Википедија

Pafin

Pafini su vrsta malih njorki iz ptičjeg roda Fratercula. To su morske ptice koje se hrane prvenstveno zaranjanjem u vodu. Imaju jarko obojen kljun tokom sezone parenja. Razmnožavaju se u velikim kolonijama na priobalnim liticama ili ostrvima, gnezde se u pukotinama među stenama ili u jazbinama u tlu. Dve vrste pafina, ćubasti i rogati, mogu se naći u severnom delu Tihog okeana, dok se atlantski pafin može naći na severu Atlantskog okeana.

Puffin
Vremenski raspon: Pleistocene – Holocene, 0.1–0 Ma
↓
Atlantski pafin (F. arctica)
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Charadriiformes
Porodica: Alcidae
Pleme: Fraterculini
Rod: Fratercula
Brisson, 1760
Tipska vrsta
Alca arctica
Species

F. arctica
F. cirrhata
F. corniculata
†F. dowi

Sinonimi

Lunda
Sagmatorrhina Bonaparte, 1851

Sve vrste pafina imaju pretežno crno ili crno-belo perje, zdepastu građu i velike kljunove. Odbacuju šarene delove svojih kljunova nakon sezone parenja, nakon čega im ostaje manji, jednobojan kljun. Njihova kratka krila prilagođena su plivanju tehnikom letenja pod vodom. U vazduhu, brzim udarima krila (do 400 puta u minuti),[1] često lete niz okeansku površinu.

Značajan pad broja pafina na Šetlandu zabrinjava naučnike.[2]

U januaru, 2020. godine, neki istraživači su izvestili da su atlantski pafini viđeni kako koriste štapove kao alat za češanje.[3]

Taksonomija uredi

Rod Fratercula uveo je francuski zoolog Matiren Žak Brison 1760. godine sa atlantskim pafinom (Fratercula arctica) kao tipskom vrstom.[4][5] Naziv Fratercula je latinski naziv za "malog brata", što je referenca na crno-belo perje, koje podseća na monaške haljine.[6]

Engleski naziv "puffin", od reči puffed u smislu natečen, prvobitno se odnosio na masno, slano meso mladih ptica Puffinus puffinus iz porodice zovoja, ranije poznatih po nazivu "monah pafin".[7]

Rod ima tri vrste.[8] Cerorhinca monocerata je nekada bila uključena u rod Fratercula,[9] a neki naučnici stavljaju ćubastog pafina u rod Lunda.[10] Pafini i Cerorhinca monocerata su bliski rođaci, i zajedno čine pleme Fraterculini.[11]

Najstariji fosil njorki je Hydrotherikornis iz Oregona koji potiče iz kasnog eocena, dok fosili Aethia i Uria sežu u kasni miocen. Molekularni satovi su ukazivali na poreklo iz Tihog okeana u paleocenu.[12] Za fosile iz Severne Karoline prvobitno se smatralo da su dve vrste Fratercula,[13] ali su kasnije dodeljene jednoj vrsti Fratercula, ćubastim pafinima i vrsti Cerorhinca.[14] Druga izumrla vrsta Dovov pafin (Fratercula dowi) nađena je Kanalskim ostrvima u Kaliforniji seže u kasni pleistocen ili rani holocen.[11]

 
Ćubasti pafin u Sijetlu

Smatra se da su Fraterculini nastali na Tihom okeanu pre svega zbog njihove veće raznolikosti tamo. Postoji samo jedna vrsta na Atlantiku u poređenju sa dve u Tihom okeanu. Ova vrsta je pokazala značajan znak inteligencije životinja. [15] Fosilni Fraterculini nađeni u Pacifiku dosežu približno srednji miocen sa tri fosilne vrste Cerorhinca, a materijali koji se preliminarno odnosi na taj rod, od srednjeg miocena do kasnog pliocena, nađeni su u južnoj Kaliforniji i severnom Meksiku. Iako u Atlantiku nema zapisa iz miocena, ponovno ispitivanje materijala iz Severne Karoline ukazalo je da je raznolikost pafina u ranom pliocenu bila velika na Atlantiku kao danas u Tihom okeanu. Ova raznolikost je postignuta prilivom pafina sa Tihog okeana. Kasniji gubitak vrsta nastao je usled velikih okeanografskih promena kasnog pliocena, usled zatvaranja Panamskog morskog puta i početka žestokih ledenih ciklusa u severnom Atlantiku.[14]

Opis uredi

Pafini su zdepasti, kratkih krila i kratkog repa, sa crnim gornjim delovima i belim ili smeđkastosivim donjim. Glava ima crnu kapu, lice je uglavnom belo, a stopala narandžasto-crvena. Kljun je veliki i raznobojan tokom sezone parenja. Šareni spoljni deo kljuna se skida posle sezone parenja, otkrivajući ispod toga manji i bezbojni kljun.[16]

Iako su pafini glasni u svojim uzgajačkim kolonijama, na moru su tihi. Lete relativno visoko iznad vode, obično na 10 m u poređenju sa 16 m drugih njorki.[17]

Detalji o vrstama uredi

Vrste
Uobičajena i binomna imena Slika Opis Rasprostranjenost
Atlantski pafin
(Fratercula arctica)
 
 Duga 32 cm, raspon krila 53 cm, težina 380 g.[17] Severni Atlantik: obale severne Evrope od južne do severne Francuske, Britanska ostrva, Farska ostrva, Island, Grenland, Norveška i Atlantska Kanada južno do Mejna. Zimi južno do Maroka i Njujorka.[18]
Rogati pafin
(Fratercula corniculata)
 
 Duga 38 cm, raspon krila 58 cm, težina 620 g.[17] Severni Pacifik: obale Sibira, Aljaske i Britanske Kolumbije, zimi južno do Kalifornije i Donje Kalifornije[19]
Ćubati pafin[20]
(Fratercula cirrhata)
 
 Duga 38 cm, raspon krila 63,5 cm, težina 780g.[17] Severni Pacifik: Britanska Kolumbija, širom jugoistočne Aljaske i Aleutskih ostrva, Kamčatke, Kurilskih ostrva i širom Ohotskog mora. Zimi južno do Honšua i Kalifornije[10]

Ponašanje uredi

Razmnožavanje uredi

Atlantski pafin, ostrvo Landi
 
Atlantski pafin na Farskim ostrvima
 
Dva pafina u blizini gnezda

Pafini se razmnožavaju u kolonijama na obalama i ostrvima. Nekoliko sadašnjih ili bivših uzgajališta se nazivaju Ostrvo pafina. Muški atlantski pafin gradi gnezdo i pokazuje veliku vernost mestu gnezda. Oba pola rogatog pafina pomažu u gradnji gnezda. Jazbine rogatog pafina su obično duboke oko 1 metra i završavaju dvoranom, dok tunel koji vodi do jazbine ćubastog pafina može biti dugačak i do 2.75 metra.[21] Mesto gde se gnezde ćubasti i atlantskih pafini je meko tlo, u kom kopaju tunele. Nasuprot tome, rogati pafini se gnezde u pukotinama stena na liticama.[22] Jazbine atlantskog pafina su obično obložene materijalima kao što su trava, lišće i perje, ali povremeno budu i bez obloga. Jaja atlantskog pafina su obično kremasto bele boje, ali povremeno mogu biti i lila nijanse.

Na mestima na kojima ima zečeva, ponekad se atlantski pafini se nastanjuju i u zečjim jazbinama.

Pafini formiraju dugoročne veze ili odnose. Ženka polaže jedno jaje, a oba roditelja inkubiraju jaje i hrane ptiće. [23][24] Roditelj koji inkubira, drže jaje krilima uz telo. Mladi pafini napuštaju gnezdo obično u sumarak posle mesec i po dana.[25] Prvih nekoliko godina svog života provode na moru, vraćajući se u koloniju oko pet godina kasnije. Zna se da se pafini u zatočeništvu, pare već u dobi od tri godine.

Nakon razmnožavanja, sve tri vrste pafina, zimu provode na moru, obično daleko od obala i južno od gnezda.[16]

Island je dom većine atlantskih pafina sa oko 10 miliona jedinki.[26] Najveća pojedinačna kolonija pafina na svetu je na Islandu u Vestmanovim ostrvima. Naučnici su tokom 2009. godine procenili da je broj gnezda 1,1 milion,[27] a broj tamošnjih jedinki do 4 miliona.[26]

Ishrana uredi

Kao mnoge njorke, pafini jedu ribu i zooplanktone, ali hrane ptiće prvenstveno sitnom morskom ribom nekoliko puta dnevno. Vrste ribe koju atlantskog pafin lovi uključuju peščanu jegulju, haringe i cipale.[28][29] Pafini se razlikuju po njihovoj sposobnosti da istovremeno drže nekoliko (ponekad i preko desetak) sitnih riba, ukrštajući ih na kljunu, umesto da vraćaju progutanu ribu. To im omogućava duže traganje za hranom, jer mogu doneti više hrane za ptiće nego ptica koja nosi samo jednu ribu. Ovakvo ponašanje omogućeno je jedinstvenim mehanizmom zglobnog kljuna koji omogućava da se gornji i donji rub kljuna stežu pod bilo kojim uglom.

Tokom 2019. godine, stručnjaci za životinje primetili su da pafini na dve odvojene geografske lokacije koriste štapove kako bi se češali, što ukazuje da ove morske ptice imaju osnovnu sposobnost korištenja alata.[30][31]

