Википедија

Novi kulturni pokret

Novi kulturni pokret (uproš: 新文化运动; trad: 新文化運動; pin: Xīn Wénhuà Yùndòng) bio je pokret u Kini 1910-ih i 1920-ih koji je kritikovao klasične kineske ideje i promovisao novu kinesku kulturu zasnovanu na zapadnim idealima poput demokratije i nauke.[1] Nastao iz nezadovoljstva tradicionalnom kineskom kulturom nakon neuspeha Republike Kine da reši kineske probleme,[2] u njemu su učestvovali naučnici kao što su Čen Dusju, Caj Juenpej, Čen Hengdže, Li Dadžao, Lu Sjuen, Džou Cuožen, He Dung, Ćen Sjuentung, Liju Bannung, Bing Sin i Hu Ši, mnogi klasično obrazovani, koji su vodili pobunu protiv konfucijanizma. Pokret je promovisao:

  • Književnost napisanu na govornom jeziku
  • Kraj patrijarhalne porodice u korist slobode pojedinca i oslobođenja žena
  • Stav da je Kina nacija među nacijama, a ne jedinstvena konfucijanska kultura
  • Preispitivanje konfucijanskih tekstova i drevnih klasika primenom savremenih tekstualnih i kritičkih metoda analize teksta (Škola skepticizma antike)
  • Demokratske i egalitarne vrednosti
  • Orijentaciju ka budućnosti, a ne prema prošlosti

Novi kulturni pokret je bio preteča pokretu poznatom kao „Pokret 4. maja”.[3] Četvrtog maja 1919. godine pekinški studenti protestovali su protiv Pariske mirovne konferencije zbog prenosa nemačkog prava nad Šandungom na Japansko carstvo, a ne na Kinu. Novi kulturni pokret tako je evoluirao od kulturnog pokreta u politički pokret.[4]

Istorija uredi

Dva glavna centra književnosti i intelektualne aktivnosti bili su Peking, dom Univerziteta u Pekingu i Univerziteta Đinghua, i Šangaj sa svojim cvetajućim izdavačkim sektorom.[5] Osnivači Novog kulturnog pokreta okupili su se na Univerzitetu u Pekingu, gde ih je regrutovao Caj Juenpej kada je postao kancelar. Čen Dusju kao dekan i Li Dadžao kao bibliotekar zauzvrat su regrutovali vodeće ličnosti kao što su filozof Hu Ši, učenjak budizma Ljang Šuming, istoričar Gu Đegang i mnogi drugi. Čen je 1915. osnovao časopis Nova Mladost, koji je postao najistaknutiji među stotinama novih publikacija za novu javnost srednje klase.[6] Novi kulturni pokret pojavio se nakon što je Čen Dusju objavio svoje preporuke o tome kakva bi kulturna modernost trebalo da bude dvadesetih godina 20. veka.[7]

Juen Šikaj, koji je nasledio deo vojske dinastije Ćing nakon njenog raspada 1911. godine, pokušao je da uspostavi red i jedinstvo ali nije uspeo da zaštiti Kinu od Japana, a takođe nije uspeo ni u pokušaju da se proglasi carem.[8] Kada je umro 1916. godine, pad tradicionalnog poretka činio se završenim i intenzivno se tragalo za zamenom koja bi išla dublje od promena prethodnih generacija, što je donelo nove institucije i nove političke forme. Odvažni lideri pozvali su na novu kulturu.[9]

Značajna književna ustanova, izdavačke kuće, časopisi, književna društva i univerziteti pružili su osnovu za aktivnu književnu i intelektualnu scenu tokom sledećih decenija. Časopis Nova Mladost, koji je bio vodeći forum za raspravu o uzrocima kineske slabosti, krivio je konfucijansku kulturu. Čen Dusju je pozvao da se „gospodin Konfucije” zameni sa „gospodin nauka” (賽先生; 赛先生; sài xiānsheng) i „gospodin demokratija” (德先生; dé xiānsheng). Sledeći ishod bila je promocija pisanog govornog kineskog jezika (白话文) nad književnim ili klasičnim kineskim jezikom. Hu Ši je proglasio da „mrtvi jezik ne može stvoriti živu književnost”. U teoriji, novi format omogućavao je ljudima sa malo obrazovanja da čitaju tekstove, članke i knjige.

