Википедија

Носферату – Симфонија ужаса

немачки црно бијели нијеми хорор филм

Nosferatu – Simfonija užasa (nem. Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens) je nemački nemi horor film iz 1922. godine, režisera F. V. Murnaua, u kome Maks Šrek glumi grofa Orloka, vampira koji postaje opsednut ženom (Greta Šreder) svog posrednika za nekretnine (Gustav fon Vangenhajm) i donosi kugu u njihov grad.[2]

Nosferatu – Simfonija užasa
Filmski poster
Izvorni naslovNosferatu – Eine Symphonie des Grauens
Žanrhoror
RežijaF. V. Murnau
ScenarioHenrik Galen
ProducentEnriko Dikman
Albin Grau
Temelji se naDrakula
(Brem Stoker)
Glavne ulogeMaks Šrek
Gustav fon Vangenhajm
Greta Šreder
Aleksander Granah
Rut Landshof
Volfgang Hajnc
MuzikaHans Erdman
Direktor
fotografije		Fric Arno Vagner
Ginter Krampf (nepotpisan)
Producentska
kuća		Prana Film
DistributerFilm Arts Guild
Godina1922.
Trajanje63−94 minuta (u zavisnosti od verzije)[1]
ZemljaNemačka
Jeziknemi (nemački titlovi)
IMDb veza
Ceo film

Film, koji je producirala kompanija Prana Film, predstavlja neovlašćenu i neslužbenu adaptaciju romana Drakula Brema Stokera iz 1897. godine. Murnau je hteo da snimi čitav film po romanu, ali se Stokerova udovica pobunila; nakon što nije uspeo da dobije prava na ekranizaciju romana, on je manji deo priče promenio, a imena likova su takođe izmenjena.

Uprkos izmenjenim detaljima, Stokerovi naslednici su pokrenuli tužbu zbog adaptacije romana, a sudska presuda je naredila uništavanje svih kopija filma. Ipak, nekoliko kopija Nosferatua je preživelo, a film je kasnije stekao priznanje kao uticajno remek-delo kinematografije i horor žanra.[3][4] Kritičar i istoričar Kim Njuman je izjavio da je ovaj film postavio šablon za žanr horor filma.[5]

Radnja

uredi
  Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Tomas Hater je mladić koji radi kao posrednik za nekretnine i živi srećno sa svojom ženom u Visborg. Jednog dana njegov psihički nestabilni šef Nok ga šalje u Transilvaniju da potpiše ugovor oko prodaje nekretnina sa grofom Orlokom koji hoće da kupi kuću u njihovom gradu. Tomas prihvati ponudu, ali kada je saopšti svojoj ženi ona se rastužuje i pokušava da ga odvrati od te ideje, ali on joj govori da će sve biti u redu i da nema potrebe da brine. Idućeg dana on odlazi i svojim rođacima i prijateljima ostavlja svoju ženu da paze o njoj.

Kada dođe u Translivaniju počinje da pada noć i on odluči da svrati i večera u jednoj obližnjoj krčmi. Nakon što večera pita vlasnika krčme gde se nalazi dvorac grofa Orloka, i da li bi mogao da mu nađe neki prevoz do tamo ako je daleko. Vlasnik krčme mu govori kako se u tom kraju svi boje grofa Orloka i da ne treba tamo da ide, pogotovo ne noću jer se priča da se u to doba pojavljuju vukodlaci. Hater sve ovo ne shvata ozbiljno i ode da spava. Narednog jutra uspeva da nađe kočijaša, ali kočijaš neće da ide skroz do dvorca već ga ostavi u blizini, rekavši mu da se boji da ide dalje. Čim je kočijaš otišao Hater ugleda kočiju koja dolazi do njega, a na njima je bio kočijaš koji je bio sav obučen od glave do pete i koji mu je samo dao znak da uđe u kočiju. Nakon što su stigli on mu je rekao da je on grof Orlok i da uđe u njegov dvorac.

