Википедија

Ново време (novine)

Ново време је било дневно-информативни лист који је попуњавао празнину насталу престанком излажења „Политике”, „Времена” и „Правде”.

Novo vreme je bilo dnevno-informativni list koji je popunjavao prazninu nastalu prestankom izlaženja „Politike”, „Vremena” i „Pravde”. Sprovodio je pronacističku i kolaboracionističku propagandu. Zanimljivo da je prvi direktor novina bio član KPJ Vladislav S. Ribnikar.[1] Saradnici „Novog vremena” su preuzeti od „Vremena”, „Politike” i „Pravde”. Ovi urednici Novog vremena su imali različite ideologije.

Novo vreme
Naslovna strana Novog vremena 30. avgusta 1941. godine
TipDnevne novine
Vlasnik
IzdavačSrpsko izdavačko preduzeće A.D
Glavni urednik
Osnivanje16. maj 1941. godine
Jeziksrpski
Ukidanje5. oktobar 1944. godine
SedišteDečanska 31
GradBeograd
Tiraž20.000

Novine su izlazile od 16. maja 1941. godine do 5. oktobra 1944. godine. Glavni urednik na početku je bio Predrag Milojević, bivši urednik „Politike”. Povukao se sa mesta glavnog urednika nakon što je Nedićeva vlada uhapsila Ribnikara i poslala ga u Banjički logor krajem oktobra 1941. godine. Novi direktor postaje Dušan Glišić, koji obavlja funkciju do kraja rata, a novi glavni urednik postaje Miloš Mladenović. Njega zamenjuje Stanislav Krakov, koji je bio i poslednji glavni urednik.

Od 4. avgusta 1941. godine, ponedeljkom, umesto redovnog broja Novog vremena, izlazio je list Novo vreme - Ponedeljak. U njemu se uglavnom obaveštavalo o situaciji na frontu.

Istorija uredi

Pozadina i osnivanje uredi

Posle propasti Kraljevine Jugoslavije, prekinuto je izlaženje svih listova i časopisa.[2] Nedugo po uspostavljanju okupatorske uprave u Srbiji, dolazilo je do ideje da se stvore propagandne novine, kako bi se stanovništvo pozivalo na red, rad i mir.

Vladislav S. Ribnikar je nakon okupacije Srbije dobio poverenje i dozvolu od Nemaca da organizuje i pokrene glavne dnevne štampe u Srbiji pod okupacijom. Ribnikar tada stvara „Srpsko Izdavačko preduzeće” i postaje njen prvi direktor. SIP je pod okupacijom izdavalo „Novo vreme”, „Obnovu”, „Kolo” itd.[3][4] Okupator je oduzeo preduzeću štamparsko-izdavačko i rasturačko pravo lista i naredio preduzeću fuziju sa Srpskim izdavačkim preduzećem A.D. i štamparsko-izdavačkom preduzeće “Vreme” A.D. u novo društvo Srpsko izdavačko preduzeće „Vreme.”.[5] Ljotićev glavni sekretar, Boško Kostić, tvrdi da je Ribnikar „uživao veliko poverenje” Hitlerovog atašea za štampu Josefa Hribovšeka Bergea.[6]

Po nalogu Ribnikara urednik je bio Predrag Milojević. Predrag Milojević je prihvatio obavezu zbog osećaja lojalnosti prema Ribnikaru. Zbog ove funkcije nakon rata je bio optuživan da je „germanofilista” i „pristalica profašističke ideologije”.[7] Nakon što je Nedićeva vlada uhapsila Ribnikara krajem oktobra 1941. godine, Predrag Milojević daje ostavku. Intervencijom uglednih ličnosti iz nemačke vlasti je Ribnikar ubrzo pušten iz zatvora. Nakon toga je prebegao partizanima, zamenio ga je Dušan Glišić, koji će do kraja okupacije ostati direktor. Glavni urednik lista je potom postao Miloš Mladenović, a poslednji urednik i njegov naslednik bio je Stanislav Krakov. Počasni predsenik SIP-a postao je tad Jovan Tanović, dok je predsednik bio Radenko Tomić.[8]

„Novo vreme” izlazilo je od 16. maja 1941. godine pa sve do kraja okupacije, skoro svakog dana, a od avgusta 1941. godine osim ponedeljkom kada bi izlazio jutarnji list „Ponedeljak”. List je izdavalo novoosnovano Srpsko izdavačko preduzeće A.D, a prenosio je vesti takođe novoosnovane agencije „Rudnik” (predratna „Avala”). Administracija se nalazila u Dečanskoj 31. List je imao tiraž od 20.000 primeraka i upućivan je u sve delove okupirane Srbije, ali i srpskim vojnicima i oficirima u zarobljeništvu.[9] Poslednji broj 1066. je izašao 5. oktobra 1944. godine. Toga dana, odlukom nemačkih okupacionih vlasti, zabranjeni su svi listovi na nemačkom i srpskom jeziku.[10]

Saradnici „Novog vremena” su preuzeti od „Vremena”, „Politike” i „Pravde”. To su bili iskusni novinari „koji dobro znaju težinu svojih dužnosti prema javnosti kojoj služe i težinu odgovornosti koju povlači ispravna služba javnosti” tvrdi se u prvom broju lista. Oni su imali različite motive: bilo je predratnih pronemačkih novinara, pisaca, političara - zastupnika ideologije novog poretka, ljudi od pera i karijere koji su koristili priliku za vlastiti uspeh i boraca za preporod i spas srpskog nacionalnog bića i državnosti.[11]

Uvodni članak prvog broja „Novog vremena” naslovljen je „Nova Srbija”. Prvi članak takođe sadrži govor Ribentropa 6. aprila 1941. godine na konferenciji gde govori o nezadovoljstvu Nemačke prema postupcima Jugoslavije.[12]

