Površina radarskog preseka

Površina radarskog preseka (PRP) (engl. radar cross-section) je mera detektovanja objekta sa radarom.

Izmerena površina radarskog preseka (PRP), za avion Daglas A-26, dijagram u funkciji ugla azimuta.

Osvetljeni objekat reflektuje ograničenu količinu energije radara. Više faktora određuje tu količinu vraćene elektromagnetne energije, prema izvoru njihove emisije, kao što su:

• vrsta materijala od kojih je napravljen objekat;
• apsolutna veličina objekta;
• relativna veličina objekta (u odnosu na talasne dužine emisije radara);
• ugao pod kojim snop radara osvetljava određeni deo objekta, što zavisi od njegovog oblika orijentacije na radarski izvor;
• ugao reflektovanog talasa;
• vrste polarizacije u odnosu oblik i položaj objekta.

Snaga predajnika i udaljenost objekta su važni za njegovo otkrivanje, a nisu za veličinu PRP, jer je PRP isključivo vezan za karakteristike refleksije radarskih zraka.

Površina radarskog preseka (PRP) se koristi za detekciju aviona u širokom opsegu. Primer, karakteristiku nevidljivosti aviona (koji je projektovan tako da ima nisko detekciju) će imati projekat koji daje nisku PRP (kao što je upijajuća boja, glatka površina, površina pravouglog oblika posebno reflektuje signal u nekom drugom pravcu, a ne prema izvoru). Nasuprot tome, putnički avioni imaju visok PRP, što doprinosi metalna struktura, velike metalne mase motora, gondole, velika površina krila i trupa, reflektuju veliku količinu radarskog zračenja unazad, prema izvoru, odnosno u prijemnik radara. Parametar PRP je sastavni deo razvoja tehnologije smanjene radarske uočljivosti (stelt), posebno je važan za borbena sredstva, na prvom mestu za borbene avione i balističke rakete. Ti podaci o PRP su veoma poverljivi i čuvaju se kao tajne.

Površina radarskog preseka (σ) aviona i drugih objekata zavisi od toga pod kojim uglom je radarski „osvetljen“.

Definicija

Neformalno, PRP je površina preseka nekog objekta, koji idealno reflektuje radarsku sferu, iste snage kao da je stvarni odraz objekta u pitanju. PRP je apstrakcija: površina radarskog preseka ne mora imati direktnu vezu sa fizičkom površinom poprečnog preseka oblasti tog objekta, pošto zavisi i od drugih faktora.

Nešto manje neformalno, PRP radarskog cilja je efikasna oblast koja presreće emitovanu elektromagnetnu snaga radara i onda je rasipa, a deo vraća nazad radarskom prijemniku.

Preciznije, PRP radarskog cilja jeste hipotetička oblast koja izaziva presretanje generisane energije radara na objektu, tako da ako bi presretnuta bila ukupna snaga, sva bi se i vratila, ista bi se pokazala na prikazivaču prijemnika.

Sposobnost, da cilj odražava energiju radara određene veličine, može se sažeti u jedan pojam, PRP, koji se obično obeležava kao σ, s mernom jedinicom m². U praksi, neka radarska elektromagnetna energija se apsorbuje, a reflektovana se neravnomerno prostire od cilja, u svim pravcima. Dakle, površinu radarskog preseka je veoma teško proceniti i obično se određuje eksperimentalno, merenjem.

Površina radarskog preseka zavisi od:

• fizičke geometrije objekta (cilja) i njegovog oblika,
• pravca osvetljenja radara,
• učestalosti predajnika radara i
• vrste korišćenih materijala.

Složena definicija PRP se može lakše razumeti uvidom u funkcije radarskih predajnika i prijemnika, u okviru postupnog razvoja sistema radarskih jednačina, za stanje u jednom trenutku:

$P_{e}={\frac {{P_{s}}\cdot G}{4\pi \cdot {R^{2}}}}\cdot \sigma \cdot {\frac {1}{4\pi \cdot R^{2}}}\cdot A_{w}$

$;\quad \iff \quad$

Gde su: $\ P_{s}$ [W] = snaga predajnika $\ R$ [m] = udaljenost od radara do mesta cilja $\ G$ = efikasnost predajne antene (bezdimenziono) $\ \sigma$ [m²] = površina radaskog preseka $\ A_{w}$ [m²] = efektivna površina prijemne antene $\ P_{e}$ [W] = primljena snaga povratnog signala.

