Medicina u Srbiji u periodu Osmanlijske vlasti

Medicina u Srbiji u periodu Osmanlijske vlasti smatra se mračnim delom u istoriji medicine srpskog naroda, jer su Osmanlije prekinule dalji razvoj u srednjem veku započete manastirske medicine koja se sprovodila u srpskim manastirima i njihovim bolnicama i školama. Iako nije u tehničkom pogledu bila dorasla izazovima lečenja, ona je maksimalno koristila hrišćansko čovekoljublje kao osnovu svoje delatnosti, što će u nastupajućim vekovima pomoći medicini da postane jedna od veština koja je pomagala čoveku ne samo u fizičkom prevazilaženju problema bolesti, nego je u bolesniku stvarala osećaj sigurnosti i pripadanja zajednici.

Preduslovi

Bitka na Kosovu definitivno je rešila ne samo sudbinu Srbije već i njene medicine naredna četiri veka

Pad Smedereva označio je i početak propadanja srpske medicine

Bitka na Kosovu polju definitivno je rešila sudbinu Srbije i njene medicine, jer nakon nje u zemlji više nije bilo sile koja je mogla da se suprotstavi Osmanlijskom osvajanju. Dolaskom Osmanlija, propada srpska srednjovekovna država, a sa njom i sveukupni kulturni ali i dotadašnji medicinski razvoj.

U proleće 1458. godine Osmanlije osvajaju manastir Resavu, gradove Višesav, Žrnov, Belu Stenu (kod Valjeva). Bosanski kralj Stefan Tomaš je iste godine vodio pregovore o braku između svog sina Stefana i Lazareve ćerke, čime bi se ujedinile snage za borbe protiv Osmanlija. U martu vlast u Smederevu preuzima Stefan Tomašević. Nakon toga Osmanlije kreću u vojni pohod prema despotovini, i osvajanju Smedereva i despotovih zemalja zapadno od Drine.

Pad Srpske despotovine označen je osmanskim osvajanjem Smedereva, srpske prestonice u to vreme. Vodeći vojsku preko Sofije i Pomoravlja, Mehmed II ušao je u Smederevo 20. juna 1459. godine. Ovaj događaj označen je kao početak direktne osmanske vlasti nad Srbijom, koja je uz kraće prekide trajala sve do Prvog srpskog ustanka 1804.

Novi vek koji je počeo s kraja 15. veka, i bio praćen velikim evropskim pokretima (humanizam i renesansa, racionalizam i romantizam), odvijao se „jako daleko“ od porobljene Srbije, koja je sve više nazadovala pod Osmanlijskim carstvom. Tako se, prema brojnim istoričarima, može zaključiti da je u Srbiji Novi vek počeo tek početkom 19. veka.

Verski fanatizam Osmanlija kao uzrok propadanja srpske medicine

Osmanlije, poneseni svojim verskim fanatizmom, ukoliko nisu uništavali medicinske ustanove u osvojenim hrišćanskim zemljama, nisu za njih pokazivali interes. Osnovni cilj bio je širenje islama i brisanje onoga što nije bilo u vezi s njim. U sistemu koji je bio zasnovan na teokratiji i bezdušnoj eksploataciji, građanska klasa, koja je kod Srba bila u početku formiranja, uništena je, a svaki progres paralisan. Ovakve posledice bile su prvenstveno izražene u pravoslavnim srednjovekovnim srpskim zemljama, dok su manje trpeli oni narodi koji su prihvatili islam.

U novonastalim uslovima srpska srednjovekovna medicina stagnira a postepeno i nazadaju sve do kraja 18. veka. Najveći broj bolnica u Srbiji je zatvoren, a najduže su se zadržale bolnice u manastiru Mileševa i Visokim Dečanima, Mažićima. Osmanlije ne samo da nisu osnivale bolnice u porobljenoj Srbiji, iako su u svakom gradu sagradili javna kupatila, hamame, već su ih i rušili i pljačli. Posle ovih dešavanja može se samo pretpostaviti šta se dešavalo sa skromnim bolnikim zgradom, kao i sa drugim građevinama u manastirskom kompleksu. U potrazi za dragocenostima i novcem Turci se nisu obazirali na opremu i pojedine instrumente koji su najverovatnije stajati na jednom mestu ili na policama. Gotovo sve što se našlo u bolničkoj zgradi spaljeno je. Da bi nakon arheoloških radova, deo ove opreme, bio otkriven tek posle više od 250 godina, u sloju gara i pod naslagom kamenja, maltera i spaljene krovne konstrukcije. Razume se, da je moguće pretpostaviti, da su neki instrumenti, delovi opreme kao i vredniji predmeti bili opljačkani, dok su medicinski instrumenti i pomagala, zajedno sa zgradom spaljeni, jer za rušioce nisu imali nikakvu materijalnu vrednost.

