Kokoška
Kokoška, kokoš ili domaća kokoš (lat. Gallus gallus domesticus) je podvrsta ptice koja se često gaji kao živina. Smatra se da je poreklom iz jugoistočne Azije, i da je evoluirala od divljih podvrsta vrste Gallus gallus. Ova ptica je najrasprostranjenija na zemlji,[1] sa totalnom populacijom od preko 19 milijardi po proceni iz 2011. godine.[2] Ljudi uzgajaju kokoške prvenstveno kao izvor hrane, konzumirajući njihovo meso i jaja.
| Gallus gallus domesticus | |
|---|---|
| |
| Pevac (levo) i kvočka (desno) u kokošarniku | |
| |
| Domaće kokoške (Gallus gallus domesticus) | |
Pripitomljen
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Aves |
| Red: | Galliformes |
| Porodica: | Phasianidae |
| Rod: | Gallus |
| Vrsta: | |
| Podvrsta: | G. g. domesticus
|
| Trinomijalno ime | |
| Gallus gallus domesticus Linnaeus, 1758
| |
Genetske studije ukazuju na višestruko materinsko poreklo u jugoistočnoj Aziji, istočnoj Aziji,[3] i južnoj Aziji, dok klada prisutna u Amerikama, Evropi, Bliskom istoku i Africi vodi poreklo sa Indijskog potkontinenta. Iz Indije, domestikovane kokoške su uvezene u Lidiju u zapadnoj Maloj Aziji, i u Grčku do petog veka p. n. e.[4] Kokoške su bile poznate u Egiptu od sredine 15. veka p. n. e, pri čemu je „ptica koja daje život svakog dana“ preneta u Egipat iz oblasti između Sirije i Senara, Vavilonija, sudeći po analima Tutmesa III.[5][6][7]
Osobine uredi
Nekada je kokoška letela kao i ostale ptice, ali je, malo po malo, izgubila tu naviku. Krila su joj se zaoblila i skratila, a telo postalo tromije. Živi i kreće se na zemlji i zato ima krupne i snažne noge sa široko rastavljenim prstima kako bi što bolje prianjali uz tlo. Na prstima ima jake, zakrivljene kandže. Kokoška može dugo stajati na grani, a da se pritom ne umori. Čak i kad zaspi u takvom položaju, nikad neće pasti, jer što se jače oslanja, to se prsti čvršće stežu oko uporišta. Mužjaci se nazivaju petlovi, imaju vrlo razvijenu ostrugu, nešto kao prst u obliku kandže, i smeštena je pri sredini svake noge. Njima se služe kao oružjem za napad i odbranu prilikom surovih borbi koje petlovi vode jedan protiv drugog.[8]
Kokoške mogu da žive pet do deset godina, u zavisnosti od rase.[9] Najstarija kokoška na svetu je bila kokoš koja je umrla od zatajenja srca u svojoj 16. godini prema podacima Ginisove knjige rekorda.[10]
Ishrana uredi
Kokoš se hrani prvenstveno žitaricama kao što su pšenica, kukuruz i različitim semenom.[11] Čeprkajući po zemlji nalaze razne crviće, gusenice i insekte koje veoma rado jedu, kao i lišće salate ili zelja.[12] Svojim savijenim kljunom otkidaju lišće i grabe seme gutajući ih cele. U organima za varenje ima tri proširenja od kojih su dva veoma važna, a to su voljka i mišićni želudac. U voljki se hrana smekšava pomoću posebnih kamenčića, gastrolita. Želudac hranu vari i drobi pomoću peska i sitnih kamenčića koje kokoš guta zajedno sa hranom.[8]
Razmnožavanje uredi
Mužjak kokoške se naziva petao, a mladunče je pile.
Petlovi su krupniji od kokošaka i prepoznatljivi su po crvenoj kresti na vrhu glave. Poligamni su i obično se drže sa više kokošaka. Oglašavaju se se kukurikanjem.
