Википедија

Pelagijske ribe

Pelagijske ribe žive u pelagičnoj zoni okeanskih ili jezerskih voda. Morsko pelagičko okruženje je najveće vodeno stanište na Zemlji, zauzima 1.370 miliona kubnih kilometara povrine i stanište je za 11% poznatih vrsta riba.[1][2] Otprilike 98% ukupne zapremine vode je ispod 100 metara, a 75% je ispod 1.000 metara.[3]

Grupa pelagijskih riba.

Morske pelagijske ribe mogu se podeliti na pelagijske primorske i okeanske pelagijske ribe. Obalne ribe nastanjuju relativno plitke i tople vode iznad kontinentalnog pasa, dok okeanske ribe nastanjuju velike i duboke vode izvan kontinentalnog pasa (iako se mogu naći i u obalnim vodama).[4][5]

Pelagijske ribe se kreću u rasponu od malih obalnih riba, poput haringa i sardina, do velikih okeanskih grabljivica, poput tune i ajkula. Obično su okretni plivači, sposobni za neprekidno krstarenje na dugim migracijama. Mnoge pelagijske ribe plivaju u velikim skupinama. Druge plivaju same poput velike velikog bucnja, težine više od 500 kilograma, koja ponekad pasivno krstari vodama, jedući meduze.

Epipelagijske ribe uredi

 
Polydactylus octonemus jedna od vrsta pelagijskih riba

Epipelagijske ribe naseljavaju epipelagijsku zonu. Epipelagična zona podrazumeva vode dubine do 200 metara.[6] Ove zone nazivaju se i površinskim vodama ili zonom osvetljenom uključuju fotičku zonu.[7] Fotička zona je definisana kao površinska voda do tačke u kojoj je sunčeva svetlost oslabila na 1% površinske vrednosti.[8] Ova dubina zavisi od toga koliko je voda zamućena, ali u bistroj vodi može se proširiti na 200 metara, što se podudara sa epipelagnom zonom. Fotička zona ima dovoljno svetlosti za fitoplankton za fotosintezu.[9][10]

Epipelagijska zona je ogromna i dom je većine pelagijskih riba.[11][12][13] Zona je dobro osvetljena, tako da grabljivice mogu da koriste svoj vid, a mogu biti dobro stanište za rast algi. Međutim, na ovom prostru je nedostatak raznolikosti staništa i to rezultira nedostatkom raznolikosti vrsta, tako da zona podržava manje od 2% svetski poznatih vrsta riba. Većem delu zone nedostaju hranjive materije za podupiranje riba, pa se epipelagijske ribe obično nalaze u obalnoj vodi iznad kontinentalnih basenova u blizini kopna, gde ima više hrane za pelagijske ribe.[14][15]

Epipelagijske ribe mogu se široko podeliti na sitne ribe i veće ribe grabljivice koje se hrane njima.[16] Većina epipelagičnih riba ima racionalizirana tela i sposobna su da kontinuirano vrše migracije.[17][18][15][19] Generalno, grabljivice i sitne ribe imaju iste morfološke karakteristike.[20] Predatori su obični krupniji i sa glatkom kožom.[21][22]

Većina epipelagijskih riba i njihovih manjih grabljivica su srebrne boj, zbog čega su slabo vidljive na svetlosti. Ovo može dati efekat transparentnosti.[23]

Iako je broj vrsta ograničen, epipelagijskih riba ima u izobilju. Postoji manji broj vrsta ovih riba, ali ih nadoknađuju u broju. Sitne ribe okupljaju se u velikim grupama, a krupne ribe koje ih love često su vrlo tražena riba u komercijalnom ribolovu.[24] Kao grupa, epipelagijske ribe u komercijalnom smislu su najvrednije ribe na svetu.[25][26]

Sitne ribe hrane se mekušcima i ostalim sitnim organizmima. Neke od najvećih epipelagijskih riba su morski psi i kitovi. Okeanske vode koje su izuzetno bistre sadrže malo hrane. Područja visoke produktivnosti obično su nešto zamućenija od planktona.[27] Oni privlače organizme koji ih jedu, a koji nakon toga privlače veće grabljivice.[28][29]Ribolov na tune je optimalan kada je veća zamućenost vode. Obalne ribe obitavaju u vodama blizu obale i iznad kontinentalnog pasa.[30]