Arheološki ostaci bolnice u Manstiru Mažići. Nakon Milutinove obnove manastir i njegova bolnica ponovo su srušene sredinom 15. veka. Obnovljen pa i ponovo rušen za vreme Velike seobe Srba krajem 17. veka kao i u 18. veku.

Sa druge strane doneta od strane Osmanlija, islamska medicina bila je samo bleda slika jako cenjene arapske medicine. U Srbiju su retko i dolazili učeni lekari iz Turske kao npr Hetvani Ahmedefendija sredinom 17. veka.

Medicina u porobljenoj Srbiji je bila u rukama laika; hodža, grčkih i narodnih empirika i drugih narodnih lekara (vidari, ranari, travari), berbera, „majstora“ (za nameštanje preloma i iščašenja) ali i vračare i sve brojnijih varalica. Tako je medicina u Srbiji, postala mešavina magijske medicine, etnomedicine povremeno sa tragovima naučne medicine.

Nastalo je „zlatno doba” magijske medicine u kome su dominantno mesto imale vračare i gatare, a teologija i medicina neretko su se ne samo dodirivale nego i na specifičan način umnogome i preklapale.

U mnogim receptima za izlečenje, narodni lekari, pa i lekari u tom periodu, tražili su od bolesnih i čitanje molitava kao što su Pater Noster i Ave Maria i razne druge molitve upućene svetiteljima, i upotrebu različitih bajalica i amajlija, u zavisnosti od težine bolesti. Zanimljiv je i podatak da je u Kotoru u vreme kuge, 1526. godine, izvesni lekar Ivan Mednić prepisao bolesnom ne samo lekove koje je lično napravio već i čitanje molitava upućenih Bogu i Svetom Sebastijanu, zaštitniku od ove opake bolesti. O stanju medicine u porobljenoj Srbiji pod Osmanlijskim carstvom najbolje govore reči zemunskog gradskog fizikusa Valkonea:

„ Ko hoće da bude lekar i apotekar u Srbiji, njemu nije potrebno znanje, već samo volja da se posveti jednom ili drugom ili zvanjima, pošto se tamo ne traže nikakva uverenja o stečenim sposobnostima. Turčin, svojim k'smetom zamagljen, živi zdrav ili bolestan spokojno ili ravnodušno. Srbin se nalazi još na niskom stupnju kulture, iako je prihvatljiv za ono što je bolje. Praznoverica i vračanje pomažu mu u nevolji. Pod takvim okolnostima ima tamo dosta raznih pustolova, tamo ima svakojakih lekara i apotekara. ”

Migracije izazvane ratovima i velikim zulumom Osmanlija dovele su do strašnog širenja zaraznih bolesti: kuge, tifusa, ali i nezaraznih poput povrede koje su kod Srba dosta uspešno lečili narodni hirurzi.

Higijensko epidemiološke prilike u Srbiji u periodu Osmanlijske vlasti

Većina stanovništva Srbije nije mnogo marila za higijenu i nije sticala dovoljno dobro zdravstveno vaspitanje, pa je među stanovništvom uvek bilo glista, vašaka, buva, šuge; zapuštenih rana i preloma; brzih smrti od lako izlečivih povreda i bolesti, i čestih zaraza. Naročito je uočljiva higijenska zapuštenost stočarskih domaćinstava u selima.

Srpski gradovi u higijenskom pogledu u vreme Osmanlija izgledalu su stravično

Loše zdravstveno vaspitanje i nerazvijenost zdravstvene službe uticalo je da u higijenskom pogledu Srbija, nekoliko vekova, predstavljao stravičnu sliku. Kod obolelih su dominirale tuberkuloza (sa smrtnošću od oko 12,5%) i trbušni tifus (sa smrtnošću od 10-25%), od kojih su umirale čitave porodice, većinom mlađi svet. Velika smrtnost bila je i među turskim vojnicima (kod kojih je u jesenjim epidemijaama trbušnog tifusa umiralo i do 300 vojnika.

