Metro

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Metro (višeznačna odrednica).

Metro je vrsta masovnog javnog železničkog transporta. U većini slučajeva ovaj vid transporta se odvija pod zemljom i zato je sinonim za metro „podzemna železnica”. Osnovne karakteristike klasičnog metro sistema su: to je urbano-električni masovni transportni sistem, apsolutno je nezavisan od ostalih vrsta saobraćaja i predstavlja sistem koji može opslužiti veliki broj ljudi. Za razliku od autobusa ili tramvaja, sistemi za brzi tranzit su električne železnice koje saobraćaju sa ekskluzivnim prvenstvom prolaza, kome pešaci ili bilo koja druga vrsta vozila ne može pristupiti, i koji se često odvajaju u tunelima ili na povišenim etapama železnice.

Grafika na kojoj je prikazano probno putovanje na novoj liniji Londonskog metroa, dok voz prolazi pored stanice Portland Road. Linija je otvorena za javnost 1863. godine.

Prvi električni metro u Evropi, Budimpešta

Londonski metro je najstariji podzemni sistem na svetu.

Njujorška podzemna železnica je najveći svetski sistem brzog tranzita pojedinačnog operatora po broju metro stanica, kojih ima 472.

Pekinški metro je najprometniji sistem brzog tranzita na svetu.

Šangajski metro Šangajski metro je najveći sistem metroa po dužini ruta.

Etimologija

Prva linija podzemne železnice u Parizu bila je otvorena 1900. pod nazivom Chemin de fer Métropolitain – Velegradska železnica (velegrad = metropola, metropolis: grč. mĕtró-pólis – „grad matica”, „glavni grad”, „prestonica”). Ovaj naziv je ubrzo bio skraćen u „metro” i taj je naziv u mnogim zemljama sveta preuzet za podzemnu železnicu.

Istorija

Najstariji sistem podzemne železnice na svetu je londonski metro. Otvoren je 4. novembra 1863. godine. Do elektrifikacije 1900. njom su saobraćali vozovi sa parnom lokomotivom. Početkom 19. veka, sa industrijskim razvitkom i porastom broja stanovnika, u Londonu se javlja ozbiljan problem sa prevozom. Za ovaj rastući problem javilo se jasno rešenje – razvitak podzemne železnice. U početku je korišćen krajnje neefikasan, ali na prvi pogled prililčno jednostavan metod, poznat kao „cut-and-cover” („iseci i pokri”). Odgovarajuća ulica, ispod koje je podzemna železnica trebalo da prolazi, bila bi iskopana do određene dubine. Nakona toga postavljane su šine i građen tunel od cigala. Po završetku izgradnje tunel se ponovo zakopavao. Prva trasa metroa nalazila se između Padingtona i ulice Ferington, u dužini od četiri kilometra. Gradnja se nastavila, a nova trasa bila je između Vestminstera i Južnog Kensingtona. Ove dve trase činile su današnju Kružnu liniju, a ti tuneli su i dalje u upotrebi. Prelazak preko Temze omogućen je od 1869. godine, kada počinje da se koristi tunel koji ide ispod same reke. Ovo je prvi tunel takve vrste u svetu. Danas je ona sa 274 stanice i 408 km linija jedna od najdužih na svetu.

Prva podzemna željeznica na evropskom kopnu otvorena je u Budimpešti. Puštena je u saobraćaj 1896. godine, posle samo dve godine izgradnje. Godinu dana kasnije počele su da saobraćaju i prve podzemne željeznice na severnoameričkom kontinentu, u Bostonu i Čikagu. Do Drugog svetskog rrata izgrađene su podzemne železnice u Berlinu (1902), Njujorku (1904), Filadelfiji (1907), Hamburgu (1912), Buenos Ajresu (1913), Madridu (1919), Barseloni (1923), Tokiju (1927), Osaki (1933), Moskvi (1935).

Danas najveću dužinu podzemnih linija, po nekim merilima, ima Njujork, a po godišnjem broju prevezenih putnika na prvome mestu je moskovska podzemna železnica (više od 3,5 milijarde putnika). Zbog problema sa rentabilnošću podzemne železnice, najviše novih linija danas se gradi u gusto naseljenim gradovima južne i istočne Azije. U drugim delovima sveta gradovi koji planiraju izgradnju masovnog javnog prevoza, a naročito oni sa upitnim saobraćajnim potrebama, sve se češće odlučuju na uvođenje nekog drugog oblika šinskog saobraćaja, na primer lake gradske železnice koja liči na savremeni tramvaj, ali odvojen od ostaloga gradskog saobraćaja, ili na unaprjeđenje postojećih oblika, kao što je tramvajska pruga pod zemljom u centralnom gradskom području.

