Mahmud II
Mahmud II (20. jul 1789 — 1. jul 1839) je bio turski sultan 1808—1839. godine. Do stupanja na presto bio je odsečen od javnosti. On je sin sultana Abdul Hamida I i Francuskinje Ami Dibuk de Rivera. Zbog toga je nazivan ″Hrišćanskim Sultanom". Borio se sa mnogim unutrašnjim i spoljnim poteškoćama.[1][2]
| Mahmud II | |
|---|---|
 Mahmud II | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Mahmud od Abdul Hamida |
| Datum rođenja | 20. jul 1785. |
| Mesto rođenja | Konstantinopolj, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1. jul 1839. (53 god.) |
| Mesto smrti | Istanbul, Osmansko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Bezmiâlem, Pertevnijal |
| Potomstvo | Abdulmedžid I, Abdul Aziz, Fatma sultanija, Saliha sultanija , Mihrimah sultanija , Šah sultanija , Rabija sultanija , Atije sultanija , Hatidže sultanija , Adile sultanija |
| Roditelji | Abdul Hamid I Naksh-i-Dil Haseki, Aimée du Buc de Rivéry |
| Dinastija | Osmanska dinastija |
| 30. Sultan Osmanskog carstva | |
| Period | 1808 — 1839. |
| Prethodnik | Mustafa IV |
| Naslednik | Abdulmedžid I |
Njegova vladavina praćena je administrativnim, fiskalnim i vojnim reformama koje su kulminirale u vreme Tanzimata, a sproveli su ih njegovi sinovi Abdulmedžid I i Abdul Aziz. Poznat je kao ″Petar Veliki od Turske". Ukinuo je janičare 1826. godine i time je uklonio sve prepreke na putu sprovođena reformi.
Nasledstvo uredi
Godine 1808. Mahmudov stariji brat Mustafa IV naredio je pogubljenje njega i njegovog rođaka, smenjenog sultana Selima III kako bi ugušio bunu. Selim III je ubijen, a Mahmud se spasao jer je bio sakriven. Za to se postarala njegova majka. Mahmud je nasledio presto nakon što su pobunjenici uklonili sa prestola, a kasnije ubili njegovog brata Mustafu IV. Vođa bune, Alemdar Mustafa-paša postao je jedan od Mahmudovih vezira. Zapadni istoričari pripisuju Mahmudu veoma lošu reputaciju samo zato što je vladao u vreme kada je osmansko carstvo izgubilo dobar deo teritorije.[3]
Postoje mnoge priče o pokušaju Mahmudovog pogubljenja. Gruzijka po imenu Dževrije počela je da skuplja pepeo kada je čula da je Selim III ubijen. Ona je bacala pepeo u oči dželatima i time kupila Mahmudu vremena. Mahmud je izašao kroz prozor i popeo se na krov harema, a onda su mu ljudi koji su ga videli pomogli da siđe pomoću gomile odeće od koje su napravili merdevine. U tom trenutku Alemdar Mustafa- paša je sa svojim naoružanim ljudima video beživotno telo Selima III i odmah proglasio Mahmuda za novog sultana. Dževrije je za svoju hrabrost i zasluge pri spasavanju Mahmuda bila nagrađena time što je postala glavna rizničarka u haremu. Stepenište u haremu (zlatna staza) se zove po njoj zbog njene povezanosti sa događajima i tim stepenicama.
Stege političkog sistema uredi
Kada je Mahmud II stupio na osmanski presto, imao je dvadeset i tri godine. Njegovo političko iskustvo bilo je ograničeno, ali on je stekao dobro obrazovanje u palati i posedovao je saznanja o tome šta se dešava van i unutar granica Osmanskog carstva. Jula 1808. godine, još uvek nije predstavljao snažnu ličnost: tu ulogu imao je veliki vezir, Bajraktar Mustafa-paša, čovek kome je sultan dugovao dolazak na presto, koji je shvatao značaj čvrste vlasti, koja se oslanja na modernu, disciplinovanu i dobro obučenu vojsku, sposobnu da se suprotstavi ruskim akcijama u podunavskim provincijama, vlast koja može da računa na reformisanu administraciju, koja je takođe morala da shvati mesto i ulogu ajana, koji su u nekim provincijama imali nimalo zanemarljiv uticaj.
