Википедија

Poljska podzemna država

Poljska podzemna država (polj. Polskie Państwo Podziemne, takođe poznata i kao Poljska tajna država)[a] je bila jedini politički i vojni entitet, formiran od strane ujedinjenih pokreta otpora u okupiranoj Poljskoj, koji je bio lojalan Poljskoj vladi u egzilu u Londonu. Prvi elementi Podzemne države uspostavljeni su u periodu završetka nemačke i sovjetske invazije na Poljsku, krajem septembra 1939. godine. Podzemnu državu su pristalice smatrale kao pravni nastavak predratne Druge poljske republike (i njenih institucija) koja je vodila oružanu borbu protiv okupacionih sila zemlje: Trećeg rajha i Sovjetskog Saveza. Podzemna država obuhvatala je vojni otpor, jedan od najvećih na svetu,[b] ali i civilne strukture, kao što su obrazovanje, kultura i socijalne usluge.

Poljska podzemna država
Polskie Państwo Podziemne
Zastava
Zastava
Grb Poljske podzemne države
Grb
Himna
Mazurek Dąbrowskiego
Društvo
Službeni jezik poljski
Politika
Oblik države Republika
Vladari  
 — Predsednik Vladislav Račkjevič
Istorija
Događaji  
 — Invazija na Poljsku 1. septembar 1939.
 — Privremena vlada nacionalnog jedinstva 28. jun 1945.[1][2] 
Zemlje prethodnice i naslednice
Poljske podzemne države
Prethodnice: Naslednice:
Druga poljska republika Narodna Republika Poljska

Iako je Podzemna država uživala široku podršku tokom većeg dela rata, levica (komunisti) je nije podržala ili priznala. Nacionalisti iz Nacionalnog radikalnog kampa Falanga i Nacionalnog radikalnog kampa ABC usprotivili su se nemačkoj okupaciji Poljske i dva pokreta su se brzo pridružila Narodnoj konfederaciji, delu Poljske podzemne države koji je takođe uključivao većinu pripadnika predratne desnice. Uticaj komunista na kraju je opao usred vojnih preokreta (posebno nakon neuspeha Varšavskog ustanka) i sve većeg neprijateljstva sa SSSR-om. Sovjetski Savez je 1944. godine organizovao alternativnu marionetsku vladu (Poljski odbor za nacionalno oslobođenje) i osigurao da ona bude osnova posleratne vlade u Poljskoj. Tokom komunističkog preuzimanja Poljske na kraju rata, mnogi pripadnici Podzemne države bili su procesuirani kao navodni izdajnici i nastradali su u zatočeništvu. Napuštene od zapadnih saveznika, shvativši da je nemoguće pregovarati sa Sovjetima i želeći da izbegnu građanski rat, ključne institucije Podzemne države su se raspale u prvoj polovini 1945. godine.

Konačno, stotine hiljada ljudi direktno su bili povezani sa različitim segmentima Podzemne države ([[Armija Krajova#Pripadništvo|procenjeno je da je Armija Krajova imala oko 400.000 članova), a milioni poljskih građana su ih tiho podržavali. Obrazloženje za stvaranje tajne civilne vlasti temeljilo se na činjenici da je nemačka i sovjetska okupacija Poljske bila ilegalna. Stoga su sve institucije stvorene od okupacionih sila smatrane ilegalnim, a paralelne poljske podzemne institucije uspostavljene su u skladu sa Poljskim pravnim sistemom. Popularnost Podzemne države rasla je i akcijama okupatora, čiji su pokušaji da unište poljsku državu, naciju i njenu kulturu, uključujući najvažnije genocidne politike koje su sprovođene nad poljskim građanima, podsticale narodnu podršku poljskom pokretu otpora i njegov razvoj.

Tokom perioda Hladnog rata, poljski komunistički zvaničnici su umanjivali zasluge Podzemne države, a umesto toga su isticali ulogu koju su komunistički partizani igrali u antinacističkom otporu. Stoga su donedavno najveći deo istraživanja na ovu temu vršili poljski istoričari koji su bili u egzilu.

