Википедија

Пеликан

Pelikan ili nesit (lat. Pelecanus) je rod ptica i jedini predstavnik monotipične porodice pelikani[1] ili nesiti[2] (lat. Pelecanidae) iz istoimenog[2] reda (lat. Pelecaniformes).

Pelikan
Vremenski raspon: rani oligocen-sadašnjost
Australijski nesit
(Pelecanus conspicillatus)
Polno zreli ružičasti nesit leti nad Valvis Bejom u Namibiji.
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Pelecaniformes
Porodica:
Pelecanidae

Rod:
Pelecanus

Linnaeus, 1758
Vrste

Taksonomija i sistematika uredi

Etimologija uredi

Rod Pelecanus je prvi formalno opisao Line 1758. godine u desetom izdanju njegovog dela Systema Naturae. On je opisao prepoznatljive karakteristike kao što je prav kljun smešten na vrhu, linearnih nozdrva, golo lice i potpuno spojena stopala. Ova rana definicija uključivala je Fregata, kormorane i Sulidae, kao i pelikane.[3] Ime potiče od antičke grčke reči pelekan (πελεκάν),[4] koja je izvedena iz reči pelekys (πέλεκυς) sa značenjem „sekira”.[5] U klasičnim vremenima, ova reč se koristila za pelikane i detliće.[6]

Taksonomija uredi

Glavni članak: Nesiti (red)

Familiju Pelecanidae je uveo (kao Pelicanea) franciski polihistor Konstantin Samjuel Rafinesk 1815. godine.[7][8] Pelikani su dali svoje ime redu Pelecaniformes koji je imao raznoliku taksonomsku istoriju. Tropske ptice, anhinge, kormorani, Morus, Sula, i Fregata, su tradicionalni članovi reda koji su bili reklasifikovani: tropske ptice u svoj zasebni red, Phaethontiformes, i preostali u Suliformes. Umesto njih, čaplje, ibisi, Platalea, čekićarke, i cipelarke su bili preneti u Pelecaniformes.[9] Molekularna evidencija sugeriše da cipelarke i čekićarke formiraju sestrinske grupe pelikana,[10] iako postoje izvesne nejasnoće u pogledu tačnih odnosa između tri loze.[11]

 
 
 
 
 
 

P. crispus

 
 

P. philippensis

 
 
 

P. rufescens

 
 
 

P. conspicillatus

 
 
 

P. onocrotalus

 
 
 
 
 

P. occidentalis

 
 

P. thagus

 
 
 

P. erythrorhynchos

 
 
 
Evolucioni odnosi među postojećim vrstama na osnovu Kenedija et al. (2013).[12]
 
 

Suliformes

 
Pelecaniformes
 
 

Čaplje (Ardeidae)

 
 

Ibisi i kašikari (Threskiornithidae)

 
 
 
 
 

Čekićarke (Scopus umbretta)

 
 

Cipelarke (Balaeniceps rex)

 
 
 

Pelikani (Pelecanus)

 
 
 
 

Kladogram baziran na radu Haketa et al. (2008).[9]

Najbliži živi rođaci
 
Čekićarke
 
Roda cipelarka

Postojeće vrste uredi

Osam postojećih vrsta pelikana su tradicionalno deljene u dve grupe, jednu koja sadrži četiri vrste koje se gnezde na tlu sa uglavnom belim perjem (australijski, dalmatinski, veliki beli, i američki beli pelikan), i grupu koja sadrži četiri vrste sivog ili smeđeg perja, koje se uglavnom gnezde bilo na drveću (rozoleđi, tačkasto-kljunasti i smeđi nesit), ili na morskim stenama (peruvanski pelikan). Uglavnom morski smeđi i peruvanski pelikani, koji su ranije smatrani kospecifičnim,[13] se ponekad odvajaju od drugih smeštanjem u podrod Leptopelicanus[14] ali zapravo postoje vrste sa oba tipa izgleda i ponašanja pri gneždenju u svakom.

DNK sekvenciranje mitohondrijskih i nuklearnih gena je proizvelo sasvim drugačije odnose; tri pelikana Novog sveta formiraju jednu lozu, pri čemu je američki beli pelikan sestrinski sa dva smeđa pelikana, a pet vrsta pelikana Starog sveta drugu. Dalmatinski, rozoleđi, i tačkasto-kljunasti su svi bili blisko srodni jedan drugom, dok je australijski beli pelikan bio njihov sledeći najbliži srodnik. Beliki beli pelikan isto tako pripada ovoj lozi, ali se on prvi odvojio od zajedničkog prethodnika od druge četiri vrste. Ovaj nalaz sugeriše da su pelikani evoluirali u Starom svetu i da su se raširili u Amerike, i da je preferencija za gneždenje na drveću ili tlu u većoj meri zavisna od telesne veličine nego genetike.[12]

Opis uredi

Krupno telo pokriveno je belim ili belo-ružičastim perjem, a perje za letenje na vrhovima krila je crno ili tamno. Dužinom tela dostiže 175, a rasponom krila i 260 cm. Glava je mala, a vrat je dugačak. Ističe se dugi, žućkasti kljun, kukast na vrhu i koji je pod vratom proširen u rastegljivu kožnu kesu. Ružičasto obojene, kratke i snažne noge imaju plovnu opnu između sva četiri prsta. Na tlu je trom, ali veoma dobro i visoko leti. Takođe su spretni i u vodi.[15][16]

