Milunka Lazarević
Milunka Lazarević (Šantarovac, 3. decembar 1932 — Beograd, 15. decembar 2018) bila je srpska šahistkinja i novinar. Dugi niz godina, bila je najistaknutija šahistkinja Jugoslavije.
| Milunka Lazarević | |
|---|---|
 Milunka Lazarević u Rio de Žaneiru 1979. godine | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Milunka Lazarević |
| Datum rođenja | 3. decembar 1932. |
| Mesto rođenja | Šantarovac, Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 15. decembar 2018. (86 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija |
Kratka biografija uredi
Počela je da uči šah od svog oca Dušana Lazarevića, od koga je poreklom poticala od plemena Vasojevića iz Crne Gore i od koga je nasledila Krsnu Slavu Prenos moštiju Svetog Aleksandra Nevskog (12. septembar), inspirisana životom Dušanovog oca Dragomira Lazarevića koji je preživeo i prepešačio Albansku Golgotu braneći svoju Otadžbinu u oba Svetska Rata, već od detinjstva stekla je duh neumoljivog ratnika na 64 polja. Sa četrnaest godina i ubrzo je postala priznata kao šahovski talenat. Brzo je napredovala i postala vodeća šahistkinja Jugoslavije. Pobedila je na nacionalnom prvenstvu jedanaest puta u periodu između 1952. i 1982. Glavni rival joj je u tom periodu bila zemljakinja Vera Nedeljković, koja je uz nju bila redovno dobro rangirana, kako u domaćoj, tako i u međunarodnoj konkurenciji. Njen stil igre je bio uzbudljiv i maštovit, ali postoje slučajevi kada je takav stil igre uzrokovao previd pozicije, posebno protiv slabijih igrača. Prema rečima Ane Sunuks, to ju je često koštalo osvajanja prve nagrade na turnirima.
Preminula je 15. decembra 2018. godine u Beogradu od posledica raka pluća.[1][2] Sahranjena je 18. decembra 2018. godine u Aleji Zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Iza nje je ostao sin Radames i sedmoro unučadi: Matija, Dimitrij, Isidora, Danilo, Marisa, Mihael i Pavel Kulenović, za koje je često govorila da su joj veće bogatstvo od svih medalja i priznanja ikada osvojenih. Takođe treba napomenuti da je Milunka zaslužna za to što niko od članova porodice nikada nije pristupio komunističkoj partiji i da je ceo život trpela progone i ponižavanja od strane pripadnika partije. Što je sve do poslednjeg izdržala stoički, kako je ona govorila "Ne prodajući Veru za večeru!".
Rezultati uredi
Među njenim najznačajnijim ranim rezultatima su osvojena mesta na četiri turnira: podelila je treće mesto na turniru u Herceg Novom 1954, zatim drugo u Veneciji 1957, prvo u Vrnjačkoj Banji 1960. i treće u Bad Nojenaru 1963. Njen najbolji rezultat je nerešena partija za prvo mesto na turniru kandidata za svetsko prvenstvo u Suhumiju 1964. Bila je neuspešna u plej-ofu sa Alom Kušnir i Tatjanom Zatulovskajom, te je propustila priliku da izazove Nonu Gaprindašvili na Svetskom prvenstvu za žene 1965.
U kasnije najznačajnije rezultate se ubrajaju: udeo u drugom mesto na međuzonskom turniru u Ohridu 1971. (posle Nane Aleksandrije), takođe udeo u prvom mestu u Vijk An Ziju (Holandija), u Beogradu i Emenu (1972. godine) i zonski turnir i Travniku 1978. U timskom šahu, ona se takmičila za Jugoslaviju na nekoliko ženskih šahovskih olimpijada između 1963-84, osvojivši srebrnu ekipnu medalju u Splitu 1963.
Sunuk ju je opisala kao atraktivnu crvenokosu, Lazarevićeva je provela dugi niz godina radeći kao novinar i pisala je članke o Gariju Kasparovu i Borisu Spaskom za časopis „Novo u šahu“ (engl. New In Chess). Dok je veći deo njene aktivne igre bio 1980-ih, ona se kasnije nije potpuno povukla iz igre, učestvujući na turnirima u više navrata u 2006. i 2008.
Lazarevićeva je bila kvalifikovana kao ženski internacionalni majstor od 1954, a velemajstor od 1976. Pored toga, ona je dobila titulu Međunarodnog šahovskog sudije 1970.