Obalne ribu čine najviše vrsta riba, sitne ribe i predatore koji se hrane njima. Sitnije vrste riba nastanjuju obalne vode, gde se razmnožavaju. Neki su povremeni stanovnici koji se rađaju u potocima, ušću i zalivima.[31][32]

Okeanske ribe uredi

Okeanske ili morske ribe, uljkučuju vrste koje se kreću između obalnih i otvorenih okeansih voda, u zavisnosti od faze njihovog životnog ciklusa.[33][11]

Okeanske epipelagijske ribe mogu biti stalni, povremeni ili slučajni stanovnici okeana.[34][35] Pravi stanovnici čitav svoj život žive na otvorenom okeanu. Samo nekoliko vrsta su istinski stanovnici, poput tune, morskih pasa i okeanske sunčeve ribe.[26] Većina ovih vrsta migrira preko otvorenih okeana, retko odlazeći preko kontinentalnih traka. Delimični stanovnici javljaju se u tri grupe: vrste koje žive u zoni samo kad su mladi (plivaju sa meduzama u mestima gde ima morskih algi); vrste koje žive u zoni samo kad su odrasle (losos, delfini i kitovi); i dubokovodne vrste koje vrše noćne migracije u površinske vode. Slučajni stanovnici se dešavaju povremeno kada odrasli i mladi primerci riba iz drugih sredina morskom strujom slučajno uđu u otvoreni okean.[25][36]

U dubokim vodama okeana nalaze se različite vrste pelagičnih riba, koje su prilagođene za život na velikim dubinama. Neke dubokomorske pelagijske grupe, kao što su porodice sitnih riba, ponekad se javljaju u znatno većim grupama oko strukturalnih oaza, naročito oko grebena iz razloga što se u tim predelima nalazi obilje još manjih ribljih vrsta, sa kojima se hrane.[37]

Ribe u različitim pelagijskim zonama su fizički strukturirane i ponašaju se na način koji se međusobno značajno razlikuje. Čini se da grupe koegzistirajućih vrsta unutar svake zone deluju na slične načine.[38][39]

Tvrdoperke retke su među dubokomorskim ribama, što ukazuje na to da su dubokomorske ribe nestale sa ovim prodručaja, jedino se sreću vrste kao što su Beryciformes i Lampriformes. Većina morskih pelagijskih riba koje žive na velikim dubanama pripadaju sopstvenim redovima, što sugeriše dugu evoluciju u dubokomorskom okruženju. Mnoge vrste se svakodnevno kreću između zona u vertikalnim migracijama.[40][41][42]

Mesopelagijske ribe uredi

 
Velika barakuda iz porodica Carangidae

Ispod epipelagijske zone uslovi se brzo menjaju.[43] Između 200 i približno 1000 metara svetlost nastavlja da bledi ili je gotovo i nema.[44] Temperature su između 4 °C i 8 °C, a na tom području ima dosta manje hranjivi materija i kiseonik je razređen.

Sonarni operateri, koristeći sonarnu tehnologiju razvijenu tokom Drugog svetskog rata, bili su zbunjeni onim što je izgledalo kao lažno morsko dno duboko 300–500 metara noću, a manje duboko noću.[45] To se ispostavilo zbog miliona morskih organizama, posebno malih mezopelagijskih riba, sa mehurićima koji su davali lažnu sliku sonaru.[46] Ovi organizmi migriraju u pliću vodu u sumrak da bi se prehranili planktonima.

Većina mezopelagijskih riba vrši svakodnevne vertikalne migracije, krećući se noću u epipelagijsku zonu, često prateći slične migracije zooplanktona, a tokom dana vraćaju se u dubinu, gde su sigurnije od predatora. Ove vertikalne migracije često se dešavaju na velikim vertikalnim rastojanjima, a s obzirom na visoke pritiske u mesopelagijskoj zoni, za to je potrebna značajna energija. Kako se riba popne do površine, pritisak u plivačkom balonu mora da se prilagodi kako bi se izbeglo njegovo picanje. Kad se riba želi vratiti u dubinu, plivajući mehur mora biti izduvan.[47] Neke mezopelagijske ribe svakodnevno migriraju kroz prostre gde se temperatura menja između 10 i 20 °C, pokazujući tako znatne tolerancije na promenu temperature. Ove ribe imaju mišićava tela, dobro razvijene škrge i centralni nervni sistem, velika srca i bubrege.[48][49]