Seksualno prenosive bolesti takođe su bile dominantne kod nižeg sloja stanovništva i malarija zbog nepoznavanja uzroka njihovog prenošenja i zaštite.

Pored navedenih bolesti dominirale su i dizenterija (kako kod dece tako i kod odrsaslih), jer zbog nepostojanja zravstvenog vaspitanje nije se znalo da su prljave ruke i nečista voda za piće bile glavni uzrok zaraze.

Kuće u Srbiji su uglavnom bile neuslovne za stanovanje, a u gradovima ulice uzane, prljave kao i dvorišta u koja se izlivala otpadna voda. U dvorištima se slobodno čuvala stoka a vodosnabdevanje i uklanjanje otpadaka bilo je nerešeno, te su zbog velike blizine zagađivača i bunara bile česte epidemije crevnih zaraznih bolesti.

Kuće su bile usred prostranih vrtova, pokrivene ćeramidom, niski im se krovovi mogahu rukom dohvatiti. U tesnim i krivudavim, a pokrivenim, ulicama vladala je velika zapara, sokaci behu legla mnoštva pasa, mačaka i muva....išlo se kroz teskobu i nečistoću da „čoveka upravo muka spopane” Veliki deo žitelja Niša spavao je na asuri, koja je golu zemlju pokrivala, u stanu trošnom, vlažnom i mračnom. Sa pendžerlihartijom na prozorima. U istoj prostoriji se kuvalo jelo. I rublje sušilo. A kraj mangala. Ili plehane peći se spavalo. A osvetljenje? Lojana sveća. Ili petrolejska lampa! Koristilo se zemljano, bakarno ili drveno posuđe. A svi ukućani jeli su istim priborom. Kupalo se u drvenim koritima. Pored ognjišta, ili u amamu, zimi.

Koliko su higijenski i zdravstveni uslovi u Srbiji bili teški, najbolje govori podatak s početka 19. veka kada se npr. Niš, varoš sa 30.000 stanovnika nakon epidemije kuge 1838. godine smanjio na 12.817 stanovnika koliko je imao u momentu oslobođenja od Osmanilija 1878.

Nadrilekarstvo i putujući vidari

U prostorima gde se medicina pokazivala kao nemoćna, vladalo je nadrilekarstvo. Naspram šačice školovanih u Osmanskom carstvu u pokorenoj Srbiji stajala je nepregledna „vojska” onih drugih. Osim Turaskih hećima, kod kojih su Srbi nerado odlazili nastala je, ubrzo masa nadrilekara, koji su ko zna gde i kako izučili kakav zanat od vidara, seoskih vračara ili kakvih travara, i sami spravljali kakve lekove. Tako se nadrilekarstvo po Srbiji širilo poput kakve hidre.

Koristeći svoja ili tuđa iskustva i saznanja, tek kada bi se više puta uverili da neka njihova metoda pomaže u lečenju, oni su sve više sticali samopouzdanja, i nastavljali sa dugogodišnjim radom kao narodni vidari. Ovi srpski empirici, o kojima se u narodu naširoko pričalo, postajali su traženi i bez ikakve lične promocije, i samo svojim odnosom prema bolesniku i svojom umešnošću, sticali su veliku popularnost. Tako se veoma često isticao, kod pojedinih vidara, njihov zavidan položaj koji su stekli u Srbiji zahvaljujući opštedruštvenoj i javnoj oceni njihovog zalaganja.

„ Ovi (potonji) ne traže nikakvu platu ako njihovo znanje i lečenje ne pomogne, a ako bolesnik umre oni se stide i pokazati njihovoj rodbini, a toli neku nagradu tražiti. Kod doktora receptaša, većinom to biva sasvim drukče. Oni traže i mora im se platiti za njihov dolazak, recept i lek, pa bilo to od koristi ili ne. Vidari vidarinu nisu tražili davala im se dragovoljno. Za lek se, zar ne, ne kaže hvala. Ova vrsta tradicije dolazila je u sukob s praksom velikog sveta, u kome je lekar zanatlija. Pregled košta, lek košta. ”

A među „narodnim (bosonogim) lekarima“ pored vidara bili su i: berberi, vračari, bajalnici, hodže, sveštenici, kaluđeri, travari, ranari vladari ...  I svakojaki prevaranti: ... „razne skitnice, varalice ... koji su dolazili na sajmove, vašare, pijace i crkvene slave ..“ željni lake zarade.