U prethodnoj jednačini deo ${\frac {{P_{s}}\cdot G}{4\pi \cdot {R^{2}}}}$, predstavlja gustinu snage (W/m²), koju radarski predajnik šalje u cilj. Ovu gustinu snage, presreo je cilj sa površinom radarskog preseka $\sigma$ [m²]. Proizvod ${\frac {{P_{s}}\cdot G}{4\pi \cdot {R^{2}}}}\cdot \sigma$ ima dimenziju [m²], predstavlja hipotetičku ukupnu snagu presretnutu od radarskog cilja. Drugi deo ${\frac {1}{4\pi \cdot R^{2}}}$ predstavlja izotropno širenje ovog presretnutog radarskog snopa od cilja i vraćeni deo nazad na radarski prijemnik.

Proizvod ${\frac {{P_{s}}\cdot G}{4\pi \cdot {R^{2}}}}\cdot \sigma \cdot {\frac {1}{4\pi \cdot R^{2}}}$ predstavlja „uhvaćenu“ gustinu snage na radarskom prijemniku (W/m²). Prijemna antena zatim skuplja snagu ove gustine sa efektivnom površinom $\ A_{w}$ [m²], primajući reflektovanu radarsku snagu (P_r) [W], kao što je prikazano u gornjoj jednačini.

Raspodela snage radarskog osvetljenja cilja nikada nije izotropna (čak i za sferu), a PRP je hipotetička oblast. U tom svetlu, PRP se može jednostavno posmatrati kao faktor korekcije koju sačinjavaju radarske jednačine (prikazuju realnije) za eksperimentalni ispitivani odnos P_r / P_s. Međutim, PRP je izuzetno vredan koncept, jer je karakteristika samo cilja i jedino se može izmeriti ili izračunati. Tako, PRP omogućava performanse od radarskog sistema, sa datim ciljem, da se nezavisno analiziraju od radarskih i upotrebe drugih parametara. U principu, PRP je jaka funkcija orijentacije radara i cilja, odnosno, za slučaj da se radarski predajnik i prijemnik ne nalaze zajedno, funkcija orijentacije predajnik-cilj i cilj-prijemnik (vidi sliku gore br.2). PRP zavisi od veličine cilja, refleksivnosti njegove površine, usmerenosti radarskog snopa i odraza, uticaja geometrijskog oblika i položaja.

Faktori koji utiču na PRP

Primeri vrednosti površina
radarskog preseka, za
karakteristične ciljeve

Cilj	PRP [m²]	PRP [dB]
Džambo-džet	100	20
Mlazni putnički avion	20 … 40	13 … 16
Veliki lovac	6	7,8
Helikopter	3	4,7
Mlazni četvorosed	2	3
Mali avion	1	0
„Stelt“ lovac	0,1 … 0,01	(-10 …-20)
F-117 najthok	0,1	(-10)
B-2 spirit	0,01	(-20)
Buba	0,00001
Ptica	0,01	(-20)
Čovek	1	0
Kabina krstarice	10	10
Automobil	100	20
Kamion	200	23
Ugaoni reflektor	20.379	43,1

Veličina

Po pravilu, veći objekat, jači je njegov radarski odraz i na taj način veća je njegova PRP. Takođe, radar jednog opsega ne može ni detektovati objekte određene veličine. Na primer, radar talasne dužine 10 cm (S-opsega), može da detektuje kapi kiše, ali ne može oblake, čije su kapljice previše male.

Materijal

Materijali kao što su metal snažno reflektuju radarske talase i imaju tendenciju da proizvedu jake povratne signale. Drvo i platna (kao što su delovi aviona i balona se često koriste) ili plastika, fiberglas i kompoziti manje reflektuju ili su potpuno transparentni radaru, čineći ih pogodnim za radome. Čak veoma tanak sloj metala može napraviti objekat snažne radarske refleksije. Pleva se često pravi od metalizirane plastike, stakla, metalizirane folije i staniolskih listića i s njima se pravi radarska refleksija lažnih objekata.

Takođe, neki uređaji su projektovani da budu aktivni radar, kao što su radarske antene, s povećanim PRP. To su radari – mamci, za obmanu neprijatelja i izazivanje njihovog dejstva sa protivradarskim sistemima po lažnim ciljevima, u vojnom sukobu.