Mezopelagijske ribe prilagođene su za aktivan život u uslovima slabog osvetljenja. Većina njih su predatori i imaju velike oči u odnosu na telu. Neke od riba koje žive na većim dubinama imaju cevaste oči, binokularni vid i veliku osetljivost na male svetlosne signale.[50] Zbog ove prednosti, mezopelagijske ribe mogu lako da uoče sipe, lignje i druge sitnije ribe kojima se hrane. Mezopelagijskim ribama obično nedostaju odbrambene bodlje i koriste boju da bi ih kamuflirale i tako sakrile od predatora.[51]

Batipelagijske ribe uredi

Batipelagijske ribe nastanjuju zonu gde je tama je potpuna, temperature niske, kiseonik rastroven, a hranjivih materija gotovo da nema. Batipelagijske ribe imaju spor metabolizam i nespecijalizovanu ishranu, spremne da jedu sve što nađu.[52] Retko su u potrazi za hranom, uglavnom jedu ono šta se nađe u njihovoj okolini. Mezopelagijske ribe su često vrlo pokretne, dok su batipelagijske ribe gotovo svi predatori koji čekaju plen, a troše vrlo malo energije na lov. Najčešće batipelagjske ribe su Lampriformes, biserani, udičarke, 'Anotopterus i barakude. Većina ovih riba su male, duge oko 10 cm, ne duže od 25 cm i povode većinu svog vremena strpljivo čekajući da se plen pojavi.[53][54][55]

Batipelagijske ribe troše malo energije i retko se hrane, a žive na mestima gde je hrana malo dostupan i gde gotovo da nema sunčeve svetlosti.[56][57] Njihova tela su izdužena sa slabim, mišićima i skeletnim strukturama.[58][59] Ove vrste često imaju izdužene čeljusti sa velikim zubima. Vitke su, bez ljuski na koži Centralni nervni sistem im je ograničen na bočnu liniju i sistem za čulo njuha, oči su male, a škrge, bubrezi i srce. Ove vrste su uglanom malih dimenzija sa slabim mišićima i ne predstavljju bilo kakvu pretnju po ljude. Batipelagijske ribe obično ne vrše migracije, a neki od njih povremeno nastanjuju gornju epipelagijsku zonu. Pošto je hrana oskudna u vodama koje nastanjuju batipelagijske ribe, oni nisu selektivni u svojim navikama hranjenja, već se hrane onim što im se nađe blizu, a postižu to jer imaju velika usta sa oštrim zubima.[60][61] U ovoj zoni razmnožavanje je poprilično retko, zbog nemogućnosti pronalaženje partnera.[62] Batipelagijsku zonu nastanjuju i lignje, hobotnice, kitovi, sunđeri, morske zvezde, a najteže za život je ribama.[63][64][65]

Demersalne ribe uredi

Demersalne ribe su one koje živne na dnu mora ili u njegovoj blizini. Zauzimaju niz morskih dna, koji se sastoje od od blata, peska, šljunka ili stena.[66] U dubokim vodama ribe demersalne zone su aktivne i relativno rapstrostranjene. Uključuju vrste kao što su jegulje, Lumpsucker, barakude, Anguilliformes, Zoarcidae, slepulje i Halieutichthys aculeatus.[49] Tela ovih riba su mišićava sa dobro razvijenim organima. Na ovaj način su bliske mezopelagijskim ribama. Razlikuju se po veličini, veće vrste od metar nisu uobičajene, a obično imaju usko telo.[67][68] Dosta se oslanjaju na čulo njuha. Najviše se hrane glavonošcima, biljkama i leševima drugih vodenih vrsta.[69] [70][44]

Bentopelagijske ribe uredi

Benthopelagijske ribe naseljavaju vode neposredno iznad dna, hraneći se zooplantkonima. One imaju mršava ili robusne tipove tela. Mršave bentopelagijske ribe imaju smanjenu telesnu masu i brz metabolizam, a troše minimalnu energiju dok leže na dnu ili dok iz zasede čekaju plen. Primer takve ribe je vrsta Acanthonus armatus, koja je male težine i ima veliku glavu.[71] Ova riba ima ujedno i najmanji mozak u odnosu na veličinu tela kod svih poznatih kičmenjaka.[72][73]

Robusne bentopelagijske ribe su mišićave, dobri plivači i aktivno plivaju dnom traćeži hranu.[74][75] Primer ove vrste je patagonska zubna ribica kojih je nekada bilo mnogo u okeanima, a i danas se love jer su od velikog komercijalnog značaja.[76][77]