Odlike metro sistema saobraćaja

Metro, odnosno podzemna železnica je željeznički sistem javnog gradskog prevoza odvojen od ostalog saobraćaja. Koloseci su uglavnom postavljeni u prokopima ili tunelima ispod nivoa ulice, ali ponekad i na vijaduktima ili nasipima iznad nje. Međusobno se obično ukrštaju u dva ili više nivoa. Takav sistem omogućava:

• postizanje velikih prosečnih brzina (uključujući stajanje na stanicama)
• veliku učestalost vozova (svakih 90 sekundi u saobraćajnom špicu),
• brz ukrcaj i iskrcaj putnika, pa time i veliku prevoznu sposobnost.

Podzemna železnica gradi se kao okosnica javnoga gradskog prvoza, ali zbog visokih troškova izgradnje i eksploatacije retko se gradi u gradovima s manje od 1,5 miliona stanovnika i odgovarajućega broja putnika.

Podzemnom železnicom saobraćaju električni vozovi, najčešće na metalnim točkovima, a kreću se kolosecima širine 1,3 m do 1,5 m, koji čine metalne šine. Kod nekih novijih železničkih sistema vozovi su na pneumaticima, a voze betonskim stazama, što omogućuje uzdužni nagib koloseka čak do 8%, kraće vreme ubrzavanja i usporavanja vozova i manju buku. Električnom energijom se snabdevaju preko treće šine, dve strujne šine, ili vazdušnim kablom, a naponi su od 500 do 750 volti. Sama kompozicija ima jedan do dvanaest vagona, koji su najčešće dužine 23 m, širine 3 m, a primaju 160 putnika. Najveća brzina vožnje može preći i 100 km/h, a najčešće je između 70 i 80 km/s.

Metro stanice

Glavni članak: Metro stanica

Putnicima je pristup stanicama olakšan pokretnim stepenicama, liftovima ili neprekidnim pešačkim trakama, a snalaženje i orijentacija vizuelnim, zvučnim i drugim informacionim sistemima. U novije vreme posebna pažnja se posvećuje klimatizaciji i provetravanju prostora, kretanju osoba sa posebnim potrebama, sigurnosti putnika na peronima i slično. Na mestima prelaza putnika na druge oblike prevoza grade se kompleksni terminali.

Nadzor i upravljanje podzemnom železnicom vrši nadzorni centar pomoću složenih telekomunikacionih, informatičkih i video sistema za automatizovanu kupovinu i kontrolu voznih karata, bezbednosni nadzor protiv vandalizma i terorizma, upravljanje saobraćanjem vozova, a sve češće i automatizovano upravljanje samim vozovima.

Vrste gradskih podzemnih železnica

Duboka podzemna željeznica

Duboka podzemna željeznica, dubine temena tunela do 40 m i više, gradi se kopanjem tunela, pa se njena trasa može voditi nezavisno od zgrada na površini, jer može prolaziti i ispod njih. Ovakva mreža ima velike prečnike zavoja, a time i veću brzinu. Stanice su na velikim udaljenostima i duboko ukopane, pa je zato pogodnija za duže relacije.

Plitka podzemna železnica

Plitka podzemna železnica, dubine temena tunela do 6 m, gradi se najčešće iskopom sa površine, što je uglavnom jeftinije. Ovakva železnička mreža mora pratiti uličnu mrežu, pa ima manje prečnike zavoja i samim tim manju prosečnu brzinu. Prednost ovakve podzemne železnice je u tome što stanice mogu biti na manjim udaljenostima, a pogodnija je za kraća putovanja jer se ne gubi mnogo vremena na silaske u duboko podzemlje.

Plitka podzemna železnica više odgovara zgusnutijim gradovima, duboka gradovima sa velikim predgrađima, dok se u pojedinim gradovima izvodi kombinacija obe vrste.

Premetro

Premetro je sistem fazne gradnje metro sistema, pri čemu se skupa trasa sa metro standardima gradi samo na onim delovima mreže gde se postižu najveći efekti, a koriste je tramvaji. Tom načinu razvoja metro mreže pristupa se ukoliko se zna da je priliv novca za investicije ograničen i nedovoljan da se napravi cela metro linija u odgovarajućem roku. Brzina tramvaja na podzemnoj deonici je jednaka brzini metroa, a omogućava se sistem koji je pogodniji u odnosu na presedanja za svega par stanica. U svakoj sledećoj fazi deonica u tunelima i na mostovskim konstrukcijama je sve duža, dok se ne formira cela metro linija. Tada je za zamenu tramvaja za metro dovoljno nekoliko dana. Najveći broj primera takvog pristupa gradnji metroa imamo u anglosaksonskim zemljama: Beneluks, Nemačka, skandinavske zemlje i Severna Amerika.