Istorija uredi

1939–1940: Osnivanje uredi

U mnogo čemu, istorija Poljske podzemne države odnosi se na poljski nekomunistički otpor uopšte. Podzemna država počinje od organizacije Služba pobedi Poljske (polj. Służba Zwycięstwu Polski, skraćeno SZP), koja je osnovana 27. septembra 1939. godine, jedan dan pre predaje prestonice Varšave, u periodu kada je poljski poraz bio neizbežan tokom nemačke i sovjetske invazije.[3][4] Osnivač SZP general Mihal Karaševič Tokarževski dobio je naredbu od poljskog vrhovnog komandanta maršala Edvarda Riđ-Smiglija da organizuju i sprovedu otpor u okupiranoj Poljskoj.[4][5] Karaševič Tokarževski je smatrao da bi organizacija koju stvara trebala izbeći strogo vojni format, i u skladu sa tradicijama podzemne poljske nacionalne vlade iz 19. veka i poljske vojne organizacije iz perioda Prvog svetskog rata, trebalo bi da obuhvati različite aspekte civilnog života.[6] Dakle, SZP je u kontaktu sa Poljskom vladom u egzilu, sebe zamislio ne samo kao organizaciju oružanog otpora, već i kao sredstvo preko kojeg je Poljska država nastavila da upravlja okupiranim teritorijama.[7]

Nakon Poljskog ustava, predsednik Ignaci Mošćicki, internirao je u Rumuniju nakon što se poljska vlada evakuisala iz Poljske 17. septembra, podneo je ostavku i imenovao generala Boleslava Vijenava-Dvugosovskog za svog naslednika. Zbog odluke francuske vlade Vijenava-Dvugosovski je smenjen a postavljen je Vladislav Račkjevič na mestu predsednika 29. septembra.[8][9][10] General Vladislav Sikorski, dugogodišnji protivnik režima Sanacione vlade koji je boravio u Francuskoj i imao podršku francuske vlade, postao je vrhovni poljski komandant (28. septembra) i poljski premijer (30. septembra).[9][11][12] Francuska i Velika Britanija su ovu vladu brzo priznale.[13] Račkjevič, je opisan kao "slab i neodlučan", imao je relativno mali uticaj u poređenju sa harizmatičnim Sikorskim.[14]

Zbog političkih razlika među frakcijama u poljskoj vladi u egzilu, a naročito SZP-a sa Sanacionim režimom koji je dominirao poljskom vladom od sredine 1920-ih, SZP je reorganizovan u Savez za oružanu borbu (polj. Związek Walki Zbrojnej, skraćeno ZVZ) 13. novembra 1939. godine.[13][15] Karaševič-Tokarževski podržao je taj potez, želeći uključiti stranke marginalizovane od Sanacionog režima i podržao formiranje Glavnog političkog veća (polj. Główna Rada Polityczna, skraćeno GRP).[11] Sikorski je imenovao generala Kazimjerža Sosnkovskog na čelu ZVZ-a, a pukovnik Stefan Rovecki postavljen je za komandanta nemačke okupacione zone ZVZ. Karaševič-Tokarževski postao je komandant sovjetske zone ZVZ-a, ali su ga Sovjeti u martu 1940. godine uhapsili prilikom pokušaja prelaska nove nemačko-sovjetske granice..[13] U junu Sikorski je imenovao Roveckog za komandanta obe zone.[13]

 
Vladislav Sikorski, poljski vrhovni komandant i premijer tokom Drugog svetskog rata.

S obzirom na to da se ZVZ fokusirao na bobene aspekte, njegova civilna dimenzija bila je nejasno određena i sporije se razvijala - situaciju su pogoršavale složene političke diskusije koje su se tada odvijale između političara u okupiranoj Poljskoj i vladi u egzilu (prvo smeštenoj u Parizu, a nakon pada Francuske, u Londonu).[11][16][17] Vlada Sikorskog izabrala je demokratski pravac za razliku od manje demokratskog predratnog Sanacinog režima.[9][18][19] Nacionalno veće formirala je vlada u egzilu u decembru 1939. godine, koje je uključivalo predstavnike različitih poljskih političkih frakcija.[9] U međuvremenu, u okupiranoj Poljskoj, veliki korak ka razvoju civilne strukture organizacija učinjen je krajem februara 1940, kada je ZVZ osnovao svoju lokalnu verziju Nacionalnog saveta, Politički konsultativni odbor (polj. Polityczny Komitet Porozumiewawczy, skraćeno PKP).[16][20] Civilne strukture u okupiranoj Poljskoj održavale su blisku komunikaciju sa vladom u egzilu, putem radio komunikacija i "stotina, ako ne i hiljada" kurira, kao što je bio Jan Karski.[21][22][23] Jedan od značajnijih događaja u 1940. godini bilo je stvaranje kancelarije Vladine delegacije za Poljsku (polj. Delegatura Rządu na Kraj), na čelu sa Ćirilom Ratajskim (postavljen 3. decembra) kao prvim delegatom. Ovaj događaj označio je zvaničan početak Podzemne države.[1][24] Položaj delegata može se shvatiti kao položaj potpredsednika vlade (posebno od zakonodavstva iz 1944. godine).[1][25] Za razliku od GRP-a i PKP-a, koji su delovali paralelno sa vojnim strukturama, ali nisu imali uticaja na njih, Delegacija je imala budžetsku kontrolu nad vojskom.[26] Delegacija je trebala da nadgleda vojsku i organizuje civilnu upravu.[26]

