20 godina rada Magnohroma. Zahvaljujući daljim inovacijama u proizovdnji, Magnohrom je tokom sedamdesetih godina izvozio čak 70% svojih proizvoda, a preostalih 30% je bilo plasirano na domaćem tržištu.[8][9]

Uspon Magnohroma

uredi
 
Tito na ulazu u Magnohrom 1966. godine

Kupci na inostranom tržištu su u početku bili nepoverljivi prema Magnohromovim proizvodima, pa je 1953. godine fabrika izvezla svega 20 tona opeka. Sa druge strane, nije bilo lako pronaći ni kupce na domaćem tržištu. Ovo se promenilo nakon što su prvo železara u Smederevu, a potom i drugi domaći kupci, počeli da otkupljuju Magnohromove proizvode. Kupovina Magnohromove opeke 1954. godine u Cementari Partizani u Kaštel Sućurcu, čija je rotaciona peć izdržavala 12 meseci rada, bila je odlična preporuka za Magnohromove proizvode. Iste godine Magnohrom je otkupio patent Alojza Derlinga za konstrukciju visećeg svoda Simens-Martinove peći, što je u praksi predstavljalo preporuku svim jugoslovenskim železarama da umesto uvoza počnu da koriste Magnohromove opeke. Godine 1956. proizvodnja sintermagnezita je duplirana u odnosu na 1953. godinu, a proizvodnja i sintermagnezita i opeke je nastavila sa znatnim rastom i u narednom periodu.[10]

Zahvaljujući ovakvom usponu proizvodnje, bilo je dovoljno sredstava koja su ulagana u dalje proširivanje proizvodnih kapaciteta. Tako je Magnohrom za samo 7 godina duplirao svoje proizvodne kapacitete. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina Magnohrom je bio na 72. mestu na listi 100 najvećih jugoslovenskih preduzeća. Fabrika je imala svoju poslovnicu za izvoz-uvoz u samom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Ukupan prihod Magnohroma je porastao sa 14 milijardi starih dinara u 1961. godini na 30 milijardi starih dinara 1968. godine. Mahgnohromove proizvode su kupovale firme iz SAD, Kanade, Zapadne Nemačke, Italije, Belgije, Švedske, Francuske, Holandije, Danske, Japana, Rumunije, Poljske, Mađarske, Bugarske i drugih zemalja iz celog sveta. Magnohrom je postao četvrti proizvođač vatrostalnog materijala u Evropi.[11] Magnohrom je u periodu od 1966. do 1970. godine ukupno investirao 169 miliona dinara, što je činilo čak 37,6% investicija SR Srbije i 15,9% investicija SFRJ u osnovna i obrtna sredstva u istom periodu.[12] Povodom 25 godina rada, Magnohrom je 1977. godine odlikovan Ukazom Josipa Borza Tita Ordenom rada sa crvenom zastavom, koji se dodeljuje za naročite zasluge u privredi i rad od posebnog značaja za napredak zemlje.[13]

Institut za vatrostalne materijale

uredi

Institut za vatrostalne materijale se razvio iz fabričke laboratorije, u kojoj je na samom početku poslovanja fabrike radilo svega nekoliko ljudi. Laboratorija je počela sa radom avgusta 1952. godine. Izlazak Magnohroma na inostrano tržište postavio je pred preduzeće potrebu za proizvodnjom kvalitetnije robe, što je doprinelo novim ulaganjima u fabričku laboratoriju. Institut za vatrostalne materijale je bio osnovan 1960. godine.[3][14] Institut je smešten u krugu industrije Magnohrom i bio je podeljen u 4 organizacione celine: Zavod za tehnološka istraživanja, Zavod za procesnu tehniku, Zavod za dokumentaciju i tehničku informatiku, Zavod za ispitivanje materijala. Zahvaljujući radu Instituta Magnohrom je poboljšavao postojeću proizvodnju, ali je uvodio i nove tehnologije. Magnohrom ima 7 patenata sa pravom prvenstva koji su važili u Jugoslaviji. Imao je i 21 žig koji je važio u zemlji do 2006. godine, kao i još 8 žigova koji su bili zaštićeni u inostranstvu preko Međunarodne organizacije za zaštitu intelektualne svojine, čija je važnost bila do 2008. godine.[15][16]

Radnici

uredi

U početku rada Magnohroma većina radnika je bila polukvalifikovana ili su bili obični radnici. Kvalifikovani radnici su činli oko trećinu ukupnog broja. Kako je ova priozvodnja bila relativno nova u Jugoslaviji, Magnohrom je svoje radnike slao na obuke u druga preduzeća. Struktura radnika se vremenom menjala, pa su kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici počeli da čine većinu zaposlenih. Bio je formiran i Centar za stručno obrazovanje radnika, koji je nudio dalje obuke za rad kroz organizovanje kurseva i seminara.[17][18] Magnohrom je za potrebe svojih radnika organizovao umetničke predstave i bogatu sportsku aktivnost. Preduzeće je imalo i menzu. Pored organizovanih izleta, Magnohrom je podigao i sopstveno izletište Borjak nedaleko od Kraljeva, gde su radnici mogli da provode odmor u kamp kućicama. Sa druge strane, radnici su formirali i svoja udruženja: sindikat, organizaciju Saveza komunista, organizaciju omladine Magnohroma, Klub učesnika NOR-a, Aktiv žena, Društvo inženjera i tehničara, Crveni krst Magnohrom, Društvo dobrovoljnih davalaca krvi, Aktiv invalida rada, Ferijalni savez, Izviđački odred i Klub penzionera.[3][19] Magnohorm je imao i Kulturno-sportsko društvo Magnohrom (koje je obuhvatalo kulturno-umetničko durštvo, fudbalski klub, kuglaški klub, šah klub, teniski klub, streljačku družinu, odbojkaški klub i košarkašku i stono-tenisku sekciju) i Likovnu koloniju Magnohrom.[20] Preduzeće je za svoje radnike kupilo preko 1100 stanova.[21]