Ishrana uredi

Hrani se ribom, koju lovi u zajedničkom ribolovu, a hrani se i drugim vodenim životinjama.[15] Za hranom tragaju u letu. Kada primete plen, sleću na vodu i postavljaju se u polukrug i raširenih krila opkoljavaju preplašene ribe.[16]

Razmnožavanje uredi

U vreme parenja gole površine kože dobijaju žive boje: žutu, narandžastu ili crvenu. Gnezdo gradi u većim kolonijama na tlu u ševaru, od rogoza i vodenih biljaka ili od granja. Jednom godišnje snese dva do tri bela jaja. Mlade hrane oba roditelja i to polusvarenom hranom koju povrate u kesu ispod kljuna.[15][16]

Stanište uredi

Živi u jatima uz velika jezera, močvarne obale, plitke muljevite morske obale ili široka rečna ušća. Prisutan je na svim kontinentima, osim Antarktika.[16] U Evropi živi u Crnoj Gori, Rumuniji, Grčkoj i Albaniji, ali ponekad zaluta do severne Nemačke ili Španije. Selica je, veoma je retka i u Evropi je ugrožena.[15]

Zanimljivost uredi

Pelikani udišu vazduh na usta, jer nemaju nosne otvore.[17]

Reference uredi

  1. ^ „Pravilnik o uslovima koje treba da ispunjava zoološki vrt, odnosno mini zoološki vrt i elementima za određivanje mini zoološkog vrta” (PDF). str. 18. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 08. 2016. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  2. ^ a b „Strogo zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. 
  3. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis. Tomus I. Editio Decima, Reformata (na jeziku: Latin). Holmiae: Laurentii Salvii. str. 132—34. „Rostrum edentulum, rectum: apice adunco, unguiculato. Nares lineares. Facies nuda. Pedes digitís omnibus palmatis.” 
  4. ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London, United Kingdom: Christopher Helm. str. 296. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  5. ^ Partridge, Eric (1983). Origins: a Short Etymological Dictionary of Modern English. New York, New York: Greenwich House. str. 479. ISBN 978-0-517-414255. 
  6. ^ Simpson, J.; Weiner, E., ur. (1989). „Pelican”. Oxford English Dictionary (2nd izd.). Oxford, United Kingdom: Clarendon Press. str. 1299. ISBN 978-0-19-861186-8. 
  7. ^ Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (na jeziku: French). Palermo: Self-published. str. 72. 
  8. ^ Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. Number 222. New York: American Museum of Natural History. str. 131, 252. 
  9. ^ a b Hackett, S.J.; Kimball, R.T.; Reddy, S.; Bowie, R.C.K.; Braun, E.L.; Braun, M.J.; Chojnowski, J.L.; Cox, W.A.; Han, K.-L.; Harshman, J.; Huddleston, C.J.; Marks, B.D.; Miglia, K.J.; Moore, W.A.; Sheldon, F.H.; Steadman, D.W.; Witt, C.C.; Yuri, T. (2008). „A Phylogenomic Study of Birds Reveals Their Evolutionary History”. Science. 320 (5884): 1763—68. Bibcode:2008Sci...320.1763H. PMID 18583609. doi:10.1126/science.1157704. 
  10. ^ Smith, N.D. (2010). Desalle, Robert, ur. „Phylogenetic Analysis of Pelecaniformes (Aves) Based on Osteological Data: Implications for Waterbird Phylogeny and Fossil Calibration Studies”. PLoS ONE. 5 (10): e13354. Bibcode:2010PLoSO...513354S. PMC 2954798  . PMID 20976229. doi:10.1371/journal.pone.0013354. 
  11. ^ Mayr, G. (2007). „Avian higher-level phylogeny: Well-supported clades and what we can learn from a phylogenetic analysis of 2954 morphological characters”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 46: 63—72. doi:10.1111/j.1439-0469.2007.00433.x. 
  12. ^ a b Kennedy, Martyn; Taylor, Scott A.; Nádvorník, Petr; Spencer, Hamish G. (2013). „The phylogenetic relationships of the extant pelicans inferred from DNA sequence data” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 66 (1): 215—22. PMID 23059726. doi:10.1016/j.ympev.2012.09.034. 
  13. ^ Nelson, J. Bryan; Schreiber, Elizabeth Anne; Schreiber, Ralph W. (2003). „Pelicans”. Ur.: Perrins, Christopher. Firefly Encyclopedia of Birds. Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. str. 78–81. ISBN 978-1-55297-777-4. 
  14. ^ Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds. Volume 1, Ratites to Ducks. Marchant, S.; Higgins, P.J. (Coordinators). Melbourne, Victoria: Oxford University Press. 1990. str. 737—38. ISBN 978-0-19-553068-1. 
  15. ^ a b v g Životinjsko carstvo: album-bojanka za 250 sličica; autor teksta Eugen Draganović; Beograd (2004)
  16. ^ a b v g Markon E, Monđini M. 2000. Sve životinje sveta. IKP Evro, Beograd.
  17. ^ Časopis „Politikin zabavnik“, broj 2953, 12. septembar 2008.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Pelikan na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Pelikan.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пеликан&oldid=25913459”