Pošto je eliminisao kako civilne, tako i vojne protivnike Selima III, svestan autoriteta stečenog na terenu, sultan je u Istanbulu okupio najznačajnije uglednike iz provincija da bi im predložio plan reformi i da bi diskutovao sa njima. Poziv su prihvatile brojne velmože u Anadoliji i Rumeliji, ali su se najistaknutiji među njima odmetnuli: Ali-paša Janjinski, Muhamed Ali, tada već svemoćni namesnik u Egiptu, nekoliko ajana iz Bugarske Bajraktarovih protivnika i većina moćnika iz arapskih provincija.
Ipak je 7. oktobra potpisan sporazum čije su glavne odredbe bile: lojalnost sultanu i njegovom predstavnikom- velikom veziru, organizacija nove vojske, redovna uplata poreza, vlast u provincijama osigurana poštovanjem zakona i pravde, uzajamno poštovanje teritorija i uređenja svake provincije, podrška reformama i akcijama protiv protivnika. Sultan se sa svoje strane obavezao da će povećavati samo zakonite i redovne poreze. Ovaj dokument, koji je mogao da čini pravnu osnovu ustava Osmanskog carstva, imao je samo ograničen domet jer, s jedne strane nije sadržao nijedan član vezan za reformu vojske, a s druge strane, nije ga potpisao sultan, koji je smatrao da je velmožama dato suviše povlastica i, konačno, zato što su ga potpisala samo četvorica velmoža, pošto su ostali napustili sednicu pre kraja, smatrajući da bi predviđeni tekst ograničio njihovu ličnu vlast.
Istovremeno pokušavajući da postigne sporazum među velmožama, Mustafa Bajraktar trudio se da se organizuje nekadašnji vojni red koji je osnovao Selim III, nizam-i nedžid. Uspeo je da regrutuje 5000 ljudi ali je, da bi izbegao protivljenje i otpor janičara, dao tom redu ime segban-i nedžid ( bukvalno znači: novi red čuvara pasa- kako se zvao nekadašnji janičarski puk). Ubrzo je brojao 10 000 vojnika, pod komandom nekadašnjih oficira nizam-i nedžida. Reforme su obuhvatile i mornaricu. Bilo je predviđeno još reformi za janičare, ali ih je sultan ograničio plašeći se da ih oni ne iskoriste kako bi se ponovo pobunili. Problem janičara bio je rešen tek 18 godina kasnije.
Bajraktar je verovao da je moćniji nego što je u stvari bio. Sultanu je smetao njegov autoritaran i oštar stav, a stanovništvu prestonice ponašanje njegovih pristalica, velmožama nekih provincija (između ostalih bugarskih), dok je janičarima smetalo formiranje segban-i nedžida. Janičari su započeli novu pobunu tokom koje je Bajraktar Mustafa-paša ubijen (14. novembar 1808. godine). Pobunjenici su izrazili svoje zahteve, ali je sultan odlučno reagovao, te su nastavljene borbe između janičara i trupa vernih sultanu u toku kojih su pale brojne civilne žrtve (15-16. novembar). Iako je 17. novembra pronađen kompromis koji je obuhvatao raspuštanje reda segbana, mnoge njegove pripadnike, kao i neke rukovodioce- reformiste napali su i ubili janičari.
Mahmud II, koji je uspeo da sačuva presto, sada se uverio da nijednu reformu nije moguće sprovesti ako branioci sistema, koji je on smatrao zastarelim, ostanu na položajima, bilo da je reč o vojnicima, državnicima ili pripadnicima sudsko-verskih krugova. Činilo mu se neophodnim da povrati svoj autoritet a time i autoritet države, što je bilo ostvarivo samo ako je vlast mogla da se osloni na vojnu snagu i činovnike, odlučne da brane državu pre nego svoje privilegije. U tom trenutku nije nikako mogao da računa na janičare, koji su bili suviše nedisciplinovani, niti za spahije, suviše vezane za provincijske velmože; sultan je uz sebe imao topdžije čiji je red u više navrata reorganizovao i ojačao Selim III u XVIII veku, a zatim i on sam, kao i na mornaricu koju je obnovio kapudanbaša, Husrev Mehmed-paša, koji je bio na tom položaju od 1811. do 1818. godine i od 1822. do 1827. godine.
Među političkim grupacijama, glavnu prepreku Mahmudovom reformisanju države predstavljale su velmože iz provincija i ulema. Protiv prvih, imao je pomoć jedne od glavnih ličnosti osmanskog društva Mehmed Said Halet efendije, nekadašnjeg ambasadora u Parizu, ali i pristalice starog režima i jačanja centralne vlasti, janičarskih redova i uleme: drugim rečima, bio je protivnik svake modernizacije. Protiv ovih drugih, oslanjao se na neke Osmanlije otvorene za prihvatanje zapadnih ideja kao što su bili glavni admiral Husrev Mehmed-paša, reis-ul-kutab (zaduženi za odnose sa inostranstvom) Džanib Mehmed Besim efendija, na položaju od 1817. do 1821. godine, a pogotovo na Mehmed Said Galib-pašu, ubeđenog pobornika reformi i odlučnog protivnika Halet efendije, čijoj je eliminaciji direktno doprineo (novembra 1822. godine). Od tog trenutka, Mahmud II postavljao je svoje pristalice na odgovorna mesta u centralnoj vlasti i raznim vojnim redovima. Sada je sultan raspolagao sredstvima potrebnim da nametne neophodne reforme.
Muhamed Ali u Egiptu uredi
U ovoj oblasti sultanu je prethodio namesnik Egipta, Kavalali Muhamed Ali (Mehmed Ali). Imenovan na to mesto jula 1805. godine, četiri godine nakon završetka francuskog pohoda, trebalo je da ponovo uspostavi osmanski autoritet, koji su ugrožavale lokalne velmože- Mameluci, uz podršku Engleske. Konačno je pobedio neprijatelje u martu 1811. godine i, u jednom naletu, porazio Vahabite u Arabiji i oduzeo im svete gradove 1813. godine; Vahabiti će, međutim, biti konačno poraženi tek tokom drugog pohoda, koji je trajao od 1818. do 1820. godine.
U samom Egiptu, Mehmed Ali se pomirio sa pripadnicima uleme, koji su bili žrtve Mameluka. Pošto je konstatovao slabost i mnogostruke teškoće sa kojima se suočavala vlada u Istanbulu, veoma brzo je odlučio da Egipat učini primerom moderne organizacije i bastionom sopstvene moći, ne odbacujući ipak osmansko sizerenstvo. Koristeći sposobnosti francuskih oficira i podoficira koji su ostali u Egiptu posle 1801. godine, pokušao je da organizuje drugačiju vojsku. Međutim, pošto su osmanski vojnici pokazivali odlučno odbijanje da slede novu vojnu koncepciju, Mehmed Ali je potražio drugo rešenje: stvaranje vojnog reda sličnog nizam-i nedžidu (nizamiye), sastavljenog od vojnika sa Kavkaza ili iz crne Afrike, što se brzo pokazalo kao neprikladno jer je bilo u pitanju ponavljanje starog mamelučkog sistema. Inspirišući se zatim francuskim i engleskim modelima, organizovao je "nacionalnu" vojsku, koju su činili regrutovani egipatski seljaci, koje su obučavali strani oficiri, uvežbani i opremljeni na zapadni način (1823). Ova nova armija dobro se pokazala na Kritu, zatim u Grčkoj pod komandom Alijevog sina, Ibrahim-paše, kasnije u Siriji i čak u Anadoliji.