Nakon što je ušao u njegov dvorac primetio je da se grof Orlok ponaša čudno i da izlazi samo noću. Njih dvojica počnu da večeraju i kad se Hater slučajno poseče nožem grof Orlok se zaputi ka njemu dižući ruke. Hater preplašen se zabije u ćošak, i kad mu je grof prišao samo mu je rekao da ide da spava i da će sve oko papira završiti sutra. Sutradan njih dvojica sklope dogovor i grof kupuje kuću. Dok su vršili papire oko kuće Hateru slučajno ispadne slika njegove žene, a grof je vidi i opčinjen je njom. Tog istog dana grof Orlok zarobi Hatera i krene u svoj novi dom. Hater prestrašen nekako uspeva da se oslobodi ali se, kada izađe, onesvesti.

Elen kući stalno sluti na najgore, i boji se za Hatera; njegov šef Nok je poludeo i nalazi se u ludnici. Grof Orlok se na brod ukrcava u kovčegu, dok je Hater u bolnici. Kad se Hater probudi u bolnici samo želi da se što pre vrati kući i da upozori Elen na grofa Orloka koji se zaljubio u nju. Nok u ludnici pokazuje čudne simptome; jede paukove, veliča grofa Orloka i govori kako je krv život, a zatim čak napada upravnika ludnice, a čuvar jedva uspeva da makne Noka sa upravnika. Na brodu kojim grof plovi počinju da se dešavaju čudne stvari. Naime, sve više mornara umire što postaje sumnjivo kapetanu broda. Nakon što na brodu živi ostanu samo on i jedan mornar, grof Orlok izlazi iz kovčega a prestrašeni mornar počinje da trči i skače u more, dok kapetan ostaje. Grof izlazi iz kabine i ubija kapetana, nakon čega zauzima brod.

Grof Orlok stiže u luku i donosi kugu u grad, ali u međuvremenu stigao je i Hater koji je ispričao svojoj supruzi šta se izdešavalo. Nok, koji je nekako uspeo da nasluti dolazak grofa Orloka, ubija čuvara, uzima ključeve i beži iz ludnice. Narod počinje da se okuplja kod luke da dočekaju mornare, ali međutim primećuju da su na brodu svi mrtvi. Jedan doktor utvrdi da je u pitanju kuga i da se najverovatnije proširila čitavim gradom.

Organizuje se potera za Nokom, koga na kraju uhvate i vrate nazad u ludnicu. Elen se jedne noći probudi i kroz prozor vidi grofa Orloka. Sva preplašena, ona probudi Hatera, kaže mu šta se desilo i onesvesti se. Hater brzo krene da pozove doktora, a za to vreme grof ulazi u kuću, Elen se digne iz nesvesti i čuje kako se neko penje niz stepenice. Nakon što grof Orlok otvori vrata ona se ponovo onesvesti, a grof počne da joj sisa krv. Kad je svanula zora grof Orlok, zaboravivši da se sakrije u svoj kovčeg, gine od sunca. Hater dolazi sa doktorom ali prekasno jer je Elen preminula.

Uloge

uredi
Glumac Uloga
Maks Šrek grof Orlok
Gustav fon Vangenhajm Tomas Hater
Greta Šreder Elen Hater
Georg H. Šnel Harding
Rut Landshof Rut
Gustav Boc profesor Zivers
Aleksander Granah Nok
Džon Gotovt profesor Bulver
Maks Nemec kapetan broda Empuza
Volfgang Hajnc prvi mornar Empuze

Produkcija

uredi

Studio koji je snimio film Nosferatu, Prana Film, bio je nemački filmski studio kratkog veka iz doba nemog filma, osnovan 1921. godine[1] od strane Enrika Dikmana i umetnika okultiste Albina Graua,[6] imenovan po teozofskom časopisu koji je dobio ime po hinduističkom konceptu prane. Iako je namera studija bila da proizvodi ostvarenja sa okultnom i natprirodnom tematikom, Nosferatu je bio njegov jedini snimljeni film,[7] budući da je kratko nakon objavljivanja filma studio proglasio bankrot.