Boje upijaju radarske zrake

Lokid SR-71 i neki drugi „stelt“ avioni su premazani posebnom „metalnom kugličnom bojom“. Ona se sastoji od malih metalnih, bojom premazanih, kuglica. Radarska energija, u dodiru s njima, pretvara se u toplotu, a ne reflektuje se. To su prvi koraci u primeni „stelt“ tehnologije, odnosno smanjene radarske uočljivosti. Njegov je PRP oko 10 m², što je značajno više od narednog „stelt“ aviona F-117 najthok.

Oblik, usmerenost i orijentacija

Površine aviona su F-117A su projektovane da budu ravne i međusobno veoma iskošene, pod uglom. Ovo ima za posledicu da će njihovo radarsko osvetljenje biti pod velikim uglom, što će izazvati refleksiju isto pod različitim velikim uglovima, slično svetlosnom ogledalu pod velikim uglom. Oštre ivice takođe doprinose većem rasipanju, pošto zaobljene površine imaju neki delove površine normalne na radarski izvor. U tome segmentu, kao i svaki zrak poslat duž normalnog pravca na površinu, reflektovaće se nazad, po istom pravcu i to će napraviti jak povratni signal.

Bočno, borbeni avion poseduje mnogo veću površinu nego čeono iz smera i pravca repa. Pri svim ostalim jednakim faktorima, avion će imati jači signal sa bočne strane nego s prednje, takva orijentacija između radarske stanice i cilja je važna.

Glatke površine

Površinski reljef objekta cilja može sadržati udubljenja (glatkoća oplate aviona), što deluje kao pojedinačni ugaoni reflektori koji povećavaju PRP, praveći različita usmerenja. Ovo može nastati od otvorenih skrovišta za bombe, usisnici motora, spoljnih nosača tereta aviona, zglobova između kinematskih delova, itd. Praktikuje se presvlačenje oplata sa materijalim koji upijaju radarske zrake, s čime se smanjuje PRP.

Merenje

Merenje PRP nekog cilja vrši se u poznatom opsegu radarske refleksivnosti ili opsega rasipanja. Prvi tip opsega je spoljni opseg gde je cilj postavljen na posebno oblikovanim niskom nosaču, na izvesnoj udaljenosti dalje od predajnika. Takav niz eliminiše potrebu za postavljanje radara amortizera iza cilja, međutim, više putanja interakcije sa zemljom mora biti ublaženo.

Laboratorija, opitna komora (aneksoik), takođe se često koristi. U takvoj prostoriji, „cilj“ je postavljen na rotirajućem stubu u centru, a zidovi, podovi i plafoni prostorije su pokriveni naslagama materijala koji apsorbuje radarske zrake. Ovi amortizeri sprečavaju „korupciju“ merenja usled refleksije zidova, patosa i tavanice laboratorije. Kompaktna integrcija „aneksoik“ komore je sa reflektorom za simuliranje radarske refleksije za daleke terenske uslove. PRP je tehnički definisana kao fiktivan pojam, te se može i meriti na osnovu adekvatnog principa baždarenja sistema (eksperimentalno se utvrdi odnos veličina s etalonom). Savršen reflektor elektromagnetnih talasa koji bi odražavao istu količinu emitoanja / prijema na radarskoj anteni vraćene energije, kao što bi bio od stvarnog cilja, usvaja se kao etalon mera, za merenje u dotičnoj laboratoriji.

Postava baždarnog merenja.	Šema merenja PRP cilja.

Primljena snaga povratnog signala $\ P_{e}$ [W] (prikazana u prvom poglavlju), može biti predstavljena i u drugom obliku radarske matematike:

$\ P_{e}={\frac {{P_{s}}\cdot {G}^{2}\cdot \lambda ^{2}\cdot \sigma }{\left({4}{\pi }\right)^{3}\cdot \ {R}^{4}}}$;

$\quad \iff \quad$

Gde su: $\ P_{e}$ [W] = primljena snaga povratnog signala $\ P_{s}$ [W] = snaga predajnika $\ \sigma$ [m²] = površina radarskog preseka $\ \lambda$ [m] = talasna dužina $\ R$ [m] = udaljenost od radara do cilja $\ G$ = efikasnost antene

Ovaj oblik jednačine ukazuje da primljena povratna snaga je upravno proporcionalna emitovanoj, efikasnosti antene, učestalosti radarskih talasa i od odnosa PRP i četvrtog stepena rastojanja od radara do cilja. Na osnovu ove činjenice, mogu se, u toku procesa baždarenja, odrediti nepoznate vrednosti delova jednačine. Posebno je interes da se eksperimentalno odrediti deo koji je karakterističan za sistem i postavu merenja:

${\frac {{P_{s}}\cdot {G}^{2}\cdot \lambda ^{2}}{\left({4}{\pi }\right)^{3}}}$

Taj proces se izvršava sa više baždarnih merenja etalon rama, na više različitih rastojanja. U tome ekspirementu je poznato $\sigma$ za etalon ploču i rastojanja na koja se postavlja. Tako da se pri emitovanoj energiji i istoj učestalosti i poznatim odnosima ${\frac {\sigma }{{R}^{4}}}$ statistički utvrdi ostali deo jednačine. Ove vrednosti, dobijene tokom baždarenja, ostaju iste i za potrebe merenja PRP cilja, s tim da se ispune isti uslovi.

Proračun

Površina radarskog preseka je mera sposobnosti cilja da reflektuje radarske signale u pravcu i smeru radarskog prijemnika, to jest, to je mera odnosa gustine povratnih signala od cilja prema radaru i gustine signala koje je presreo cilj. Pošto se emitovanje energije distribuira u obliku sfere, mali njen deo (${4\pi \cdot {R^{2}}}$) može biti vraćen i primljen prijemnim delom radara.

Površina radarskog preseka σ je definisana kao:

$\sigma =\lim _{R\to \infty }4\pi \cdot R^{2}\cdot {\frac {S_{r}}{S_{s}}}\longmapsto \quad \sigma =\ 4\pi \cdot R^{2}\cdot {\frac {S_{r}}{S_{s}}}$

$;\iff \quad$

Gde su: $\ \sigma$ [m²] = površina radaskog preseka $\ S_{r}$ [W/m²] = gustina snage koju je presreo i reflektovao cilj $\ R$ [m] = udaljenost od radara do mesta cilja $\ S_{s}$ [W/m²] = specifična snaga predaje, na rastojanju R od cilja

Površina radarskog preseka se može posmatrati kao poređenje snage reflektovanog signala od cilja sa reflektovanim signalom iz savršeno glatkog sfernog poprečnog preseka od 1 m².

Formula za proračun PRP zavisi od oblika tela osvetljenog radarskim zracima.

Primeri proračuna za tipična geometrijska tela

Refleksija signala od tela sfernog oblika	${\sigma }_{max}=\ 4\pi \cdot R^{2}$
Refleksija signala od cilindra	${\sigma }_{max}={\frac {4\pi \cdot r\cdot h^{2}}{\lambda }}$
Refleksija signala od ravne ploče	${\sigma }_{max}={\frac {4\pi \cdot b^{2}\cdot h^{2}}{{\lambda }^{2}}}$
Refleksija signala od nagnute ploče	Realno je kao u prethodnom primeru. Reflektovana energija se vraća u drugom pravcu. Prijemni radar ne može da primi ovu energiju, ako je na istom položaju kao i odašiljač. Zato postoje rešenja kod kojih su oni na odvojenim lokacijama.

U fazi projektovanja, poželjno je da se koriste računarske metode za predviđanje dobijenog posledičog PRP, pre nego što se „zamrzne“ oblikovanje stvarnog objekta. Iteracija ovog procesa predviđanja može se vršiti u kratkom vremenu po niskoj ceni, dok upotreba eksperimentalnog prilaza je često dugotrajan proces, skup, podložan greškama i vraća na reprojektovanje. Linearnost Maksvelovih jednačina čini PRP relativno jednostavan za računanje, sa različitim analitičkim i numeričkim metodama, ali se menjaju nivoi vojnog interesa i potrebe za tajnost podataka.

Polje rešavanja Maksvelovih jednačina preko numeričkih algoritama, naziva se računarska elektromagnetika, a mnogi efikasne metode analize, primenjene na PRP, su predviđanje problema. Softver predviđanja PRP se često realizuju na velikim superračunarima, koji zahtevaju CAD modele visokih rezolucija, realnih radarskih ciljeva.

Visoke aproksimacije učestalosti poput geometrijske optike, fizičke optike, geometrijske teorije difrakcije, jedinstvene teorije difrakcije i fizičke teorije difrakcije, koriste se kada je talasna dužina mnogo kraća od veličine funkcija ciljne.

Statistički modeli se koriste za simulaciju, za predviđanje verovatne prosečne vrednosti PRP.

Čisto numeričke metode, kao što je metod „konačnih elemenata“, konačnih razlika u vremenskom domenu metodom (FDTD), mogu biti ograničene performansama računara, za duže talasne dužine, za što je manja verovatnoća.