Laki metro

Pod pojmom „laki metro“ podrazumeva se sistem sa potpuno izdvojenom trasom, ali se koriste kraće i lakše kompozicije nego za klasičan metro. Sa manjim kompozicijama se smanjuju troškovi izgradnje, posebno stanica kao najskupljih objekata metro sistema. Osim kraćih i lakših kompozicija, preduzima se još čitav sistem mera kako bi troškovi bili što niži: što veći deo trase je nadzeman, prihvatljivi su veći usponi i oštrije krivine, a sistem prevoza je često potpuno automatizovan. Kapacitet takvog sistema prevoza je obično dva do tri puta manji. Precizna razlika ne postoji, tako da se među različitim autorima metro sistemi u Lilu, Tuluzu, Bursi, Vankuveru i nekim drugim gradovima ubrajaju ili u laki, ili u klasičan metro.

Još jedan pojam vezan za manje metro sisteme je „lakošinski sistem“. Da bi sistem bio lakošinski potrebno je da se lakošinskim vozilima upravlja tako da se nikad ili gotovo nikad ne zaustavljaju kako bi propustili drumski ili pešački saobraćaj. Dok je laki metro uvek lakošinski sistem, premetro je to samo ukoliko dobija prednost na raskrsnicama na delu linija koji koriste uličnu tramvajsku mrežu.

Finansije

Mnoge starije podzemne železnice su prvobitno bile privatno vlasništvo, kao što je to bio slučaj sa londonskim metroom, ili pod vlasništvom države, npr. kao u Parizu. Kasnije, državno vlasništvo nad metroima je postalo standard.

Najveći troškovi prilikom održavanja metro sistema su zamena dotrajalih kompozicija, šina, obnova tunela i ostale infrastrukture. Neodržavanje sistema podstiče neudobna putovanja i lošu bezbednost putnika.

Vidi još

• Spisak metro sistema
• Metro stanica
• U-voz
• S-voz
• Monorail
• Metrofil (osoba koja je zainteresovana za metro sisteme)

Литература

• Banister, David; Berechman, Joseph (2000). Transport Investment and Economic Development. Routledge. ISBN 978-0-419-25590-1. 
• Bobrick, Benson (1981). Labyrinths of Iron: a[n] History of the World's Subways. New York: Newsweek Books. ISBN 0-88225-299-2.
• Cervero, Robert (1998). The Transit Metropolis. Island Press. ISBN 978-1-55963-591-2. 
• European Conference of Ministers of Transport (2003). Safe & Sustainable Transport. Paris: OECD Publishing. ISBN 978-92-821-1303-5. 
• Fjellstrom, K.; Wright, L. (2002). „Mass Transit Options” (PDF). Sustainable Transport: A Sourcebook for Policy-Makers in Developing Cities. Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit. Arhivirano iz originala (PDF) 07. 08. 2018. g. Pristupljeno 2009-07-09. 
• Kjenstad, Rune (1994). På skinner i Bymarka (na jeziku: norveški). Oslo: Baneforlaget. ISBN 978-82-91448-01-5. 
• Ovenden, Mark (2007). Transit Maps of the World. London: Penguin. ISBN 978-0-14-311265-5. 
• Needle, Jerome A.; Transportation Security Board; Cobb, Renée M. (1997). Improving Transit Security. Transportation Security Board. ISBN 978-0-309-06013-4. 
• Ström, Marianne (1998). Metro Art. ACR Edition. ISBN 978-2-86770-068-2. 
• White, Peter (2002). Public Transport: Its Planning, Management, and Operation. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-25772-5. 
• Uslan, Mark; American Foundation for the Blind; Peck, Alec; Wiener, William; Stern, Arlene (1990). Access to Mass Transit for Blind and Visually Impaired Travelers. American Foundation for the Blind. ISBN 978-0-89128-166-5. 
• Joseph P. Pickert; et al., ur. (2000). The American Heritage Dictionary of the English Language (4th izd.). Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-618-08230-8. 

Spoljašnje veze

• UrbanRail
• metro data Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2018) Database of metro systems around the world