Margareta Babenberg

Margareta od Austrije (nem. Margarethe von Österreich; 1204 – 29. oktobar 1266.), član dinastije Babenberg, bila je nemačka kraljica od 1225. do 1235. godine, prvim brakom sa kraljem Hajnrihom (VII), i kraljica Češke od 1253. do 1260. godine, drugim brakom sa kraljem Otkarom. II.

Margareta Babenberg
Datum rođenja	1204
Datum smrti	29. oktobar 1266.(1266-10-29) (61/62 god.)
Mesto smrti	Krumau am Kamp
Supružnik	Hajnrih (VII) od Nemačke, Otakar II Pšemisl
Roditelji	Leopold VI Austrijski Teodora Angelina, vojvotkinja od Austrije

Biografija

Margareta je bila najstarija ćerka austrijskog vojvode Leopolda VI (um. 1230) i njegove žene vojvotkinje Teodore Vatac Anđel, pripadnice vizantijske carske dinastije Anđela. Od 1198. vojvoda Leopold VI je, prema Georgenbergovom paktu, vladao obema vojvodstvima Austrijom i Štajerskom. Njegov dvor u Beču postao je poznat kao centar srednjovekovnog Minesanga i takođe je igrao važnu ulogu u politici Carstva, delujući kao arbitar u borbi između cara Fridriha II Hoenštaufena i pape Grgura IX.

Prvi brak

U carskom gradu Nirnbergu, 29. novembra 1225. godine, 21-godišnja Margareta se udala za 14-godišnjeg Henrika, najstarijeg sina cara Fridriha II, koji je izabran za kralja Rimljana od 1222. godine. Fridrihov savetnik nadbiskup Engelbert od Keln je u početku planirao mladu iz engleske kraljevske dinastije Anžujaca, međutim, pokušaj je propao, kao i Henrikova bivša veridba sa princezom iz dinastije Pšemisla, Agnezom, ćerkom kralja Otakara I od Češke.

Margaretino krunisanje za kraljicu Rimljana održano je 23. marta 1227. u Ahenskoj katedrali. Kralj Henrik VII i kraljica Margareta imali su dva sina koja su umrla u mladosti, Henrika (umro oko 1242/1245) i Fridriha (umro oko 1251/1252). Godine 1228. kralj Henrik VII je preuzeo vlast u nemačkom kraljevstvu i pokušao da ograniči ovlašćenja prinčeva, čime je poremetio carsku politiku svog oca koji ga je naterao da oda počast pod pretnjom ekskomunikacije.

Godine 1235. kralj Henrik se udružio sa kneževskom opozicijom i otvoreno se pobunio protiv cara, međutim, bio je poražen od strane očevih snaga i svrgnut s prestola. Car Fridrih II ga je zatvorio u nekoliko zamkova u Apuliji, gde je umro 12. februara 1242. godine, nakon pada sa konja, verovatno u pokušaju samoubistva. U međuvremenu, njegova supruga Margareta (koja verovatno nikada više nije videla svog muža) povukla se u dominikanski manastir u Triru i 1244. godine, preselila se u Vircburg, gde je živela povučeno u opatiji Svetog Marka.

Pretenzija na Austriju i Štajersku

Godine 1246. Margaretin brat, vojvoda Fridrih II od Austrije, poslednji izdanak dinastije Babenberg, poginuo je bez dece u bici na reci Lajti, izazvavši naslednu krizu. Dva glavna podnosioca zahteva za nasledstvo u vojvodstvima Austrije i Štajerske bile su dve žene: Margareta (koja je, kao najstarija sestra pokojnog vojvode, tvrdila da je bliska krvi) i njena bratanica Gertruda, koja je pretendovala po pravu primogeniture, kao jedina ćerka Henrika od Modlinga, najstarijeg brat pokojnog vojvode Fridriha II i same bivše kraljice Margarete, koji je preminuo pre svog oca vojvode Leopolda VI.

Pošto je češki kralj Vaclav I želeo da preuzme kontrolu nad vojvodstvima južno od svog kraljevstva, organizovao je venčanje svog najstarijeg sina i naslednika, markgrofa Vladislava III od Moravske, sa Gertrudom. Par je čak proglašen za vojvodu i vojvotkinju Austrije, ali je M+markgrof Vladislav III umro sledeće godine (1247). Sledeći vladar Austrije bio je Gertrudin drugi muž, markgrof Herman VI od Badena, koji je umro 1250. godine, ostavljajući Austriju i Štajersku ponovo bez vojvode.

