Metronomske oznake

Metronom je sprava za određivanje–merenje brzine izvođenja neke kompozicije, skale ili etide. Svaki metronomski otkucaj predstavlja jedan taktov deo.

Melcelov metronom sa šipkastom šetalicom i metronomskim oznakama prikazan je u sredini, ostalo su elektronski metronomi.

Metronomi starije proizvodnje su satni mehanizmi kupastog oblika sa šipkastom šetalicom na kojoj se nalazi pokretni teg. Na metalnoj pločici ispod šetalice ispisana su tempa (od najsporijeg, 40 otkucaja u minuti, do najbržeg, 208 otkucaja). Šetalica čini konstantne i ravnomerne pokrete sa jedne na drugu stranu, pri čemu se čuju otkucaji.

Kada je teg pri vrhu, pokreti šetalice i otkucaji su sporiji, a brži su ako je spušten.

Najpoznatiji metronom ove vrste je Melcelov (Johann Nepomuk Mälzel, izumitelj metronoma, 1815. godine).

Danas su u upotrebi i elektronski metronomi (na struju ili baterije) u obliku džepnog digitrona. Oni nemaju ni šetalicu ni teg. Brzina otkucaja se na njima podešava kružnim regulatorom ili čak jednostavnim izborom željene brzine (broja). Pritiskom na određene tastere brzina se prikaže na malom ekranu–displeju.

Metronomske oznake

Kompozitori često na početku partiture, iznad linijskog sistema, pored oznake za tempa upisuju i metronomsku oznaku (eng. metronome mark, nem. metronomangaben), da bi preciznije odredili željenu brzinu izvođenja muzičkog dela, dok u nekim slučajevima upisuju samo metronomsku oznaku, bez oznake za tempo, recimo MM = 112.

Objašnjenje metronomske oznake Napisana oznaka znači da će metronom otkucati 112 puta u minuti, tj. da tom brzinom treba da se svira svaka četvrtina note.

2/4 u tempu 60 bpm	3/4 u tempu 60 bpm	4/4 u tempu 60 bpm
6/8 u tempu 90 bpm	9/8 u tempu 90 bpm	12/8 u tempu 90 bpm

Metronomske oznake za tri vrste tempa

• za spora tempa MM = 40 – 68
• za umerena tempa MM = 68 – 108
• za brza tempa MM = 108 – 200

Vežbanje uz metronom

Uvežbavanje skale, etide ili muzičkog komada treba obavljati uz metronom. Ova korisna sprava će bezgrešno ”otkriti” sva ritmička odstupanja. Početnici se krajnje iznenade kad (svirajući uz metronom) otkriju u kojoj meri su ritmički neprecizni. Nisu ni bili svesni da na pojedinim mestima menjaju tempo. Zato, da bi se postigla ritmička preciznost i vremenom se ”ugradila” u sebe, treba vežbati uz metronom.

Kako se vežba uz metronom i metronomske oznake

Muzičke celine ne treba odmah svirati u zadatom tempu (npr.: MM = 120). Do njega se stiže na sledeći način:

• Vežbanje počinje ponavljanjem određenog problema 3 do 4 puta u sporijem tempu (npr.: MM = 76), a zatim se ponovi 3 do 4 puta u nešto bržem tempu (sledeći podeljak, MM = 84), pa 3 do 4 puta u još bržem tempu (sledeći podeljak, MM = 92), pa još brže (MM = 100).

Ako u ovoj brzini (MM = 100) neki tehnički deo ”zapinje”, tj. izvođač se oseća ”nelagodno”, to je siguran pokazatelj da treba da snizi tempo (npr.: MM = 84) i ponovi ceo opisani postupak.

• U ovom drugom krugu ponavlja se samo po 2 do 3 puta svaki odsek. Mnogi se iznenade kada sa lakoćom dostignu metronomski podeljak MM = 100, i sa bez problema odsviraju dotada problematično mesto.
• Sve ovo iznova vežbati, i to primenjujući isti način, redosled i postupak, dok god se sa lakoćom ne dostigne željeni tempo (u ovom slučaju podeljak MM = 120).