Mikoze biljaka
Mikoze su biljne bolesti koje uzrokuju fitopatogene gljive.[1] Gljive nemaju hlorofil i heterotrofne su prema načinu na koji koriste ugljenik. Pored saprofitnih gljiva (saprobionti) koje se hrane razlaganjem organske materije i gljiva koje žive u simbiozi (simbionti) postoje i gljive koje se hrane tako što se razvijaju na drugim živim organizmima i koriste iz za hranu - parazitne gljive. Kao paraziti gljive su mnogo više prilagođene biljkama nego čoveku i životinjama, tako da izazivaju najveći broj biljnih bolesti. (približno 75% od ukupnog broja biljnih bolesti izazivaju gljive). Razlog za ovo jeste u tome što preferiraju blago kiselu sredinu kakvu ima ćelijski sok biljaka (acidofilne su), a razlažu i celulozu koja je osnovni sastojak ćelijskog zida biljnih ćelija.
Simptomi bolesti uredi
Najjasniji dokazi da je biljka obolela su promene koje na njoj nastaju - simptomi bolesti. Simptomi su po pravilu specifični za pojedine bolesti i često omogućavaju postavljanje pravilne dijagnoze. Zavise od prirode patogene gljive, reakcije napadnute biljke i okolne sredine. Grupisani su u nekoliko kategorija:
| Promene u boji - uočavaju se na zeljastim delovima biljke. Usled potpunog ili delimičnog gubitka hlorofila javljaju se simptomi hloroze ili mozaika. Hloroza se manifestuje gubitkom hlorofila usled čega je biljka bledozelene boje. Kod mozaika hlorofil se nalazi u pojedinim delovima zeljastog dela biljke. |
| Promene u morfologiji - karakterišu se promenom oblika cele biljke ili njenih delova. (krastavost plodova, zadebljanje nekih grana, kovrdžavost lista itd.) |
| Hipertrofija - izvesne gljive izazivaju povećanje obima ćelija ili utiču na njihovo nenormalno umnožavanje, pa se javljaju zadebljanja (tumori) na pojedinim delovima biljke. |
| Uvelost - usled razvijanja patogenih gljiva u korenovom sistemu ili stablu može doći do odumiranja delova ili cele biljke. |
| Nekroza - manifestuje se izumiranjem ćelija na listu usled čega dolazi do pegavosti. Pojava mumificiranih plodova posledica je odumiranja ćelija ploda kao i procesa truljenja plodova. Nekroza je povezana sa eliminacijom obolelih delova tako da posle pegavosti lista dolazi do odbacivanja nekrotiranog tkiva. |
| Isticanje sluzi i smole - posledica je raspadanja unutrašnjih tkiva pod dejstvom patogene gljive. |
| Prisustvo patogenog organizma na poveršini biljke - pojedine gljive mogu se golim okom uočiti na oboleloj biljci. |
Odnos parazita i domaćina uredi
Kako parazit dospeva na biljku uredi
Parazit može dospeti na biljku za vreme sadnje, klijanja ili kasnije u toku vegetativnog perioda. Ako je sadni materijal zaražen ili se gljiva nalazi u zemljištu do uspostavljanja kontakta između parazita i biljke hraniteljke će doći u početnoj fazi razvoja. U drugom slučaju parazitna gljiva preko svojih reproduktivnih organa (spora) putem vektora (vetar, kišne kapi, insekti) dolazi u kontakt sa biljkom. Vetar može da raznosi spore gljiva na udaljenost i do stotinak kilometara, usled čega se bolesti brzo šire. Pojedine patogene gljive jedino uz prisustvo kišnih kapi mogu da se ponašaju agresivno prema biljci. Insekti u većini slučajeva slučajno prenose spore gljiva ali postoji primer za gljivu (Ceratostomella ulmi) koja izaziva sušenje bresta i koju prenosi isključivo insekt potkornjak (Scolytus sp.).
Penetracija uredi
_(14765152772).jpg)
Gljive koje izazivaju bolesti korena u njega prodiru preko rana, korenovih dlačica i lenticela. U zeljaste delove biljke prodiru preko:
- Stominih otvora
- Žiga tučka
- Preko kutikule lista
Pojedine gljive klijajući vrše mehanički pritisak kojim probijaju kutikulu lista i prodiru u biljku. Postoje slučajevi kada klijajući gljiva luči specifične fermente na površinu lista koji razlažu kutikulu.
Ostvarivanje infekcije uredi
Penetracija gljive u biljku samo je jedan od uslova za ostvarivanje infekcije. Do infekcije će doći ako gljiva ispolji dovoljnu agresivnost prema biljci, a biljka poseduje prirodne predispozicije prema istoj. Kada micelijum prodre u tkivo on kroz međućelijski prostor širi sebi put, razlaže ćelijsku membranu i hrani se preko haustorija koje crpe ćelijski sok. Bolest je retko sistematična tj. da je cela biljka prožeta patogenom gljivom. Nakon prodiranja gljive i ostvarene infekcije ne javljaju se odmah promene na biljci.
Inkubacija uredi
Vreme od trenutka ostvarene infekcije do pojave prvih simptoma oboljenja naziva se periodom inkubacije, a dužina inkubacije je specifična za svaki mikroorganizam i zavisi od spoljašnjih uticaja, naročito temperature. Uzročnik plamenjače vinove loze ima period ikubacije 4-7 dana dok uzročnik gari pšenice ima vreme inkubacije 8-9 meseci.