Tokom prvih 25 godina vladavine, Mehmed Ali izvršio je mnogo više reformi nego sultan i postavio Egipat na put modernizacije. Godine 1830. on još uvek nije formulisao sve svoje teritorijalne i političke zahteve: naredna decenija bila je svedok njegovih ambicija, pobeda i neuspeha; on je ipak uspeo da Egipat učini naslednom monarhijom, različitom, ali ne potpuno izdvojenom od ostatka Osmanskog carstva.
Mahmud II slediće njegov primer u različitim oblastima. Nastaće neka vrsta rivalstva, u trci za modernizacijom, među dvojicom ljudi koji su bili najveći predstavnici evolucije istočnog sveta u prvoj trećini XIX veka.
Grčka: od ustanka do nezavisnosti uredi
Godine 1824, dok su trajale borbe između dve grčke struje, sultan Mahmud II još uvek nije bio u mogućnosti da interveniše da bi povratio autoritet u zemlji; potražio je pomoć Mehmed Alija, koji je postigao sjajne uspehe u Arabiji i postavio Egipat na put modernizacije. Mehmed Ali je odgovorio pozitivno, pod uslovom da bude imenovan za namesnika Krita i Moreje (pored Egipta). Poslao je trupe koje su, pod komandom njegovog sina Ibrahim-paše, zauzele ostrvo Krit, iskrcale se u Moreji (februar 1825.) i odnele mnoge pobede nad grčkim nacionalistima, dok su sultanove trupe, posle godinu dana zauzele Misolongi (april 1825- april 1826). Izgledalo je da će grčka pobuna brzo biti ugušena.
Osmanski uspesi zabrinuli su novog ruskog cara Nikolaja I, čiji su planovi bili vezani za pravoslavne zemlje (decembra 1825). Marta 1826, uputio je sultanu ultimatum koji je trebalo da ga primora da sledi njegove planove i da mu ustupi pravo na zaštitu Moldavije, Vlaške i Srbije: Mahmud je popustio; osim toga, morao je da prizna rusko sizerenstvo na Kavkazu i da dozvoli slobodno kretanje ruskih brodova po osmanskim vodama (Akermanska konvencija, 7. oktobar 1826). U Istanbulu su se sukobila dva tabora: militaristički, čije pristalice nisu prihvatale povlačenje države i pristalice čekanja, koje su želele posredovanje neke evropske sile. Konačno se Mahmud II odlučio za gušenje grčkog ustanka; juna 1827. njegove trupe su zauzele Atinu.
Engleska, Francuska i Rusija osnovale su u julu savez koji je zapretio intervencijom u korist Grka ako sultan bude odbijao svako posredovanje, što se i dogodilo. Francusko-engleska flota je intervenisala i blokirala osmansku flotu kojoj se pridružila egipatska flota u luci Navarin: incident je izazvao bitku tokom koje je osmansko-egipatska flota uništena, a 8000 mornara i vojnika ubijeno (20. oktobar 1827). Ovaj događaj dao je nadu Grcima, izolovao je Ibrahim-pašu u Moreji i naročito favorizovao mešanje velikih sila u osmanske poslove, koje su na Zapadu podržavale štampa i javno mnjenje, naklonjeno Grcima.
Sultan je učvrstio položaj i nastavio da se protivi svakom mešanju. Nikolaj I mu je 28. aprila 1828. godine objavio rat. Njegove trupe istovremeno su prodrle u istočnu Anadoliju (zauzimanje Karsa, u julu 1828, Erzuruma, u julu 1829), u Moldaviju, Dobrudžu, Bugarsku (jun-oktobar 1828) i u Trakiju gde su zauzele Jedrene (22. avgusta 1829) dok su Francuska i Engleska postigle da se Ibrahim-paša vrati u Egipat i, nakon postavljanja nove grčke vlade na čelu sa Junisom Kapudistrijom, razmatrale stvaranje nezavisne grčke države.
Konačno, Jedrenskim mirom (14. septembra 1829), koji je upotpunjen Londonskom konferencijom (februar 1830), Francuska i Engleska uspele su da spreče osipanje evropskih provincija Osmanskog carstva u korist Rusije. Proglašena je nezavisnost Grčke, koju su garantovale velike sile, priznata je autonomija Srbije, Moldavije i Vlaške; Besarabija je prešla u ruke Rusije, koja je dobila trgovačke povlastice i pravo na prolazak velikih trgovačkih brodova kroz moreuze.
