Рабиндранат Тагор

Бенгалски песник и филозоф

Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 18617. август 1941), био је индијски књижевник, драматург и филозоф.[2]

Рабиндранат Тагор
Rabindranath Tagore unknown location.jpg
Рабиндранат Тагор
Лични подаци
Датум рођења(1861-05-07)7. мај 1861.
Место рођењаКалкута[1], Британска Индија
Датум смрти7. август 1941.(1941-08-07) (80 год.)
Место смртиКалкута, Британска Индија
Образовање
ОбразовањеЛондонски универзитетски колеџ, Универзитет у Калкути, Пресиденци универзитет (Калкута), St. Xavier's Collegiate School
Књижевни рад
НаградеНобелова награда за књижевност

Потпис

БиографијаУреди

Написао је више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама, велики број есеја и друге прозе.[3][4] Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу.[5][6] Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.

Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.

Био је најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску и да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону објавио је своје прве две збирке песама - „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“.

Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, управо у то време губи и жену и децу. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније иста се издаје у Лондону у преводу на енглески језик.

Године 1915. британска влада га је прогласила за витеза. Титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, у знак протеста против владара.

Основао је експерименталну школу у Схантиникетану, засновану на Упандисанским идеалима образовања. Повремено је учествовао у Индијском националистичком покрету. Ту се спријатељио са Гандијем.

Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“.

Тагоре је такође писао и приче, романе, позоришне комаде, есеје, мјузикле, путописе и мемоаре. Бавио се и сликањем и компоновањем.

Написао је речи и музику индијске националне химне (Ђана Гана Мана). Такође је аутор речи и мелодије песме која је данас химна Бангладеша (Амар шонар Бангла).[7][8][9]

Умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.

РеференцеУреди

  1. ^ „Rabindranath Tagore - Facts”. NobelPrize. 
  2. ^ "Tagore, Sir Rabindranath", in Webster's Biographical Dictionary (1943), Springfield, MA: G. & C. Merriam.
  3. ^ „Tagore, not Dylan: The first lyricist to win the Nobel Prize for literature was actually Indian”. 
  4. ^ „Anita Desai and Andrew Robinson — The Modern Resonance of Rabindranath Tagore”. On Being. Архивирано из оригинала на датум 11. 03. 2016. Приступљено 19. 3. 2016. 
  5. ^ Sen 1997.
  6. ^ „Work of Rabindranath Tagore celebrated in London”. BBC News. Приступљено 15. 7. 2015. 
  7. ^ de & Wriggins 1988, стр. 368
  8. ^ „Man of the series: Nobel laureate Tagore”. The Times of India. Times News Network. 3. 4. 2011. 
  9. ^ „How Tagore inspired Sri Lanka's national anthem”. IBN Live. 8. 5. 2012. Архивирано из оригинала на датум 10. 05. 2012. Приступљено 20. 10. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди