Википедија

Pečenezi

Pečenezi su bili polunomadski narod centralne Azije, koji je govorio jezikom iz grupe turkijskih jezika. Asimilovani su tokom srednjeg veka.[1]

Istočna Evropa i područje koje nastanjuju Pečenezi (plavom bojom) oko 1015.

Poreklo i područje uredi

Pečenezi se pojavljuju u istorijskim izvorima u VIII i IX veku. Tada su nastanjivali područja između donje Volge, Dona i Urala. Već do IX i 10. veka kontrolisali su veliki deo stepa jugozapadne Evroazije i Krima. Tada su bili značajan faktor u tom području, ali kao i većina nomadskih naroda nisu posedovali koncept države, a njihova organizacija se svodila na nasumične napade na susede. Osim toga postajali su plaćenici za druge sile.

Prema Konstantinu Porfirogenitu Pečenezi su vladali područjem zapadno od reke Seret.

Etnonim uredi

Pečenezi se u srednjovekovnim arapskim i persijskim tekstovima spominju kao Bjnak, Bjanak ili Bajanak, u klasičnim tibetanskim dokumentima kao kao Be-ča-nag, a u delima napisanim na gruzijskom kao Pačanak-i.[2] Ana Komnena i drugi vizantski autori nazivali su ih Pacinakoj ili Pacinakitaj.[2] U srednjovekovnim latinskim tekstovima Pečenezi su se nazivali Pizenaci, Biseni ili Besi.[2] Istočnoslavenski narodi koriste izraze „Pečenegi” ili „Pečenezi” (množina od „Pečeneg”), dok ih Poljaci spominju kao Pieczyngowie ili Piecinigi.[2] Mađarska reč za Pečenega jeste besenyő; rumunjski izraz je Pecenegi.[2]

Prema Maksu Fasmeru i nekim drugim istraživačima, taj je etnonim možda izveden iz staroturkijske reči za „šogora” (baja, baja-naq ili bajinaq; kirgiški: baja, turkmenski: baja, turski: baja i bacanak), što bi impliciralo da se termin u početku odnosio na „klan ili plemen povezano tazbinom”.[2][3]

U delu Dīwān Lughāt al-Turk Mahmuda al-Kašgarija iz 11. veka, Pečenezi su opisani kao „turkijski narod koji živi oko zemlje Rum”, gde je Rum turkijska reč za Istočno rimsko carstvo ili Anadoliju i „ogranak Oguza Turkijaca”; potom je za Oguze napisao da ih čine 22 ogranka, od kojih su Pečenezi bili devetnaesti.[4]

Pečenege kao jedno od 24 drevna plemena Oguza spominje Rašid-al-Din, državnik i istoričar ilhanidskog Irana iz 14. veka, u svom delu Jāmiʿ al-Tawārīkh („Zbirka letopisa”), gde je taj etnonim objašnjen kao „onaj koji pokazuje revnost”. Abu al-Ghazi Bahadur, kan Hivanskog kanata, spominje Pečenege kao bechene među 24 drevna plemena Turkmena (ili Oguza) u svojoj knjizi Shajara-i Tarākima (Rodoslov Turkmena) i daje njegovo značenje kao „onaj koji pravi”.

Tri od osam pečeneških „provincija” ili klanova bili su zajedno poznati kao Kangari.[5] Prema Konstantinu VII Porfirogenitu, Kangari su primili ovu denominaciju jer su „hrabriji i plemenitiji od ostatka” naroda „i to je ono što naslov Kangar označava”.[5][6] Budući da nije poznata nijedna turkijska reč sa sličnim značenjem, Armin Vamberi je povezao ovaj etnonim s kirgiškim rečima kangir („okretan”), kangirmak („izaći na jahanje”) i kani-kara („crnokrvan”), dok ga je Karlil Ajlmer Makartni povezao s čagatajskom reči gang („kočija”).[7] Omeljan Pricak je sugerirao da je taj naziv u početku bio složeni pojam (Kängär As), koji je izveden od toharske reči za „kamen” (kank) i iranskog etnonima As.[8] Ako je ova pretpostavka valjana, etnonim Kangara sugerira da su iranski elementi doprineli formiranju naroda Pečenega.[9]

