Nikola Maslovara — „Masli“ (Odžaci, 22. decembar 1946) srpski je stripar, karikaturista, scenarista, tvorac animiranih filmova, urednik, izdavač i pedagog likovne kulture.[1]

Nikola Maslovara
Datum rođenja(1946-12-22)22. decembar 1946.(77 god.)
Mesto rođenjaOdžaciNR Srbija, FNR Jugoslavija

Važan je stvaralac koji je debitovao u Srebrnom dobu srpskog stripa, 1971. godine. Autorski likovi i serijali su mu Marko Kraljević, Fijuksi, Tupavzan, Detektiv Lakonogić, Homoquovadis i mnogi drugi.

Uspešno je radio i na međunarodnim licencnim stripovima kao što su Veliki Blek, Pink Panter, Mapet bebe, Mačak Feliks, Tom i Džeri, Miki Maus...

Biografija uredi

U rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju. U Novi Sad se doselio 1967. godine, gde je završio Višu pedagošku školu — likovni smer.

Još kao student bavio se karikaturom koju objavljuje od 1969. u novosadskim listovima: Veseli svet, Indeks, Dnevnik itd. Prvi strip objavljuje 1971. godine u Kuririma (izdavač „Dečje novine“, Gornji Milanovac). Tokom sedamdesetih godina 20. veka bavio se karikaturom i animacijom, kao i realističkim stripom. Nakon što je 1976. godine u Politikinom Zabavniku objavio strip Marko Kraljević i družina skoro u potpunosti se okreće karikaturalnom stripu. Od 1979. godine živi u Gornjem Milanovcu, gde se zaposlio u redakciji „Dečjih novina“.

Godine 1979. sa Milanom Bukovcem i humoristom Vojislavom Ratkovićem osnovao je grupu FONS. Godine 1988. postao je član autorske grupe koju su činili Slaviša Ćirović, Brana Nikolić i Zdravko Zupan, sa kojima je radio na domaćem serijalu „Yupi stars“.

Tokom osamdesetih godina radio je veoma produktivno kao scenarista i crtač. Stvara čitav niz junaka — Tupavzan, Fijuksi, Homoquovadis, Debli Krkojet, Detektiv Lakonogić, Barba Plima, Ungl Gungl, Zlatko, Plavuša, Kvadratko, Darko, Bole i Đole... Intenzivno je radio i na licencnim stripovima Veliki Blek, Pink Panter, Mapet bebe, Mačak Feliks, Tom i Džeri, Miki Maus.

Većinom je crtao po svojim scenarijima, ali povremeno i po pričama drugih scenarista kao što su: Miodrag Milanović („Barba Plima“, 1981-1982), Lazar Odanović („Tom i Džeri“, 1985-1986) i Brana Nikolić („Yupi Stars“, 1988). Pisao je scenarije za stripove koje su crtali Desimir Žižović Buin („Mirko i Slavko“, jedna epizoda, 1984), Miodrag Žarić (serija „Šušumige“, 1985-1986), Milan Bukovac („Trapavzan“, 1980) i Zdravko Zupan (posebno cenjeni: „Miki i Baš Čelik“,[2] 1999, i „Zuzuko“, 2004; kao i „Giga i Goga“, 2004).

Stripove je objavljivao u listovima Srbije i Jugoslavije — Politikin Zabavnik, Ju strip, Biser strip, Strip zabavnik, Gigant, Eks almanah, Male novine, Kekec, Dečje novine, Dečji odmor, Cepelin, Finesa, Veliki odmor, Munja strip i drugi — ali i u Švedskoj, Finskoj, Velikoj Britaniji, Italiji...

Nakon raspada „Dečjih novina“ 1999, sa kolegama Miloradom Stevanovićem i Milovanom Petkovićem osniva izdavačku kuću „Den art“ i izdaje autorske časopise za decu Veliki odmor i Zvrk.

Maslovarin autorski album-integral Detektiv Lakonogić objavljen je 2013. godine u izdanju kuće „Rozenkranc“.

Samostalne izložbe: Odžaci (1971), Karlovac (1973), Novi Sad (1974), Gornji Milanovac (1996) i Kruševac (2011). Karikature je izlagao na međunarodnim grupnim izložbama: Atina, Zug, Montreal, Skoplje, Gabrovo, Istanbul, Ljubljana, Berlin, Beograd, Knoke-Heist, Novi Sad, Kruševac…[3]

Od 2002. godine radi kao nastavnik likovne kulture u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović“ u G. Milanovcu, sve do 2011. godine, kada odlazi u penziju. Od 2007. godine u Kraljevu vodi Malu školu animacije, koja je na festivalu dečjeg humora u Lazarevcu osvojila dve nagrade, 2007. i 2008. godine.

Oženjen je Mirom i otac sina Milana i kćerke Nade. Član-osnivač je Udruženja stripskih umetnika Srbije.