Grau je tvrdio da je bio inspirisan da snimi vampirski film zbog iskustva iz Velikog rata: u Grauovoj apokrifnoj priči, tokom zime 1916. godine, jedan srpski ratar mu je ispričao da mu je otac vampir, odnosno jedan od nemrtvih.[8] Kao čovek koji je ceo život proučavao okultizam i član Bratstva Saturna, pod magijalnim imenom Majstor Pacitius, Grau je mogao da umetne u film hermetske i mistične tonove. Jedan primer ovoga je kriptični ugovor koji su razmenili grof Orlok i Nok, koji je bio ispunjen enohijskim, hermetskim i alhemijskim simbolima. Grau je takođe imao veliki uticaj na pacovski i mršavi izgled grofa Orloka,[9] i takođe je dizajnirao setove, kostime, šminku i pismo sa enohijskim simbolima. Takođe je bio odgovoran za reklamnu kampanju filma, kreirajući postere i reklame. Grauov vizuelni stil bio je pod dubokim uticajem dela umetnika Huga Štajnera-Praga, koji je ilustrovao romane sa ezoteričnim temama, kao što su Golem Gustava Majrinka i Đavolji eliksiri E. T. A. Hofmana.[10]

 
Haterov odlazak iz Visborga snimljen je u dvorištu Crkve Svetog Duha u Vismaru.

Dikman i Grau zadali su Henriku Galenu, učeniku Hansa Hajnca Eversa, zadatak da napiše scenario inspirisan romanom Drakula, iako Prana Film nije dobio prava na film. Galen je bio iskusan stručnjak za mračni romantizam; već je radio na filmu Praški student (1913) i scenariju za film Golem: Kako je došao na svet (1920). Smestio je priču u fiktivni severnonemački lučki grad Visborg. Promenio je imena likova i dodao deo o vampiru koji donosi kugu u Visborg preko pacova na brodu. Galenov ekspresionistički scenario bio je poetski ritmičan, bez deljenja kao kod drugih knjiga koje su bile pod uticajem književnog ekspresionizma, poput onih od Karla Majera. Lota Ajzner opisala je Galenov scenario kao „pun poezije, pun ritma”.[11]

 
Skladište soli u Libeku iskorišćeno je kao scenografija za Orlokovu kuću u Visborgu.

Glumcu Konradu Vajtu ponuđena je uloga grofa Orloka, pošto je ranije već sarađivao sa Murnauom, ali on je morao da je odbije zbog drugih obaveza. U potrazi za alternativom, izbor je konačno pao na tada još uvek nepoznatog glumca Maksa Šreka.[12]

Snimanje je počelo u julu 1921, sa spoljašnjim scenama u Vismaru. Kadrovi sa zvonika Crkve Svete Marije nad Vismarskom pijacom korišćeni su kao uvodna scena za Visborg. Druge lokacije snimanja bile su Vodena kapija, dvorište Crkve Svetog Duha i gradska luka. U Libeku, napušteno skladište soli poslužilo je kao nova kuća grofa Orloka, dvorište Crkve Svetog Egidija služilo je kao Haterov dom, a duž ulice Depenau procesija nosača kovčega nosila je kovčege navodnih žrtava kuge. Mnoge scene iz Libeka pojavljuju se u scenama potrage za Nokom. Dodatni spoljašnji kadrovi napravljeni su u Lauenburgu, Rostoku i na Ziltu. Eksterijerni setovi koji su predstavljali lokacije u Transilvaniji zapravo su snimani u severnoj Slovačkoj, između ostalog na Visokim Tatrama, Vratnoj dolini, Oravskom zamku, reci Vah i Starom zamku.[13] Filmska ekipa je snimila enterijerne scene u studiju JOFA u Berlinu i dodatne eksterijere u Tegelskoj šumi.[1]

 
Ruševine Starog zamka na Vahu poslužile su kao lokacija Orlokovog zamka u filmu.

Iz finansijskih razloga, snimatelj Fric Arno Vagner imao je na raspolaganju samo jednu kameru, pa je postojao samo jedan originalni negativ filma.[14] Murnau je pažljivo sledio Galenov scenario, pridržavajući se napisanih uputstava o pozicioniranju kamere, osvetljenju i srodnim pitanjima.[11] Ipak, reditelj je potpuno prepravio 12 stranica scenarija, jer Galenov tekst nije bio uključen u njegov radni scenario. Ovo se odnosilo na poslednju scenu filma, u kojoj se Elen žrtvuje, a vampir umire sa prvim zracima sunca.[15][16] Murnau je pažljivo pripremio svoju režiju; postojale su skice koje su trebalo da odgovaraju svakoj snimljenoj sceni, a koristio je i metronom za kontrolu ritma glume.[17]

