Militarizam

Militarizam je orijentacija održavanja jakih vojnih snaga njihove pripremljenosti i motivisanosti i, jednim delom, stanovništva za ratno stanje. Militarizam se posebno izražava kroz orijentaciju da se vojna opcija iskoristi pre nego što su ostale opcije iscrpljene.

Militarizam je shvatanje vlade ili naroda da država treba održavati jaku vojnu moć, te da je treba koristiti agresivno, ne bi li proširila svoje nacionalne interese i/ili vrednosti. Takođe može da se odnosi i na glorifikaciju vojske i ideala profesionalnog vojnog staleža i na „dominantni status oružanih snaga u administraciji ili politici jedne države”. Militarizam je služio kao značajan element imperijalističkih ili ekspanzionističkih ideologija nekoliko nacija kroz istoriju. Viđeniji primeri uključuju antičko Asirsko carstvo, grcki polis Sparte, Rimsko carstvo, naciju Asteka, Pruško kraljevstvo, Habzburšku monarhiju, Otomansko carstvo, Japan u carskom dobu, Sovjetski Savez, nacističku Nemačku, Italiju za vreme vladavine Benita Musolinija, Nemačko carstvo, Britansko carstvo, kao i prvo Francusko carstvo pod vođstvom Napoleona.

Po nacijama

Nemačka

Koreni nemačkog militarizma mogu se prepoznati u Pruskoj devetnaestog veka i usledelim ujedinjenjima Nemačke pod pruskim vođstvom. Nakon što je Napoleon Bonaparta pokorio Prusku 1806. godine, jedan od uslova primirja bilo je da Pruska mora redukovati svoju vojsku na ne više od 42 hiljade vojnika. Kako bi se osigurao da njegova država u budućnosti neće biti tako lako pokorena ponovo, kralj Pruske je školovao dogovoreni broj vojnika u trajanju jedne godine, nakon čega bi raspustio tu grupu, formirao novu i ponovio isto sledeće godine. Na taj način, u roku od 10 godina, uspeo je da formira vojsku od 420 000 ljudi koji su prošli kroz barem jednogodišnju vojnu obuku. Oficiri vojske bili su gotovo potpuno izvučeni iz plemstva koje je posedovalo zemlju. Rezultat je bio da je postepeno izgrađena velika klasa profesionalnih oficira s jedne strane, i mnogo veći broj običnih vojnika s druge strane. Ljudi koji su se prijavili bili su uslovljeni da bez pogovora poštuju sve komande oficira, stvarajući kulturu poštovanja razlika u klasi.

Ovaj sistem je doveo do nekoliko posledica. Budući da je oficirska klasa takođe opremala većinu službenika za civilno upravljanje zemljom, interesi vojske su se praktično poistovetili sainteresima zemlje kao celine. Druga posledica je bila da je vladajuća klasa želela da nastavi sistem koji im je dao toliko moći nad običnim ljudima, doprinoseći stalnom uticaju zemljoposednika u Pruskoj (junkerima).

Militarizam u Nemačkoj nastavio se nakon Prvog svetskog rata i pada Nemačke monarhije. U vreme perioda Weimar Republike (1919—1933), Kap Puč, pokušaj puča protiv vlade, pokrenuli su nezadovoljni pripadnici oružanih snaga. Nakon ovog događaja, neki od radikalnijih militarista i nacionalista, razočarani neuspešnim pučem, pridružili su se Nacionalsocijalistickoj stranci, dok su umereniji elementi militarizma utihnuli. Treći rajh je bila strogo militaristička država. Nakon njenog pada 1945, militarizam u Nemačkoj je dramatično opao kao posledica perioda nacizma.

Federalna republika Nemačka danas održava veliku, modernu vojsku i njeno ministarstvo odbrane ima jedan od najvećih budžeta na svetu, uprkos činjenici da je taj budžet ekvivalentan 1,5% Nemačkog BDP-a, kao i tome da je prosečan budžet ministarstva odbrane državama koje čine NATO 2% BDP-a.