Pile se izleže iz jajeta. U domaćinstvima, kvočka 21 dan leži na jajima, kojih svaki put bude petnaestak. Kad pile treba da se izlegne, ono razbije koru jajeta, pokreće nožice i krilašca i podigne glavu. Ovi mu pokreti pomažu da se izvuče iz jajeta. Paperje kojim je pokriveno je vlažno i pile nema snage da stane na noge. Ali ubrzo se na vazduhu u zagrejanoj prostoriji paperje osuši, a nožice očvrsnu. Kokoška koja živi na otvorenom vodi piliće u potragu za hranom, brižljivo ih pazi, i ako im ustreba zaštita, pokriva ih svojim krilima. Pilići brzo rastu. Posle pet nedelja počinje da im raste perje, a sa pet meseci su sasvim odrasli.[8]
Stanište uredi
Kokoške obično žive u dvorištima poljoprivrednih gazdinstava, a uveče se sklanjaju u kokošinjac. Ali postoje i sistemi masovnog uzgoja, velike živinarske farme koje omogućuju veću proizvodnju jaja i dobijanje veće količine mesa. Kokoške su zatvorene u posebnu pregradu ili kavez koji su smešteni jedan pored drugog, a više takvih redova postavljeni su jedan iznad drugog, kako bi zauzimali manje prostora. Kavezi su snabdeveni hranom i vodom i smešteni su u ogromnim halama. Ovde se koke hrane posebnim mešavinama koje se sastoje od brašna, raznog semena, delova povrća i klaničnog otpada. Kvočke zamenjuju inkubatori, mašine koje razvijaju odgovarajuću toplotu pomoću koje se može odjednom izleći više hiljada pilića.[8]
Vrste uredi
Danas postoji veći broj rasa kokošaka i u principu se dele na rase za meso i rase za jaja. Rase za meso su obično teže i daju manji broj jaja tokom godine, dok su rase za jaja lakše i daju čak i do oko 270 jaja godišnje. Najvažnije komercijalne rase su Longajland, Orpington, Leghorn, Maran i druge.[1]
U istoriji uredi
Pretpostavlja se da je do rane domestikacije kokoški došlo u jugoistočnoj Aziji, pošto je naziv za domaću kokošku (*manuk) deo rekonstruisanog proto-austronezijskog jezika. Kokoške, zajedno sa psima i svinjama, su bile domaće životinje lapitanske kulture,[13] prve neolitske kulture Okeanije.[14]
Prve slike kokoški u Evropi su nađene na korintskoj grnčariji iz 7. veka p. n. e.[15][16] Pesnik Kratin (sredina 5. veka p. n. e, prema kasnijem grčkom autoru Afineju) naziva kokoške „persijskim alarmom”. U Aristofanovoj komediji Ptice (414. p. n. e.) kokoške se nazivaju „međanskom pticom”, što ukazuje na poreklo njene domestikacije na istoku. Slike kokoški su nađeni na grčkoj grčaniji crvenih i crnih figura.
U antičkoj Grčkoj, kokoške su bile retke, te su bile veoma prestižna hrana za simpozije. Postoje indikacije da je Delos bio centar uzgoja kokoški.[17]
Rimljani su koristili kokoške za proročanstva, kad lete („ex avibus”, gatanje) i kad jedu („auspicium ex tripudiis”, alektriomantija). Kokoška („gallina”) bi dala povoljan znak („auspicium ratum”), kada bi se pojavila sa leve strane (Cic., de Div. ii.26), poput vrana i sove.