Teme

uredi

Drugost

uredi

Film se ističe zbog svojih tema koje se odnose na strah od drugosti, kao i zbog mogućih antisemitskih prizvuka,[1] od kojih su oba delimično mogla biti preuzeta iz romana Drakula Brema Stokera, na kome je film zasnovan.[18] Fizički izgled grofa Orloka, sa njegovim orlovskim nosom, dugim noktima nalik kandžama i velikom ćelavom glavom, poređen je sa stereotipnim karikaturama Jevreja iz vremena kada je film snimljen.[19] Njegove karakteristike su takođe upoređivane sa onima pacova ili miša, sa kojima su Jevreji često bili povezivani.[20][21] Orlokovo interesovanje za kupovinu imovine u nemačkom gradu Visborgu, što je promena u odnosu na Stokerov roman u kome je radnja smeštena u London, takođe je analizirano kao iskorišćavanje strahova i anksioznosti nemačke javnosti u to vreme.[22] Profesor Toni Madžistral je izneo mišljenje da filmski prikaz „invazije na nemačku domovinu od strane spoljne sile [...] predstavlja uznemirujuću paralelu sa antisemitskom atmosferom koja je tinjala u severnoj Evropi 1922. godine.”[22]

Kada strani Orlok stigne u Visborg brodom, donosi sa sobom roj pacova koji, u odstupanju od izvornog romana, šire kugu po gradu.[21][23] Ovaj element zapleta dodatno povezuje Orloka sa glodarima i idejom „Jevrejina kao agenta koji uzrokuje bolesti”.[19][21] Takođe se ističe da je Orlokov saradnik u zaveri Nok, jevrejski agent za nekretnine, koji deluje kao grofova „peta kolona” u bidermajerskom gradu Visborgu.[24] Postojala su i druga mišljenja – pisac Kevin Džekson je napomenuo da je režiser F. V. Murnau „bio prijateljski i zaštitnički nastrojen prema mnogim Jevrejima i Jevrejkama” tokom svog života, uključujući jevrejskog glumca Aleksandra Granaha, koji u filmu glumi Noka.[25] Pored toga, Madžistral je napisao da je Murnau, kao homoseksualac, verovatno bio „osetljiviji na progon unutar veće nemačke zajednice”.[21] Stoga je rečeno da su percipirane asocijacije između Orloka i antisemitskih stereotipa verovatno bile odluke koje je Murnau nesvesno doneo.[21][25]

Okultizam

uredi

Murnau i Grau su Orloku u filmu dali demonsko i okultno poreklo: Orloka je stvorio Belijal, jedan od satanskih arhdemona. Belijal je u Psalmu 41:8–10 takođe povezan sa kugom, a Orlok u filmu predstavlja samu manifestaciju zaraze, sa pacovima koji izlaze iz njegovih kovčega na ulice Visborga, šireći crnu smrt.[26] Orlokova veza sa Belijalom je takođe veoma značajna jer je Belijal „jedan od demona koje su tradicionalno prizivali goetski mađioničari” – što Orloka čini nekim ko je praktikovao crnu magiju pre nego što je postao vampir.[27]

Orlok i njegov sluga Nok komuniciraju na okultnom jeziku – dokumenti razmenjivani između Orloka i Noka napisani su na enohijskom jeziku (anđeoskim jezikom, zabeleženim u privatnim dnevnicima engleskog okultiste Džona Dija i njegovog kolege engleskog alhemičara Edvarda Kelija krajem 16. veka u elizabetanskoj Engleskoj).[28][29]

Lik profesora Bulvera u filmu dobio je ime po engleskom okultnom romanopiscu Edvardu Bulver-Litonu.[30] Ideja o astralnim entitetima, nastalim iz mračnih misli ljudskih bića, koji su odgovorni za epidemije i koji zahtevaju krvnu žrtvu kako bi se zaustavili, takođe je blisko povezana sa idejom alhemičara Paracelzusa, čiji je lik delimično uobličen u filmu u liku profesora Bulvera (za koga se u filmu navodi da je Paracelzijanac). Ovo se u filmu konkretizuje u epidemiji kuge koja se širi kroz grad Visborg, a koju ne mogu izlečiti naučne metode, već krvna žrtva jedne žene, čime se zauvek uništava mračno biće odgovorno za ovu katastrofalnu situaciju.[31]