Dana 28. septembra 2017. je dobio nagradu „Srećko Jovanović”.[4]

Kritička recepcija uredi

Kraljević Marko i družina (1976)

  • Humorističkog pogleda na srpski srednji vek, ovaj strip je bio osveženje na domaćoj kulturnoj sceni. Omiljena žanrovska tema je bila zahvalna za stripsku adaptaciju, ali je, zbog poigravanja epskim mitovima i nacionalnom istorijom, strip pogrešno protumačen kod dela srbijanske javnosti kao namerna ideološka provokacija režima. Takav utisak je izgleda proistekao iz tadašnjih dramatičnih okolnosti u SFRJ — još svežeg pada „liberala“ u Srbiji i posledica „maspoka“ u Hrvatskoj. Sa ove distance, rasterećeni pritiska opšte političke sumnje u sve i svakoga, ovaj strip se slobodno može oceniti kao dostojan predstavnik domaćeg stripskog žanra, nenametljiv i benigni podsticaj opštoj pop-kulturi. — Predrag Ivanović[5]

Detektiv Lakonogić (1986—1997)

  • U Detektivu Lakonogiću Masli je kompletan autor, scenarista i crtač. U scenariju do izražaja dolazi njegov nesvakidašnji smisao za humor. (…) Maslijev crtež je za upućene u njegov opus prepoznatljiv. On je majstor gega koji u jednom kadru uspeva da stvori celinu, koja u sebi ima dovoljno humora, tako da tekst u balonu nije tu radi objašnjenja scene, već da geg još jače istakne, što je svojstveno načinu rada jednog karikaturiste. (…) Strip ostvarenje koje se s razlogom našlo sa najpoznatijim junacima humorističkog stripa. — Borisav Čeliković[6]
  • Na tako postavljenoj pozornici odvijaju se konkretni zapleti koje karakteriše osnovna Maslijeva subverzija — negativci se pojavljuju češće nego pozitivci koji „upadaju“ u njihove planove i kvare ih. Tako je, iako pravda uvek pobeđuje, težište izmešteno na neočekivanu stranu. Autor je sklon davanju glavne uloge i sporednim likovima otvarajući nove pravce potencijalnog razvoja serijala. Maslijev crtež je — kao i čitava koncepcija ovog serijala — na tragu francusko-belgijskog karikaturalnog geg stripa koji, zahvaljujući humornom odmaku, može biti namenjen kako mladim čitaocima tako i onima sa dužim strip stažom. — Ilija Bakić[7]

Miki i Baš Čelik (1999)

  • Maslovarin scenario je duhovit i tečan, izvanredno spajajući motive narodne bajke sa diznijevskom psihologijom i domišljatim dramskim obrtima. Zupanov crtež je elegantan, u maniru klasične diznijevske škole, sa diskretno odmerenom ličnom notom. „Miki i Baš-Čelik“ je najbolja autohtona jugoslovenska „Diznijana“ do sada, primer vanvremenski plemenite zabave. — Zoran Stefanović[8]

Priznanja (sekcija pod izradom) uredi

  • Nagrada za karikaturu "Ikar" (Zemun, 1973),
  • Treća nagrada za strip lista Képes Ifjúság (Novi Sad, 1978),
  • Prva nagrada lista Borba (Beograd, 1979),
  • Treća nagrada za strip u La Roque-d'Anthéron (Francuska, 1979),
  • Prva nagrada na konkursu džez karikature (Beograd, 1999),
  • Prva nagrada Kulturnog centra Gornji Milanovac (1999),
  • Prva nagrada za karikaturu na festivalu „Zlatna kaciga“[9] (Kruševac, 2010)
  • Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[10]

Reference uredi

  1. ^ Đurić, Predrag. „Nikola Maslovara — biografija“, Udruženje stripskih umetnika Srbije
  2. ^ Miki i Baš Čelik, odrednica u INDUCKS, The Disney comics database
  3. ^ „Nikola Maslovara & Jovan Arsić Jovče”, Kulturni centar Kruševac 21. mart 2011
  4. ^ „GM Info: Nikoli Maslovari uručena nagrada „Srećko Jovanović. Arhivirano iz originala 29. 09. 2017. g. Pristupljeno 29. 09. 2017. 
  5. ^ Tamburić Živojin, Zupan Zdravko i Zoran Stefanović. Stripovi koje smo voleli: Izbor stripova i stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije u XX veku, „Omnibus“, Beograd, (2011). str. 131.
  6. ^ Čeliković, Borisav. „Maslijev Lakonogić u akciji“, predgovor u albumu: Detektiv Lakonogić, „Rozenkranc“, Bački Maglić, (2013). str. 5.
  7. ^ Bakić, Ilija. „Sporedni glavni detektiv (Detektiv Lakonogić Nikole Maslovare — Maslija; izdavač Rosencrantz, 2013)“, prikaz, Dnevnik, Novi Sad, 2014.
  8. ^ Tamburić Živojin, Zupan Zdravko i Zoran Stefanović. Stripovi koje smo voleli: Izbor stripova i stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije u XX veku, „Omnibus“, Beograd, (2011). str. 257.
  9. ^ „U susret 19. Zlatnoj kacigi”, RTS, 26. mart 2011.
  10. ^ Udruženje stripskih umetnika Srbije.„Dve gospe, sedamdeset vitezova i 6.000 ulazaka u plemeniti svet stripa: Izveštaj sa prvog Gašinog sabora, 26. april — 11. maj 2018.” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. maj 2018), 17. maj 2018.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi