Pal Abraham

Pal Abraham (mađ. Ábrahám Pál; Apatin, 2. novembar 1892 — Hamburg, 6. maj 1960) je bio pijanista, kompozitor, dirigent, rodom iz Apatina u današnjoj Srbiji. Svetsku slavu stekao je komponovanjem opereta. Napisao je 13 opereta i mjuzikala. Njegove najpoznatije operete su „Viktorija i njen husar“ (1930), „Cvet Havaja“ (1931) i „Bal u Savoju“ (1932) koje su ekranizovane. Napisao je muziku za više od 30 filmova.

Pal Abraham
Pal Abraham
Lični podaci
Datum rođenja	(1892-11-02)2. novembar 1892.
Mesto rođenja	Apatin, Austrougarska
Datum smrti	6. maj 1960.(1960-05-06) (67 god.)
Mesto smrti	Hamburg, Zapadna Nemačka

Biografija

Pal Abraham rodio se 2. novembra 1892. u Apatinu koja je tad bila u sastavu Austrougarske. U Apatinu su postojale čitave porodice koje su se bavile muziciranjem. Već krajem 19. veka Apatin je imao i svoj simfonijski, kamerni orkestar, muzičku školu i značajne muzičare.

Pal Abraham je bio sin bogatog jevrejskog trgovca (ili direktor banke). Prvi dodir sa muzikom je imao u tadašnjem apatinskom horu i orkestru. Tamošnji kantor ga je uputio na dalje školovanje u Budimpeštu.

Od 1910. do 1916. studirao je u muzičkoj akademiji Budimpešte, gde se izuzetno muzički razvio i postigao svetsku slavu. Za vreme Prvog svetskog rata je bio mobilisan u austrougarskoj vojsci i kao vojnik se borio na Istočnom frontu. Po povratku sa ratišta, odlučio je da se ozbiljno posveti muzici.

Njegova dela su izvođena na velikim evropskim festivalima, posebno 1922. godine „Koncert za violočelo“ u izvođenju Budimpeštanske filharmonije i gudačkog kvarteta na festivalu u Salzburgu. Međutim, pošto nije zarađivao dovoljno da bi živeo od komponovanja, od 1920. do 1927. je radio kao službenik banke, svirao na plesnim večerima i dirigovao je džez orkestrom. Prekretnica u njegovom životu je bila 1927. godina, kada je napisao muziku za nemi film „Žena sa Istoka“. Iste godine je postao glavni dirigent budimpeštskog prestočnikog operetskog teatra. Tamo je predstavio i svoju prvu operetu „Viktorija i njen husar“, koja je premijerno izvedena 21. februara 1930 u Budimpešti.

Sa rastom svoje popularnosti u Nemačkoj preselio se 1930. u Berlin. U Nemačkoj je prethodno stekao popularnost sa muzičkom kompozicijom za pesmu (nem. Bin kein Hauptmann, bin kein grosses Tier), koja je snimljena u filmskom studiju UFA (nem. Universum Film AG), za film „Melodija srca“, u izvođenju Vilija Friča (1929). Septembra 1930. u „Metropol teataru“ u Berlinu je sa velikim uspehom prikazana njegova opereta „Viktorija i njen husar“. Godine 1931. godine je premijerno prikazana opereta „Cvet Havaja“, a decembra 1932. u Berlinu je premijerno prikazan i „Bal u Savoju“, njegova najpoznatija opereta, koja je punila sale u Berlinu i Drezdenu.

Zajedno sa Francom Leharom i Johanom Štrausom Mlađem nalazio se među najznačajnijim kompozitorima operete u Evropi. U tom periodu je radio veoma intenzivno, pisao je muziku za pozorište, filmove, organizovao je svoj orkestar. Zbog velikog uspeha u komponovanju muzike za film, oko njega su se borili nemački, francuski, austrijski i britanski filmske kompanije.