Veliki rat

uredi

Ideja za snimanje ovog vampirskog filma nastala je iz ratnog iskustva producenta Albina Graua. Grau je služio u nemačkoj vojsci tokom Velikog rata, na srpskom frontu. Dok je bio u Srbiji, Grau je upoznao lokalnog seljaka koji mu je ispričao o svom ocu, za koga je verovao da je postao vampir. Fridrih Vilhelm Murnau, reditelj filma, takođe je učestvovao u značajnim borbama u ratu – ne samo kao komandant čete u rovovima na istočnom frontu, već i kasnije u vazduhu nakon što se prebacio u nemačko ratno vazduhoplovstvo; preživeo je najmanje osam padova. Maks Šrek, koji je tumačio lik grofa Orloka, takođe je služio u rovovima Velikog rata u nemačkoj vojsci. O njegovom ratnom iskustvu malo se zna, ali postoje znaci da je možda patio od nekog oblika posttraumatskog stresnog poremećaja. Njegove kolege su komentarisale da je voleo da bude sam. Bio je poznat po tome što je dugo pešačio u šumi, često satima. Jednom je izjavio da živi u „udaljenom i bestelesnom svetu”. Stoga se smatra da je nemirna atmosfera Nemačke 1920-ih godina i ratna iskustva onih koji su radili na filmu ostavila trag na produkciju.[32]

Kako je Lote Ajzner, posvećena okultistkinja, napisala: „Mistika i magija, mračne sile kojima su se Nemci uvek rado prepuštali, cvetale su suočene sa smrću na bojnim poljima” – te sile su bile sastavni deo oblikovanja prvih vampira u kinematografiji. Sam Albin Grau je takođe povezao rat i vampire: „Ovaj monstruozni događaj oslobođen je po zemlji poput kosmičkog vampira da bi pio krv milionima i milionima ljudi”. Belijal je takođe veza između rata i zaraze, jer je Orlok direktno povezan sa kugom, a mnogi kritičari su povezali Orlokove pacove koji šire bolesti sa zarazama povezanim sa rovovskim ratovanjem, gde su pacovi bili čest prizor. Kako je primetio Ernest Džouns u svojoj psihoanalitičkoj studiji noćnih mora, legende o vampirima se množe u periodima masovnih zaraza.[33]

Odstupanja od romana

uredi
  • Mesto radnje je preneto iz Britanije 1890-ih u Nemačku 1838. godine.[1]
  • Priča Nosferatua je slična onoj iz Drakule, ali menja neke karakteristike glavnih likova: Mina i Džonatan Harker se u filmu zovu Elen i Tomas Hater (Elen povremeno mesečari, umesto Lusi, Minine prijateljice i prve Drakuline žrtve u Britaniji), grof Drakula je preimenovan u grofa Orloka, itd. Izostavljeni su mnogi sporedni likovi, kao što je Kvinsi Moris, a imena i uloge onih koji su ostali su izmenjeni. Lik Abrahama van Helsinga je preimenovan u doktora Bulvera, po engleskom okultnom romanopiscu Edvardu Bulver-Litonu.[34]
  • Veruje se da je Orloka stvorio Belijal, Satanin sluga, dok je grof Drakula bio vojvoda ubijen u boju pre nego što se vratio kao vampir. Orlokova veza sa Belijalom je veoma značajna jer je Belijal „jedan od demona koje tradicionalno prizivaju goetski mađioničari” – što Orloka čini nekim ko je praktikovao crnu magiju pre nego što je postao vampir.[10]
  • Za razliku od grofa Drakule, Orlok ne stvara druge vampire već svoje žrtve ubija, za šta građani krive kugu koja je pogodila grad.
  • Orlok mora da spava danju, pošto je sunčeva svetlost smrtonosna za njega, dok je Drakula iz romana samo oslabljen sunčevom svetlošću i može slobodno da hoda po dnevnom svetlu.
  • Orlok izgleda krajnje neljudski i poput leša, dok Drakula izgleda kao čovek, tako da s lakoćom može da se meša u gomili na ulicama Londona, a njegovo ponašanje je ono što ga na kraju ljudima otkriva kao vampira.
  • Kraj filma je takođe bitno drugačiji od kraja romana, pošto je grof Orlok na kraju uništen pri izlasku sunca.[35]

Objavljivanje

uredi
 
Nosferatu je premijerno prikazan u Mermernoj sali Berlinskog zoološkog vrta.