Ipak, za jednostavne slučajeve, talasna dužina se kreće preklapanjem između ove dve vrste metoda. Za teške oblike i probleme ili veoma visoku preciznost, hibridno se kombinuju različite metode.

Smanjenje PRP

B-2 spirit je bio jedan od prvih aviona koji je uspešno postao „nevidljiv“ za radar.

Kod vojnih sredstava je težnja smanjivanja PRP, a stime se dobija borbena prednost. To se uglavnom odnosi na primenu tehnologije umanjenja uočljivosti aviona, raketa, brodova i drugim vojnih sredstava. Sa manjim PRP, vojna borbena sredstva mogu lakše da izbegnu otkrivanje od radara, bilo da je iz kopnenih instalacija, vođenih oružja ili drugih tipova. Smanjen odraz sredstava poboljšava opšte preživljavanje tih platformi, kroz projektom poboljšanu efikasnost funkcija protivmera, svog radara.

Postoje nekoliko metoda za realizaciju te karakteristike. Udaljenost na kojoj se cilj otkrije, za datu radarsku konfiguraciju, varira sa četvrtim korenom njegovog PRP. Dakle, kako bi se smanjila udaljenost detekcije, za jednu desetinu, PRP treba smanjiti za faktor od 10.000. Iako ovaj stepen poboljšanja izaziva pesimizam, to je moguće kada se utiče na platformu tokom koncepta scene konstrukcije, primene vrhunske struke i napredne računarske simulacije i uz sve ostale raspoložive tehnološke opcije.

Svrha oblikovanja

Glavni članak: F-117 najthok

F-117A, izbliza, sa karakterističnom konfiguracijom „faseta“, pod uglovima.

Svrha specifičnog oblikovanja je da se što manje generisane radarske energije, posle presretanja sa ciljem, vrati u prijemnik. Princip je da su refleksne površine što manje i da što je više moguće upijaju radarske zrake, a odbijeni deo usmere u veći broj različitih pravaca. Na taj način je namera da se u pravcu cilj – radar što je moguće manje vrati reflektovanih signala. Zbog prisutne energetske razbacane refleksije na delove, ovaj metod je poražen pomoću pasivno raspoređenih (multistatičkih) radara koji ih sabiraju signale, a taj zbirni detektuje cilj.

Primer za ovaj prilaz je „nevidljivi“ lovački avion F-117 najthok, projektovan u kasnim sedamdesetim godinama prošlog veka, a otkriven u javnosti u 1988. godini. Njegova spoljna površina (oplata) se sastoji iz mnoštva ravnih površina – ploča (faseta) od kompozitnih materijala, presvučenom specijalnim premazom. Na ovaj način se, u idealnom slučaju, upije oko 80-90 odsto ukupnog radarskog zračenja. Takvo rešenje je bilo u to vrema jedino moguće pošto nije bilo računarske podrške za optimizaciju oblika za minimalni odraz, to jest minimalni PRP, kao u kasnijem periodu, pri projektovanju B-2 spirita, F-22 raptora i F-35 lajtninga II.

   — signal refleksije

   — signal poništavanja

   — rezultujući signal

Aktivno poništavanje

Pri aktivnom poništavanju, cilj generiše svoj radarski signal jednak dolazećem po intenzitetu, ali suprotne faze, neposredno pred refleksiju svakog signala osvetljenja radara (slično u uhu od buke telefona). To stvara destruktivne interferencije između reflektovanog i generisanog signala, što dovodi do smanjenja PRP. Za formiranje ove tehnike aktivnog poništavanja, neophodno je precizno poznavanje karakteristika generisanog radarskog talasa (intenzitet, učestalost i faza), jer oni definišu prirodu generisane energije potrebne za poništavanje. Osim što je za to dovoljan jednostavan sistem radara, sprovođenje tehnike aktivnog poništavanja je izuzetno teško, zbog složenih uslova obrade i teškog predviđanja prirode tačnog izgleda dolazećeg, odnosno reflektovanog radarskog signala preko širokog spektra mogućnosti aviona, raketa ili drugih ciljeva.

Upijajući materijal radarskih zraka

Ilustracija nanosa materijala na oplatu F-35 lajtning II.

