Pesma nad pesmama

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Pesma nad pesmama (film).

Pesma nad pesmama (hebr. שיר השירים Shir ha-Shirim; lat. Canticum canticorum) se tradicionalno svrstava u mudrosnu književnost zajedno sa Knjigom o Jovu, Pričama Solomonovim i Knjigom propovednikovom.

Sačuvana je u hebrejskoj Bibliji i Starom zavetu i stavlja se među Spise. Čitala se za vreme Pashe. Bila je povod brojnih proučavanja i tumačenja kroz vekove.

Pesma nad pesmama ili Pesma Solomonova predstavlja zbirku ljubavnih pesama. Postoji mogućnost da je na početku bila i zbirka vereničkih ili svatovskih pesama.

Autorstvo

Iako se na samom početku, u prvom stihu prve glave, «Pesma nad pesmama» dovodi u vezu sa Solomonom, kraljem Izraela (968. p. n. e. - 928. p. n. e.), on nije njen autor. Odlike hebrejskog jezika, sa uticajima aramejskog, datiraju Pesmu između 4. i 3. veka p. n. e. Pripisivanje njenog autorstva Solomonu danas ima samo simboličan značaj, budući da je jevrejski kralj bio poznat ne samo po svom neimarstvu nego i brojnim brakovima i raskošnom ljubavnom životu. Prema hebrejskim učenjacima ime Solomon, na hebrejskom Šelomo, (Sulejman na arapskom) u Pesmi nad pesmama je sveto, jer nije to ime kralja Solomona, već se ono odnosi na božanstvenog kralja koji poseduje mir. Na taj način izvedena je teološka igra reči između šalom, što znači mir, i imena Šalome, što znači Miroljubiv.

Struktura

Najveći deo «Pesme nad pesmama» je u formi dijaloga između dvoje ljubavnika, mladoženje i neveste, pri čemu kćeri jerusalimske služe kao pogodan literarni okvir. Osam pesama povezano je u jedinstvenu celinu koju čine:

Prolog: Čežnja za verenikom (1,1 – 4)
Početni stih pesme nas obaveštava da ju je napisao Solomon i glasi: „Solomonova pesma nad pesmama“. U počeku verenica se obraća vereniku govoreći da je njegova ljubav najslađa, stoga ima mnogo udvarača koje žele njegovu ljubav. Ona ga takođe voli i zato želi s njim da pobegne, budući da ju je kralj odveo u svoje odaje. Na njen zaziv odgovara joj hor devojaka koje je teše da će imati razloga za veselje i da će svi zajedno da slave njihovu ljubav.

Prva pesma: Prvi susret (1,5 – 2,7)
Verenica opisuje svoj izgled, a hor devojaka nazvan Kćeri Jerusalimske je pomno slušaju. Ona govori da je crna, ali lepa. Pocrnela je jer je morala da čuva vinograde, a pritom je zaboravila da čuva i svoju lepotu. Onaj koga ljubi je pastir, stoga moli da joj kaže gde se odmara kako ne bi morala da luta tražeći ga. Tada joj se obrati Solomon, udeljujući joj komplimente. Govori joj kako ima lepe obraze, pa će da joj napravi zlatne minđuše sa srebrenim privescima. Solomon je hvali dok ona hvali svog verenika i stalno joj se obraća nazivajući je svojom prijateljicom.

Druga pesma: Uzajamna ljubav (2,8 – 3,5)
U ovom delu verenik traži verenicu. Prošla je zima i došlo proleće, što se vidi po cvetanju cveća i plodova. Verenik mora da pređe brda i doline da bi mogao da dođe do svoje verenice. On je poput srne dok trči ka njoj. Dođe do zida, pa gleda kroz rešetke i zaziva verenicu rečima O dragano, o ljepoto, golubice moja“. Želi da joj čuje glas i vidi lice.

Onda verenica traži verenika. Traži ga po svom ležaju jer toliko žudi za njim, ali ga tamo ne pronalazi. Traži ga i po gradu, pa sretne stražare koje moli za pomoć. Oni joj pomognu u potrazi. Kad napokon pronađe svog verenika, odluči da više nikada neće da ga pusti. Ali ponavlja kako ne želi da budi ljubav dok se ona sama ne probudi.

Treća pesma: Verenicu dovode vereniku (3,6 – 5,1)
Hor devojaka deo je svadbene povorke. Ćerke Jerusalimske komentišu Solomonovu nosiljku koju vide u daljini. Oko njega stoji 60 momaka obučenih za ratovanje. Nosiljku je napravio sam Solomon kao svoj presto. Napravljena je od libanonskog drveta i bogato je ukrašena.

Solomon se tada divi izgledu verenice. Upoređuje njene delove tela s životinjskim atributima i svakakvim prekrasnim stvarima, ne nalazeći joj mane. Ipak, verenicu njen verenik poziva sa sobom jer ga je na prvi pogled osvojila. Ona njega poziva u svoju baštu, da u njemu pojede najbolje plodove.

Četvrta pesma: Ljubav verenice u iskušenju (5,2 – 6,3)
Verenici dragi pokuca na vrata odaje, ali ona ne zna da li bi ga pustila. Prvo se dvoumi, ali onda ipak krene prema vratima da ih otvori, ali kad ih otvori, s druge strane nije bilo nikoga. Verenik je odolio iskušenju i otišao, pa verenica odlazi da ga traži po gradu. I ovoga puta pita za pomoć stražara, ali oni ovaj put ne žele da joj pomognu, već je teraju. Zatim verenica moli ćerke Jerusalimske da joj pomognu u potrazi. Opisuje im svog dragog, a one se pitaju gde je otišao.