Neposredno pre premijere, reklame za film objavljene se u 21. izdanju časopisa Bühne und Film, sa sinopsisom, scenskim i radnim fotografijama, izveštajima o produkciji i esejima, uključujući paragraf o vampirizmu od Albina Graua.[36] Nosferatu je bioskopski objavljen u Holandiji 16. februara 1922. u bioskopima Hag Flora i Olimpija.[37] U Nemačkoj je premijerno prikazan 4. marta 1922. u Mermernoj sali Berlinskog zoološkog vrta. Premijera je planirana kao veliki društveni događaj pod nazivom Das Fest des Nosferatu (Festival Nosferatua), a gosti su bili zamoljeni da dođu obučeni u bidermajerske kostime. Nemačka bioskopska premijera održana je 15. marta 1922. u berlinskom Primus-Palastu.[1]

Manje poznata zvučna verzija pod naslovom Die zwölfte Stunde – Eine Nacht des Grauens (Dvanaesti sat: Noć užasa), bila je potpuno neovlašćena i ponovo montirana verzija filma. Objavljena je u Beču 16. maja 1930. sa zvučnom pratnjom na disku i novom kompozicijom originalne muzike Hansa Erdmana koju je uradio Georg Fibiger, nemački produkcijski menadžer i kompozitor filmske muzike. Imala je alternativni završetak, blaži od originalnog, i likovi su ponovo preimenovani; ime Grofa Orloka je promenjeno u princ Volkof, Nok je postao Karsten, Hater i Elen su postali Kundberg i Margita, a Eni je preimenovana u Mariju.[1] Ova verzija, za koju Murnau nije znao, sadržala je mnoge scene koje je Murnau snimio, ali koje nikada ranije nisu prikazane. Takođe je sadržala dodatne snimke koje nije napravio Murnau, već snimatelj Ginter Krampf, pod rukovodstvom Valdemara Rogera (poznatog i kao Valdemar Ronger),[38] navodno takođe filmskog montažera i laboratorijskog hemičara. Ime reditelja F. V. Murnaua nije bilo potpisano u odjavnoj špici. Ova verzija, koja traje otprilike 80 minuta, prikazana je 5. juna 1981. godine u Francuskoj kinoteci.[39]

Prijem i nasleđe

uredi

Nosferatu je doveo Murnaua u žižu javnosti, naročito kada je njegov film Polje u plamenu objavljen nekoliko dana kasnije. Štampa je opširno izveštavala o Nosferatuu i njegovoj premijeri. Pored pohvala, bilo je i povremene kritike da tehničko savršenstvo i jasnoća slika nisu odgovarali temi horora. Izdanje Filmkurier-a od 6. marta 1922. pisalo je da je vampir izgledao previše opipljivo i jarko osvetljen da bi zaista delovao zastrašujuće. Hans Volenberg je u izdanju Photo-Stage-a od 11. marta 1922. opisao film kao „senzaciju” i pohvalio Murnauove snimke prirode kao „elemente koji stvaraju atmosferu”.[40] U Vossische Zeitung-u od 7. marta 1922, Nosferatu je pohvaljen zbog svog vizuelnog stila.[41]

Film je naišao na izuzetno pozitivne recenzije kritičara. Na veb-sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 97% na osnovu 63 recenzije, sa prosečnom ocenom 9,05/10. Kritički konsenzus veb-sajta glasi: „Kao jedno od najvažnijih remek-dela ere nemog filma, Nosferatu sa svojim jezivim, gotičkim osećajem – i glumom Maksa Šreka koja ledi krv u žilama – postavlja šablon za horor filmove koji su usledili.”[42] Godine 1995, Vatikan je uvrstio Nosferatua na listu od 45 važnih filmova koje ljudi treba da pogledaju.[43] Film je zauzeo 21. mesto na listi „100 najboljih filmova svetske kinematografije” časopisa Empire 2010. godine.[44]