Indija

Porast militarizma u Indiji datira još iz vremena britanske vladavine, sa osnivanjem nekoliko indijskih organizacija za nezavisnost, kao što je Indijska nacionalna armija na čelu sa Subhas Čandra Bose. Indijska nacionalna armija (INA) odigrala je ključnu ulogu u pritisku na britansku vlast nakon što je zauzela Andamanska i Nikobarska ostrva uz pomoć carskog Japana, ali je pokret utihnuo zbog nedostatka podrške indijskog nacionalnog kongresa, bitke za Imphal, i Boseove iznenadne smrti.

Nakon što je Indija 1947. stekla nezavisnost, napetost sa susednim Pakistanom zbog spora oko Kašmira, a i druga pitanja, navela su indijsku vladu da pojača vojnu pripravnost. Nakon kinesko-indijskog rata, 1962. godine, Indija je dramatično proširila svoju vojnu snagu koja je pomogla Indiji da pobedi u Indo-pakistanskom ratu, 1971. Indija je postala druga azijska zemlja u svetukoja poseduje nuklearno oružje, što je kulminiralo testovima iz 1998. godine. Kašmirski pobunjenici i nedavni događaji, uključujući kargilski rat protiv Pakistana, dokazali su da je indijska vlada ostala dosledna ideji vojne ekspanzije.

Poslednjih godina vlada je povećala vojne izdatke u svim granama vojske i pokrenula je ubrzani program modernizacije.

Izrael

Brojni arapsko-izraelski sukobi od donošenja Deklaracije o osnivanju države stvorili su potrebu da do izražaja dođe stamenost odbrane u politici i civilnom društvu, što je dovelo do toga da su mnogi bivši visoki vojni lideri Izraela postali najviši političari. (primer: Jicak Rabin, Arijel Šaron, Ezer Vajcman, Ehud Barak, Šaul Mofaz, Moše Dajan, Jicak Mordečai i Amram Mitzna).

Japan

Paralelno sa nemačkim militarizmom 20. veka, japanski militarizam počeo je nizom događaja kojima je vojska dobila na značaju u određivanju japanskih planova. To je bilo prisutno u japanskom periodu Sengoku iz 15. veka (ili Doba Ratnih država), gde su moćne vođe, poznatiji kao samuraji, imali značajnu ulogu u japanskoj politici. Japanski militarizam je duboko ukorenjen u drevnoj samurajskoj tradiciji, vekovima pre modernizacije Japana. Iako je militaristička filozofija bila svojstvena šogunatima, nacionalistički stil militarizma razvio se nakon obnove Meidžija, koja je vratila caru presto i započela Japansko carstvo. Primer je Carska naredba iz 1882. za vojnike i mornare, kojom se pozivaju svi pripadnici oružanih snaga na apsolutnu ličnu lojalnost prema caru.

U 20. veku (otprilike dvadesetih godina 20. veka), dva faktora su doprinela snazi vojske i haosu u njegovim redovima. Jedan je bio Zakon o kabinetu, kojim se zahtevalo dase formira carska japanska vojska (IJA) i imperijalna japanska mornarica (IJN). To je u suštini dalo vojnu moć veta nad formiranjem bilo kog kabineta u naizgled parlamentarnoj zemlji. Drugi faktor je bio gekokužo, ili institucionalizovana neposlušnost mlađih oficira. Nije bilo neuobičajeno da radikalni mlađi oficiri forsiraju svoje ciljeve, do te mere da bi ubijali svoje nadređene. Ovaj fenomen je 1936. godine doveo do incidenta 26. februara, u kojem su mlađi oficiri pokušali da izvrše državni udar i u kojem su ubili vodeće članove japanske vlade. Pobuna je razljutila cara Hirohita i naredio je suzbijanje puča, koje su uspešno sproveli lojalni pripadnici vojske.

1930-ih, Velika ekonomska kriza uništila je japansku ekonomiju i dala radikalnim elementima unutar japanske vojske priliku da ostvare svoje ambicije osvajanja čitave Azije. Godine 1931. Kwantungova vojska (japanska vojna snaga stacionirana u Mandžuriji) organizovala je incident u Mukdenu, koji je izazvao invaziju na Mandžuriju i njenu transformaciju u japansku marionetsku državu Mančukuo. Šest godina kasnije, incident na mostu Marka Pola nadomak Pekinga izazvao je Drugi kinesko-japanski rat (1937—1945). Japanske trupe su ušle u Kinu, osvajajući Peking, Šangaj i nacionalnu prestonicu Nankinga; posljednje osvajanje je usledilo nakon masakra u Nankingu. Japan je 1940. godine stupio u savez sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom, dve slične militarističke države u Evropi, i napredovao iz Kine i jugoistočne Azije. To je dovelo do intervencije Sjedinjenih Država, koje su stavile zabranu na trgovinu nafte s Japanom. Zabrana je na kraju ubrzala napad na Perl Harbor i ulazak SAĐa u Drugi svetski rat.