Peta pesma: Pristanak i radost verenice (6,4 – 8,5)
Solomon moli verenicu da se vrati u njegove odaje, hvali je i veliča usput. Ona odgovara da pripada drugome. Ovde su zaručnici već sigurni u svoju ljubav, pa hvale vrline onog drugog, maštajući kakav će život da im bude. Trajnost i čvrstoću njihove ljubavi potvrđuju stihovi: „Stavi me kao znak na srce, kao pečat na ruku svoju, jer ljubav je jaka kao smrt, a ljubomora tvrda kao grob.“

Postoji i deo nazvan Dodaci koji je izgubljen, gde se priča o braći verenice i o Solomonovim vrtovima.

Na osnovu jezika, stila i kompozicije može se zaključiti da je sve pesme, osim kasnijih dodataka (8,8 – 14 i možda 8,6 – 7) napisao jedan autor.

Osnovni ton je ljubavni, erotski. U Pesmi se upotrebljavaju takvi izrazi koji se mogu odnositi na seksualnu ljubav. Muškarac i žena, koji izgovaraju veći deo ljubavnih poruka, ističu svoju uzajamnu ljubav, žudnju i divljenje. Oboje dosta detaljno opisuju draži svoje voljene osobe. Fizički opis koji naizmenično daju dvoje ljubavnika dolazi do smelih pojedinosti. Česta upotreba izraza «nevesta» navodi na pomisao da se ova poezija mogla recitovati prilikom venčanja. Pesma nad pesmama ima najviše sličnosti sa ljubavnom poezijom starog Egipta iz 13. i 12. veka p. n. e, sa pesmama koje su opisivale fizičku privlačnost ljubavnika, pesmama ljubavne žudnje, divljenja i hvaljenja. Sličnost se ogleda u čulnim slikama koje nisu bogate samo vizuelnim detaljima već i zvukovima, dodirima i aromatičnim mirisima. Pored toga u Pesmi nailazimo na upotrebu imenica «sestro» i «brate» koji su ustaljeni termini egipatskih ljubavnih pesama. Zajedničke su im i teme odsutnost voljene osobe i «biti bolestan od ljubavi».

Tumačenja

Postavlja se pitanje kako je «Pesma nad pesmama» mogla naći mesto u zbirci svetih knjiga. Od najstarijih vremena o tome se raspravljalo među hebrejskim učenjacima. Izgleda da se rasprava o tome povela između ondašnje dve škole Šamaje i Hilela; rasprava se protegla do drugog veka nove ere kada je rabin Akviba (135. p. n. e.) izjavio: «Svi su spisi Staroga zaveta sveti, ali je Pesma nad pesmama presveta.» (Mishna, Jadaim, III, 5). Na saboru u Javneu 90. n. e. bilo je izvesnog suprotstavljanja nameri da se ova knjiga kanonizuje. No i pored toga, ona je prihvaćena i postala delom hebrejske Biblije (heb. TANAH). U hrišćanski kanon je primljena bez otpora budući da je postojala u hebrejskoj Bibliji i Septuaginti.

Ovo delo je tokom vekova različito tumačeno. Tumačenja se mogu svesti na dva:

• Alegorijsko tumačenje. Označava ljubav Boga prema narodu Izraela.
• Doslovno tumačenje. Pohvala ljudskoj ljubavi.

U hebrejizmu je preovladala istorijsko-teološka alegorija po kojoj Pesma opisuje ljubav, ili zavet, između Boga i izabranog naroda Izraela, pri čemu se Izrael predstavlja kao božanska nevesta. Ovaj način tumačenja bio je prikupljen u posebni Midrah o Pesmi, i u aramejskoj parafrazi koja nije slobodan prevod knjige, već predstavlja jedno opširno alegorijsko tumačenje. Bilo je i tumačenja po kojima Pesma simbolizuje idealnu ljubav Solomona sa Mudrošću.

U hrišćanskom tumačenju Pesma nad pesmama simbolizuje spoj i mistično venčanje Isusa Hrista sa Crkvom. Kasnije se ona tumačila kao slika odnosa između Hrista i pojedine duše ili Svetoga Duha i Marije.

Međutim, ništa u ovim pesmama ne odaje utisak da je namera autora bila da alegorijski govori o ljubavi. Kada upotrebljavaju alegoriju, biblijski pisci je nikada je ne ostavljaju nerazrešenom. Nju obavezno prate objašnjenja. Biblijski pisci nas nikada ne ostavljaju u nedoumici i uvek se trude da do kraja objasne sliku koju su upotrebili kao alegoriju. Kada upotrebljavaju sliku braka da prikažu odnos između Boga i njegovog izabranog naroda uvek je jasno da se radi o alegoriji. Zatim, kada i koriste sliku braka oni su suzdržani u svom govoru. I pored duge tradicije alegorijsko tumačenje nije održivo. U doslovnom tumačenju na Pesmu se gleda kao na ljubavnu pesmu, odnosno zbirku ljubavnih pesama koje slave ljubav između muškarca i žene.

Po svemu sudeći, da nije bilo alegorijskog tumačenja teologa, Pesma nad pesmama nestala bi netragom.

Literatura

• Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb

• Ivo Andrić, Istorija i legenda, eseji I, Beograd

Spoljašnje veze

• [1] Srpski prevod Pesme nad pesmama