Godine 1997, kritičar Rodžer Ibert dodao je Nosferatua na svoju listu „velikih filmova”, napisavši:

Evo priče o Drakuli pre nego što je bila živa sahranjena u klišeima, šalama, TV skečevima, crtaćima i više od 30 drugih filmova. Ovaj film oseća duboko poštovanje prema izvornom materijalu. Čini se da zaista veruje u vampire... Da li je Murnauov Nosferatu zastrašujući u modernom smislu? Ne za mene. Više ga cenim zbog njegove umetnosti i ideja, atmosfere i slika, nego zbog njegove sposobnosti da manipuliše mojim emocijama kao što to radi vešt moderni horor film. Ne zna ni za jedan od kasnijih trikova zanata, poput iznenadnih pretnji koje iskaču sa strane ekrana. Ali Nosferatu ostaje efikasan: ne plaši nas, ali nas proganja.[45]

Godine 1993, u 15. epizodi Nickelodeon-ove serije Plašite li se mraka? uključena je „specijalna” projekcija Nosferatua. Nakon projekcije, grof Orlok izlazi sa ekrana u stvarni svet i počinje da prati žrtve u bioskopu.

Film Senka vampira iz 2000. godine, u režiji E. Elijasa Meridža, predstavlja fikcionalizovanu verziju snimanja filma Nosferatu.[1]

Godine 2022. u Berlinu je otvorena izložba „Fantomi noći: 100 godina Nosferatua”.[46]

Kratki film F.W.M. Symphony, u režiji Tomasa Herla, koji je objavljen krajem 2022. godine, predstavlja omaž Nosferatuu i prikazuje krađu Murnauove lobanje iz porodične grobnice 2015. godine.[47]