Najistaknutiji element grčko-turskog rata je svakako direktno mešanje drugih velikih sila, pored Rusije i Austrije, u pitanja Osmanskog carstva. Već su Napoleonovi pohodi u Egiptu i engleske težnje pokazale interesovanje Francuske i Engleske za "Levant", put za Indiju i zemlje u Indijskom okeanu. Ovaj aspekt bio je i dalje prisutan, a pojavili su se i novi- prodiranje pojedinačnih interesa nekih država u Osmansko carstvo, najpre prisustvom stručnjaka, savetnika i trgovaca, a zatim stvaranjem klijenata kako u balkanskoj Evropi tako i na Bliskom istoku ( u toj oblasti Rusi su napredovali u podunavskim provincijama). Diplomatske intervencije, mešanje Francuske ili Engleske bili su načini da se utiče na osmansku politiku, kao i da se nametnu zapadna shvatanja, kako u oblasti spoljnih poslova, tako u pogledu unutrašnje uprave državom: tanzimat (reforme) bile su njihova direktna posledica.
Ambicije Zapada nisu se ograničile na istočno Sredozemlje: juna 1830. godine, Francuzi su se iskrcali blizu Alžira, sa namerom da se domognu Alžira koji je još uvek bio osmanska provincija. Osvajanje je trajalo dugo, ali osmanska država, zaokupljena događajima u Egiptu, zatim problemima u Siriji i Libanu nije mogla da mu se suprotstavi: komadanje Osmanskog carstva krenulo je.
Ukidanje janičara uredi
Jedan od najvažniji poduhvata Mahmuda II jeste ukidanje janičara 1826. , što je omogućilo uspostavljanje vojske po uzoru na evropsku, sastavljenu od rumelijskih Turaka i azijskih manjina. Janičari su počeli da gube glas kao slavna profesionalna vojska.
Njihov borbeni duh je tokom godina počeo da opada, počeli su se baviti trgovinom, preuzeli su pravo ženidbe. Za vreme Sultana Murata I, 1362. godine bilo je oko 1000 janičara, a za vreme Mahmuda II ih je bilo već 140.000. Sultan se odlučio da janičare konačno i bespoštedno ukine, kao prepreku reformama. Ni narod više nije stajao na strani elitnih trupa. Tako je 15. juna 1826. godine sultanova artiljerija pobila 8.000 janjičara. Sultan je fermanom naredio potpuno ukidanje janjičarskih jedinica u Carstvu, što je završeno 1830. godine. Jedan čovek koji je gatao, objavio je Mahmudu II: „Ako ih zadržiš, od njih ćeš poginuti. Ako ih se rešiš, isto ćeš poginuti, samo drugačije“. Tako je i bilo.
Mahmud je takođe odgovoran za pokoravanje iračkih mameluka od strane Ali Rida-paše 1831. godine. Naredio je pogubljenje poznatog Ali-paše od Tepelena. Poslao je velikog vezira da pogubio bošnjačkog bega Husein-kapetana Gradaščevića i ukine bošnjački ejalet.
Tanzimat uredi
Godine 1839. počeo je da priprema reforme Tanzimata uključujući predstavljanje ministarskog veća.
Tanzimat je označio početak osmanske modernizacije i odmah imao efekat na pravne i socijalne aspekte života u carstvu, kao što su evropski način oblačenja, arhitektura, propisi, organizacija institucija i reforme zemlje.
Mahmud je bio svestan da treba da održava i tradiciju. Uz njegov napor streljaštvo kao sport je oživljen u imperiji. Naredio je Mustafi Kaniju da napiše knjigu koja je sadržala istorijat, kao i način pravljenja turskih lukova. Ono što o tome znamo danas potiče upravo iz njegove knjige.
Pravne reforme uredi
Među njegovim reformama su edikti i fermani kojima je ukinuo veće za konfiskaciju i oduzeo dobar deo moći svojim pašama.