Jezik uredi

Glavni članak: Pečeneški jezik

Mahmud al-Kašgari, pisac 11. veka specijalizovan za turkijske dijalekte, tvrdio je da je jezik kojim su govorili Pečenezi varijanta kumanskog i oguskog idioma.[10] Sugerirao je da su strani uticaji na Pečenege doveli do fonetskih razlika između njihovog jezika i idioma kojim su govorili drugi turkijski narodi.[11] Slično tome, Ana Komnena navodi izjavila da su Pečenezi i Kumanci delili zajednički jezik.[10] Iako je sam pečeneški jezik izumro pre mnogo vekova,[12] imena pečeneških „provincija” koje je zabeležio Konstantin Porfirogenet dokazuju da su Pečenezi govorili nekim turkijskim jezikom.[13] Smatra se da je pečeneški pripadao oguskoj grani turkijskih jezika, ali jezik Pečenega slabo je dokumentovan i stoga ga je teško dalje klasificirati.[14]

Sastav uredi

Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit nabraja osam plemenskih grupa Pečenega, po četiri sa svake strane reke Dnjepra, što odražava bipartitnu levo-desnu turkijsku organizaciju. Ovih je osam plemena sa svoje strane bilo podeljeno u 40 podplemena, verovatno klanova. Konstantin VII takođe bileži imena osam bivših plemenskih vođa koji su vodili Pečenege kad su ih Hazari i Oguzi proterali. Golden, sledeći Nemeta i Ligetija, sugeriše da se svako plemensko ime sastoji od dva dela: prvi deo je boja konjske dlake, a drugi je plemenski naslov vladara.[15]

Plemena Erdim, Čur i Jula formirali su Kangar (grčki: Καγγαρ) i smatrani su „hrabrijima i plemenitijima od ostalih”.

Transkribovano ime plemena Rekonstruirano ime plemena Značenje Lokacija Transkribovano ime vođe Rekonstruirano ime vođe
Ιαβδι-ερτί(μ) *Yavdı[a]-Erdim[b] Pleme Erdema[v] sa sjajnim konjima Zapadna obala Dnjepra Βαϊτζαν *Bay[g]-ča
Κουαρτζι-τζούρ *Küerči[d]-Čur Pleme Čura s plavičastim konjima Istočna obala Dnjepra Κούελ *Küğel[đ]
Χαβουξιν-γυλά *Qabuqšın-Yula Pleme Jula s konjima boje kore Zapadna obala Dnjepra Κουρκοῡται *Qorqutai[e]
Συρου-κουλπέη *Suru-Kül-Bey Pleme Kul-Beja sa svikastim konjima Istočna obala Dnjepra Ιπαόν *Ipa / *Iba (?)[ž]
Χαρα-βοη *Qara-Bay Pleme Bega s crnim konjima Zapadna obala Dnjepra Καϊδούμ *Qaydum[z]
Βορο-ταλμάτ *Boru-Tolmač Pleme Tolmača[i] sa sivkastim konjima Istočna obala Dnjepra Κώσταν *Qosta[j]
Γιαζι-χοπὸν *Yazı-Qap(ğ)an Pleme Kavkan s tamnosmeđim konjima Zapadna obala Dnjepra Γιαζή *Yazı[k]
Βουλα-τζοπόν *Bula-Čopan[l] Pleme Čopana sa šarenim konjima Istočna obala Dnjepra Βατᾱν *Bata / *Bota[lj]

Napomene uredi

  1. ^ ili "Yawdı"
  2. ^ ili "Erdem"
  3. ^ hrabrost, vrlina
  4. ^ bogat
  5. ^ Od küverči < küğerči
  6. ^ svjetlozelen
  7. ^ od qorqut- "plašiti"
  8. ^ cf. mađ. Ipoch
  9. ^ od qayt- < qayıt- < qaðıt- "okrenuti se"; cf. mađ. Kajdan
  10. ^ „prevodilac”
  11. ^ cf. hakaski qosta "magična strijela usmjerena na neprijatelja"(?)
  12. ^ od Yazığ, metateza od Yağız
  13. ^ Ili "Čaban"
  14. ^ "mala deva"

Savez sa Vizantijom i Bugarskom uredi

Tokom IX veka Vizantija postaje saveznik Pečenega, koristeći ih da se zaštiti od drugih opasnijih plemena, kao npr. Mađara ili Varjaga. To je Vizantija radila koristeći se rimskim uzorima i politikom „zavadi pa vladaj“. Jednog neprijatelja je usmeravala protiv drugoga.

Turkijsko pleme Uza isteralo je Pečenege iz njihove domovine. Pečenezi su do 889. bili potisnuti zapadno od strane Hazara i Kumana, pa su Pečenezi potisnuli Mađare zapadno od Dnjepra do 892.