Zanimljivosti

uredi
  • Grof Orlok je samo jednom trepnuo u filmu.
  • Maks Šrek se pojavljuje u još jednoj ulozi u filmu. On stoji u pozadini dok Hater i Nok razgovaraju.
  • Grof Orlok se pojavljuje u filmu nešto manje od devet minuta.
  • Sav originalni materijal i negativi su uništeni zbog tužbe udovice Brema Stokera, mada neki tvrde da jedini original poseduje kolekcionar Šrekovih dela, Jens Geutebruk.
  • Murnau, režiser, izjavio je kako je Šrek dovoljno ružan i da ga je zbog toga odabrao za ulogu jer sve što je trebalo da uradi bilo je da mu postavi šiljate uši i veštačke zube.
  • Stvorenje koje u filmu nazivaju vukodlakom je zapravo hijena.
  • Film je, zbog preteranog horora, bio zabranjen u Švedskoj sve do 1972. godine.[48]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž „Nosferatu: History and Home Video Guide”. Brenton Film. 18. 11. 2015. 
  2. ^ 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Beograd. 2008. str. 40. 
  3. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema”. Pristupljeno 2. 12. 2016. 
  4. ^ „What's the Big Deal?: Nosferatu (1922) (archived October 13, 2011)”. Arhivirano iz originala 13. 10. 2011. g. Pristupljeno 2. 12. 2016. 
  5. ^ Marriott & Newman 2018, str. 20.
  6. ^ Kalat, David (2013). Nosferatu (Blu-ray audio commentary to the film). Eureka Entertainment. 
  7. ^ Elsaesser, Thomas (februar 2001). „Six Degrees Of Nosferatu”. Sight and Sound. ISSN 0037-4806. Arhivirano iz originala 10. 12. 2013. g. Pristupljeno 31. 5. 2013. 
  8. ^ Mückenberger, Christiane (1993), „Nosferatu”, Ur.: Dahlke, Günther; Karl, Günter, Deutsche Spielfilme von den Anfängen bis 1933 (na jeziku: nemački), Berlin: Henschel Verlag, str. 71, ISBN 3-89487-009-5 
  9. ^ Tobias Churton. The Beast in Berlin: Art, Sex and Magick in the Weimar Republic. Rochester, VT: Inner Traditions,2014, p. 68
  10. ^ a b Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, p. 184
  11. ^ a b Eisner 1967 page 27
  12. ^ Conrad Veidt, Demon of the Silver Screen: His Life and Works in Context (2023) by Sabine Schwientek, p. 63.
  13. ^ Votruba, Martin. „Nosferatu (1922) Slovak Locations”. Slovak Studies Program. University of Pittsburgh. 
  14. ^ Prinzler str. 222: Luciano Berriatúa and Camille Blot in section: Zur Überlieferung der Filme. Tada je bilo uobičajeno koristiti najmanje dve kamere paralelno da bi se povećao broj kopija za distribuciju. Jedan negativ bi služio za lokalnu upotrebu, a drugi za inostranu distribuciju.
  15. ^ Eisner 1967 str. 28 Pošto se vampiri koji umiru na dnevnom svetlu ne pojavljuju ni u Stokerovom delu ni u Galenovom scenariju, ovaj koncept se pripisuje isključivo Murnauu.
  16. ^ Michael Koller (jul 2000), „Nosferatu”, Issue 8, July–Aug 2000, senses of cinema, Arhivirano iz originala 5. 7. 2009. g., Pristupljeno 23. 4. 2009 
  17. ^ Grafe str. 117
  18. ^ Giesen 2019 str. 109
  19. ^ a b Giesen 2019 str. 108
  20. ^ Giesen 2019 str. 108–109
  21. ^ a b v g d Magistrale 2005 str. 25–26
  22. ^ a b Magistrale 2005 str. 25
  23. ^ Joslin 2017 str. 15
  24. ^ Golem, Caligari, Nosferatu - A Chronicle of German Film Fantasy (2022) by Rolf Giesen
  25. ^ a b Jackson 2013 str. 20
  26. ^ Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, pp. 169, 184
  27. ^ Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, p. 184
  28. ^ Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, p. 184
  29. ^ Movie Magick: The Occult in Film (2018) by David Huckvale, p. 52
  30. ^ Movie Magick: The Occult in Film (2018) by David Huckvale, p. 52
  31. ^ „'Nosferatu': A Century of Esotericism and Terror”. 30. 10. 2022. 
  32. ^ „Of Vampires and the Great War”. 30. 10. 2014. 
  33. ^ Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, pp.169, 183
  34. ^ Movie Magick: The Occult in Film (2018) by David Huckvale, p. 52
  35. ^ „Grof Drakula kroz filmsku istoriju”. Jungletribe. Pristupljeno 30. 1. 2020. 
  36. ^ Eisner str. 60
  37. ^ „ADVERTENTIEN”. Haagsche Courant. 16. 2. 1922. str. 3. 
  38. ^ „Waldemar Ronger”. www.filmportal.de. Pristupljeno 18. 12. 2016. 
  39. ^ Reid, Brent (2. 12. 2016). „Nosferatu: Chronicles from the Vaults”. brentonfilm.com. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  40. ^ Prinzler, Hans Helmut, ur. (2003). Murnau – Ein Melancholiker des Films. Berlin: Stiftung Deutsche Kinemathek. Bertz. str. 129. ISBN 3-929470-25-X. 
  41. ^ „Nosferatu”. www.filmhistoriker.de (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 7. 10. 2018. g. Pristupljeno 9. 12. 2018. „Murnau, sein Bildlenker, stellt die Bildchen, sorglich durchgearbeitet, in sich abgeschlossen. Das Schloß des Entsetzens, das Haus des Nosferatu sind packende Leistungen. Ein Motiv-Museum.” 
  42. ^ „Nosferatu, a Symphony of Horror (Nosferatu, eine Symphonie des Grauens) (Nosferatu the Vampire) (1922)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 9. 8. 2019. 
  43. ^ „The Vatican Film List”. Decent Films. SDQ reviews. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  44. ^ „The 100 Best Films of World Cinema: 21 Nosferatu”. Empire. 
  45. ^ Ebert, Roger (28. 9. 1997). „Nosferatu Movie Review & Film Summary (1922)”. RogerEbert.com. Pristupljeno 31. 5. 2013. 
  46. ^ „Phantome der Nacht. 100 Jahre Nosferatu” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-24. 
  47. ^ „F.W.M. – Symphonie”. fwms.film. Pristupljeno 2023-03-24. 
  48. ^ „Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922)”. Filmskihitovi. Pristupljeno 30. 1. 2020. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Носферату_–_Симфонија_ужаса&oldid=28515905”