Optužio je da književni, ili klasični kineski jezik, koji je bio pisani jezik pre pokreta, razumeju samo učenjaci i zvaničnici (ironično je da je novi narodni jezik sadržavao mnoge strane reči i japanske neologizme (Wasei-kango), što ga je otežavalo za mnoge da čitaju).[10] Učenjaci, poput Džao Juenžena, započeli su proučavanje kineskog jezika i dijalekata koristeći alate zapadne lingvistike. Hu Ši je bio među učenjacima koji su koristili tekstualnu studiju Sna u crvenom paviljonu i drugih narodnih priča kao osnovu za nacionalni jezik. Književna društva poput Društva polumeseca su cvetala.

Broj objavljenih knjiga ovog doba bio je ogroman, a mnogi pisci koji su se kasnije proslavili (poput Mao Duen, Lao Še, Lu Sjuen i Bing Sin) objavljivali su svoja prva dela. Na primer, Lu Sjuenovi eseji i kratka fikcija stvorili su senzaciju osuđivanjem konfucijanske kulture. Dnevnik jednog ludaka je implicirao da je kineska tradicionalna kultura bila kanibalistička, a Istinita priča o A Q pokazala je tipične Kineze kao slabe i samoobmanjujuće.[11] Zajedno sa ovim pokretu su se muzikom pridružili i muzičari poput Jin Cidžunga.

Lideri pokreta i njihove pristalice sada su Kinu videli kao naciju među nacijama, a ne kao kulturno jedinstvenu.[12] Veliki broj zapadnih doktrina postao je moderan, posebno oni koji su pojačali kulturnu kritiku i impulse stvaranja nacije. Socijaldarvinizam, koji je bio uticajan od kraja devetnaestog veka, posebno je oblikovao Lu Sjuena, među mnogim drugima,[13] a dopunjavao ga je gotovo svaki „izam” sveta. Caj Juenpej, Li Šiceng i Vu Džihuej razvili su kinesku vrstu anarhizma. Oni su tvrdili da je kinesko društvo moralo proći kroz radikalne društvene promene pre nego što bi političke promene imale značaja.[14] Pragmatizam Džona Djuija postao je popularan, često delima Hu Šija, Đang Menglina i Tao Singdžija.

Djui je stigao u Kinu 1919. godine, a sledeću godinu proveo je predavajući. Predavanja Bertranda Rasela su takođe bila dobro prihvaćena. Lu Sjuen je bio povezan sa Ničeovim idejama, koje su takođe propagirali Li Šicen, Mao Duen i mnogi drugi intelektualci tog doba.

Lideri Novog kulturnog pokreta, često pod uticajem anarhističkog programa, promovisali su feminizam, čak i slobodnu ljubav, kao napad na tradicionalnu porodicu, menjajući uslove prema kojima su sledeće generacije razvijale društvo. Konkretnije, pokret je zamenio seksualnost u odnosu na tradicionalnu kinesku ideju srodničkog položaja. Ova zamena je osnova individualističkih teorija koje su nastale tokom ove ere.[15] Među feminističkim piscima bila je i Ding Ling.

Razvoj i kraj pokreta uredi

Pokret 4. maja 1919. u početku je ujedinio vođe, ali ubrzo je došlo do rasprave i razlaza zbog uloge politike. Hu Ši, Caj Juenpej i drugi liberali apelovali su na studente koji demonstriraju da se vrate studijama, ali Čen Dusju i Li Dadžao, frustrirani neadekvatnošću kulturnih promena, pozvali su na radikalniju političku akciju.[16] Iskoristili su svoje pozicije nastavničkog osoblja Pekinškog univerziteta za organizaciju marksističkih studijskih grupa i prvog sastanka Kineske komunističke partije.

Li Dadžao je tražio „osnovna rešenja”, ali Hu Ši je to kritikovao kao apstraktno, pozivajući na „više proučavanja pitanja, manje proučavanja izama”.[17] Mlađe pristalice koje su pratile Lija i Čena u organizovanoj politici uključuju i Mao Cedunga.

Drugi studenti poslušali su poziv Hu Šija da se vrate na studije. Novi pristupi oblikovali su učenje za sledeću generaciju. Na primer, istoričar Gu Đegang pionir je primene Nove istorije koju je proučavao na Univerzitetu Kolumbija na klasične kineske tekstove u Pokretu skepticizma antike.[18] Gu je takođe inspirisao svoje studente u proučavanju kineskih narodnih tradicija koje su konfucijanski učenjaci ignorisali ili odbacili.[19] Obrazovanje je bilo visoko na dnevnom redu Nove kulture. Caj Juenpej je bio na čelu Novog obrazovnog društva, a studenti univerziteta pridružili su se Pokretu masovnog obrazovanja Džejmsa Jena i Tao Singdžija koji je promovisao pismenost kao temelj za šire političko učešće.

