Opsada Šuštara
Opsada Šuštara vođena je od 641. do 642. godine između Sasanidskog carstva i osvajačkih snaga arapskih muslimana iz Rašidunskog kalifata. Šuštar je bio drevno sasanidsko uporište u Huzestanu, a napad na njega pokrenuli su Arapi pod zapovednikom Abu Musom Ašaarijem. Iako je grad uspeo da se odupre Arapima, Sasanidi su se se nešto kasnije suočili sa dezertiranjem, što je rezultiralo time da su Arapi zauzeli grad i uspeli da zarobe njegovog zapovednika Hormuzana.
| Opsada Šuštara | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Muslimansko osvajanje Persije | |||||||
 Prikaz ostataka sasanidske arhitekture u Šuštaru | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| |||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Hormuzan Sijah el Usvari (prebegao) Širuja el Usvari (prebegao) |
Abu Musa el Ašari, El Numan, Sijah el Usvari Širuja el Usvari | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| veliki | veliki | ||||||
Pozadina uredi
Godine 633. Arapi iz Rašidunskog kalifata napali su teritorije Vizantijskog i Sasanidskog carstva. Do 637. Arapi su zauzeli sasanidsku prestonicu Ktesifon, celi Irak i velike delove Sirije. Godinu dana kasnije, napali su bogatu sasanidsku provinciju Huzestan, koja je činila deo domena iranskog aristokrate Hormuzana, koji se posle pada Ktesifona povukao u Hormizd-Ardašir, koji je koristio kao svoju bazu u prilikom svojih napada u Mešanu na Arape.[1] Sasanidski kralj Jezdigerd III (v. 632-651) podržao ga je u tim napadima prilikom čega je verovao je da moguće povratiti teritorije koje su Arapi uspeli da zauzmu.[2]
Hormuzan je na kraju poražen, nakon čega zatražio mir, što su Arapi prihvatili u zamenu za danak. Međutim, Hormuzan je ubrzo prekršio mir prestavši da plaća danak, ali je opet poražen, dok su gradovi Huzestana polako zauzimani jedan za drugim. Nešto kasnije 641. godine, nakon poraza od Ram-Hormizda, Hormuzan je pobegao u Šuštar pa je nedugo zatim doživeo poraz u blizini grada, ali mu je ipak nekako pošlo za rukom da ga se dokopa, dok je 900 njegovih ljudi ubijeno, a 600 zarobljeno i kasnije bilo pogubljeno.[3] Arapi su tada opseli grad.
Opsada uredi
Šuštar je bio dobro utvrđen zahvaljujući rekama i kanalima koji su ga okruživali sa gotovo svih strana. Jedan od njih bio je poznat kao Ardaširagan, nazvan po prvom sasanidskom kralju Ardaširu I (v. 224–240). Drugi je bio poznat kao Šamiram, nazvan po legendarnoj asirskoj kraljici Semiramidi. Poslednji pomenuti bio je poznat pod imenom Daraiagan, nazvan po ahemenidskom kralju Dariju I (v. 550–486 p.n.e).[4] Postoji nekoliko verzija kako je grad osvojen; prema El Tabariju, tokom opsade, iranski branilac po imenu Sina (ili Sinah) otišao je do El Numana i molio ga da mu poštedi život kako bi on zauzvrat pomogao osvajačima, tako što bi im pokazao put u grad. El Numan se složio, a Sina mu je rekao sledeće: "napadnite kroz izlaz za vodu, i tada ćete osvojiti grad."[5]
El Numan je učinio kako mu je Sina rekao i sa malim delom svoje vojske uputio se u Šuštar. Hormuzan se zatim povukao do utvrđenja i odatle nastavio svoj otpor, ali je na kraju bio primoran da se preda.[6][5] Prema drugoj verziji napisanoj u Huzestanskoj hronici, sličnoj verziji El Tabarija, branilac iz Katara, zajedno sa drugom osobom, zatražio je od Arapa deo plena koji su opljačkali u zamenu za ulazak u grad. Arapi su se složili i nakon nekog vremena uspeli su da uđu u grad.[4] Prema El Baladuriju, tokom opsade Arapi su bili ojačani grupom profesionalnih iranskih elitnih vojnika pod Sijahom el Usvarijem, poznatim kao Asavira.[7]
Razlog njihovog poraza bila je njihova preterana težnja za očuvanjem svog statusa i bogatstva. Međutim, prema Huzestanskoj hronici, Asavira je prvo prešla na arapsku stranu nakon što su ušli u Šuštar. Za brata Hormuzana, Šahrijara, se smatra da je se nalazio u okviru dela Asavira.[7]
Posledice uredi
Nakon pretrpljenog poraza, Hormuzan je zarobljen od strane Arapa i poslat u njihovu prestonicu Medinu, dok su Arapi nastavili sa svojom invazijom na Iran. Hormuzan je, nakon što mu je bilo zaprećeno da izabere između smrti i islama, prešao na islam.[8] Hormuzan je kasnije bio osumnjičen da je bio deo zavere usled koje je došlo do atentata na rašidunskog halifa Omara, pa je ubijen.[6] Do 651. godine veći deo Irana bio je pod kontrolom Arapa, a Jezdigerd III je ubijen po naredbi svog sluge Mahoe Surija, aristokrate iz porodice Suren, gde je služio kao guverner (marzban) Merva, moćnog uporišta Sasanida. Do 654. godine ceo Iran nalazio se u rukama Arapa.
Reference uredi
- ^ Morony 2005, str. 193.
- ^ Zarrinkub 1975, str. 14.
- ^ Jalalipour 2014, str. 9.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 10.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 8.
- ^ a b Zarrinkub 1975, str. 15.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 12–13.
- ^ Pourshariati 2008, str. 238.
Literatura uredi
- Shahbazi, A. Shapur. (1983). „HORMOZĀN”. Encyclopaedia Iranica, Vol. I, Fasc. 5. str. 460–461. Pristupljeno 15. 12. 2004.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran. London and New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-645-3.
- Zarrinkub, Abd al-Husain (1975). „The Arab conquest of Iran and its aftermath”. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—57. ISBN 978-0-521-20093-6.
- Morony, Michael G. (2005) [1984]. Iraq After The Muslim Conquest. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-315-7.[mrtva veza]
- Jalalipour, Saeid (2014). The Arab Conquest of Persia: The Khūzistān Province before and after the Muslims Triumph (PDF). Sasanika.[mrtva veza]