Drugi brak

Austrijska aristokratija ponudila je upravu vojvodstava drugom sinu kralja Vaclava i novom nasledniku kralju Otakaru II. Međutim, plemići su postavili jedan uslov: kralj Otakar II je mogao da preuzme kontrolu nad Austrijom i Štajerskom samo ako se oženi nekom od babenberških naslednica. Kralj Otakar II je odbio da se oženi udovicom svog brata, jer je takav brak zabranjen Levitskom knjigom, i odlučio je da se oženi Margaretom, 26 godina starijom od njega. Ceremonija je održana 11. februara 1252. godine, u kapeli zamka (na nemačkom: Burgkapele) u Hainburgu na Dunavu.

Vojvotkinja Margareta, kraljica Bohemije; Rukopis Berenhauta, opatija Cvetl (oko  1310/20)

Kralj Otakar II je stekao carske privilegije zapečaćene zlatnom bulom na osnovu Privilegium Minus, priznatog od cara Fridriha II, čime je legitimisano njegovo pravo na Austriju i Štajersku, pošto je Margareta bila naslednica poslednjeg vojvode po bliskosti krvi. Time je vlast nad vojvodstvima u Austriji i Štajerskoj prenela na svog muža. Papa Inoćentije IV, koji je ranije nekoliko puta menjao stranu između Gertrude i Margarete, potvrdio je legitimnost Otakarove vladavine nad oba vojvodstva 6. maja 1252. godine. Češki administratori su vladali vojvodstvima u njegovo ime.

Godinu dana kasnije, 23. septembra 1253, kralj Vaclav I je umro, a Otakar II i Margareta su postali kralj i kraljica Češke. Kada je dobio vojvodstva Babenberga, kralju Otakaru II je bilo jasno da Margareta, koja je već imala 50 godina, neće imati dece. Kralj je pokušao da od pape dobije priznanje vanbračnog sina kojeg je imao sa Agnezom od Kuenringa, jednom od Margaretinih dama, kao svog zakonitog naslednika. Nakon što je papa to odbio, kralj Otakar II je 1261. godine dobio poništenje svog braka sa kraljicom Margaretom.

Pozne godine

Epitaf u opatiji Lilienfeld

Dok se kralj Otakar II oženio Kunigundom Galičkom, unukom ugarskog kralja Bele IV, odbačena kraljica Margareta napustila je Bohemiju i vratila se u svoju austrijsku domovinu. Naselila se u Krumau am Kampu, zimujući u Kremsu. Posle poništenja nazvana je Romanorum quondam Regina („bivša kraljica Rimljana“); međutim, zadržala je titulu ducissa Austrie et Stirie (vojvotkinja Austrije i Štajerske). Godine 1266. promenila je svoju titulu quondam filia Livpoldi illustris ducis Austrie et Stirie et Romanorum Regina kao uspomenu na svog oca.

Pre smrti u Krumauu, izabrala je opatiju Lilienfeld kao mesto sahrane, pored svog oca. Datum njene smrti je kontroverzan. Neki izvori navode 1266, dok drugi navode 2/12 oktobar 1267. godine, kao pravi datum. Kralj Otakar II zadržao je Austriju, Štajersku; takođe je stekao vojvodstvo Korušku sa Markom Kranjska 1269. godine, tvrdeći da je naslednik kojeg je Margareta odredila u njihovom brakorazvodnom sporazumu. Čak je nekoliko puta bio kandidat za carsku krunu, sve dok ga nije svrgnuo nemački kralj Rudolf I 1276. i ubijen je u bici na Marčfeldu dve godine kasnije.

Literatura

• Heinrich Ritter von Zeissberg: Margarethe von Österreich. In: Allgemeine Deutsche Biographie (ADB). Band 20. Duncker & Humblot, Leipzig 1884, p. 320.
• Heide Dienst: Margarethe von Österreich. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 16. Duncker & Humblot, Berlin 1990, pp. 152–154. ISBN 3-428-00197-4
• Karl Lechner: Die Babenberger. Markgrafen und Herzoge von Österreich 976–1246. In: Institut für Österreichische Geschichtsforschung, Wien (Hrsg.): Veröffentlichungen des Instituts für Österreichische Geschichtsforschung. 6., Band 23, Böhlau, Vienna / Köln / Weimar 1996, ISBN 3-205-98569-9.