Kad je Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj (1933), njegova muzika, na njemu svojstven način inspirisana na američkom džezu, koju su nacisti smatrali crnačkom muzikom, pa je zbog toga ubrzo skinuta sa repertoara, a on je emigrirao u Beč. Pre odlaska, svom kućepazitelju je ostavio oko 200 neobjavljenih melodija na čuvanje, ali ih je ovaj, vremenom prodao arijevskim kompozitorima.

U Beču gde napisao tri operete, koje nisu imale toliko uspeha. 1938. nakon što je Hitler anektirao Austriju, vratio se u Budimpeštu. Do početka Drugog svetskog rata komponovao je u Budimpešti nekoliko opereta, koje danas nisu poznate.

Kao i druge jevrejske porodice i njegova porodica je stradala u Drugom svetskom ratu. Po usvajanju Drugog jevrejskog zakona 1939. bio je prinuđen da beži iz Budimpešte u Pariz. Njegova žena, Sara (mađ. Sári рођена Feszélyi) (1895—1975), po nacionalnosti Mađarica je odbila da sa njim napusti zemlju. U Parizu, gde je boravio od februara 1939. je godinu i po dana živeo veoma teško, pošto više niko nije bio zainteresovan za muziku. Nakon što je Nemačka okupirala Francusku, prebegao je leta 1940. u Kazablanku (Maroko), a zatim je emigrirao u Ameriku, najpre u avgustu 1940, u Havanu (Kuba), a odmah zatim dalje u Njujork.

U Njujorku se bavio usputnim poslovima, nije uspeo da obnovi predratnu slavu i postao je psihički bolestan, ali nije imao novca za lečenje. Početkom 1946. sa dijagnozom progresivna paraliza, kao posledica pozne faze sifilisa, je smešten u psihijatrijsku bolnicu u Bruklinu. U međuvremenu na nemačkoj, mađarskoj i austrijskoj sceni su se pojavile nove adaptacije filmova za koje je on pisao muziku, o čemu ništa nije znao, pošto se kao teško oboleo, nije sećao ni svog imena, dok je publika verovala da je on već odavno mrtav.

Američka vlada ga je slučajno pronašla, pošto je za vreme pada američke privrede, odlučila da iz zemlje protera imigrante koji su za državu predstavljale teret. Pošto je u SAD ušao sa vizom za posetioce, koja mu je odavno istekla, 1956. je bio prinuđen da napusti zemlju. U Nemačkoj je tada formiran poseban odbor, koji je uz pomoć nemačke vlade prikupio sredstva za njegov povratak.

Vratio se u Nemačku, gde je, ostareo i oboleo, živeo u jednom sanatorijumu u Hamburgu. Od nemačke vlade dobijao je penziju, a uskoro je na njegov račun počeo da pristiže i novac od autorskih prava na njegova dela, tako da je ponovo postao bogat. Međutim, kako je zbog bolesti postao neuračunljiv, njegovim novcem je raspolagala zdravstvena ustanova u kojoj je bio smešten, a nešto kasnije iz Mađarske se u Hamburg se preselila i njegova žena, koju nije video 17 godina, kao jedina naslednica. Nastavili su da žive zajedno u privatnoj kući u Hamburgu.

Umro je 6. maja 1960. od posledica jedne operacije melanoma na kolenu. Sahranjen je u aleji velikana na groblju u Hamburgu.

U Apatinu je kao jedina uspomena sačuvan klavir za koji se pretpostavlja da je pripadao Palu Abrahamu i nalazi se u Muzičkoj školi, koja nosi ime njegovog nećaka. U Apatinu je očuvana i njegova rodna kuća.

Literatura

• RTS, ur. (17. 3. 2016). „Moja lepa Srbija - Apatin”. 
• TO Apatin (ur.). Apatin (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 23. 01. 2013. g. Pristupljeno 17. 03. 2016. 
• Katja Behling (7. 3. 2008). tachles.ch, ur. „Die Glanzzeit von Operette und Musikfilm”. tachles Das jüdische Wochenmagazin. 
• Stefan Frey. LexM, Universität Hamburg, ur. „Paul Abraham”.