Reference uredi

  1. ^ „Puffin FAQs: 26 Questions About Puffins”. Project Puffin. National Audubon Society. Arhivirano iz originala 29. 8. 2012. g. 
  2. ^ A world without puffins? The uncertain fate of the much-loved seabirds, Louise Tickle, theguardian.com, 20 June 2018
  3. ^ Tracey, Liz (2. 2. 2020). „Puffins Seen Using Tools, Breaking Dumb-Puffin Stereotypes”. JSTOR Daily (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2. 2. 2020. 
  4. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, ou, Méthode Contenant la Division des Oiseaux en Ordres, Sections, Genres, Especes & leurs Variétés (na jeziku: French i Latin). Paris: Jean-Baptiste Bauche. Vol. 1, p. 52, Vol. 6, p. 81. 
  5. ^ Peters, James Lee, ur. (1934). Check-list of Birds of the World. Volume 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 358. 
  6. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 164. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  7. ^ Lockwood, W. B. (1993). The Oxford Dictionary of British Bird Names. Oxford University Press. str. 100. ISBN 978-0-19-866196-2. 
  8. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ur. (2019). „Noddies, gulls, terns, auks”. World Bird List Version 9.2. International Ornithologists' Union. Pristupljeno 24. 6. 2019. 
  9. ^ Barrows, Walter Bradford (1877). „Family Alcidae”. Proceedings of the Boston Society for Natural History. 19: 154. 
  10. ^ a b Harrison 1988, str. 406
  11. ^ a b Guthrie, Daniel A.; Thomas, Howell W.; Kennedy, George L. (1999). „A new species of extinct late Pleistocene puffin (Aves: Alcidae) from the southern California Channel Islands” (PDF). Proceedings of the 5th California Islands Symposium: 525—530. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 07. 2020. g. Pristupljeno 23. 07. 2020. 
  12. ^ Pereira, Sergio L.; Baker, Allan J. (2008). „DNA evidence for a Paleocene origin of the Alcidae (Aves: Charadriiformes) in the Pacific and multiple dispersals across northern oceans”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 46 (2): 430—445. PMID 18178108. doi:10.1016/j.ympev.2007.11.020. 
  13. ^ Olson, S. L.; Rasmussen P. (2001) "Miocene and Pliocene birds from the Lee Creek Mine, North Carolina." Smithsonian Contributions to Paleobiology 90 233-–365.
  14. ^ a b Smith, N. A.; Olson, Storrs L.; Clarke, J. A. (2007). „First Atlantic Record of the Horned Puffin genus Cerorhinca (Aves, Alcidae) from the Pliocene of North Carolina” (PDF). Journal of Vertebrate Paleontology. 27 (4): 1039—1042. ISSN 0272-4634. doi:10.1671/0272-4634(2007)27[1039:FAROTP]2.0.CO;2. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 11. 2013. g. Pristupljeno 23. 07. 2020. 
  15. ^ Fayet, Annette L.; Hansen, Erpur Snær; Biro, Dora (30. 12. 2019). „Evidence of tool use in a seabird”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 117 (3): 1277—1279. ISSN 0027-8424. PMC 6983420  . PMID 31889002. doi:10.1073/pnas.1918060117. 
  16. ^ a b Harrison 1988, str. 404–406
  17. ^ a b v g Sibley 2000, str. 252–253
  18. ^ Harrison 1988, str. 404
  19. ^ Harrison 1988, str. 405
  20. ^ "Tufted Puffin" is the preferred English name. F. Gill and M. Wright, Birds of the World: Recommended English Names, 2006.
  21. ^ „Da li je to klovn ili je papagaj!?”. nationalgeographic.rs. Pristupljeno 30. 7. 2020. 
  22. ^ Piatt, John F; Kitaysky, Alexander S. (2002). A. Poole, ur. „Horned Puffin (Fratercula corniculata)” . The Birds of North America Online. Ithaca: Cornell Lab of Ornithology. doi:10.2173/bna.603. Pristupljeno 1. 4. 2009. 
  23. ^ „Kids patrol to help lost puffins”. CBBC. British Broadcasting Corporation. 3. 9. 2009. Pristupljeno 26. 2. 2013. 
  24. ^ Enright, Michael (30. 12. 2018) [2011]. The Sunday Edition - December 30, 2018 (Radio interview) (na jeziku: engleski). CBC. Korisna informacija se nalazi na: 48:00. 
  25. ^ „Klovn sa severnih mora”. politika.rs. Pristupljeno 25. 7. 2020. 
  26. ^ a b [1]
  27. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 07. 2011. g. Pristupljeno 24. 07. 2020. 
  28. ^ Baillie SM & Jones IL 2004. The response of Atlantic puffin Fratercula arctica to a decline in capelin Mallotus villosus abundance at the Gannet Islands, Labrador in the late 1990s. Waterbirds 78(1): 102-111 PDF Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2012)
  29. ^ Simon P. R. Greenstreet, Eric Armstrong, Henrik Mosegaard, Henrik Jensen, Iain M. Gibb, Helen M. Fraser, Beth E. Scott, Gayle J. Holland, and Jonathan Sharples (2006) Variation in the abundance of sand eels Ammodytes marinus off southeast Scotland: an evaluation of area-closure fisheries management and stock abundance assessment methods. ICES J. Mar Sci. 63: 1530–1550.
  30. ^ Andrew, Scottie. „Two puffins scratched their itches with sticks -- the first evidence that seabirds can use tools”. CNN. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  31. ^ Fayet, Annette L.; Hansen, Erpur Snær; Biro, Dora (24. 12. 2019). „Evidence of tool use in a seabird”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 117 (3): 1277—1279. ISSN 0027-8424. PMC 6983420  . PMID 31889002. doi:10.1073/pnas.1918060117. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Pafin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пафин&oldid=26971441”