Počev od 1940. godine, civilna organizacija Podzemne države aktivno je organizovala obrazovanje,[24] a zatim je započela razvijanje mreža socijalne zaštite, informisanja (propagande) i pravde.[27][28][29]

1941–1943: Razvoj uredi

Do 1942. godine većina razlika između političara u okupiranoj Poljskoj i onih u egzilu je pozitivno rešena.[30] Do 1943. godine PKP je prerastao u Otadžbinsko političko predstavništvo (polj. Krajowa Reprezentacja Polityczna, skraćeno KRP), koji je poslužio kao osnova Veću nacionalnog jedinstva (polj. Rada Jedności Narodowej, skraćeno RJN), stvorenog 9. januara 1944. godine.[31] Savet, na čelu sa Kazimježom Pužakom, smatran je parlamentom Podzemne države.[32] U međuvremenu, vojna struktura Podzemne države se dramatično proširila, a ZVZ je 1942. transformisan u Armiju Krajova (AK, ili Domovinska armija).[33] Komandanti ZVZ-AK bili su Stefan Rovecki, Tadeuš Bor-Komorovski i Leopold Okulicki.[34]

U avgustu 1943. i martu 1944, Poljska podzemna država objavila je svoj dugoročni plan, koji je delimično osmišljen da potkopa atraktivnost nekih predloga komunista.[35] Komunisti su, u svojoj radikalnijoj deklaraciji Za šta se borimo (iz marta i novembra 1943. godine), predložili stvaranje jake socijalističke ili čak komunističke države, osuđujući kapitalizam, koji su izjednačili sa ropstvom.[36] Oni su zahtevali nacionalizaciju većine, ako ne i čitave privrede, uvođenje centralnog planiranja.[36][37] Podzemna država je deklaracijom Za šta se poljska nacija bori objavila da se zalaže za rekonstrukciju Poljske kao demokratske parlamentarne države proglasila je za cilj garantovanje potpune ravnopravnosti manjina, kao i potpunu slobodu govora, slobodu veroispovesti, i slobodu političkog delovanja.[32][38] Plan je takođe pozvao na stvaranje centralnoevropske federalne unije, bez dominacije bilo koje države.[38] U ekonomskom sektoru, planska ekonomija bi se podržala prihvatanjem socijalističkih i hrišćansko-demokratskih principa, poput preraspodele dohotka, čiji je cilj smanjenje ekonomske nejednakosti.[32][39] Plan je predviđao agrarnu reformu, nacionalizaciju industrijske baze, zahteve za teritorijalnu nadoknadu od Nemačke i ponovno uspostavljanje istočne granice zemlje na stanje pre 1939. godine.[35] Prema planu, istočna granice zemlje, koja je određena Riškim mirom iz 1921. godine, zadržaće se, dok će se na severu i zapadu tražiti proširenja na račun nemačkih teritorija.[38] Dakle, glavne razlike između Podzemne države i komunista u pogledu politike nisu bile ukorenjene u radikalnim ekonomskim i socijalnim reformama, za koje su se obe strane zalagale, već u svojim različitim stavovima o pitanjima kao što su nacionalni suverenitet, granice i poljsko -sovjetski odnosi.[35] Nacionalističke frakcije kritikovale su program jer su smatrale da je previše socijalistički i nedovoljno "hrišćanski".[39]

Podzemna država je svoj vrhunac dostigla početkom 1944. godine.[35] U aprilu je poljska vlada u egzilu priznala administrativnu strukturu kancelarije delegata kao privremenu vladinu administraciju.[40] Time je delegat službeno postao potpredsednik vlade, i osnovan je Otadžbinski savet ministara (polj. Krajowa Rada Ministrów, skraćeno KRM).[25] Podzemna država je, međutim, naglo počela da gubi uticaj nakon narodnog ustanka, Operacije Tempest, koji je izbio u proleće 1944. godine.[41] Varšavski ustanak, kao deo Operacije Tempest, propao je zbog neprijateljskog stava Sovjetskog Saveza i njegove marionetske vlade u Poljskoj, jer nisu želeli da pruže podršku ustanicima.[41] Podzemna država je pretpostavila da će poljski otpor pomoći sovjetskim snagama da napreduju, a zapovednici AK i predstavnici administrativne vlasti preuzeli bi ulogu legitimnih domaćina.[1] Međutim, Sovjeti su opkolili, razoružali i uhapsili pripadnike podzemnih vojnih grupacija i njene civilne predstavnike, namećući svoje administrativne strukture.[42][43] Početkom jula 1944. godine, čak i kada je otpor AK nastavio borbu protiv Nemaca, Podzemna država bila je primorana da naredi AK-u i njenoj administrativnoj strukturi da ostanu skriveni od Sovjeta, zbog stalnih hapšenja i represalija koje su doživeli oni koji su se otkrili.[1]