Ono što je prethodilo prvim fermanima bilo je pretvaranje imovine ljudi koji su proterani ili osuđeni na smrt u vlasništvo krune i države.
Drugim fermanom zabranio je upravnicima provincija (pašama i agama) da svojevoljno donose smrtne presude. Oni nisu smeli da ubiju ni Turčina, a ni pripadnika raje, sve dok ne dobiju legalnu potvrdu od kadije, potpisanu od strane sudije. Mahmud je napravio istrajan sistem po kome svi od kriminalaca do vrhovnih vojnih sudija, pa i do samog sultana mogu da istraju u svojoj žalbi.
U isto vreme, Mahmud je dao primer reformi tako što je prisustvovao na svim sastancima divana ili veća za razliku od njegovih prethodnika koji su se držali van državnih poslova. Izbegavanje divana od strane sultana vuče korene još iz poznog perioda vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog, a mnogi istoričari tvrde kako je to jedan od glavnih razloga pada osmanske imperije.
Mahmud je sprečio jednu od najgorih smetnji u vezi sa vakufima, tako što je stavio njihove prihode pod državnu administraciju. Međutim, on nije uspeo da podvrgne ove velike posede potrebama vlade. Njegova modernizacija obuhvatila je popuštanje mnogih restrikcija poput zabrane alkoholnih pića u carstvu, čak je i poznato da je sultan voleo da pije vino u svom krugu prijatelja. Krajem njegove vladavine, njegove reforme normalizovale su upotrebu alkohola među višom klasom i političkim figurama.
U njegovo vreme finansijska situacija bila je zabrinjavajuća i pojedini društveni slojevi bili su ugnjetavani pod pritiskom visokih nameta. Pri rešavanju komplikovanih problema, Mahmud je pokazao najbolji mogući duh najslavnijih Ćuprulića (familija velikih vezira). Fermanom je 22. februara 1834. ukinuo uznemirujuće namete koje su guverneri provincija dugo vremena uzimali od stanovnika. Istim ediktom svi porezi osim dva godišnja nameta bili su kotirani kao zlostavljanje. ,, Niko nije ignorantan," kazao je Mahmud II u ovom dokumentu, ,,obavezan sam da pomognem svojim podanicima u borbi protiv uznemirujućih poreskih postupaka, nastojim da im neprestano olakšavam, a ne povećavam teret i omogućim im mir i spokoj. Dakle, ovi opresivni postupci su protiv volje Boga i mojih naređenja."
Harač (oporezivanje po glavi), iako je bio blag i izuzimao one koji su ga platili služenjem vojske, bio je pokretačka sila tiranije koju su dugo vremena sprovodili drski provincijski guverneri. Ferman iz 1834. ukinuo je stari model njegovog ubiranja i odredio da jedino može da ga nameće komisija u čijem sastavu su kadija, muslimanski guverneri, šefovi municipija i raja u svakom distriktu. Mnogi drugi finansijski napreci su ostvareni. Drugom važnom serijom mera uprošćena je i ojačana vlada i veliki broj sporednih kancelarija ukinut. Sultan Mahmud II omogućio je dobar lični osećaj ekonomijom, organizacijom carskog domaćinstva, suzbijanjem titula bez dužnosti i zvaničnike sa platom koji nisu imali posla.
Vojna reforma uredi
Mahmud se efektno bavio feudalnim dobrima (timarima i zijametima). Ove institucije su služile za snabdevanje starih efektnih vojnih snaga, ali su odavno prestale da služe svrsi. Pričvršćavanjem njih za javne domene, Mahmud je materijalno ojačao državne resurse i stao na kraj gnezdu korupcije. Jedan od njegovih najodlučnijih akta bio je akt o suzbijanju Dere-begova, naslednih šefova provincija, koji su najviše ometali osmanski feudalni sistem i sebe načinili sitnim plemstvom u svakoj od provincija.