Pored srpskih vidara, u narodu su bili cenjeni i putujući strani lekari — vidari, kalojatri („dobri lekari“) i hećimi. Kalojatri u porobljenoj Srbiji najčešće su bili samouki lekari Grci, koji su govorili da potiču iz Epira, a hećimi  su bili Turski lekari, među kojima je glavni bio Hećimbaša, prvi lekar u turskoj vojsci.

Dobroćudne, bezazlene, donekle ograničene prirode, nadrilekari misle da mogu po svom iskustvu i zdravoj pameti, i o medicini pravilno suditi i bolesniku koristan savet dati. Pa iako se sve to čini u najboljoj nameri a bez ikakve lične koristi, opet nije na svom mestu. Drugi tip samozvanaca mnogo je nasrtljiviji i opasniji. To su oni koji lukavo i s predumišljajem prostotu i lakovernost neobaveštenog sveta iskorišćuju sebe radi, a deveta briga im je šta će sa bolesnikom biti. A kad bolesnika upropaste, krišom se izgube, ili nalaze stotinu izgovora da se odbrane. To su osobe koje nadrilekarstvo kao zanat teraju; koje, danas bismo pravničkim jezikom lakše rekli, lečenje i lečništvo preduzetničkom delatnošću smatraju; sigurnim načinom da se brzo i lasno obogate. No, one nužno ne moraju biti bez lekarske diplome.

Lečenje moštima i relikvijama

A tamo gde nadrilekari nisu mogli da pomognu raširilo se verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova rodbina, poneseni verskom zaslepljenošću i očajanjem, hrlili ka mestima koja su im nudila mogućnost isceljenja, uz pomoć čudotvornih i moćnih relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti. U praktičnom životu Srpski narod se prihvatao svakakvih metod za koje se smatralo da mogu dovesti do ozdravljenja. Kao što svaki lek u svom opisu ima određena svojstva pomoću kojih je lečio bolesti, tako je i svaka molitava i relikvija doprinosila isceljenju određene vrste bolesti. U manastirskim bolnicama, koje su neretko bile u neposrednom okruženju isceliteljskih moštiju svetitelja – na primer, manastir Studenica i mošti Svetog Simeona, ili manastir Dečani i mošti Svetog Stefana Dečanskog.

Stari slovenski izraz „mošti" je imenica u množini, izvedena iz praslovenskog glagola „moći"; otud kod mnogih, nalazimo ovaj izraz u dvojnoj formi i značenju: i kao imenicu moć (množina, moći) i kao glagol moći. Kod Srba, izraz „mošti" ili "moći" korišćen je u narodu i za mošti kao izvor izvesnih natprirodnih, čudotvornih snaga - moći, prevashodno isceliteljskih, pa je stoga i poseban odnos prema njima izražavan kroz celivanje, poklone, molitve. Ranije je postojao i čest običaj rešavanja međusobnih sukoba kod moštiju svetitelja, po uzoru na mirenje posvađane braće Svetog Save nad moštima njihvog oca, Simeona Mirotočivog.

• 
  Mošti svetitelja, kod Srba, su korišćene kao izvor izvesnih natprirodnih, čudotvornih snaga - moći, prevashodno isceliteljskih.
• 
  Bogorodica Trojeručica, čuvena ikona iz manastira Hilandara, ispred koji gori neprestano veliko kandilo, a „ulje iz njega je već mnoge izlečilo od raznih bolesti”.

Priroda dejstva moštiju po narodnom verovanju zasniva se na činjenici da one nisu podlegle fizičko hemijskom zakonu razlaganja materije i i da se kroz pojedine njegove sačuvane delove, projavljuju natprirodna dejstva, koja su Božija, a koja crkva ovako objašnjava:

„ U pitanju su Božija blagodatna dejstva (ενεργεία) koja se u svetu vidljive stvarnosti manifestuju preko svetiteljevih telesnih ostataka. Mošti kao telo koje nije podleglo razlaganju materije predstavljaju prethodno svedočanstvo besmrtnosti ličnosti i predznak vaskrsenja u budući vek i svet. Od vremena Sedmog vaseljenskog sabora, ušiva se u antimins častica (čestica, delić) svetih moštiju ”