1944–1945: Pad i raspuštanje uredi

Događaji koji su se zbili 1943. godine značajno su oslabili poljsku vladu u egzilu. Došlo je do udaljavanja između Poljske i Sovjetskog Saveza, sve značajnijeg saveznika zapada, naročito nakon Katinjskog masakra 13. aprila 1943. godine. Potom je Sovjetski Savez prekinuo diplomatske odnose sa Poljskom 21. aprila. Kasnija smrt (4. jula) harizmatičnog generala Sikorskog, kog je na mestu premijera nasledio manje uticajni Stanislav Mikolajčik, a na mestu vrhovnog komandanta general Sosnkovski, doprineli su padu.[44][45][46][47][48][49] Nijedan predstavnik poljske vlade nije pozvan na Teheranskoj konferenciji (28. novembar – 1. decembar 1943. godine) i na Krimskoj konferenciji (4–11. februar 1945. godine), dve ključne konferencije na kojima su zapadni saveznici i Sovjetski Savez razgovarali o obliku posleratnog sveta i odlučivali o sudbini Poljske, dodeljujući je sovjetskoj sferi uticaja.[1][50] U Teheranu, ni Čerčil ni Ruzvelt nisu prigovorili Staljinu kada je izjavio da Poljska vlada u egzilu u Londonu ne zastupa poljske interese.[49] Nakon Teheranske konferencije, Staljin je odlučio da stvori marionetsku državu u Poljskoj, i organizovao je Poljski odbor za nacionalno oslobođenje 1944. godine.[50] Sovjetska vlada je Poljski odbor za nacionalno oslobođenje priznala kao jedini legitimni autoritet u Poljskoj, dok je Mikolajčikova vlada u Londonu proglašena "ilegalnom i samozvanom vlašću".[51] Mikolajčik je obavljao funkciji premijera do 24. novembra 1944. godine, kada je, shvativši sve veću nemoć vlade u egzilu, podneo ostavku a nasledio ga je Tomaš Arćiševski.[48][50]

 
Stefan Korbonjski, poslednji delegat.

Komunisti su odbili da pregovaraju sa Podzemnom državom, baš kao što su odbili da pregovaraju sa vladom u egzilu, njeni vođe i vojnici na "oslobođenim" poljskim teritorijama bili su progonjeni.[42] Brojni ugledni lideri Podzemne države, uključujući delegata vlade, Jana Stanislava Jankovskog i poslednjeg vrhovnog komandanta AK, generala Leopolda Okulkickog, koji su odlučili da se otkriju i na sovjetski poziv započeli otvorene pregovore sa komunističkim vlastima, bili su uhapšeni i osuđeni od strane Sovjeta u Moskvi na zloglasnom suđenju Šesnaestorici (hapšenja su izvršena u martu 1945, a suđenje je održano u junu iste godine).[1][42][52][53][54] Dana 27. juna 1945. Savet za nacionalno jedinstvo održao je poslednju sednicu izdavši deklaraciju u 12 tačaka sa zahtevom da sovjetska vojska napusti Poljsku i prestane represija nad nekomunističkim političkim strankama.[1][2] Kancelarija delegata vlade, nakon hapšenja rukovodstva na čelu sa poslednjim delegatom Stefanom Korbonjskim, raspuštena je 1. jula, nakon što je u Moskvi stvorena Privremena vlada nacionalnog jedinstva (polj. Tymczasowy Rząd Jedności Narodowej, skraćeno TRJN) 28. juna 1945.[55][56] Njeno raspuštanjnje označilo je kraj Podzemne države.[1][2]