Radnici Magnohroma su osnovali prvi Radnički savet 28. avgusta 1950. godine. Tako je u Magnohromu započeo period radničkog samoupravljanja, koji je trajao do 1997. godine i donošenja novog statuta.[22] Za svoj rad odlikovano je 146 radnika Magnohroma: 76 njih je dobilo Orden rada sa srebrnim vencem, 36 Medalju rada, 9 Orden rada sa zlatnim vencem, 8 Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, 8 Orden rada trećeg reda, 5 Medalju zasluga za narod, 2 Orden rada druog reda i jedan radnik Medalju za vojničke vrline i Orden za vojničke zasluge sa srebrnim mačevima.[23]

Problemi u poslovanju i privatizacija

uredi

Raspad SFRJ praćen ratovima, sankcijama i NATO bombardovanjem 1999. godine, stvorio je velike poteškoće u poslovanju Magnohroma. Magnohrom se suočio sa gubitkom tržišta, padom proizvodnje i prodaje, nedostatkom kapitala, prestankom ulaganja u dalje inovacije, nemogućnošću isplate zarada. Prvi problemi u poslovanju su krenuli krajem osamdesetih godina, kada je Jugoslaviju zahvatila recesija, a tokom devedesetih se stanje u fabrici dodatno pogoršalo. Godine 1989. proizvedeno je oko 150.000 tona vatrostalnog materijala, a 1993. godine ta količina je smanjena 5 puta i iznosila je svega 30.000 tona. Do sredine devedesetih pad u količini proizvedenog vatrostalnog materijala je iznosio čak 80%. Fabrika elektrotermičkih proizvoda je zabeležila pad u proizvodnji od 50% u periodu od 1990. do 1995. godine. Nakon sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja Magnohrom nije više mogao da računa na sirovine koje su pristizale iz rudnika sa ove teritorije.[24]

Početkom novog milenijuma Magnohrom je zabeležio izvesni oporavak u proizvodnji, ali je on i dalje bio ispod planiranog.[25] Godine 2001. urađen je Program poslovno-finansijske konsolidacije preduzeća, koji je obuhvatao i strategiju razvoja Magnohroma u narednih 5 godina. Na osnovu ovoga je započeo proces privatizacije pod patronatom Vlade Srbije. Magnohrom je bio jedno od 9 preduzeća čije je restruktuiranje trebalo izvesti po pravilima i kriterijumima Svetske banke.[26] Magnohrom je bio prodat indijskoj komapniji Global stil porodice Mital, ali ta privatizacija je bila neuspela, pa je fabrika otišla u stečaj 2016. godine.[27] Godine 2018. deo Magnohroma je otkupila finska kompanija Afarak.[1] Fabriku elektrotermičkih proizvoda je otkupila beogradska kompanija Nelt, a Fabriku smolom i terom vezanih opeka i masa beogradsko preduzeće Malbeks.[28]

Reference

uredi
  1. ^ a b „AFARAK GROUP ACQUIRES MAGNOHROM”. otp.investis.com. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  2. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 13—14. ISBN 86-83925-06-4. 
  3. ^ a b v Marić, Milomir. Magnohrom: rudnici i industrija visokovatrostalnog materijala. Kraljevo: Grafičko preduzeće Slovo. 
  4. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 15—16; 18—20; 37. ISBN 86-83925-06-4. 
  5. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 110. 
  6. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 17; 21—26. ISBN 86-83925-06-4. 
  7. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 105. 
  8. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 19; 42—45. ISBN 86-83925-06-4. 
  9. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 112. 
  10. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 53; 71. ISBN 86-83925-06-4. 
  11. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 9; 71—73. ISBN 86-83925-06-4. 
  12. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 148. 
  13. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 157. ISBN 86-83925-06-4. 
  14. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 23; 54. ISBN 86-83925-06-4. 
  15. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 82—84. ISBN 86-83925-06-4. 
  16. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 111. 
  17. ^ Milanović, Dragoljub (1973). Kraljevo i njegovo uže gravitaciono područje. Beograd: Srpsko geografsko društvo. str. 115—116. 
  18. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 125; 127. ISBN 86-83925-06-4. 
  19. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 132. ISBN 86-83925-06-4. 
  20. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 143. ISBN 86-83925-06-4. 
  21. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 153. ISBN 86-83925-06-4. 
  22. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 95; 98. ISBN 86-83925-06-4. 
  23. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 103. ISBN 86-83925-06-4. 
  24. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 75; 77. ISBN 86-83925-06-4. 
  25. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 75—76. ISBN 86-83925-06-4. 
  26. ^ Janićijević, Dušan V. (2004). Magnohrom: 1952-2002. Kraljevo: Magnohrom. str. 12. ISBN 86-83925-06-4. 
  27. ^ Dugalić, Miroljub (2. 3. 2018). „Stari partneri kupuju Magnohrom u tri dela”. Politika. Pristupljeno 14. 12. 2023. 
  28. ^ „Prodati delovi Magnohroma”. Večernje Novosti. 21. 3. 2018. Pristupljeno 14. 12. 2023. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Магнохром&oldid=26922522”