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ Moyle and Cech, p. 578
  2. ^ Block, B. A.; Dewar, H; Blackwell, S. B.; Williams, T. D.; Prince, E. D.; Farwell, C. J.; Boustany, A; Teo, S. L.; Seitz, A; Walli, A; Fudge, D (2001). „Migratory Movements, Depth Preferences, and Thermal Biology of Atlantic Bluefin Tuna” (PDF). Science. 293 (5533): 1310—4. Bibcode:2001Sci...293.1310B. PMID 11509729. doi:10.1126/science.1061197. 
  3. ^ Haedrich, R. L. (1996). „Deep-water fishes: Evolution and adaptation in the earth's largest living spaces”. Journal of Fish Biology. 49: 40—53. doi:10.1111/j.1095-8649.1996.tb06066.x. 
  4. ^ Muntz, W. R. A. (2009). „On yellow lenses in mesopelagic animals”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 56 (4): 963—976. doi:10.1017/S0025315400021019. 
  5. ^ Dissostichus, mawsoni
  6. ^ Douglas, E.; Friedl, W.; Pickwell, G. (1976). „Fishes in oxygen-minimum zones: Blood oxygenation characteristics”. Science. 191 (4230): 957—9. Bibcode:1976Sci...191..957D. PMID 1251208. doi:10.1126/science.1251208. 
  7. ^ Argyropelecus aculeatus
  8. ^ Moyle and Cech, p. 590
  9. ^ Bone and Moore, p. 38.
  10. ^ Ryan P "Deep-sea creatures: The mesopelagic zone" Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Updated 21 September 2007.
  11. ^ a b Pelagic species Arhivirano 2012-02-11 na sajtu Wayback Machine Pelagic Freezer-trawler Association. Retrieved 22 July 2009.
  12. ^ Blue whiting Institute of Marine Research. Retrieved 23 July 2009.
  13. ^ Bone and Moore, p. 443
  14. ^ Mackerel Institute of Marine Research. Retrieved 23 July 2009.
  15. ^ a b Moyle and Cech, pp. 574–575
  16. ^ Pelagic fishes Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jun 2017) Icelandic fisheries. Retrieved 24 July 2009.
  17. ^ Nakamura, Hiroshi (1969). Tuna distribution and migration. Fishing News. 
  18. ^ Blackburn M (1965). „Oceanography and the ecology of tunas” (PDF). Oceanography and Marine Biology: An Annual Review. 3: 299—322. 
  19. ^ Casey, J. G.; Kohler, N. E. (1992). „Tagging studies on the Shortfin Mako Shark (Isurus oxyrinchus) in the Western North Atlantic”. Marine and Freshwater Research. 43: 45. doi:10.1071/MF9920045. 
  20. ^ Mystery Of Deep-sea Fish With Tubular Eyes And Transparent Head Solved ScienceDaily, 24 February 2009.
  21. ^ Polovina, J. J. (1996). „Decadal variation in the trans-Pacific migration of northern bluefin tuna (Thunnus thynnus) coherent with climate-induced change in prey abundance”. Fisheries Oceanography. 5 (2): 114—119. doi:10.1111/j.1365-2419.1996.tb00110.x. 
  22. ^ FAO: Species Fact Sheets: Sardinops melanostictus (Schlegel, 1846) Rome. Retrieved 18 August 2009.
  23. ^ Sutton, T.T. (novembar 2005). „Trophic ecology of the deep-sea fish Malacosteus niger (Pisces: Stomiidae): An enigmatic feeding ecology to facilitate a unique visual system?”. Deep-Sea Research Part I: Oceanographic Research Papers. 52 (11): 2065—2076. Bibcode:2005DSRI...52.2065S. doi:10.1016/j.dsr.2005.06.011. 
  24. ^ Frazier, J. G.; Fierstine, H. L.; Beavers, S. C.; Achaval, F.; Suganuma, H.; Pitman, R. L.; Yamaguchi, Y.; Prigioni, C. M. (1994). „Impalement of marine turtles (Reptitia, Chelonia: Cheloniidae and Dermochelyidae) by billfishes (Osteichthyes, Perciformes: Istiophoridae and Xiphiidae)”. Environmental Biology of Fishes. 39: 85—96. doi:10.1007/BF00004759. 
  25. ^ a b Moyle and Cech, p. 571
  26. ^ a b Moyle and Cech, p. 572
  27. ^ Third of open ocean sharks threatened with extinction IUCN. 25 June 2009.
  28. ^ United Nations Convention on the Law of the Sea: Text
  29. ^ Pacific Fishery Management Council: Background: Highly Migratory Species Arhivirano 2009-07-12 na sajtu Wayback Machine
  30. ^ Herring, Peter (2002) The Biology of the Deep Ocean, pp. 192–195, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854956-7.
  31. ^ Moyle and Cech, p. 586
  32. ^ Moyle and Cech, p. 591
  33. ^ Kenaley, C.P (2007). „Revision of the Stoplight Loosejaw Genus Malacosteus (Teleostei: Stomiidae: Malacosteinae), with Description of a New Species from the Temperate Southern Hemisphere and Indian Ocean”. Copeia. 2007 (4): 886—900. doi:10.1643/0045-8511(2007)7[886:ROTSLG]2.0.CO;2. 
  34. ^ Wagner, H.J., Douglas, R.H., Frank, T.M., Roberts, N.W., and Partridge, J.C. (27. 1. 2009). „A Novel Vertebrate Eye Using Both Refractive and Reflective Optics”. Current Biology. 19 (2): 108—114. PMID 19110427. doi:10.1016/j.cub.2008.11.061. 
  35. ^ Smith, L. (8 January 2009). "Fish with four eyes can see through the deep sea gloom". Times Online. Times Newspapers Ltd. Retrieved 14 March 2009.
  36. ^ Cornejo, R.; Koppelmann, R. & Sutton, T. (2006). „Deep-sea fish diversity and ecology in the benthic boundary layer”. Arhivirano iz originala 01. 06. 2013. g. Pristupljeno 13. 05. 2020. 