TRJN je bio sastavljen pre svega od komunističkih predstavnika iz PKVN-a, sa "lažnim" predstavnicima opozicije kako bi se zadovoljili Zapadnim saveznici.[50][52] Uspostavljanjem TRJN-a, vladu u egzilu prestali su da priznaju zapadni saveznici (Francuska je povukla svoje priznanje 29. juna, a zatim Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države 5. jula), koji su odlučili da podrže komunističku TRJN.[8][19][48][57][58] Shvativši ovo kao "Zapadnu izdaju",[59] vlada u egzilu je protestovala protiv te odluke i nastavila je delovati do pada komunizma 1989. godine, kada je priznala postkomunističku poljsku vladu.[19][60] Poljski zakonodavni izbori održani su 1947. godine i označili su početak komunističke vladavine u Poljskoj, nekolicini nezavisnih političara, poput Mikolajčika, koji su pokušali da formiraju opoziciju, pretili su hapšenjima, penzionisanjem ili emigracijom.[58]

Vojna ruka Podzemne države, Armija Krajova, zvanično je raspuštena 19. januara 1945. kako bi se izbegli oružani sukobi sa Sovjetima i građanski rat.[61][62] Tokom sledećih nekoliko godina komunisti su učvrstili svoju vlast nad Poljskom, falsifikovali izbore, progonili opoziciju i eliminisali je kao političku silu.[63] Ostaci oružanog otpora (NIE, Delegacija oružanih snaga za Poljsku, Sloboda i nezavisnost) koji su odbili da polože oružje i predaju se komunističkom režimu nastavili su da se bore narednih nekoliko godina sa komunističkim snagama koje su podržale Sovjetske vlasti.[42][55][63]

Politička zastupljenost uredi

Podzemna država predstavljala je većinu političkog vrha Druge poljske republike. PKP se sastojao od četiri glavne političke stranke: Poljske socijalističke partije, Narodne partije, Nacionalne partije i Laburističke partije.[25] Laburistička partija se pridružila PKP-u juna 1940. godine, četiri meseca nakon što je PKP stvoren, a Poljska socijalistička partija se povukla iz PKP-a između oktobra 1941. i marta 1943. godine.[64] Te stranke, poznate kao "Velika četvorka", bile su zastupljene i u Domu političkih predstavnika (KRP).[25] U poređenju sa PKP-om i KRP-om, Savet za nacionalno jedinstvo bio je mnogo reprezentativniji i obuhvatao je predstavnike nekoliko manjih političkih grupacija.[43] Nekoliko drugih grupacija koje nisu imale značajnu zastupljenost u PKP-u i KRP-u, su ipak podržale Podzemnu državu.[65] Nepoljske etničke manjine, pre svega Ukrajinci i Belorusi, nisu bili zastupljeni u Podzemnoj državi, dok su Jevreji bili.[66][67]

Najvažnije grupe koje su bile protiv vlade Podzemne države su komunisti (Poljska radnička partija (PPR) i njena vojska, Gvardija Ludova) i krajnja desnica (Grupa Čanijec i njena vojska, Savez guštera).[68] I ekstremna levica (komunisti) i ekstremna desnica (nacionalisti) smatrane su opozicijom u Podzemnoj državi.[65] Međutim, samo se PPR, koji se suprostavljao poljskoj nezavisnosti i podržavao je njeno puno uključivanje u Sovjetski Savez, smatrala državnim neprijateljem, dok su ostale grupe posmatrane kao legitimna opozicija.[69] U 1944. godini PPR je postala deo sovjetske marionetske vlade PKVN.[69]

Struktura uredi

Civilna struktura uredi

Za više informacija pogledajte: Poljska vlada u egzilu
 
Podzemni informativni bilten Poljske podzemne države, 15. jula 1943. godine, izveštava o smrti generala Sikorskog i proglašava državni dan žalosti

Vlada u egzilu, smeštena prvo u Francuskoj, a kasnije u Velikoj Britaniji, sa predsednikom, premijerom i glavnim komandantom poljske vojske bila je najviši vojni i civilni autoritet, koji su vlasti Podzemne države priznale kao svog komandanta.[9][70] Vladu u egzilu u okupiranoj Poljskoj predstavljala je Delegacija vlade za Poljsku, na čijem je čelu bio Vladin delegat za Poljsku.[1]

Glavna uloga civilne grane Podzemne države bila je očuvanje kontinuiteta poljske države u celini, uključujući njene institucije. Te institucije su uključivale policiju, sudove i škole.[24][27][28][29] Ova grana države bila je namenjena pripremi kadrova i institucija za obnavljanje vlasti nakon poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu.[71] Do završnih godina rata, civilna struktura Podzemne države obuhvatala je parlament, upravu, pravosuđe (sudove i policiju), srednjoškolsko i visoko obrazovanje i podržavala je razne kulturne aktivnosti kao što su izdavanje novina i knjiga, pozorišta, predavanja, izložbe, koncerte i čuvala različita umetnička dela.[1][11][72] Bavila se i pružanjem socijalnih usluga, uključujući i pomoć siromašnom jevrejskom stanovništvu (preko Saveta za pomoć Jevrejima).[1] Kroz Direkciju civilnog otpora (1941–1943) civilna ruka je takođe bila umešana u manje akte otpora, poput manjih sabotaža, mada je 1943. godine ovo odeljenje pripojeno Direkciji za prikriveni otpor, formirajući Direkciju za podzemni otpor, podređenu Armiji Krajovi.[13]