Bugari su 894. ušli u rat protiv Vizantije. Vizantijski car Lav VI Mudri protiv Bugara poziva Mađare. Mađari su pod komandom Leventa sa velikom vojskom izveli uspešnu kampanju u Bugarskoj. U isto vreme je Vizantija ušla u Bugarsku sa juga. Bugarski car Simeon I je bio prisiljen da sklopi mir sa Vizantijom. Simeon je našao saveznika u Pečenezima da bi se branio od Mađara. Pečenezi su bili izuzetno uspešni, tako da su potisnuli preostale Mađare iz pontskih stepa. Mađari su bili potisnuti i nastanjuju se definitivno na području između Dunava i Tise. Tu pod vodstvom Arpada Mađari formiraju državu.

Istorija i pad uredi

Od IX veka Pečenezi su imali loše odnose sa Kijevskom Rusijom. Oni su stalno upadali na teritorije Kijevske Rusije, što bi s vremena na vreme dovodilo do rata. Tako je 920. bio rat Pečenega sa Igorom Kijevskim, velikim knezom Kijeva. Ponekad su Pečenezi ulazili i u savez sa Rusima, kao 943. protiv Vizantije.

Pečenezi su napadali i opsedali Kijev 968. Deo Pečenega učestvuje u ruskom napadu na Vizantiju 970—971. Tokom vlasti Vladimira I Velikog Rusi i Pečenezi su se sukobljavali sa promenljivim uspehom, a Jaroslav Mudri je porazio Pečenege. Posle toga Kijevsku Rusiju počinju ugrožavati Kumani.

Pečenezi su vekovima ratovali sa susedima: Vizantijom, Bugarima, Kijevskom Rusijom, Harezmom i Mađarima. Pečenege je konačno porazila Vizantija pod vodstvom Aleksija I Komnina 1091. u bici kod Levunija. Vizantiju su u toj bici pomagali Kumani.

Pečenege su 1094. ponovo napali Kumani i mnogi Pečenezi su poklani ili su bili apsorbovani. Ponovo ih je porazila Vizantija 1122. Neko vreme Pečenezi su još postojali u Mađarskoj i konačno su asimilirani u Bugare, Mađare ili Gagauze.

Pečenezi kao grupa se poslednji put pominju 1168. godine kao pripadnici turskih plemena poznatih u hronikama kao „Čorni Klobuki (Crni šeširi)“.[16] Verovatno je da je pečenješko stanovništvo u Mađarskoj desetkovano invazijom Mongola na Ugarsku, ali imena pečenješkog porekla i dalje se navode u zvaničnim dokumentima. Titula „Komes Bisenorum“ (grof Pečenjega) trajala je još najmanje 200 godina.

U Mađarskoj u 15. veku, neki ljudi su prihvatili prezime Besenyö (mađarski za „pečenjeg”); oni su bili najbrojniji u županiji Tolna. Do jednog od najranijih uvođenja islama u istočnu Evropu došlo je kroz rad muslimanskog zatvorenika iz ranog 11. veka kojeg su Vizantijci zarobili. Muslimanski zarobljenik je doveden na teritoriju Besenioa Pečenjega, gde je podučavao i prevodio pojedince u islam.[17] U kasnom 12. veku, Abu Hamid el-Garnati je pomenuo mađarske Pečenjege – verovatno muslimane – koji su živeli prerušeni u hrišćane. Na jugoistoku Srbije postoji selo Pečenjevce koje su osnovali Pečenjezi. Posle rata sa Vizantijom, ostaci plemena našli su utočište u toj oblasti, gde su osnovali svoje naselje.[18][19][20][21][22][23]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Akdes, Nimet Kurat (1937). Peçenek Tarihi. str. 22—26. 
  2. ^ a b v g d đ Spinei 2003, str. 93.
  3. ^ Golden 2003, str. I.64.
  4. ^ Maḥmūd, Kāshgarī; James Kelly (1982). Türk Şiveleri Lügatı = Dīvānü Luġāt-It-Türk. Duxbury, Mass: Tekin. 
  5. ^ a b Curta 2006, str. 182.
  6. ^ Konstantin Porfirogenet, O upravljanju Carstvom, 37.
  7. ^ Macartney 1968, str. 104–105.
  8. ^ Pritsak 1975, str. 213.
  9. ^ Spinei 2003, str. 94.
  10. ^ a b Spinei 2003, str. 95.
  11. ^ Spinei 2009, str. 181.
  12. ^ Spinei 2009, str. 343.
  13. ^ Róna-Tas 1999, str. 239.
  14. ^ Baskakov, N. A. Tюrkskie яzыki, Moskva 1960, str 126-131.
  15. ^ Golden 1992, str. 265-6.
  16. ^ Ivan Katchanovski, Zenon E. Kohut, Bohdan Y. Nebesio, Myroslav Yurkevich, Historical Dictionary of Ukraine, Scarecrow Press, 2013, p. 439.
  17. ^ Arnold, Thomas Walker (21. 6. 1896). „The preaching of Islam; a history of the propagation of the Muslim faith”. Westminster, A. Constable and co. Pristupljeno 21. 6. 2023 — preko Internet Archive. 
  18. ^ Studies on Pechenegs Dr. AKDES KURAT
  19. ^ ATLAS NATIONAL JOURNAL OF SOCIAL SCIENCES ISSN 2602-4128 TWO FRIEND PEOPLE IN THE NORTH OF THE BLACK SEA: ON THE RELATIONS OF THE PECHENEKS AND THE KUMAN-KIPCHAKS
  20. ^ „T.R. FIRAT UNIVERSITY INSTITUTE OF SOCIAL SCIENCES DEPARTMENT OF HISTORY THE RELATIONS OF PEÇENEK AND KIPÇAKS WITH THE BYZANTINE STATE MASTER'S THESIS” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 30. 06. 2023. g. Pristupljeno 09. 09. 2023. 
  21. ^ Ayçiçek, Recep. „Peçenekler”. Peçenekler. Pristupljeno 21. 6. 2023 — preko www.academia.edu. 
  22. ^ Baykara, Tuncer (21. 6. 1998). „Batı Anadolu'da Bir Peçenek Beği: Kızıl Beğ”. Belleten. 62 (235): 735—746. doi:10.37879/belleten.1998.735  . Pristupljeno 21. 6. 2023 — preko belleten.gov.tr. 
  23. ^ „Türkalemiyiz.com "Türk Dünyasının İnternet Sitesi"”. www.turkalemiyiz.com. Pristupljeno 21. 6. 2023. 