  37. ^ Hulley, P. Alexander (1998). Paxton, J.R.; Eschmeyer, W.N., ur. Encyclopedia of Fishes. San Diego: Academic Press. str. 127–128. ISBN 978-0-12-547665-2. 
  38. ^ Hunter, JR; Mitchell CT (1966). „Association of fishes with flotsam in the offshore waters of Central America”. Fishery Bulletin. 66: 13—29. 
  39. ^ Kingsford MJ (1993). „Biotic and abiotic structure in the pelagic environment: Importance to small fishes”. Bulletin of Marine Science. 53 (2): 393—415. 
  40. ^ Blackburn (1965). „Oceanography and the ecology of tunas”. Oceanography and Marine Biology: An Annual Review. 3: 299—322. 
  41. ^ Moyle and Cech, p. 336
  42. ^ Moyle and Cech, p. 588
  43. ^ Anotopterus pharao
  44. ^ a b Moyle and Cech, p. 587
  45. ^ Mauchline J; Gordon JDM (1986). „Foraging strategies of deep-sea fish”. Mar. Ecol. Prog. Ser. 27: 227—238. Bibcode:1986MEPS...27..227M. doi:10.3354/meps027227  . 
  46. ^ Gigantura chuni
  47. ^ Schmid, Randolph E. (22. 1. 2009). „Scientists solve mystery: 3 fish are all the same”. Associated Press. 
  48. ^ Moyle and Cech, p. 594
  49. ^ a b Koslow, J. A. (1996). „Energetic and life-history patterns of deep-sea benthic, benthopelagic and seamount-associated fish”. Journal of Fish Biology. 49: 54—74. doi:10.1111/j.1095-8649.1996.tb06067.x. 
  50. ^ Fine, M. L.; Horn, M. H.; Cox, B. (1987). „Acanthonus armatus, a Deep-Sea Teleost Fish with a Minute Brain and Large Ears”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 230 (1259): 257—65. Bibcode:1987RSPSB.230..257F. JSTOR 36061. PMID 2884671. doi:10.1098/rspb.1987.0018. 
  51. ^ Ryan P "Deep-sea creatures: The bathypelagic zone" Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Updated 21 September 2007.
  52. ^ Josse, E. (2000). „Typologie et comportement des agrégations thonières autour de dispositifs de concentration de poissons à partir de prospections acoustiques en Polynésie française”. Aquatic Living Resources. 13 (4): 183—192. doi:10.1016/S0990-7440(00)00051-6. 
  53. ^ Dooley JK (1972). „Fishes associated with the pelagic sargassum complex, with a discussion of the sargassum community”. Contributions in Marine Science. 16: 1—32. 
  54. ^ Moyle and Cech, p. 576
  55. ^ Sulak KJ. „The systematics and biology of Bathypterois (Pisces, Chlorophthalmidae) with a revised classification of benthic myctophiform fishes”. Galathea Rep. 14. 
  56. ^ Hoplostethus atlanticus|year=2009|
  57. ^ Dissostichus eleginoides
  58. ^ Jordan, D.S. (1905). A Guide to the Study of Fishes. H. Holt and Company. 
  59. ^ Chiasmodon niger
  60. ^ Nielsen JG (1977). „The deepest living fish Abyssobrotula galatheae: a new genus and species of oviparous ophidioids (Pisces, Brotulidae)”. Galathea Report. 14: 41—48. 
  61. ^ Abyssobrotula galatheae
  62. ^ Jumper, J.; Baird, R. C. (1991). „Location by Olfaction: A Model and Application to the Mating Problem in the Deep-Sea Hatchetfish Argyropelecus hemigymnus”. The American Naturalist. 138 (6): 1431. JSTOR 2462555. doi:10.1086/285295. 
  63. ^ Checkley D, Alheit J and Oozeki Y (2009) Climate Change and Small Pelagic Fish, Cambridge University Press. ISBN 0-521-88482-9.
  64. ^ Marshall (1984) "Progenetic tendencies in deep-sea fishes", pp. 91–101 in Potts GW and Wootton RJ (eds.) (1984) Fish reproduction: strategies and tactics Fisheries Society of the British Isles.
  65. ^ Horn MH (1970). „The swimbladder as a juvenile organ in stromateoid fishes”. Breviora. 359: 1—9. 
  66. ^ Walrond C Carl . "Coastal fish – Fish of the open sea floor" Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Updated 2 March 2009
  67. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2009). Bathypterois grallator” na FishBase-u. [verzija na datum: August 2009]
  68. ^ Taeniura meyeni
  69. ^ Pietsch, T. W. (1975). „Precocious sexual parasitism in the deep sea ceratioid anglerfish, Cryptopsaras couesi Gill”. Nature. 256 (5512): 38—40. Bibcode:1975Natur.256...38P. doi:10.1038/256038a0. 
  70. ^ FAO: LAPE project Forage species Rome. Updated 28 November 2008.
  71. ^ Walrond, Carl. "Oceanic fish". Encyclopedia of New Zealand. Updated 21 September 2007.
  72. ^ McLintock, A H (ed.) "Fish, Marine". Te Ara – The Encyclopaedia of New Zealand. Updated 18 September 2007.
  73. ^ Jordan, D.S. (1905). A Guide to the Study of Fishes. H. Holt and Company. 
  74. ^ Fisheries and Aquaculture. FAO. Retrieved on 2015-05-01.
  75. ^ FAO (2007) State of the World Fisheries and Aquaculture 2006. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. април 2008) Fisheries and Aquaculture Department. ISBN 978-92-5-105568-7
  76. ^ Lal, Brij V.; Fortune, Kate (2000). The Pacific Islands: An Encyclopedia. University of Hawaii Press. str. 8. ISBN 978-0-8248-2265-1. 
  77. ^ Moyle and Cech, p. 585

