Namara natpis
Namara natpis (arap. نقش النمارة naqš an-Namārah) se obično tumači kao rani primer Arapskog jezika, ali se ponekad tumači i ako kasnija verzija Nabatejskog jezika u svom prelasku na arapski. Irfan Šahid ga je opisao kao “najvažniji natpis na arapskom iz pre islamskog perioda” [1] a Kes Versteg kao “najpoznatiji arapski natpis”.[2]Takođe, on predstavlja važan izvor za odnose između Rimljana i Arapa u četvrtom veku nove ere.
Razlike u odsnosu na arapski jezik uredi
Natpis je pisan na Nabatejsko Aramejskom pismu ali postoje nejasnoće u tumačenju tog pisma koje ima 22 zanaka (neke sa dodatnim zabeleškama) i arapskim dijalektom od 28 ili 29 suglasnika. Pismo pokazuje povezanost između pojedinih slova, pokazujući tendenciju prelaska ka arapskom pismu. Neki od termina koji se koriste u tekstu su bliže aramejskom nego arapskom; na primer, koristi aramejski patronim "b-r" umesto arapsku termin "b-n". Međutim, većina teksta je veoma blizak sa klasičnom arapskim koji se koristi u Kuranu u 7. veku.
Otkriće uredi
Natpis su otkrila dva francuska arheologa 4. aprila 1901. Godine, Rene Dusaud i Federik Makler, kod El Namare (takođe Namarah; danas Nimreh) nedaleko od Sahahba i Džabal el Druze u južnoj Siriji, na oko 100 km južno od Damaska i oko 50 km severno od Bosra i 120km od Galilejskog jezera. Lokacija se nalaz u blizini nekadašnje granice Rimskog carstva sa izrezbarenim datumom, Limes Arabikus pokrajine Arabijskog poluostrva. Namara će uskoro postati vojni položaj na kome će Rimljani kasnije izgraditi vojno utvrđenje.
Istorija uredi
Natpis je uklesan u pet redova na bloku od bazalta, koji je možda služio kao greda za grobnicu. Taj je natpis na nedavno preminulog arapskom kralja Lakhmida, Imru El Kajsa ibn Amra, koji se slobodno može datirati 328 god. n.e. Imru El Kais prateći primer svog oca Amr ibn Adja , stvara veliku vojsku i mornaricu i pokreće pohod kako bi osvoji veći deo Iraka i Arabijskog poluostrva iz svoje prestonice u Al-Hiri. U tom trenutku, oni su bili vazali persijskih Sasanida. Upad koji je u izvršio na Iran za posledicu je imao vojni pohod sasanidskog kralja Šapura II koji je osvojio prostor mesopotamije, a Imru el Kajs je bio primoran da se povuče u Bahrein. Prebegao je u Siriju kako bi zatražio pomoć od rimskog cara Konstantina. Imru el Kajs je prešao na hrišćanstvo pre svoje smrti u Siriji i bio je sahranjen u Sirijskoj pustinji . Njegovo primanje hrišćanstva se pominje u arapskom istoriji Hišam ibn Kalbia, ali ne pominje se u samom natpisu; isto tako nema pomena o nikakvim paganskom verovanjima.
Prvo istraživanje i čitanje Namara natpisa je objavljeno početkom dvadesetog veka od strane francuza Renea Dusauda. Prema njegovom čitanju, tekst počinje informisanjem čitaoca da je to natpis koji je bio pogrebni spomenik kralju, onda ga predstavlja i navodi njegova dostignuća, i na kraju objavljuje datum njegove smrti. Mnogi drugi stručnjaci su zatim ponovo pročitali i analizirali jezik natpisa tokom celog prošlog veka, ali, uprkos neznatnim razlikama, svi su se složili sa centralnim stanovišta Dusauda da je ploča Namara pogrebni spomenik kralja Imru el Kajsa. Godine 1985., Džejms A. Belami je ponudio prvi bitno drugačije objašnjenje natpisa od Dusauda, uključujući i otkrivanje tragova i korekciju dve veoma sporne reči na početku trećeg reda (ukazao na Dusaud originalne precrtane slike i riječi 4 i 5) . Međutim, i pored toga Bellami je novim takođe važnim ponovnim precrtavanjem, shavatio da njegovo arapsko čitanje u potpunosti poklapa sa opštom temo Dusaudovog originalne čitanja (tumačenja). Bellami je široko prihvaćen novi prevod natpisa koji glasi: [3]
Ovo je pogrebna spomenik Imru el Kajsa, sina Amra, kralj Arapa, i (?) naziv njegove titule je Gospodar Asada i Madhija. I on je potčinio Asad i oni su bili preplavljeni zajedno sa svojim kraljevima, i nastavio je da se bori za Madhij i nakon toga a nakon toga stigli do kapija Najrana, grada Šamara, i zauzeo je Mad i ophodio se pažljivo prema plemićima iz plemena, i postavio ih za podkraljeve i oni su postali filarsi (grčki:vođe plemena) za račun rimljana. I nema kralja čija se dostignuća mogu uporediti sa njegovim njegova dostignućima. Nakon toga je umro 223 godine na 7. dan Kaslula. O, bog je obdario srećom one koji su bili njegovi prijatelji!