Civilna odeljelja su slabo bila povezana sa ministarstvima. Tri odeljenja bila su posvećena temama vezanim za rat: odeljenje za otklanjanje posledica rata, odeljenje za javne radove i obnovu i odeljenje za informacije i štampu, a ostala odeljenja su ogledala predratnih poljskih ministarstava (npr. odeljenje pošte i telegrafa ili odeljenje trezora).[73] Kancelarija delegata je bila podeljena na odeljenja,[74] od kojih je 14 postojalo do kraja rata. Kompletna lista obuhvatala je: predsedničko odeljenje, odeljenje unutrašnjih poslova, odeljenje pravosuđa, odeljenje za zapošljavanje i socijalnu zaštitu, odeljenje poljoprivrede, odeljenje trezora, odeljenje trgovine i industrije, odeljenje poštanskih i telegrafskih usluga, odeljenje za otklanjanje posledica rata, sektor za saobraćaj, informacije i štampu, odeljenje za javne radove i obnovu, odeljenje za obrazovanje i kulturu i odeljenje za nacionalnu odbranu.[1]

Na nivou geografske podele, Delegacija je imala lokalne kancelarije, podelivši poljske teritorije na 16 vojvodstva a svakim je upravljao Podzemni vojvoda. Vojvodstva su dalje bila podeljena na povjate na čelu sa starostima, i sa odvojenim opštinskim organima.[1] Početkom 1944. godine, Delegacija je zaposlila oko 15.000 ljudi u svojoj administraciji. To su bili pre svega stariji ljudi, jer su se mlađi regrutovali za vojnu stranu operacija.[1]

Vojna struktura uredi

Za više informacija pogledajte: Armija Krajova
 
Regionalna organizacija Armije Krajove 1944. godine

Vojna ruka Poljske podzemne države sastojala se prevashodno od raznih ogranaka Armije Krajove (AK), a do 1942. godine i Unije oružanih borbi. Ovaj krak države bio je stvoren da pripremi poljsko društvo za buduću borbu za oslobođenje zemlje. Pored oružanog otpora, sabotaža, obaveštajnih podataka, obuke i propagande, vojska države bila je odgovorna i za održavanje komunikacije sa londonskom vladom u egzilu i za zaštitu civilnog kraka države.[75][76]

Primarne operacije otpora Armija Krajova bile su sabotaža nemačkih aktivnosti, uključujući transporte upućene ka Istočnom frontu u Sovjetskom Savezu.[62] Sabotaža nemačkog železničkog i drumskog prevoza ka Istočnom frontu bila je toliko obimna, da se procenjuje da je jedna osmina svih nemačkih prevoza ka Istočnom frontu uništena ili je znatno kasnila usled aktivnosti AK.[77]

Armija Krajova je vodila i nekoliko bitaka protiv Nemaca, posebno 1943. i 1944. tokom Operacije Tempest.[62] Operacijom Tempest su zadržane značajne nemačke snage, procenjene na nekoliko divizija (gornje procene sugerišu oko 930.000 vojnika) kao i preusmeravanje veoma potrebnih nemačkih zaliha, pokušavajući da podrže sovjetsku vojsku.[62][78][79] Poljski obaveštajni operativci su saveznicima pružali dragocene obaveštajne informacije, 43 odsto svih izveštaja britanskih tajnih službi iz kontinentalne Evrope u periodu 1939–1945 stiglo je iz poljskih izvora.[80][81] AK je brojala preko 400.000 članova i bila je prepoznata kao jedan od tri najveća, ili čak najveći,[b] pokret otpora u Drugom svetskom ratu.[82][83][84] Nemački ljudski gubici zbog akcija poljskog podzemlja, od kojih je većinu izvela AK, procenjuje se na 150.000.[85]

Definicija, istoriografija i sećanje uredi

 
Spomenik Poljskoj podzemnoj državi u Poznanju.

