Makrin

Marko Opelije Makrin (lat. Marcus Opellius Severus Macrinus Augustus) je bio prvi rimski car koji nije bio ni senator niti je vodio poreklo iz neke senatorske familije u času dolaska na vlast. Svoju četrnaestomesečnu vladavinu proveo je uglavnom na istoku.

Marko Opelije Makrin
Makrinova bista, Kapitolski muzej, Rim
Lični podaci
Puno ime	Marko Opelije Sever Makrin Avgust
Datum rođenja	oko. 164.
Mesto rođenja	Cezareja, Rimsko carstvo
Datum smrti	jun 218. (53 god.)
Mesto smrti	Kapadokija, Rimsko carstvo
Porodica
Supružnik	Nonija Celsa
Potomstvo	Diadumenijan
Dinastija	Severi
Rimski car
Period	8. april 217 — jun 218. (1 god.)
Prethodnik	Karakala
Naslednik	Elagabal

Poreklo i dolazak na vlast

Makrin je bio rođen u Cezareji u Mauritaniji oko 165. godine. Tokom vladavine Septimija Severa, Makrin je napredovao u administrativnoj službi. Karakala je Makrinu dodelio službu pretorijanskog prefekta. Taj položaj Makrin je delio sa jednim iskusnim vojnikom Adventusom, i obojica su pratili Karakalu u njegovoj ratnoj kampanji na Istoku.

Vladavina

Krajem druge ratne sezone, u zimu 216—217. godine, u Rimu su se proširili glasovi da se Makrin proglasio za cara. Izgleda da su te vesti doprle i do Karakale. Kako god bilo, Karakala je bio ubijen nedaleko od Kare, a navodno je to učinio jedan vojnik kojeg je careva telesna garda promptno ubila. U ovu verziju događaja nisu bili svi ubeđeni, ali je vojska proglasila Makrina za cara 11. aprila 217. godine. Makrin je ubrzo proglasio svog sina Dijadumenijana za cezara i naslednika. Makrin je Adventa poslao u Rim, dodelivši mu položaj gradskog prefekta.

Karakalina majka, Julija Domna, razmatrala je mogućnost da podigne ustanak protiv Makrina; ali nije bila sigurna u uspeh a njena bolest je bila odmakla; stoga se rešila da izvrši samoubistvo izgladnjivanjem.

Makrin je smesta poslao pomirljivo pismo partskom vladaru Artabanu V, ali je u ovom činu Artaban prepoznao slabost i podigao je veliku vojsku da se osveti Rimljanima za poraze iz prethodne godine, pod Karakalom. Iako je Makrin želeo da izbegne boj, u bici kod Nisibisa, Parćani su došli do pobede. Rat je završen tako što je Makrin isplatio veliku sumu novca za potpisivanje mira. Takođe, sporazumi su postignuti sa Jermenima, kao i sa Dačanima, koji su napadali limes, čim su čuli za Karakalinu smrt.

Makrin se nije vratio u Rim 217. godine, što je podvlačilo njegov rđav položaj. U Rimu je došlo u avgustu te godine do požara, a kasnije i poplave, za šta je bio okrivljen car; Advent se nije dobro pokazao kao gradski prefekt.

Makrin je pokazao tendenciju da sukobe rešava putem mira a ne vojnog sukoba što mu je uspešno pošlo za rukom u Dakiji i Jermeniji gde su sukobi izbegnuti diplomatskim akcijama. Ipak, situacija u Mesopotamiji nije mogla biti mirno razrešena i Makrin je bio promoran na rat sa parćanima. U bici kod Nizibisa 217. obe strane pretrpele su velike gubitke i nije bilo pobednika te je Makrin naposletku morao da sklopi mir. Parćanskom vladaru isplaćeno je 200 miliona sestercija u zamenu za primirje što je izazvalo prezir vojnika prema novom caru.

Ustanak i smrt

Poraz kod Nisibisa izazvao je nezadovoljstvo u vojsci. Kada je ustanak koji je inspirisala Julija Meza počeo, njen 14-godišnji unuk je proglašen za cara Elagabala u blizini Emese. To je zapravo bio pokret koje su vodile žene iz dinastije Severa: Julija Meza, Julija Soemis i Julija Mamea. Ustanku su se pridružile mnoge legije, ali Makrin nije gubio prisebnost i stao je na čelo trupa koje su mu ostale lojalne.

Dve strane su se sukobile kod Antiohije 8. juna 218. Makrin je doživeo poraz i bio napušten od svojih vojnika. Onda je poslao svog sina Dijadumenijana kod parćanskog kralja, a sam se pripremao da pobegne u Rim. Makrin je pokušao da prerušen pobegne kroz Malu Aziju, ali je bio zarobljen kod Halkedona i ubrzo ubijen negde u Kapadokiji. Na isti način završio je i njegov sin, Diadumenijan.