Smanjenje ovih neposlušnih feudalaca nije izvršena od jedanput ili bez ozbiljne borbe i čestih pobuna. Mahmud je čvrsto očuvao ove krupne mere i samo je Kipar ostao jedina tačka koja potiče od sultana koja je zadržala ove begove
Jedan od njegovih najznačajnijih poduhvata bio je ukidanje janičara (kroz masovna krvoprolića, borbe, pogubljenja i proterivanja). To je omogućilo stvaranje moderne osmanske vojske poznatije kao ,,Pobedonosna vojska Muhameda" (tur. Asakir-i Mansure-i Muhammediye).
Od poraza kod Navarina i gubitka Grčke, Mahmud II nastojao je ka tome da izgradi snažnu osmansku flotu. Prvi parobrodi dobijeni su 1828. Godine 1829. izgrađen je najveći svetski ratni brod, koji je dugi niz godina uspeo da zadrži tu titulu. Bio je to brod iz linije Mahmudije, koji je imao 128 topova na 3 palube i nosio 1280 vojnika sa sobom izgrađen je za osmansku mornaricu u carskoj fabrici mornaričkog arsenala (Tersâne-i Âmire) na Zlatnom rogu u Carigradu.
Hat-i šerif od Gilhane uredi
Mahmud II je umro 1. jula 1839. godine. Nasledio ga je sin, šesnaestogodišnji Abdulmedžid I, dok je Husrev Mehmed-paša postao veliki vezir. Pre smrti, Mahmud II naredio je da se pripremi tekst, u kome bi bile objavljene planirane reforme, na kome je posebno radio Mustafa Rešid-paša. Ovaj tekst zvanično je predstavljen 3. novembra 1839. godine, a pročitao ga je Mustafa Rešid-paša pred najvišim državnim zvaničnicima, verskim velikodostojnicima, predstavnicima za ekonomske aktivnosti i diplomatskim osobljem: bio je to hat-i šerif, ili hat-i humajun (carska povelja) nazvan od Gilhane, po mestu u Topkapi palati gde je bio predstavljen auditorijumu.
To je bila povelja koja je imala višestruki karakter: sudski, finansijski, administrativni i vojni. U njoj je bilo posebno objavljeno da su od tog trenutka svi podanici Osmanskog carstva jednaki, bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost, što je bilo u suprotnosti sa muslimanskim zakonom, i da će svakoj osobi biti suđeno u skladu sa zakonom i neće više moći da bude osuđena bez istrage i po kratkom postupku; da će svi plaćati porez direktno državi u skladu sa svojim prihodima; zakup poreza je ukinut; sva mesta moraće da pripreme vojni kontingent u skladu sa zakonom koji će biti donet, a vojni rok neće moći da traje duže od pet godina.
Ovaj skup odluka bio je odraz želje za promenama, kojom si bili prožeti nosioci vlasti: čitanje pred predstavnicima države, verskih zajednica i velikih sila dalo je karakter svečanog obavezivanja koji je predstavljao potvrdu te želje. Nesporno je da se Osmansko carstvo sada nalazilo na putu razvoja koji će sledeći vladari, uključujući i Abdul Hamida II, pokušavati da obeleže značajnim aktima. Nisu, međutim, svi bili zadovoljni takvim razvojem, posebno velike sile, čiji je interes bio rušenje Osmanskog carstva. Pred njegovom transformacijom bile su postavljene brojne prepreke, i ova država, koju je jedan ruski diplomata nazvao "bolesnikom Evrope", naći će se u rukama lekara koji su se više trudili da bolesnika usmrte nego da mu vrate snagu i prosperitet.
Porodično stablo uredi
| 2. Abdul Hamid I | ||||||||||||||||
| 1. Mahmud II | ||||||||||||||||
| 3. Naksh-i-Dil Haseki, Aimée du Buc de Rivéry | ||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ „Mahmud II Ottoman sultan”. Britannica. Pristupljeno 28. 1. 2021.(jezik: engleski)
- ^ „Mahmud II”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 28. 1. 2021.(jezik: hrvatski)
- ^ „Mahmud II”. Biography. Pristupljeno 28. 1. 2021.(jezik: engleski)