Decenijama su istraživanja o Poljskoj podzemnoj državi bila ograničena, najviše zbog toga što komunistička Narodna Republika Poljska nije želela u potpunosti priznati ulogu nekomunističkog otpora.[86] Tokom prvih posleratnih staljinističkih godina napori na istraživanju ove teme smatrani su opasnim, na granici sa ilegalnim.[86] Istraživanje događaja koji su se dogodili na teritorijama pripojenim sovjetskim vlastima u periodu 1939-1941 bilo je posebno teško.[72][87] Ograničena istraživanja posvećena Podzemnoj državi uglavnom su radili emigrirani poljski istoričari na zapadu.[88][89] Komunistička država umanjila je značaj pokreta koji nisu bili komunistički, dok je komunistički pokret (Armija Ludova) naglašen kao najvažniji, a u stvari, bilo je suprotno.[90] Nepostojanje istraživanja poljskih istoričara, zajedno sa preprekama koje su predočene stranim istoričarima koji traže pristup izvornom materijalu u komunističkoj Poljskoj, doprinelo je situaciji u kojoj zapadni istoričari gotovo nisu raspravljali o jednom od najvećih pokreta otpora u Evropi - nekomunističkom Poljskom pokretu otpora. Većina zapadnih istraživanja usredsređena je na znatno manji[b] Francuski pokret otpora (franc. la Résistance).[91][92]

Padom komunizma, Poljska je ponovo stekla potpunu nezavisnost i poljski istoričari mogli su započeti neograničeno istraživanje svih aspekata poljske istorije.[93] Istoričari koji su odlučili da istraže Podzemnu državu takođe su bili suočeni sa pitanjem njene jedinstvenosti (nijedna država ili nacija nikada nije stvorila sličnu instituciju), a samim tim i problemom njenog definisanja.[88] Poljski istoričar Stanislav Salmonovič, govoreći o istoriografiji Poljske podzemne države, definisao ju je kao "zbirku državno-pravnih, organizacionih i građanskih struktura koje su trebale da obezbede ustavni nastavak poljske državnosti na sopstvenoj teritoriji".[94] Salmonovič je zaključio da je "ovaj ustavni kontinuitet, stvarno obavljao funkciju države na njenoj prošloj teritoriji i imao podršku velike većine poljskog društva što je najvažniji elementi njenog postojanja."[94]

Poljska vlada, lokalne vlasti i zajednica zvanično su priznali Podzemnu državu, pri čemu je većina gradova u Poljskoj podigla razne spomenike otporima Podzemne države.[95] U Poznanju, je podignut spomenik Podzemnoj državi u 2007. godini.[95] Dana 11. septembra 1998. godine Sejm (parlament) Poljske je proglasio dan 27. septembar (godišnjica osnivanja organizacije Služba pobedi Poljske) za Dan Poljske podzemne države.[96]