Prilikom lečenja obolelih nije se oslanjalo samo na molitvu i čudotvorne mošti, već su bilje i drugi lekovi bili deo inventara bolničke apoteke u manstirima gde su čuvane mošti. U srednjovekovna čuda lekara svetitelja, kao što su Kozma i Damjan, ubrojana su i ona isceljenja zasnovana na receptima koje su sveti lekari preporučivali bolesnima, a koji su obično bili sastavljeni od droga biljnog i životinjskog porekla. Tako se u mnogim manastirima lečio ne samo molitvama i svetom vodom, već su spravljani i izvesne meleme ili je bolesnima preporučivano da se obrate određenim lekarima.

Magična i apokrifna medicina

Najstariji pomen magične medicine kod Srba je u „Hodoškom zborniku“ u kome su data razna uputstva koja štite korisnika kod određenih stanja, ili da ako neke nesreće dođe, da se magične formule ispisuju na telu unesrećenog ili na parčetu hartije koja je polagana ispod ležaja nevoljnika.

Postoje brojni primeri za najrazličitiju primenu magijske medicine a najčešće su to bile formule protiv nesanice, impotencije ili teškog porođaja („Hodoški zbornik“). Pored primene tih magičnih formula veoma često su bile prisutne i radnje za dobrobit unesrećenog. Te radnje su se uglavnom odnosile na gatanja i bajanja. Gatanjem i bajanjem su se bavile starije žene (zbvane „bajalice“) koje su za svoju delotvornost koristile najrazličitije stvari, obično prisutne u kući. Koristilo se pero od kokoške (posebno je bilo na ceni deveto pero iz desnog krila, devetog kvočkinog pileta koje se izleglo devetog utorka po Božiću). Osim toga popularno je bilo koristiti vosak od umrlih pčela, pa primena „gorskog kristala“ itd. Bajalo se obično „protiv buba u glavi“, urokljivih očiju, nespavanja, žutice, glavobolje... Postoje i različita uputstva za primenu bajanja i gatanja poznate kao „Koledarnik“ (primena pojedinih bajalica po danu u nedelji/mesecu) ili „Gromovnik“(primena pojedinih bajalica u danu dali grmi ili ne) pa primena u odnosu na zodijak („Ispravljanje zodijakom“) i sl.

Etnomedicina ili narodna medicina

Kao glavni konkurenti crkvenim lekarima, teozofima i teolozima koji su se smatrali čuvarima hrišćanskog morala bili su tradicijom „obrazovani“ ljudi iz seoskog društva (narodni lekari) koji su prenosili sa kolena na koleno znanje o prirodnim procesima, ljudskoj i životinjskoj anatomiji, starim običajima i ritualima i načinima borbe sa bolešću i drugim problemima, koja je bila duboko ukorenjena u svesti i poštovanju šireg, neukog i nepismenog stanovnistva.

Tako je nastala etnomedicina ili narodna medicina kao skup iskustava i njihove praktične primena na očuvanju zdravlja, produženju života, sprečavanju i lečenju bolesti koje je sam narod otkrio. Ova znanja su sticana iskustvom i prenosila su se sa pokolenja na pokolenje, prvo usmenim, a potom i pismenim putem. To je iskustvena, empirijska medicina, do izvesne mere i stručna, ali često prožeta mistikom, sujeverjem, i konzervativnim idejama, što je davalo prostora da se u okviru nje infiltrira magija, nadrilekarstvo, šarlatanstvo koje je ponekad narodu bilo teško odvojiti jedno od drugih.

Naime u okviru narodne medicine kao skupu različitih postupaka koji se izvode u cilju lečenja, olakšanja ili sprečavanja zdravstvenih tegoba, bez traženja pomoći naučne medicine primenjuju se dva različita postupka: racionalni i iracionalni.

Lečenje racionalnim postupcima

Lečenje racionalnim postupcima zasniva se na primeni lekovitog bilja, sredstava ljudskog, životinjskog mineralnog porekla i sadržani su u manastirskim kodeksima Hodoškom (14. vek) i Hilandarski (15. i 16. vek). U 18. veku Zaharije Stefanović Orfelin u svom delu Veliki srpski travnik 1783. godine opisao je na desetine biljaka i način njihove upotrebe. Vuk Stefanović Karadžić je 1818. godine u Srpskom rječniku objavio veliki broj podataka o upotrebi biljaka u narodnoj medicini.