Prema proroku „ex tripudiis” prema Ciceronu (Cic. de Div. ii.34), bilo koja ptica se mogla koristiti u gatanju, i on je pokazao u jednom trenutku da svaka ptica može da izvede tripudium[18] ali normalno jedino kokoške („pulli”) su konsultovane. O kokoškama su se brinuli pularijusi. Oni bi otvarali kavez i hranili ih mahunama ili specijalnom vrstom mekog kolača kad su bile potrebne gataču. Ako bi kokoške ostale u njihovom kavezu, pravile buku („occinerent”), lupale svojim krilima ili odletele, znak se smatrao lošim; ako bi pohlepno jele, znak je bio dobar.[19]
Godine 249. p. n. e, rimski general Publije Klaudije Pulher je svoje „svete kokoške”[20] bacio u more kada su odbile da jedu pre bitke kod Drepane, govoreći „ako one ne žele da jedu, možda će piti”. On je neposredno nakon toga izgubio bitku protiv Kartaginjana i 93 rimska broda su potopljena. Po povratku u Rim, njemu je suđeno za bezbožnost i teško je kažnjen.[21]
Godine 162. p. n. e, Leks Faunija je zabranio tov kokoški radi konzervacije žitaričnih rezervi.[22][23] Da bi prevazišla zabrana, Rimljani su kastrirali petlove (kapon), što je dovelo do udvostručivanja njihove veličine[24] uprkos zakona koji je bio usvojen u Rimu i kojim se zabranjivalo konzumiranje tovljenih pilića. Zakon je obnavljan nekoliko puta, ali izgleda da nije bio uspešan. Tovljenje kokoški sa hlebom natopljenim u mleku se smatralo da daje posebno ukusne rezultate. Rimski gurman Apicijus nudi 17 recepata sa piletinom, uglavnom kuvanom i serviranom sa sosom. Svi delovi životinja su korišćeni: recepti obuhvataju želudac, jetru, testiss, pa čaki masni „rep” kokoške na kome je repno perje učvršćeno.
Rimski autor Kolumela daje savete o uzgoju kokoški u osmoj knjizi svog traktata, De Re Rustica (O poljoprivredi). On je identifikovao tanagrijanske, rodoske, halkidske i medijske (ili melijanske) rase, koje imaju impresivan izgled, preku narav i koje su Grci koristili za borbe petlova (De Re Rustica 8.3.4). Za uzgoj živine, preferentno su korišćene domaće (rimske) kokoške, ili hibridi između domaćih kokoški i grčkih petlova (De Re Rustica 8.2.13). Patuljaste kokoške su prijatne za posmatranje zbog njihove veličine, ali osim toga nemaju drugih prednosti.
Prema Kolumeli (De Re Rustica 8.2.7), idealno jato se sastoji od oko 200 ptica, koje može da nadzire jedna osoba, ako neko drugi traži odlutale životinje. On navodi da bele kokoške treba izbegavati, jer nisu vrlo plodne i lako ih mogu uhvatiti orlovi ili jastrebi. Jedan se petao može držati na pet kokoški. U slučaju rodoskih i medijskih petlova koji su veoma teški i stoga nisu naklonjeni parenju, na svake tri kokoške je potreban jedan petao. Kokoške teške živine nisu posebno sklone ležanju na jajima; stoga je njihova jaja najbolje izlegati pomoću normalnih kokoški. Jedna kvočka može da izleži 15-23 jaja, u zavisnosti od doba godine, i da nadgleda do 30 pilića. Jaja koja su duga i šiljata uglavnom daju mužjake, dok zaobljena jaja uglavnom daju ženke (De Re Rustica 8.5.11).
Kolumela takođe navodi da kokošinjci treba da gledaju na jugoistok i da budu smešteni pored kuhinje, pošto je dim dobar za životinje i „živina nikada ne uspeva tako dobro kao u toploti i dimu” (De Re Rustica 8.3.1).[25] Kokošinjci treba da se sastoje od tri prostorije i treba da sadrže ognjište. Suva prašina i pepeo treba da budu dostupni za suvo kupanje.
Prema Kolumeli (De Re Rustica 8.4.1), kokoške treba hraniti ječmenim grizom, sitnom lelebijom, prosom i pšeničnim mekinjama. Samu pšenicu treba izbegavati jer je štetna za ptice. Barena ražana trava (Lolium sp.) i lišće i seme lucerke (Medicago sativa L.) se isto tako može koristiti. Grožđana džibra se može koristiti ali samo kad kokoške prestanu da nose jaja, što je nakon sredine novembra; inače su jaja mala i malo ih ima. Kad se živina hrani grožđanom džibrom, hrana treba da bude dopunjena mekinjama. Kokoške počinju da nose jaja nakon zimske kratkodnevnice, u toplim mestima oko prvog januara, dok u hladnim oblastima sredinom februara. Delimično kuvani ječam povećava njihovu plodnost; on treba da bude pomešan sa lišćem i semenom lucerke, ili grahoricom ili prosom ako lucerka nije dostupna. Kokoške koje se slobodno kreću treba da dobiju dve šolje ječma dnevno.