Literatura uredi

  • Anna Comnena: The Alexiad (Translated by E. R. A. Sewter) (1969). Penguin Books. ISBN 978-0-14-044958-7.
  • Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (Greek text edited by Gyula Moravcsik, English translation b Romillyi J. H. Jenkins) (1967). Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ISBN 0-88402-021-5.
  • Atalay, Besim (2006). Divanü Lügati't – Türk. Türk Tarih Kurumu Basımevi. ISBN 975-16-0405-2. 
  • Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250 . Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89452-4. 
  • Golden, Peter B. (2011). Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române. ISBN 978-973-27-2152-0. 
  • Golden, Peter B. (2003). Nomads and their Neighbours in the Russian Steppe: Turks, Khazars and Quipchaqs. Ashgate. ISBN 0-86078-885-7. 
  • Golden, Peter B. (1992). An Introduction to the History of the Turkic People. Otto Harrassowitz, Wiesbaden. 
  • Kristó, Gyula (2003). Háborúk és hadviselés az Árpádok korában [Wars and Tactics under the Árpáds] (na jeziku: mađarski). Szukits Könyvkiadó. ISBN 963-9441-87-2. 
  • Macartney, C. A. (1968). The Magyars in the Ninth Century. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08070-5. 
  • Pritsak, Omeljan (1975). „The Pechenegs: A Case of Social and Economic Transformation”. Archivum Eurasiae Medii Aevi. The Peter de Ridder Press. 1: 211—235. 
  • Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An Introduction to Early Hungarian History (Translated by Nicholas Bodoczky). CEU Press. ISBN 978-963-9116-48-1. 
  • Spinei, Victor (2003). The Great Migrations in the East and South East of Europe from the Ninth to the Thirteenth Century (Translated by Dana Badulescu). ISBN 973-85894-5-2. 
  • Spinei, Victor (2009). The Romanians and the Turkic Nomads North of the Danube Delta from the Tenth to the Mid-Thirteenth century. Koninklijke Brill NV. ISBN 978-90-04-17536-5. 
  • Golubovsky, Peter V. (1884). Pečenegi, Torki i Polovcы do našestviя tatar. Istoriя юžno-russkih stepeй IX—XIII vv [Pechenegs, Torks and Cumans before the invasion of the Tatars. History of the South Russian steppes 9th-13th centuries] (na jeziku: ruski) at Runivers.ru in DjVu format. 
  • Pálóczi-Horváth, A. (1989). Pechenegs, Cumans, Iasians: Steppe peoples in medieval Hungary. Hereditas. Budapest: Kultúra [distributor]. ISBN 963-13-2740-X. 
  • Pritsak, O. (1976). The Pečenegs: a case of social and economic transformation. Lisse, Netherlands: The Peter de Ridder Press. 
  • Ostrogorski, Georgije (1993). Istorija Vizantije (2. fototipsko izd.). Beograd: Prosveta. 

Spoljašnje veze uredi

 
Pečenezi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Печенези&oldid=27551666”