Lečenje iracionalnim postupcima

Lečenje iracionalnim postupcima zasniva se na primeni magijskih i verskih obrazaca i drugih iracionalnih radnji.

Tehnika lečenja ili lek deluju ili ne deluju – bili oni „alternativni“ ili ne. Međutim za razliku od „alternativne medicine“, nauka i, primenjena medicina usavršile su upravo tehnike demarkacije između prakse koja je delujuća ili to nije.

„ Odbijajući naučni metod kao sredstvo provere korisnosti izvesne prakse u lečenju, „alternativna medicina“ odbija šansu provere istinitosti svojih navoda – što opravdano navodi na sumnju u njene dobre namere. Ne postoji valjana alternativa prolasku kroz naučno vođene testove i statističku potvrdu i samim tim prisustvo ili odsustvo naučnog metoda predstavlja karakteristiku od fundamentalnog značaja za vrednovanje određene prakse lečenja. ”

Zvanična medicinska nauka zbog odustva provere istinitosti navoda, odbacuje većinu postupaka tradicionalne (alternativne i komplementarne) medicine i proglašava ih za paramedicinske. Mada klasična medicina kao i tradicionalna medicina imaju isti plemeniti cilj da pomognu, da izleče obolelog. U ostvarenju ovog uzvišenog cilja one bi trebalo da sarađuju. Medicinska nauka, bez obzira na nedostajuće i potpune dokaze o valjanosti postupaka tradicionalne medicine, mora pažljivo da ih istražuje i, nakon valorizacije, da ih ugrađuje u svakodnevnu praksu.

Siromašan srpski narod u periodu Osmanlijske vlasti, lišen lekara i apotekara, snalazio se kako je znao i umeo. Najviše su ga lečili narodni lekari i apotekari, i velika količina raznovrsnog lekovitog bilja koje uspeva u srpskim krajevima. To je uslovilo snažan razvoj narodne farmacije koja je uhvatilo dubok koren u srpskom narodu. Kao glavni konkurenti turskim lekarima i crkvenim lekarima, teo-zofima i teolozima koji su se smatrali čuvarima hrišćanskog morala narodni lekari i apotekari bili su ne medicinom već tradicijom „obrazovani” ljudi iz seoskog društva (narodni lekari) koji su prenosili sa kolena na koleno znanje o prirodnim procesima, ljudskoj i životinjskoj anatomiji, starim običajima i ritualima i načinima borbe sa bolešću i drugim problemima, a koje je bilo duboko ukorenjeno u svesti i poštovanju šireg, neukog i nepismenog stanovnistva.

Tako je nastala srpska etnomedicina ili narodna medicina kao skup iskustava i njihove praktične primena na očuvanju zdravlja, produženju života, sprečavanju i lečenju bolesti koje je sam narod otkrio. Ova znanja su sticana iskustvom i prenosila su se sa pokolenja na pokolenje, prvo usmenim, a potom i pismenim putem. To je iskustvena, empirijska medicina, do izvesne mere i stručna, ali često prožeta mistikom, sujeverjem, i konzervativnim idejama, što je davalo prostora da se u okviru nje infiltrira magija, nadrilekarstvo, šarlatanstvo koje je ponekad narodu bilo teško odvojiti jedno od drugih.

Mnogi pojedinci raznih zanimanja bavili su se „lekarskim i apotekarskim“ poslom. Oni su obično stečena znanje čuvali u pojedinim porodicama, i tako ih nasleđivali. U prvo vreme većinom su to bile starije žene, koje su znale da sakupljaju lekovito bilje, da ga kuvaju i od njega pripremaju lek za pojedine bolesti, ili melem za lečenje rana.

Pošto narod nije imao materijalnih mogućnosti da se leči od stručnih lekara, kojih realno gledajući nije ni bilo, narodna medicina i farmacija odigrala veoma važnu ulogu u svim istorijskim periodima života srpske naroda za vreme turske vladavine.

U srpskoj narodnoj medicini biljni svet je igrao važnu ulogu ne samo u lečenju bolesti već i u izazivanju „biljne opojnosti“ i „stanja zanosa“, koje su se ne tako često završavala i smrću (trovanjem). Za narodne lekare svaka trava je za nešto dobra (za neku bolest), a biljke su u narodu bile cenjene i zbog njihovih karakteristika ili neposrednog uticaja na život ili smrt, što je kod primitivnih osoba bilo otelotvorenje više sile. Otuda počinje i široko interesovanja i ljubav prema vegetaciji, pripadnika narodne medicine ali prostog čoveka.