Novinarstvo i javno mnjenje uredi

Kinesko novinarstvo modernizovano je dvadesetih godina prošlog veka prema međunarodnim standardima, zahvaljujući uticaju Novog kulturnog pokreta. Uloge novinara i urednika bile su profesionalizovane i postale su prestižne karijere. Poslovna strana je dobila na značaju i sa većim naglaskom na reklamiranje i komercijalnim vestima, glavne novine, posebno u Šangaju, odmakli su se od zagovaračkog novinarstva koje je karakterisalo revolucionarni period 1911. godine.[20] Izvan glavnih centara nacionalizam koji se promovisao u gradskim dnevnim novinama nije bio toliko prepoznatljiv kao lokalizam i kulturalizam.[21]

Indijski nobelovac Rabindranat Tagor održao je brojna predavanja u Kini 1924. godine. Tvrdio je da bi Kina mogla naići na nevolje integrišući previše zapadne civilizacije u kinesko društvo. Uprkos Tagorovim naporima, zapadni ideali bili su glavne komponente Novog kulturnog pokreta. Demokratija je postala vitalno sredstvo za one koji su frustrirani nestabilnim stanjem Kine, dok je nauka postala ključni instrument za odbacivanje „tame neznanja i praznoverja”.[22]

Ukratko, intelektualci Nove kulture zagovarali su i raspravljali o širokom spektru kosmopolitskih rešenja koja su uključivala nauku, tehnologiju, individualizam, muziku i demokratiju, ostavljajući budućnosti pitanje koja organizacija ili politička moć mogu da ih izvrše. Antiimperijalističko i populističko nasilje sredinom 1920-ih ubrzo je preplavilo intelektualno istraživanje i kulturu Nove kulture.[23]

Evaluacije i promene stavova uredi

Tradicionalni istoričari smatrali su Novi kulturni pokret revolucionarnim prekidom feudalne misli i društvene prakse i semenom revolucionarnih vođa koji su stvorili Komunističku partiju Kine i osnovali Narodnu Republiku Kinu 1949. godine. Mao Cedung je napisao da je Pokret 4. maja „označio novu etapu kineske buržoasko-demokratske revolucije protiv imperijalizma i feudalizma” i tvrdio da se „snažni tabor pojavio u buržoasko-demokratskoj revoluciji, tabor koji su činile radnička klasa, studentske mase i nova nacionalna buržoazija.”[24]

Istoričari na zapadu su takođe videli taj pokret kao obeležavanje prekida između tradicije i modernosti, ali poslednjih decenija kineski i zapadni istoričari često tvrde da promene koje su promovisali lideri Nove kulture vuku korene unazad nekoliko generacija i da stoga nisu oštar prekid sa tradicijom, koja je u svakom slučaju bila prilično raznolika, koliko i ubrzanje ranijih trendova.[25] Istraživanja tokom poslednjih pedeset godina takođe sugerišu da su, iako su radikalni marksisti bili važni u Novom kulturnom pokretu, postojali mnogi drugi uticajni lideri, uključujući anarhiste, konzervativce, hrišćane i liberale.

Ponovna procena, iako ne osporava visoku procenu mislilaca i pisaca tog perioda, ne prihvata njihovu sliku o sebi kao kulturnih revolucionara.[26]

Drugi istoričari dalje tvrde da Maova komunistička revolucija nije, kako je tvrdila, ispunila obećanje o Novoj kulturi i prosvetiteljstvu, već je izneverila svoj duh nezavisnog izražavanja i kosmopolitizma.[27] Ju Jingši, učenik novog konfucijanca Ćen Mua, nedavno je branio konfucijansku misao protiv osude Nove kulture. Obrazložio je da kasna carska Kina nije bila stagnirajuća, iracionalna i izolovana, uslovi koji bi opravdavali radikalnu revoluciju, već da su kasni mislioci Ćinga već iskoristili kreativni potencijal Konfucija.[28]

Sju Đilin, šangajski intelektualac ​​koji odražava liberalne glasove, složio se sa stavom tradicionalnih istoričara da je Pokret nove kulture koren Kineske revolucije, ali je ishod vrednovao drugačije. Intelektualci nove kulture, rekao je Sju, videli su sukob između nacionalizma i kosmopolitizma u svojoj borbi da pronađu „racionalni patriotizam”, ali je kosmopolitski pokret 1920-ih zamenjen „novim vremenom nacionalizma”. Poput „divljeg konja”, nastavio je Sju, „džingoizam, jednom razuzdan, više se nije mogao obuzdati, postavljajući tako temelje za konačne ishode istorije Kine tokom prve polovine dvadesetog veka”.[29]