Godine 1945, počevši sa okupacijom Japana i čišćenjem svih militarističkih uticaja japanskog društva i politike, Japan se predao Sjedinjenim Državama. Godine 1947. novi ustav Japana zamenio je Meidžijev ustav kao temeljni zakon zemlje, menjajući vladavinu cara parlamentarnom vladom. Ovim događajem, japansko carstvo je zvanično privedeno kraju i osnovana je moderna država Japan.

Severna Koreja

S'n'gan (često preveden kao "songun"), “ Pre svega vojska" pravac politike Severne Koreje, odnosi se na vojnu moć kao najviši prioritet zemlje. Ovo je toliko uhvatilo maha u DNRK da jedan od pet ljudi služi u oružanim snagama, a vojska je postala jedna od najvećih u svetu.

Songun uzdiže korejske narodne oružane snage u okviru Severne Koreje kao organizaciju i funkciju države do te mere da tamošnja vojska ima primarnu poziciju u severnokorejskoj vladi i društvu. Ovaj princip usmerava domaću politiku i međunarodne interakcije. On obezbeđuje okvir vlade, označavajući vojsku kao "vrhovno skladište moći". On takođe olakšava militarizaciju nevojnih sektora naglašavajući jedinstvo vojske i naroda širenjem vojne kulture među masama. Severnokorejska vlada odobrava Korejskoj narodnoj armiji najviši prioritet u ekonomiji i raspodeli resursa, i pozicionira je kao uzor ponašanja društvu. Songun takođe predstavlja ideološki koncept koji stoji iza promena u pravcu državne politike (od smrti Kim Il-sunga 1994. godine) kojim se naglašava nadmoć narodne vojske nad svim drugim aspektima države I kojim se nameću interesi vojske kao prioriteti običnim stanovnicima(radnicima).

Filipini

U pretkolonijalnoj eri, filipinski narod je imao vlastite snage, podeljene među ostrvima, od kojih je svaka imala sopstvenog vladara. Zvali su se Sandig (garda), Kawal (vitezovi) i Tanod. Pored toga su predstavljali I policiju, kao I posmatrače(čuvare) kopna, obala I mora. Godine 1521. visajski kralj Mactan Lapu-Lapu iz Cebua, organizovao je prvu zabeleženu vojnu akciju protiv španskih kolonizatora, u bici kod Mactana.

U 19. veku tokom filipinske revolucije, Andrés Bonifacio je osnovao Katipunan, revolucionarnu organizaciju protiv Španije u toku “Plača Pugad Lawina” (Cry of Pugad Lawin). Neke značajne bitke bile su opsada Balera, Bitka kod Imusa, Bitka kod Kavita, Bitka kod Nueva Ecija, pobednička bitka kod Alapana i čuvena Dvostruka Bitka kod Binakajana i Dalahikana. Za vreme nezavisnosti, predsednik I general Emilio Aguinaldo osnovao je Magdalo, frakciju koja nije bila povezana sa Katipunanom, i proglasio Revolucionarnu vladu ustavom Prve filipinske republike. I tokom Filipinsko-američkog rata, general Antonio Luna (kao visoko odlikovani general), naredio je regrutaciju svim građanima, kao obavezan oblik službe naciji (u bilo kom ratu) ne bi li povećao vojnu snagu filipinske vojske.

Tokom Drugog svetskog rata, Filipini su bili jedan od učesnika ( kao pripadnik savezničkih snaga). Filipini su se, rame uz rame sa američkim snagama, borili protiv vojske Carevine Japana(1942–1945) . Najznačajnija bitka je pobednička bitka kod Manile, koja se naziva i "Oslobođenje".