Kao i kod mnogih drugih naroda tako i kod srpskog naroda postoji verovanje da se duša umrloga smešta u vegetaciju - u drvo i ulaskom duše u drvo, ono ujedno prima izvesne ljudske osobine. Shvatanje o vegetaciji, odnosno drvetu kao sedištu umrlog, stvara u njemu ujedno i predstavu o drvetu, odnosno vegetaciji kao izvoru života.

Obožavanje drveta zauzima značajno poglavlje u mitologiji i istoriji srpske narodne medicine koja je bila u uzajamnoj vezi sa religijom. Tako su nastale bukve, hrastovi i lipe, sa zapisima na ovim drvetima za vreme nošenja krstonoša u određenim praznicima. Zatim kult „badnjaka“, koji se i do danas zadržao u srskom narodu, i drugi slični obredi oko drveta, zapravo su vidne simboli obožavanja vegetacije.

NARODNI LEKARI A njih napretek. Prepun stari Niš takvih "lekara". I lekova svakojakih. Aaruni Baba leči zalogajem hleba sažvakanog. "Doktor" Stanko namešta zglobove i leči prelome. Berberin Salko "izaziva krvavljenje pomoću roga, seče žile ispod jezika i vadi zube rukom" Kujundžija Mika vida zauške lepljenjem plave hartije oko vrata. "Doktor" Žika može sve da izleči, naročito polne bolesti mešavinom ljute rakije, krede, baruta i kopaj-balsama. Berberin Hadži Steva zaustavlja krvavljenje iz nosa ušmrkivanjem praška nepoznatog sastava. "Ćelava" Marija spravlja melem od Caci i masti za lečenje krasta na glavi.

Mnogi paganski praznici starih Slovena (koji su znatno kasnije pretvoreni u hrišćanske), vezani su za kult vegetacije: Ivanjsko pletenje venaca od poljskog cveća, Đurđevdanski običaji sa sličnim vencima i branjem trava, duhovni praznici sa kićenjem kuća lisnatim granjem „biljani petak“ i branjem lekovitih trava i drugi praznici vezani za obožavanje vegetacije, ukazuju nam da je psiha čoveka intimno bila vezana za vegetaciju.

Svaka biljka po zapisima i predanju iz nardone medicine može čoveku da donese dobro i zlo, bolest i smrt kao zlo. Božanski duh u bilju može da odbrani čoveka od bolesti i smrti. Treba samo dobro poznavati vrste biljaka i iskoristiti njihovu snagu u zaštiti čoveka od bolesti tj. dobro poznavati kojom se biljkom može lečiti bolesna osoba, a kojom se može zdrav čovek zaštiti od bolesti. Na tom poznavanju stečenom kroz viševekovno iskustvo prenošeno „s kolena na koleno“ zasnivala se i narodna medicina srpskog naroda.

Među narodnim lekarima bili su najpoznatiji, Ćira Mana i njen sin Tomo Konstantinović, Hećim Janko, Žandar Aleksa, čiča Dimitrije iz Paraćina (vršio je reklinacije katarakti), Baba Stanija, Jevto Dučić iz Nadluga (navodno je vršio operacije uklještenih kila), Marko Giljača i Andrija Živaljević (iz Leževaca), Krsto Medilović iz Paštrovića, Petar Mitrov Merdžanović iz Risna, Lazo Gorokuća iz Budve Manda Petrović iz Trebinja itd. Po vršenju trepanacije lobanje, u cilju lečenja epilepsije i depresije ili nešto ređe zbog krvne osvete, najpoznatiji su bili neki Marko Iličković i članovi njegove porodice, iz Crnice.

Prvi školovani lekari

Sve do 12. oktobra 1757. godine kada je Jovan Apostolović, Srbin iz Budima, u Haleu završio studije medicine odbranom doktorske disertacije pod nazivom: „Kako utiču psihičke traume na ljudski organizam“ (lat. Dissertatio inauguralis medico- philosophica exhibens modum quo affectus animi in corpus Humanum agunt generatim), Srbija nije imala školovanog lekara.

Apostolović je Gerhardu Van Svitenu (1700–1772), profesoru i mentoru Medicinskog fakulteta u Lajdenu, posvetio svoju disertaciju. Između ostalog, u posveti on je cenjenom profesoru napisao:

„ ...da je on možda jedini i prvi iz slavnog srpskog naroda koji je svoj duh poklonio medicinskoj nauci“...i izrazio nadu da će ovaj uspeh... pokrenuti njegov ugledni srpski rod, do sada dovoljno slavan po oružju, da ubuduće bude proslavljan i po svojoj književnosti i nauci i da se tako, ne samo mačem već i naukom bori za napredak svoje mile otadžbine. ”

Dok je Srbija stenjala i patila pod jarmom Osmanlija, u 18. veku, u svetu su se desila brojne revolucije: industrijska revolucija u Engleskoj, Francuska revolucija (1789—1794), u kojoj je revolucionarna skupština proglasila Republiku, a Sjedinjene Američke Države su postale nezavisne i donele svoj prvi ustav 1789. godine.

Renesansa je u Srbiji počela tek s početka 19. veka, i neposredno je povezana za njenim velikim ustancima i bunama i novonastalim okolnostima u Evropi.

U 19. vek Srbija je ušla bez bolnica i bez školovanih lekara, jer su Osmanlije smatrale da su bolest i smrt volja Alaha kojoj se ne treba suprotstavljati. Tako je srpska medicina, s početka 19. veka, među najzaostalijim u Evropi (i pored toga što je u isto vreme, od sredine 18. veka do sredine 19. veka u Novom Sadu radilo 30 Srba lekara, ), srpski narod je morao sačekati da se u Srbiji dogode veliki revolucionarni događaji.

Zdravstvene prilike u Srbiji početkom 19. veka nisu se nimalo razlikovale od onih u 18. veku, ili kako kaže Vuk Karadžić:

„ "Kod Srba kad se neko razboli slabo traži lekara, on traži popa ili kaluđera“. ”

Lečenje lekovitim biljem

U Srbiji je poznato oko 3.500 taksona vaskularne flore, preko 700 vrsta imaju lekovita svojstva, ali je samo nešto više od 200 (delimično) ispitano. U prometu se nalazilo oko 300 biljnih vrsta i njihovih delova (droga). Uzimajući u obzir veliki floristički biodiverzitet (raznovrsnost) flore Srbije, kao i raznovrsnosti južnih i istočnih delova Balkanskog poluostrva, smatra se da su ovom periodu nedovoljno stručno korišćene mnoge biljne vrste.

Prve pisane podatke o lekovitim biljkama sa prostora Srbije možemo naći u kodeksu Hodoškom iz 14. veka i Hilandarskom iz 15. ili 16. veka. Zaharije Stefanović Orfelin je u Velikom Srpskom travniku (1783) opisao desetine lekovitih biljaka, a Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom riječniku (1818) objavio podatke o upotrebi lekovitih biljaka u narodu. Osnivač srpske botanike dr Josif Pančić i njegov učenik i saradnik dr Sava Petrović, a posebno ovaj drugi u knjizi Lekovite biljke Srbije (1883), udarili su temelje fitoterapije u Srbiji.

Prerada lekovitih biljaka obuhvatala je dobijanje biljnih sirovina (plantažiranjem, prikupljanjem iz prirode ili biotehnološkim postupcima), pranje, odvajanje nepoželjnih delova i drugih biljaka, sušenje, seckanje, usitnjavanje, separaciju, klasifikaciju, mešanje, pakovanje i dr. Više faze prerade obuhvataju destilaciju biljnog materijala pomoću vode ili vodene pare (hidrodestilacija), ekstrakciju organskim rastvaračima i dr.

Vidi još

• Istorija medicine u Srbiji

Литература

• Станоје Бојанин, Лечење биљем у средњовековној Србији. Основни преглед Архивирано на сајту Wayback Machine (19. februar 2015), Godišnjak za društvenu istoriju 1, 2012
• Milićević, Mirjana. Spisak radova iz istorije medicine objavljenih u časopisu Timočki medicinski glasnik Timočki medicinski glasnik 29 Suppl. 1 (2004), 14-16
• Dušan T. Bataković, Pogovor, u Dr. Bartolomeo Kunibert, Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850, Knjiga druga, Prosveta, Beograd (1988). str. 311-328.