Reference uredi

  1. ^ „Before and After the May Fourth Movement”. Asia For Educators. Columbia University. Arhivirano iz originala 29. juna 2020. Pristupljeno 17. jula 2020.
  2. ^ Jonathan Spence, The Search for Modern China, W.W.Norton, 1999, pp. 290—313.
  3. ^ Kuo, Ya-pei (2017). „The Making of The New Culture Movement: A Discursive History”. Twentieth-Century China. 42 (1): 52—71. ISSN 1940-5065. doi:10.1353/tcc.2017.0007. Pristupljeno 2. 1. 2024. 
  4. ^ Nishi, Masayuki. „March 1 and May 4, 1919 in Korea, China and Japan: Toward an international History of East Asian Independence Movements”. The Asia Pacific Journal: Japan Focus. Pristupljeno 14. jula 2010.
  5. ^ Joseph T. Chen (1971). The May Fourth Movement in Shanghai; the Making of a Social Movement in Modern China. Leiden: Brill. 
  6. ^ Furth, Charlotte (1983). „Intellectual change: from the Reform movement to the May Fourth movement, 1895—1920”. Ur.: John K. Fairbank. Republican China 1912—1949, Part 1. The Cambridge History of China. Cambridge: Cambridge University Press. str. 322—405. ISBN 978-0-521-23541-9. .
  7. ^ Zhitian, Luo (2. 10. 2019). „Wholeness and individuality: Revisiting the New Culture Movement, as symbolized by May Fourth”. Chinese Studies in History (na jeziku: engleski). 52 (3—4): 188—208. ISSN 0009-4633. doi:10.1080/00094633.2019.1654802. Pristupljeno 2. 1. 2024. 
  8. ^ Shan, Patrick Fuliang (2018). Yuan Shikai: A Reappraisal. University of British Columbia Press Press. ISBN 978-0-7748-3778-1. 
  9. ^ Schwartz, Benjamin I. (1983). „Themes in Intellectual History: "May Fourth and After"”. Ur.: John K. Fairbank. Republican China 1912—1949, Part 1. The Cambridge History of China. Cambridge: Cambridge University Press. str. 406—451. ISBN 978-0-521-23541-9. .
  10. ^ Chow, May Fourth Movement, pp. 277, 46, 59
  11. ^ Leo Ou-fan Lee (1987). Voices from the Iron House: A Study of Lu Xun. Bloomington: Indiana University Press. str. 53—77. ; 76-78.
  12. ^ Erez Manela (2007). „China's Place Among Nations”. The Wilsonian Moment: Self-Determination and the International Origins of Anticolonial Nationalism. Oxford; New York: Oxford University Press. 
  13. ^ James Reeve Pusey (1983). China and Charles Darwin. Cambridge, Massachusetts: Council on East Asian Studies Distributed by Harvard University Press. .
  14. ^ Dirlik, Arif (1991). Anarchism in the Chinese Revolution. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-07297-9. 
  15. ^ Lee, Haiyan. „Tears that Crumbled the Great Wall: The Archaeology of Feeling in the May Fourth Movement Folklore Movement” (PDF). Journal of Asian Studies. Pristupljeno 15. novembra 2008.
  16. ^ Patrick Fuliang Shan, "Assessing Li Dazhao’s Role in the New Cultural Movement, " in A Century of Student Movements in China: The Mountain Movers, 1919—2019, Rowman Littlefield and Lexington Books, 2020, pp. 3-22
  17. ^ Jerome B. Grieder, Hu Shih and the Chinese Renaissance: Liberalism in the Chinese Revolution, 1917—1937 (Cambridge, Harvard University Press, 1970), p. 254.
  18. ^ Laurence A. Schneider (1971). Ku Chieh-Kang and China's New History; Nationalism and the Quest for Alternative Traditions. Berkeley: University of California Press. .
  19. ^ Chang-tai Hung, Going to the People: Chinese Intellectuals and Folk Literature, 1918—1937 (Cambridge, Massachusetts: Council on East Asian Studies Harvard University: Distributed by Harvard University Press, 1985).
  20. ^ Timothy B. Weston, "Minding the Newspaper Business: The Theory and Practice of Journalism in 1920s China, " Twentieth-Century China (2006) 31#2 pp. 4-31.
  21. ^ Henrietta Harrison, „Newspapers and Nationalism in Rural China 1890—1929,” Past & Present (2000) 166#1 pp. 181—205
  22. ^ Schoppa, R.Keith. Revolution and Its Past: Identities and Change in Modern Chinese History. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. p. 170.
  23. ^ Schoppa, R.Keith. Revolution and Its Past: Identities and Change in Modern Chinese History. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. p. 179.
  24. ^ „The May Fourth Movement” (1939), Selected Works of Mao Zedong
  25. ^ Paul A. Cohen (1984). Discovering History in China: American Historical Writing on the Recent Chinese Past. New York: Columbia University Press. str. 85–86. 
  26. ^ Introduction, Kai-wing Chow, Beyond the May Fourth Paradigm: In Search of Chinese Modernity (Lanham: Lexington Books/Rowman & Littlefied, 2008) and Rana Mitter, A Bitter Revolution: China's Struggle with the Modern World (Oxford; New York: Oxford University Press, 2004).
  27. ^ Schwarcz, Vera. The Chinese Enlightenment: Intellectuals and the Legacy of the May Fourth Movement of 1919 Berkeley: University of California Press, 1986.
  28. ^ "Neither Renaissance nor Enlightenment: a historian's reflections on the May Fourth movement, " Ying-shi Yü, in Milena Doleželová-Velingerová, Oldřich Král, Graham Martin Sanders, eds. The Appropriation of Cultural Capital: China's May Fourth Project. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 2001. .
  29. ^ „Historical Memories of May Fourth: Patriotism, but of what kind?” Xu Jilin (translated by Duncan M. Campbell), China Heritage Quarterly, 17 (March 2009) [1]