Širenje infekcije uredi
Završna faza u razvoju bolesti je pojava reproduktivnih organa gljive. U većini slučajeva fitopatogene gljive proizvode veliki broj spora koje se vektorima šire i omogućavaju nove zaraze.
Uticaj ekoloških faktora na razvoj bolesti uredi
Neretko se smatra da je za neke bolesti isključivi krivac uzajamno dejstvo toplote i vlage, dok se stvarni uzročnik zanemaruje. Pojedine bolesti se pojavljuju svake godine i nisu uvek istog intenziteta i ne zahvataju ista područja što je u vezi sa klimatskim i edafskim faktorima. Od klimatskih faktora ističu se: toplota, vlaga, vetar i svetlost. Najbitniji edafski faktori su: struktura zemljišta, pH vrednost zemljišta i njegova plodnost tj. hemijski sastav.
Značajne mikoze biljaka uredi
Plamenjača krompira uredi
Ovu bolest izaziva gljiva Phytophthora infestans. Prvi put je zapažena 1830. godine u Nemačkoj. Smatra se da je postojbina ovog parazita Južna Amerika odakle krompir vodi poreklo i da je sa sadnim materijalom preneta prvo u Nemačku, a potom u Britaniju. Do kraja 19. veka proširila se po celoj Evropi. Simptomi bolesti se pojavljuju početkom leta na lišću, ali mogu oboleti i stablo kao i krtola. Na lišću se najpre uočavaju pege žućkaste boje. U okviru pega list se suši, bolest napreduje i za kratko vreme dolazi do sušenja cele biljke. U slučaju da su uslovi povoljni, ona zahvata cela polja za svega par dana i ona izgledaju kao spaljena od čega i potiče narodni naziv plamenjača. Za razviće parazita potrebna je vlažnost vazduha iznad 91%, a optimalna temperatura je 18-22 °C. Pri tim uslovima se intenzivno razvijaju konidiofore sa konidijama koje dalje vrše širenje bolesti.[2] U slučaju toplih leta kada su temperature iznad 30 °C i kad je vlažnost vazduha ispod 91% micelijum se sporo razvija, a konidije (piknospore) i konidiofore se ne razvijaju što stopira širenje bolesti.
Suzbijanje ove bolesti se obavlja preparatima na bazi bakra (jon bakra inhibira razvoj parazita) kao i savremenim organskim fungicidima.
Pepelnica vinove loze uredi
Izaziva je gljiva Uncinula necator koja je policiklični parazit - ima više sekundarnih ciklusa u toku vegetacije. Nakon što se u povoljnim uslovima kleistotecije (plodonosna tela) formiraju, u proleće pucaju pošto se navlaže kišom i iz njih se izbacuju askospore[3] koje klijaju, inficiraju zeleno tkivo i daju kolonije sa konidijama koje služe sa sekundarno širenje zaraze. Temperatura je glavni faktor koji ograničava razvoj gljive. Optimalna temperatura za infekciju i razvoj bolesti je 20-27 °C dok se porast gljive obavlja u intervalu 6-32 °C. Kolonija izumire ako je izložena temperaturama preko 36 °C. Slabija difuzna svetlost povoljno utiče na razvoj gljive dok direktna svetlost sprečava klijanje. Direktna kiša nepovoljno utiče jer spira konidije i razara kolonije gljive na zaraženim organima loze. Suzbijanje pepelnice se vrši isključivo fungicidima. Sumpor je bio prvi fungicid za suzbijanje zbog niske cene i velike efikasnosti.[4] Optimalne temperature za delovanje sumpora kreću se od 25 do 30 °C. Osim sumpornih jedinjenja mogu se koristiti i drugi preparati na bazi aktivne materije: triadimefon, benomil, pirazofos, triforin, feniramin, flusilazol, propikonazol, heksakonazol i drugi. Postoje i pokušaji biološkog suzbijanja parazita korišćenjem superparazita Ampelomyces quisqualis. Razne sorte loze različito se ponašaju u pogledu osetljivosti prema parazitu. Početak prskanja loze protiv parazita nije pouzdano određen već zavisi od intenziteta zaraženosti vinograda u prethodnoj godini.[5]
-_%26_(S)-Triadimefon.svg)
Gukasta gar kukuruza uredi
Gljiva koja prouzrokuje ovu bolest Ustilago maydis poreklom je iz Severne Amerike. Danas je prisutna u svim delovima sveta izuzev Australije. Simptomi bolesti su najuočljiviji na ženskoj (klip) i muškoj (metlica) cvasti. Cvasti u celini ili pojedine delove zahvata hipertrofija, izobličuju se, nenormalno zadebljavaju stvarajući guke. Zadebljanja ili guke pucaju i iz pukotina izlazi crna prašnjava masa koja predstavlja spore. Klijanje spora se ostvaruje u kapi vode pri temperaturama od oko 30 °C. Zbog ovoga se bolest javlja u toplijim regionima i tek krajem proleća.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Ivanović, M. , „Mikoze biljaka”, Nauka. . Београд. 1992. pp. 32. ISBN 978-86-7621-086-2.
- ^ „23:55, 21.11.2015.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 21. 11. 2015.
- ^ 23:35, 21.11.2015.
- ^ Josifović, M., „Poljoprivredna fitopatologija”, Naučna knjiga. . Београд. 1956. pp. 128. ISBN 978-86-905643-0-9.
- ^ Mladenović, Lj.(1996), „Kalendar i program zaštite voćaka i vinove loze”, Polje knjiga. . Београд. pp. 56. ISBN 145-23-2798-934-8.
Spoljašnje veze uredi
- (jezik: engleski) Introduction to Fungi