Petar Dobrnjac
Petar Vlahović Todorović Dobrnjac (Dobrnje, 12. jul 1771 — Jaši, 6. oktobar 1831) bio je vojvoda u Prvom srpskom ustanku. Sin trgovca Teodora Vlahovića. Imao je i dva brata, kneza Stevana Teodorovića Dobrnjca i trgovca Nikolu Teodorovića Dobrnjca. Vlahovići su poreklom iz Crne Gore. Došli su na teritoriju Srbije sa prostora grada Kolašin za vreme Velike seobe Srba u XVII veku.
Petar Teodorović | |
|---|---|
 Petar Dobrnjac | |
| Puno ime | Petar Vlahović Todorović Dobrnjac |
| Datum rođenja | 12. jul 1771. |
| Mesto rođenja | Dobrnje, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 6. oktobar 1831. (60 god.) |
| Mesto smrti | Jaši, Ruska Imperija |
| Mesto ukopa | Jaši, Rumunija |
Biografija uredi
Rodio se 1771. godine u požarevačkoj nahiji, u selu Dobrnju kod Petrovca na Mlavi. U mladosti je bio hajduk neko vreme, a potom je održavao imanje i trgovao. Karađorđe je od ranije znao za Petra. Pozvao ga je da se priključi u borbi protiv Turaka. Godine 1804. bio je buljubaša (zapovednik čete) pod Milenkom Stojkovićem. 1805. godine učestvovao je u boju na Ivankovcu protiv Hafiz-paše, posle koje ga je Sovjet proglasio bimbašom (zapovednik nad 1000 ljudi) i vojvodom. Na njegovu iniciajtivu su se Srbi na Ivankovcu pregrupisali i ušančili. Posle bitke kod Deligrada (1806), protiv skadarskog Ibrahim-paše, dolazi u red prvih starešina u zemlji. Kada je Karađorđe 1809. godine podelio vojsku na četiri dela, južni deo, koji je bio usmeren ka Nišu vodio je Miloje Petrović. Zbog svađe između Dobrnjca i Miloja Petrovića Trnavca izostala je pomoć vojvodi Stevanu Sinđeliću, u boju na Čegru (1809), što je dovelo do srpskog poraza. Miloje se uplašio da ako Petar i Stevan napadnu zajedno imaju mnogo veće šanse da osvoje grad Niš i time bi stekli veliko bogatstvo. Zbog toga je zaustavio Petra i doveo do velikog poraza, mada je Stevan Sinđelić pokazao veliku hrabrost i odlučnost. Niko nije mogao da mu stane na put da sa svojih 2000 Resavaca u Niš uđe prvi. Petar Dobrnjac i Stevan Sinđelić su bili kumovi. Posle pada Deligrada (1809) napustio je Srbiju zbog neslaganja sa Karađorđem. 1810. se vratio u zemlju na intervenciju Rusije, ali je 1811. ponovo proteran. Po slomu I srpskog ustanka (1813. godine), Petar je pokušao da učini nešto za Srbe i Srbiju, ali mu se nije dalo. Išao je čak do Pariza i Peterburga kod Rodofinikina, ali bezuspešno.
Petar je primao od Rusije godišnju penziju od 300 dukata, a posle zaključenog mira između Rusa i Turaka 1812. godine iz Karavlaške se seli u Besarabiju, gde je držao boljarska sela pod zakup i vratio se trgovini.
U II srpskom ustanku (1815) je bio poverenik kneza Miloša kod ruskog cara Aleksandra I, ali se nije vraćao u Srbiju.
Petar Dobrnjac je imao tri sina, dvojica su umrla u Peterburgu, u kadetskom korpusu. Kuća u kojoj je živeo više ne postoji. Morava je tokom poplave presekla meandar i odnela kuću. Pored tri sina imao je i ćerku Ljubinku. Ona je bila udata za Kuzmana, sina Luke Lazarevića. Petar je umro u Jašiju 1831. godine. Lečio se u bolnici pokraj crkve Svetog Spiridona u Jašiju. U toj Bolnici je i umro od zapaljenja pluća. Crkva više nije verski objekat, ali je pretvorena u bolnicu koja i dalje nosi ime ovog sveca. Sahranjen je u dvorištu crkve mada nigde ne postoji obeležje tačnog mesta njegove večne kuće.
Vuk Karadžić ga ovako opisuje: "Bio je krupan i pun čovjek, i više plav nego smeđ. Kad je izišao iz Srbije (1811. godine), može biti da mu nije bilo još punijeh 40 godina. Bio je šaljiv i ne samo govorljiv nego i rječit: kad bi što pripovijedao, tako je znao redom govoriti kao da čita iz knjige. Kao starješina, bio je veliki junak, osobito znajući ljude k sebi privući i nagovoriti ih da ga slušaju; nepogodan je bio za one koji su htjeli da mu zapovijedaju, ali prema svojijem područnicima i drugovima bio je vrlo ljubazan. Čitati nije znao, ali je bio onda jedini starješina u Srbiji ovoga reda koji je pisarima znatnija pisma (na veliku gospodu) kazivao riječ po riječ."
Zanimljivosti uredi
Petar Dobrnjac je ostao zapamćen po izreci koju je prvi izgovorio Karađorđe:[1]
Govoriti, a mom k...., a Petru Dobrnjcu, svejedno!
koja je izrečena početkom 1807. godine kada je Karađorđe saznao da je Dobrnjac u Paraćinu na svoju ruku pobio turske poslanike koji su pošli na pregovore u Beograd. Danas se slična poslovica koristi za opis nekoga ko je tvrdoglav i nedokazan.
Vidi još uredi
Literatura uredi
^ Milan Đ. Milićević, Karađorđe u govoru i tvoru, Čigoja, Beograd, 2002