Литература uredi

  • Guy Alitto (1979). The Last Confucian: Liang Shu-Ming and the Chinese Dilemma of Modernity. Berkeley: University of California Press. .
  • Kai-wing Chow, Beyond the May Fourth Paradigm: In Search of Chinese Modernity (Lanham: Lexington Books/Rowman & Littlefied, 2008).
  • Chow Tse-tsung (1960). The May Fourth Movement. Cambridge MA: Harvard University Press. .
  • Dirlik, Arif (1991). Anarchism in the Chinese Revolution. Dirlik, Arif (1991). Anarchism in the Chinese Revolution. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-07297-9. .
  • Doleželová-Velingerová, Milena, Oldřich Král, and Graham Martin Sanders, eds. The Appropriation of Cultural Capital: China’s May Fourth Project. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Asia Center, 2001.
  • Jerome B. Grieder, Hu Shih and the Chinese Renaissance; Liberalism in the Chinese Revolution, 1917—1937. . Cambridge,: Harvard University Press. 1970. .
  • Hayford, Charles W. (1990). To the People: James Yen and Village China. New York: Columbia University Press. .
  • Lanza, Fabio (2010). Behind the Gate: Inventing Students in Beijing. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-15238-9. .
  • Leo Ou-fan Lee (1987). Voices from the Iron House: A Study of Lu Xun. Bloomington: Indiana University Press. .
  • Yusheng Lin (1979). The Crisis of Chinese Consciousness: Radical Antitraditionalism in the May Fourth Era. Madison: University of Wisconsin Press. .
  • Manela, Erez (2007). The Wilsonian Moment: Self-Determination and the International Origins of Anticolonial Nationalism. Oxford and New York: Oxford University Press. .
  • Maurice J. Meisner (1967). Li Ta-Chao and the Origins of Chinese Marxism. Cambridge: Harvard University Press. .
  • Rana Mitter, A Bitter Revolution: China's Struggle with the Modern World (Oxford; New York: Oxford University Press, 2004).
  • Schwarcz, Vera (1986). The Chinese Enlightenment: Intellectuals and the Legacy of the May Fourth Movement of 1919. Berkeley: University of California Press. .
  • Schwartz, Benjamin. „Themes in Intellectual History: May Fourth and After.” In Cambridge History of China, Vol. 12, pt. 1: Republican China, 1912—1949, 406—504. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press, 1983.
  • Patrick Fuliang Shan,Yuan Shikai: A Reappraisal, UBC Press, 2018.
  • Spence, Jonathan D. The Gate of Heavenly Peace: The Chinese and Their Revolution, 1895—1980.
  • Zarrow, Peter (1990). Anarchism and Chinese Political Culture. New York: Columbia University Press. .

Spoljašnje veze uredi

  • „The May Fourth Spirit, Now and Then” China Heritage Quarterly, 17 (Mart 2009) [2]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нови_културни_покрет&oldid=26953000”