Kolumela savetuje uzgajivače da kolju kokoške koje su starije od tri godine, pošto one više ne proizvode dovoljno jaja.
Prama Aldrovandi: Kaponi se prave tako što se spali „deo ptičijih iznutrica”[26] sa toplim gvožđem. Rane se tretiraju sa lončarskom kredom.
Kokoške su širili polinezijski moreplovci i dospele su na Uskršnje ostrvo u 12. veku, gde su one bile jedina domaća životinja, sa mogućim izuzetkom polinezijskog pacova (Rattus exulans). One su držane u veoma čvrstim kokošinjcima izrađenim od kamena, koje je prvi opisao Linton Palmer 1868. godine, koji je isto tako „izrazio svoje sumnje u to”.[27]
Kao hrana uredi
Kokošije meso, koje se takođe naziva „piletina”, je tip živinskog mesa. Zbog njene relativno niske cene, piletina je jedan od najviše korišćenih tipova mesa na svetu. Skoro svi delovi ptice se mogu koristiti za hranu, i meso se može pripremiti na mnogo različitih načina. Popularna jela sa piletinom obuhvataju pečenu piletinu, prženu piletinu, kokošiju supu, bufalo krilca, tanduri piletinu, buternu piletinu, i pileći pirinač. Piletina je isto tako osnovni sastojak hrane mnogih restorana brze hrane.
Jaja uredi
Godine 2000, proizvedeno je oko 50,4 miliona tona jaja u svetu (Executive guide to world poultry trends, 2001)[28] i procenjuje se da je 53,4 miliona tona jaja proizvedeno tokom 2002.[29] Godine 2009, je prema procenama proizvedeno 62,1 miliona metričkih tona jaja u svetu pri čemu je korišćeno oko 6,4 milijardi kokoški nosilja.[30]
Kokošija jaja su u širokoj upotrebi u mnogim tipovima jela, slatkih i kiselih, uključujući mnoge pečene proizvode. Jaja se mogu peći izlupana ili cela, kuvati, mekano-kuvati, kiseliti, i poširati. Albumen, ili belance, sadrži protein sa malo ili bez masti, i može se zasebno koristiti pri kuvanju od žumanceta. Belanca mogu da budu prozračena ili izlupana do bele, penaste konzistencije i često se koriste u desertima kao što su kolači i šlagovi. Samlevene ljuske jaja se ponekad koriste kao prehrambeni aditivi radi povećanja sadržaja kalcijuma. Kokoškama nisu potrebni mužjaci da bi legle jaja, već samo da bi ona bila oplođena. Jato koje se sastoji samo od ženki će još uvek proizvoditi jaja; međutim, sva jaja će biti jalova (neoplođena).
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Popularna enciklopedija, BIGZ, Beograd.
- ^ UN's Food and Agriculture Organisation reported in the Economist: [1].
- ^ Xiang, H.; Gao, J.; Yu, B.; Zhou, H.; Cai, D.; Zhang, Y. & Zhao, X. (2014). „Early Holocene chicken domestication in northern China”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 111 (49): 17564—17569. doi:10.1073/pnas.1411882111.
- ^ Maguelonne Toussaint-Samat, (Anthea Bell, translator) The History of Food, Ch. 11 "The History of Poultry", revised ed. (2009). str. 306.
- ^ Howard Carter, "An Ostracon Depicting a Red Jungle-Fowl (The Earliest Known Drawing of the Domestic Cock)" The Journal of Egyptian Archaeology, 9.1/2 (April 1923). str. 1-4.
- ^ Pritchard, "The Asiatic Campaigns of Thutmose III" Ancient Near East Texts related to the Old Testament, pp. 240.
- ^ Roehrig, Dreyfus & Keller 2005, str. 268
- ^ a b v g Mala enciklopedija životinjskog carstva, Prosveta, Beograd.
- ^ „The Poultry Guide – A to Z and FAQs”. Ruleworks.co.uk. Arhivirano iz originala 28. 11. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010.
- ^ Smith, Jamon. Tuscaloosanews.com "World’s oldest chicken starred in magic shows, was on 'Tonight Show’" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. novembar 2015), Tuscaloosa News (Alabama, USA). August 6, 2006. Pristupljeno February 26, 2008.