Literatura uredi

  • Bone, Quentin; Moore, Richard (2008). Biology of Fishes. Garland Science. ISBN 978-0-203-88522-2. 
  • Moyle, PB & Cech, JJ (2004). Fishes, An Introduction to Ichthyology (5th izd.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-13-100847-2. 
  • Collette, BB (2010) "Reproduction and development in epipelagic fishes" In: Kathleen S Cole, Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes, pp. 21–64, University of California Press. ISBN 978-0-520-26433-5.
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • {{cite journal | last1 = Johnsen | first1 = S | year = 2003 | title = Lifting the Cloak of Invisibility: The Effects of Changing Optical Conditions on Pelagic Crypsis1 | journal =
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell J (2011) Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide University of New South Wales Press, ISBN 978-1-74223-267-6.
  • Salvanesa AGV and Kristoffersen JB "Mesopelagic Fishes" In: Encyclopedia of Ocean Sciences, pp. 1711–1717. . doi:10.1006/rwos.2001.0012.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Scientists IDs genesis of animal behavior patterns PhysOrg.com, 26 March 2009.
  • One fish, two fish: New MIT sensor improves fish counts PhysOrg.com, 2 February 2006.

Spoljašnje veze uredi

 
Pelagijske ribe na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пелагијске_рибе&oldid=27676773”