Novo vreme - Ponedeljak uredi

Od 4. avgusta 1941. godine, Novo vreme je ponedeljkom izdavalo poseban list: Novo vreme - Ponedeljak. Ovaj list je izlazio umesto redovnog broja Novog vremena, a takođe je imao i posebnu numeraciju. Ovo posebno izdanje uglavnom je donosilo vesti sa frontova, a i neku vest iz kulture. Međutim, kako je Novo vreme - Ponedeljak (čiji je urednik bio Radenko Tomić) suštinski deo Novog vremena vremena, što i stoji u naslovu, i kako su neki od romana u nastavcima objavljivani i u ovom listu, to će ove bibliografske jedinice biti donete u okviru bibliografije Novog vremena, a to će biti i naglašeno.[10]

Poslednji broj lista Novo Vreme - Ponedeljak, broj 125, izašao je 1. januara 1944. godine, a nakon toga je Novo vreme izlazilo i ponedeljkom, sa redovnom numeracijom.[10]

Koncept uredi

„Novo vreme” je na svojim stranicama veličalo nemačku vojsku, institucije, pobede, novi poredak, pisalo o zbivanjima na frontovima i međunarodnim odnosima, obnovi zemlje i privrede, organizaciji i upravi, normalizaciji svakodnevnog života Beograda i Srbije, komunalnim pitanjima i problemima ishrane i zdravlja stanovništva, obnovi kulturnog i sportskog života. Osim vesti koje prenose agencije „Rudnik” i DNB (Dojčes Nahrihtenburo tj. Nemačka novinska kancelarija), zvaničnih objava, uredbi i naređenja, u „Novom vremenu” su često izlazile izjave, komentari i govori članova domaćeg i nemačkog upravnog aparata. Priloge i članke su pisali novinari predratnih listova i saradnici iz javnog života (Lazar Prokić, Đorđe Perić, Đoko Slijepčević, Svetislav Stefanović, Milovan Đ. Popović, Dragoslav Janković, Milan Banić, Milan Balić i dr.).[11]

Po osnivanju bio je organ komesarske uprave i prikazivao je osnovne odlike njene ideološko-političke koncepcije. Kroz izjave zvaničnika, komentare i članke o aktuelnom stanju srpskog naroda, uzrocima takvog stanja i o novom putu za „novu Srbiju”, uz mnoštvo opštih mesta, stereotipa, fraza i idealizacija na stranicama „Novog vremena“ se pojavljuju elementi političkog usmerenja i ideološkog ubeđenja grupacije ljudi koja je smatrala da može usmeriti i spasiti srpski brod u uzburkanim vodama svetskog rata, posle nacionale i državne katastrofe.[11]

„Novo vreme” je bilo tumač politike Saveta komesara, ali i tumač poraza i katastrofe, grešaka i stranputica u prošlosti. Upoređena sa ranijom istorijom i porazima tadašnja katastrofa je izgledala sramna, jer kosovski poraz je bio slavan i predstavljao moralnu pobedu, a srpski porazi iz 1813. godine i 1815. godine su „porazi koji su zadivili svet”.[13]

Dimitrije Ljotić zaključuje u jednom od svojih govora „bez Kosova mi smo dočekali gore od Kosova”!”, a sintagme „Kosovo bez Kosova”, „drugo Kosovo” i „slom veći od kosovskog” često odjekuju sa stranica „Novog vremena”. Iz očajne situacije je trebalo naći izlaz, put za „novu Srbiju”; trebalo je naći oslonac, izabrati način i odrediti smer, uložiti napor i izaći iz „provalije”. „Novo vreme” je davalo te smernice i ocrtavalo put, ali je istovremeno vraćalo u prošlost. „Novo vreme” prvo je osudilo 27. mart, zbivanja uoči i posle njega, neposredne krivce, i ispitalo razloge brzog i potpunog poraza.[13]

Za saradnike „Novog vremena” 27. mart je bio „veća katastrofa od Kosova”, dan kada je „ukaljana cast” i „pogažena reč”. To je za Srbe bila „sumanuta avantura kada su izazvali jedan nepotrebni rat”. O tome je, smatra se u „Novom vremenu”, „istorija dala svoj nepogrešivi sud kao i naši snažni pobednici”. Po pisanju „Novog vremena”, najveći gubitnici u Jugoslaviji su njeni stvaraoci, Srbi, koji su pet vekova pevali o srpstvu a onda ga sa ujedinjenjem zamenili za jugoslovenstvo.[14]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Paunović, Marinko (1998). Srbi: biografije znamenitih : A-Š. str. 220. 
  2. ^ Đorđević 2001, str. 9.
  3. ^ Redžić, Vučeta (2002). Građanski rat u Crnoj Gori. str. 223. 
  4. ^ Perović, Vukašin (1964). Enciklopediski i politički komentar "Genosida". str. 123. 
  5. ^ Antić, Dragan (2004). Ribnikari od Hitlera do Hombaha. str. 51. 
  6. ^ Kostić, Boško (1949). Za istoriju naših dana. str. 40. 
  7. ^ Barović, Vladimir (2015). PREDRAG MILOJEVIĆ – MEDIJSKI SVEDOK DVADESETOG VEKA. str. 102. 
  8. ^ Đorđević 2001, str. 9-10.
  9. ^ Bondžić 2000, str. 78-79.
  10. ^ a b v Đorđević 2001, str. 10.
  11. ^ a b v Bondžić 2000, str. 79.
  12. ^ Bondžić 2000, str. 90.
  13. ^ a b Bondžić 2000, str. 80.
  14. ^ Bondžić 2000, str. 83.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ново_време_(новине)&oldid=26953305”