Tokom 1970-ih predsednik Ferdinand Marcos proglasio je P. D.1081 ili vanredno stanje, čime su Filipini ujedno pretvoreni u garnizon-državu. Po filipinskoj policiji (PC) i integriranoj nacionalnoj policiji (INP), srednja ili srednja i visoka škola imaju obavezan nastavni plan i program za vojsku i nacionalizam koji predstavlja " vojnu obuku za građane" (CMT) i "obuku za rezervne oficire" (ROTC). Međutim, 1986. godine, kada je ustav promenjen, ovaj oblik Nacionalnog programa vojne obuke postao je neobavezan, ali još predstavlja deo osnovnog obrazovanja.

Turska

Militarizam u Turskoj ima jako dugu istoriju. Otomansko carstvo je trajalo vekovima i uvek se oslanjalo na svoju vojnu moć, ali militarizam nije bio deo svakodnevnog života. Međutim, postao je deo svakodnevnog života pri osnivanju modernih institucija, pogotovu škola, koje su postale deo aparatusa države kada je Otomansko carstvo preinačeno u novu državu – Republiku Tursku – 1923. godine. Osnivači republike bili su uporni pri misiji da naprave promene i modernizuju državu. Međutim, postojala je duboko utemeljena kontradikcija u tome što je njihova modernistička vizija bila ograničena njihovim vojnim korenima. Vodeći reformatori su bili svi vojnici i, u skladu sa vojnom tradicijom, svi su verovali u autoritet i svetost države. Javnost je takođe verovala u vojsku. Na kraju krajeva, vojska je vodila naciju kroz Oslobodilački rat (1919—1923) i spasila domovinu. Prvi vojni puč u istoriji republike je bio 27. maja 1960. godine, a kao rezultat toga dva ministra i turski premijer Adnan Menderes su osuđeni na smrt vešanjem i novi ustav je uveden, stvarajući ustavni sud za proveru zakona koje donosi parlament, kao i stvaranje dominantno vojnog Saveta za nacionalnu bezbednost za nadgledanje vladinih poslova, slično politbirou u Sovjetskom Savezu. Drugi vojni puč se dogodio 12. marta 1971. godine i ovog puta je samo vlada primorana da podnese ostavku i uveden je kabinet tehnokrata i birokrata, bez raspuštanja parlamenta. Treći vojni puč se dogodio 12. septembra 1980. godine, i rezultirao je raspuštanjem parlamenta i svih političkih partija, kao i nametanje mnogo autoritarnijeg ustava. Dogodila je još jedna vojna intervencija koja se zvala “post-moderni državni udar”, 28. februara 1997. godine koja je jednostavno primorala vladu da podnese ostavku. Poslednji neuspeli pokušaj vojnog puča se dogodio 15. jula 2016. godine.

Ustavni referendumi u 2010. i 2017. godini su izmenili sastav i ulogu Saveta za nacionalnu bezbednost i stavili oružane snage pod kontrolu civilne vlade.

Sjedinjene Države

Krajem devetnaestog i početkom 20. veka, politički i vojni lideri su reformisali Američku federalnu vladu kako bi se uspostavila jača centralna vlada od one koje je prethodno postojala koja je imal svrhu da omogući naciji da vodi imperijalnu politiku na Pacifiku i na Karibima i ekonomskog militarizma kako bi se podržao razvoj nove industrijske ekonomije. Ova reforma je bila rezultat konflikta između Neohamiltonskih republikanaca i Džeferson-Džeksonijanskih demokrata, oko pravilnog upravljanja državom i usmeravanja njene strane politike. Konflikt stvorio sukob između pristalica profesionalizma, zasnovanog na principima poslovnog upravljanja, protiv onih koji su favorizovali lokalnu kontrolu laika i političkih kandidata. Išod ovog sukoba, uključujući mnogo profesionalniju civilnu federalnu službu i ojačano predsedništvo i izvršnu vlast, omogućio je ekspanzionističku spolju politiku.

Nakon Američkog građanskog rata, nacionalna armija je pala u očaj. Reforme zasnovane na raznim Evropskim državama poput Britanije, Nemačke i Švajcarske su napravljene tako da reaguju na kontrolu od strane centralne vlade, da budu spremne na buduće konflikte i da razviju prefinjene strukture komande i podrške. Ove reforme su dovele do razvijanja profesionalnih vojnih mislioca i kadrova.

Tokom ovog perioda su ideje socijalnog Darvinizma doprinele pokretanju američke prekomorske ekspanzije na Pacifik i Karibe. Ovo je zahtevalo modifikacije za efikasniju centralnu vladu zbog dodatnih administrativnih zahteva (vidi gore).

Proširenje američke armijep rilikom špansko-američkog rata se smatralo suštinskim za okupaciju i kontrolu novih teritorija stečenim porazom Španije (Guam, Filipini, Portoriko i Kuba). Dotadašnje ograničenje po zakonu od 24.000 ljudi je prošireno na 60.000 stalnih vojnika prema novom zakonu o vojsci donesenom 2. februara 1901. godine, uz dopuštenje, u to vreme, za proširenje na 80.000 stalnih vojnika po diskreciji predsednika u slučajevima vanrednog stanja na nacionalnom nivou.

Snage Sjedinjenih Država su ponovo znatno uvećane zbog Prvog svetskog rata. Vojni oficiri poput Džordža S. Patona su bili trajni kapetani na početku rata i primili su privremena unapređenja u pukovnika.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata Američki marinski korpus je učestvovao u sumnjivim aktivnostima u Banana ratovima u Latinskoj Americi. Penzionisani general-major Smedli Batler (Smedley Butler), koji je u vreme svoje smrti bio najodlikovaniji marinac, snažno je govorio protiv onoga što je samtrao da teži ka fašizmu i militarizmu. Batler je informisao Kongres o onome što je opisao kao poslovnu zaveru protiv vojnog puča, za koji je bio predložen kao vođa. Stvar je delimično potvrđena, ali prava pretnja je osporena. Latinoameričke ekspedicije su završene politikom Dobrog Suseda iz 1934. godine, Frenklina D. Ruzvelta.

Nakon Drugog svetskog rata postojale su ogromne redukcije, takve da su jedinice koje su reagovale početkom Korejskog rata pod autoritetom Ujedinjenih nacija (npr. Operativna Grupa Smit (Smith)) bile nepripremljene, što je izazvalo katastrofalan performans. Kada je Hari S. Truman smenio Daglasa Makartura, tradicija civilne kontrole je održana i Makartur je otišao bez ikakvog nagoveštaja vojnog puča.

Hladni rat je rezultirao ozbiljnim trajnim vojnim izgradnjama. Dvajt D. Ajzenhauer, penzionisani vrhovni komandant, izabran kao civilni predsednik, prilikom napuštanja kancelarije je upozorio na razvitak vojno-industrijskog kompleksa. Za vreme Hladnog rata su se pojavili mnogi civilni akademici i industrijski istraživači kao što su Henri Kisindžer i Herman Kan, koji su imali značajan doprinos upotrebi vojne sile. Složenost nuklearne strategije i debate oko njih su dopreinele stvaranju nove grupe “odbrambenih intelektualaca” i rezervoara misli, poput Rand Korporacije (Rand Corporation) (gde je Kan radio, zajedno sa drugima).

Argumentovano je da su Sjedinjene Države prešle u stanje neomilitarizma od kraja Vijatnamskog rata. Ovaj oblik militarizma je karakterističan po oslanjanju na relativno mali broj dobrovoljnih boraca, jakom oslanjanju na složene tehnologije i racionalizacija i ekspanzija vladinih programa za reklamiranje i regrutovanje stvorenih za promovisanje vojnog roka.

Direktni vojni budžet Ujedinjenih Država za 2008. godinu je iznosio 740.800.000.000 dolara.

Venecuela

Vidi takođe: Bolivarski Revolucija i Bolivarski Kontinentalni Pokret

Militarizam uVenecueli prati kult i mit Simona Bolivara (Simón Bolívar), poznatog kao oslobodioca Venecuele. Većinom 1800-ih godina Venecuelom su vladali snažni, militaristički lideri poznati kaokaudiljosi. Samo između 1892 i 1900. godine desilo se šest pobuna i preduzeto je 437 vojnih akcija kako bi se dobila kontrola nadVenecuelom. Sa vojskom koja je kontrolisala Venecuelu većim delom njene istorije, država je praktikovala “vojni etos”, a većina civila i danas idalje veruju da je vojna intervencija u vladi pozitivna, posebno tokom perioda krize, a veliki broj venecuelanaca veruje da vojska stvara demokratske prilike umesto da ih blokira.