Materijali koji apsorbuju radarske zrake, mogu se primeniti u začetku u osnovnoj konstrukciji, ili kao dodatak visoko reflektujućim površinama. Postoje najmanje tri vrste takvih materijala: rezonantna, nemagnetna i nerezonantna, velikog obima. Rezonantni, ali s delimičnim gubitkom, materijali se primenjuju na reflektujućim površinama cilja. Debljina materijala odgovara jednoj četvrtini talasne dužine očekivanog osvetljavajućeg radarskog talasa. Emitovana radarska energija se reflektuje od spolja i u unutrašnjim slojevima se stvori destruktivni obrazac talasa smetnji. To dovodi do poništavanja reflektovane energije. Odstupanje od očekivane učestalosti će izazvati gubitke u radarskoj apsorpciji, tako da je ova vrsta memorije korisna samo protiv radara sa jednom, uobičajenom, i konstantnom učestalosti. U materijalima magnetnim skretnicama, koriste se feritne čestice, pomešane epoksidom ili bojom da se smanji refleksija osvetljene površine radarskim talasima. Pošto nerezonantni materijali rasipaju usmerenu radarsku energiju, na većem delu površine, obično dovode do trivijalnog povećanja površinske temperature, čime se smanjuje PRP bez povećanja infracrvenog odraza. Glavna prednost nerezonantnih materijala je da mogu biti efikasni u širokom opsegu učestalosti, dok rezonantni materijali su ograničeni na uzak spektar projektavane učestalosti. U veći obim primene materijala spada obično otporni karbon, doprinos daje fiberglas, šestougaone ćelijske aviostrukture, ili druge nesprovode komponente.

Tanki premazi napravljeni od samo dielektrika i provodnika imaju veoma ograničeni propusni opseg upijanja, tako da magnetni materijali se koriste samo kada težina i cena to dozvoljavaju.

Metode optimizacije

Glavni članak: Električna impedansa

Tanki nerezonantni ili široko rezonantni premazi mogu se modelirati sa Leontovičevom graničnom impedansom (vidi Električna impedansa). To je odnos tangencijalnog električnog i tangencijalnog magnetnog površinskog polja, gde se zanemaruju propagiranje unutar sloja. Ovo je posebno pogodno kada se koristi metoda proračuna graničnih elemenata. Površinska impedansa se može odvojeno izračunati i ispitati. Za izotropne površine idealna površinska impedansa je jednaka 377 Ω (om – je izvedena jedinica električnog otpora). Za neizotropne premaze, optimalna je zavisnost od oblika cilja i pravca radarske snopa, ali dvojnost, simetričnosti Maksvelovih jednačina između električnog i magnetnog polja, daje odgovor da optimalni premazi imaju η₀ × η₁ = 3772 Ω², gde su η₀ i η₁ normalne komponente impedanse na anizotropnim površinama, usaglašeno sa ivicama i / ili pravcem radarskog snopa. Savršen električni provodnik ima više povratno rasipanje iz vodeće ivice za linearnu polarizaciju električnog polja, paralelno sa tom ivicom i više iz izlazne ivice normalno na nju, tako da velika površinska impedansa treba da bude paralelna vodećoj ivici i normalna na izlaznu, za najčešće pravce radarske pretnje, sa nekom vrstom blage tranzicije između.

Da bi se izračunala površina radarskog preseka takvog „stelt“ tela, obično se radi jednodimenzionalni proračun refleksije za izračunavanje površinske impedanse, a zatim dvodimenzionalni numerički proračun difrakcije na ivicama i malih trodimenzionalnih proračuna za koeficijente difrakcije u uglovima i tačkama.

Optimizacija je po obrnutom redosledu. Prvo se radi proračun visoke učestalosti, da bi se optimizirao izgled i pronađu najvažnije karakteristike, a zatim mali proračuni da se pronađu najbolje površinske impedanse u problematičnim oblastima, onda proračun refleksije kod projektovanog premaza. Treba izbegavati velike numeričke proračune, koji se odvijaju suviše sporo u funkciji optimizacije, čak i kada je na raspolaganju snažan računarski kapacitet.

PRP jedne antene

Kod antene se ukupan PRP može podeliti u dve odvojene komponente, u PRP konstrukcije oblika i PRP antenskog oblika. Dve komponente PRP se odnose na dva fenomena, koji se razdvojeno odvijaju u anteni. Kada elektromagnetni signal pada na površinu antene, jedan deo nje se vraća razbacano u prostor. Ovo se zove strukturalni režim rasipanja. Preostali deo energije se apsorbuje zbog efekta antene. Neki deo apsorbovane energije ponovo se razbacuje nazad u svemir, usled neusklađenosti impedanse, to se naziva režim antenskog rasipanja.