- ^ „Info on Chicken Care”. ideas4pets. 2003. Arhivirano iz originala 25. 6. 2015. g. Pristupljeno 13. 8. 2008.
- ^ Gerard P.Worrell AKA "Farmer Jerry". „Frequently asked questions about chickens & eggs”. Ferry Landing Farm & Apiary. Arhivirano iz originala 16. 09. 2008. g. Pristupljeno 13. 8. 2008.
- ^ [2] The Cambridge History of the Pacific Islanders By Donald Denoon, Malama Meleisea – Cambridge University Press, March 25, 2004 – pp. 56.
- ^ [3] Anthropological Genetics: Theory, Methods and Applications edited by Michael H. Crawford – Cambridge University Press, November 30, 2006 – pp. 411.
- ^ [4] Regional Greek Cooking By Dean Karayanis, Catherine Karayanis – Hippocrene Books, March 1, 2008 – pp. 176.
- ^ [5] Cooking With the Bible: Biblical Food, Feasts, And Lore By Anthony F. Chiffolo, Rayner W. Hesse – Greenwood Publishing Group, August 30, 2006 – pp. 207.
- ^ Columella, De Re Rustica 8.3.4.
- ^ [6] A classical and archaeological dictionary of the manners, customs, laws, institutions, arts, etc. of the celebrated nations of antiquity, and of the middle ages: To which is prefixed A synoptical and chronological view of ancient history – P. Austin Nuttall – Printed for Whittaker and co., 1840 – pp. 601.
- ^ [7] Chambers's information for the people, ed. by W. and R. Chambers – Chambers W. and R., ltd – pp. 458.
- ^ [8] A Cabinet of Roman Curiosities: Strange Tales and Surprising Facts from the World's Greatest Empire by J. C. McKeown – Oxford University Press, Jul 22, 2010 – pp. 131.
- ^ Sheridan, Paul (8. 11. 2015). „The Sacred Chickens of Rome”. anecdotesfromantiquity.net. Pristupljeno 17. 11. 2015.
- ^ [9] A History of Food By Maguelonne Toussaint-Samat – John Wiley & Sons, March 25, 2009 – pp. 305.
- ^ [A History of Food By Maguelonne Toussaint-Samat – John Wiley & Sons, March 25, 2009 – pp. 305]
- ^ Maguelonne Toussaint-Samat, (Anthea Bell, translator) The History of Food, Ch. 11 "The History of Poultry", revised ed. (2009). str. 305.
- ^ [10] The New England farmer, Volume 6 By Thomas Greene Fessenden – Thomas W. Shepard, 1828 – pp. 69.
- ^ [11] The Wisdom of Birds: An Illustrated History of Ornithology By Tim Birkhead – Bloomsbury Publishing, March 7, 2011 – pp. 278.
- ^ [12] The Enigmas of Easter Island By Paul Bahn, John Flenley – Oxford University Press, May 29, 2003 – pp. 96.
- ^ [13] Poultry Genetics, Breeding and Biotechnology edited by W. M. Muir, S. E. Aggrey – CABI, September 4, 2003 – pp. 5.
- ^ [14] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016) International Egg Commission IEC London Egg Conference – Sep 9 to 13, 2012
- ^ [15] WATT Ag Net – Watt Publishing Co
Literatura uredi
- Roehrig, Catharine H.; Dreyfus, Renée; Keller, Cathleen A. (2005). Hatshepsut: From Queen to Pharaoh. New York: Metropolitan Museum of Art. str. 268. ISBN 978-1-58839-173-5.
- Green-Armytage, Stephen (2000). Extraordinary Chickens. Harry N. Abrams. ISBN 978-0-8109-3343-9.
- Smith, Page; Charles, Daniel (2000). The Chicken Book. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2213-1.
- Siddharth, Biswas (2014). „Gallus gallus domesticus Linnaeus, 1758: Keep safe your domestic fowl from your domestic foul”. Ambient Science. 1 (1): 41—43. Arhivirano iz originala 5. 3. 2016. g. Pristupljeno 13. 6. 2017.
- Lawler, Andrew (2014). Why Did the Chicken Cross the World?: The Epic Saga of the Bird that Powers Civilization. Atria Books. ISBN 978-1476729893.