Veliki deo modernog političkog pokreta koji stoji iza Pete Republike Venecuele, kojom je vladala bolivarska vlada koju je osnovao Hugo Čavez (Hugo Čávez), utemeljena je na praćenju bolivarskih i sličnih militarističkih ideala. Čavez (Čávez) je često koristio bolivarsku propagandu da veliča vojsku, sa Manuelom Anselmijem u Čavezovom delu Deca: Ideologija, obrazovanje i društvo u Latniskoj Americi, koji objašnjava “Da bi se dobila ideja o značaju Bolivarske propagande kao izvora alternativnog političkog obrazovanja, može se koristiti svedočenje samog Uga Čaveza”. Čavez je objasnio kako je “pročitao klasike socijalizma i vojne teorije i proučio moguću ulogu vojske u demokratskoj narodnoj pobuni”. [20]U 1999. godini, nakon izbora Uga Čaveza za predsednika, pisac Karlos Alberto Montaner (Carlos Alberto Montaner) je opisao Čaveza “kao novog venecuelanskog kaudiljosa koji će reformisati venecuelasnku politiku po svojoj volji”.

Kada je Čavez preuzeo moć nad Venecuelom, njegov uticajnik, argentinski sociolog, levičar, Norberto Keresol (Norberto Ceresole) pomogao je Čavezu da uspostavi bolivarski pokret, prateći senku Simona Bolivara, što je Keresol izjavio.

Svi ovi elementi.....vojni vođa postaje jak čovek ili glava nacije, odsutnost efektivnosti, posredničke civilne institucije, prisustvo važne grupe “apostola” koja interveniše velikodušnošću i plemetinošću između masa i snažnog čoveka,..obuhvata model promene – u stvarnosti revolucionaran model – koji je potpuno nov, iako je graniči sa jasnim istorijskim tradicijama.

Prema Stokholmskom međunarodnom institutu za mirovna istraživanja, za vreme Čavezovog mandata između 2004. i 2008. godine, Venecuela se pomerila sa 55. mesta po uvozu oružja, na 18. mesto, dobivši skoro 2 milijarde dolara vredno oružje iz Rusije. Domingo Alberto Rangel, osnivač marksističkog venecuelanskog političkog revolucionarnog levičarskog pokreta, objasnio je da je Čavezov opis pokreta kao “bolivarskog” i “socijalističkog” je bio kontradiktoran, tvrdeći da je ovo “tolerisano i nastavlja da bude režim koji je ujedno i vojska i militaristički.... Oni koji monopolizuju odluku u ovom režimu su vojni ljudi”.

Čavezov odabrano naslednik, Nikolas Maduro (Nicolás Maduro), oslanjao se na vojsku kako bi održao moć kada je izabran za tu funkciju, sa Luisom Manuelom Eskulpijem (Luis Manuel Esculpi), venecuelanski analitičar bezbednosti, Izjavio je da je “Vojska jedini Madurov izvor autoriteta”. Maduro se sve više oslanjao na vojsku tokom svojeg mandata, što je pokazivalo da je Maduro gubio moć kako je opisao profesor sa Amherst koledža, Havier Korales (Javier Corrales). Njujork Tajms (New York Times) je izjavio da Maduro više nema prihod od nafte kojim bi kupio lojalnost za zaštitu, već se oslanjao na povoljne devizne kurseve, kao i na krijumčarenje hrane i droge, što “takođe generiše prihod” za trupe. Venecuela poriče agresivnu upotrebu svoje vojske, kao što PSUV i bolivarska ideologija tvrde da su antiimperijalisti.

Od kada je došao na vlast pre tri godine, gospodin Maduro se sve više oslanjao na oružane smage dok je ekonomska kriza podstakla njegovu ocenu odobravanja rekordnoo nisko, a nestašica hrane je dovela do pljačke... Oružane snage su vešto potisnule sve opozicione mitinge, kao i pobune zbog hrane koje se svakodnevno pojavljuju u zemlji.

Vidi još

• Antimilitarizam
• Severna Koreja

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.