Ispod je Bellamija je moderan Arapski prevod Namara natpisa, sa kratkim dodatnim objašnjenjima između zagrada:
تي (هذه) نَفسُ (شاهدة قبر) امرؤ القيس بن عَمرو مَلِكُ العرب، ولقبهُ ذو أسَد ومذحج.
ومَلَكَ الأسديين ونزار وملوكهمْ وهَرَّبَ مذحج عَكدي (كلمة عامية تدمج الكلمتين "عن قضى"، بمعنى بعد ذلك) وجاء (اي امرؤ القيس) يزجها (يقاتلها بضراوة) في رُتِجِ (ابواب) نَجران، مدينة شمّر، ومَلَكَ معد (بنو مَعَدْ في اليمن) ونَبَلَ بنَبه الشعوب (عامل نبلاءهم باحترام ولطف) ووكلهن (اي عين نبلاءهم شيوخا للقبائل) فرأسو لروم (فاعترفو بسيادة روم عليهم) فلم يبلغ ملك مَبلَغَه.
عكدي (بعد ذلك) هلك سَنَة 223، يوم 7 بكسلول (كانون الأول)، يالِسَعْدِ ذو (الذي) والاهُ (بايعه او جعله وليا له
Pominjanje datuma - 7. Kaslul u 223. godine Nabatejske ere Bostra - sigurno datira njegovu smrt 7. dana decembra u n.e. 328.
Nejasnoće u prevodu uredi
Delovi prevoda su sporni. Na primer, raniji prevodi sugerišu da je Imru el Kajs bio kralj svih Arapa, što je izgleda malo verovatno, pošto se preselio u Siriju. Takođe nije jasno da li je Imru el Kajs vojnu kampanju pokrenuo prema Najranu dok se nalazio u Al-Hiri, ili nakon njegovog preseljenja u Siriju, a u svakom slučaju da li je on to učinio sam ili uz pomoć Sasanida ili Rimljana. Natpis je sada čuva u mueju Luvr u Parizu.
Reference uredi
- ^ Irfan Shahîd, Byzantium and the Arabs in the Fourth Century, (Dumbarton Oaks, 2006), 31.
- ^ Versteegh & Versteegh 2001, str. 31.
- ^ James A. Bellamy, A New Reading of the Namara Inscription, Journal of the American Oriental Society, 105.1 (1985). str. 31.–48.
Literatura uredi
- Retsö, Jan (2003). The Arabs in Antiquity: Their History from the Assyrians to the Umayyads. Psychology Press. str. 467. ISBN 978-0-7007-1679-1.
- Versteegh, C. H. M.; Versteegh, Kees (2001). The Arabic Language. Edinburgh University Press. str. 31. ISBN 978-0-7486-1436-3.
- Shahîd, Irfan (1984). Byzantium and the Arabs in the Fourth Century. Dumbarton Oaks. str. 31. ISBN 978-0-88402-116-2.
- Healey, John F. (1990). The Early Alphabet. University of California Press. str. 54. ISBN 978-0-520-07309-8.
- Hooker, J. T. (1990). Reading the Past: Ancient Writing from Cuneiform to the Alphabet. University of California Press. str. 248. ISBN 978-0-520-07431-6.