Vidi još uredi

Beleške uredi

a ^ Široko korišćeni izraz "Poljska podzemna država" prvi put je korišćen 13. januara 1944. godine od strane zvanične podzemne publikacije poljskih podzemnih vlasti Biuletyn Informacyjny.[97] Poljska tajna država (polj. Tajne państwo) bio je termin koji je Jan Karski koristio u svojoj knjizi Priča o Tajnoj državi, koja je prvi put objavljena u drugoj polovini 1944. godine u Sjedinjenim Državama.
b ^ Nekoliko izvora primećuje da je Armija Krajova bila najveći pokret otpora u okupiranoj nacističkoj Evropi. Na primer, Norman Dejvis je napisao "Armija Krajova (Domovinska armija), AK, za koju se može pošteno tvrditi da je najveći evropski otpor ",[82] Gregor Dalas je napisao "Domaća vojska (Armija Krajova ili AK) krajem 1943. godine je brojala oko 400.000, što je čini najvećom organizacijom otpora u Evropi",[83] Mark Viman napisao je da se "Armija Krajova smatrala najvećim podzemnim otporom u ratnom dobu Evrope".[84] Svakako, poljski otpor bio je najveći pokret otpora sve do nemačke invazije na Jugoslaviju i invazije na Sovjetski Savez u 1941. godine, a u poslednjim godinama rata ta dva otpora su po snazi parirali Armiji Krajovi (pogledajte Pokreti otpora u Drugom svetskom ratu za detaljnije analize). U poređenju sa njima, Francuski pokret otpora je bio manji, brojeći oko 10,000 ljudi u 1942. godini, a brojeći 200,000 u 1944. godini.[98]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Grzegorz Ostasz, The Polish Government-in-Exile's Home Delegature Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. april 2008). Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 4 April 2011.
  2. ^ a b v Garliński 1975, str. 253
  3. ^ Salmonowicz, Stanisław (1994). Polskie Państwo Podziemne: z dziejów walki cywilnej, 1939–45. Wydawnictwa Szkolne i Pedagogiczne. str. 25. ISBN 978-83-02-05500-3. Pristupljeno 2. 1. 2012. 
  4. ^ a b Garliński, Józef (april 1975). „The Polish Underground State 1939–1945”. Journal of Contemporary History. 10 (2): 219—259. JSTOR 260146. S2CID 159844616. doi:10.1177/002200947501000202. , pp. 221
  5. ^ Salmonowicz 1994, str. 26–27
  6. ^ Salmonowicz 1994, str. 27
  7. ^ Salmonowicz 1994, str. 30–31
  8. ^ a b Jeffrey Bines (4. 3. 2004). „The Establishment of the Polish Section of the SOE”. Ur.: Stachura, Peter D. The Poles in Britain, 1940–2000: from betrayal to assimilation. London: Taylor & Francis. str. 27. ISBN 978-0-7146-8444-4. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  9. ^ a b v g d M. B. B. Biskupski; James S. Pula; Piotr J. Wrobel (25. 5. 2010). The Origins of Modern Polish Democracy. Ohio University Press. str. 141. ISBN 978-0-8214-1892-5. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  10. ^ Lerski, Jerzy Jan (1996). Historical dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood Publishing Group. str. 368. ISBN 978-0-313-26007-0. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  11. ^ a b v g Garliński 1975, str. 222
  12. ^ Keegan, John (2002). Who's who in World War Two. Routledge. str. 140. ISBN 978-0-415-26033-6. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  13. ^ a b v g d Garliński 1975, str. 223
  14. ^ Prażmowska 1995, str. 10–11
  15. ^ Salmonowicz 1994, str. 30–33
  16. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 33–36
  17. ^ Salmonowicz 1994, str. 39
  18. ^ M. B. B. Biskupski; James S. Pula; Piotr J. Wrobel (25. 5. 2010). The Origins of Modern Polish Democracy. Ohio University Press. str. 142. ISBN 978-0-8214-1892-5. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  19. ^ a b v M. B. B. Biskupski; James S. Pula; Piotr J. Wrobel (25. 5. 2010). The Origins of Modern Polish Democracy. Ohio University Press. str. 15. ISBN 978-0-8214-1892-5. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  20. ^ Garliński 1975, str. 224
  21. ^ Koskodan, Kenneth K. (23. 6. 2009). No greater ally: the untold story of Poland's forces in World War II. Osprey Publishing. str. 63. ISBN 978-1-84603-365-0. Pristupljeno 20. 12. 2011. [mrtva veza]
  22. ^ Struk, Janina (22. 11. 2011). Private Pictures: Soldiers' Inside View of War. I.B.Tauris. str. 78. ISBN 978-1-84885-443-7. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  23. ^ Struk, Janina (2004). Photographing the Holocaust: interpretations of the evidence. I.B.Tauris. str. 37. ISBN 978-1-86064-546-4. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  24. ^ a b v Salmonowicz 1994, str. 37
  25. ^ a b v g Garliński 1975, str. 234
  26. ^ a b Garliński 1975, str. 225–226
  27. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 42
  28. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 44
  29. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 46
  30. ^ Salmonowicz 1994, str. 45–46
  31. ^ Salmonowicz 1994, str. 44–45
  32. ^ a b v Kersten, Krystyna (1991). The establishment of Communist rule in Poland, 1943–1948. University of California Press. str. 50. ISBN 978-0-520-06219-1. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  33. ^ Salmonowicz 1994, str. 45
  34. ^ Marek Ney-Krwawicz, The Polish Underground State and The Home Army (1939–45) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2019). Translated from Polish by Antoni Bohdanowicz. Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 14 March 2008.
  35. ^ a b v g Salmonowicz 1994, str. 47
  36. ^ a b Korboński, Stefan (jun 1981). The Polish underground state: a guide to the underground, 1939–1945 . Hippocrene Books. str. 112. ISBN 978-0-88254-517-2. Pristupljeno 3. 1. 2012. 
  37. ^ Buszko, Józef (1983). Historia Polski: 1864–1948. Państwowe Wydawn. Nauk. str. 459—460. ISBN 978-83-01-03732-1. Pristupljeno 3. 1. 2012. [mrtva veza]
  38. ^ a b v Garliński 1975, str. 246
  39. ^ a b Kersten, Krystyna (1991). The establishment of Communist rule in Poland, 1943–1948. University of California Press. str. 51—52. ISBN 978-0-520-06219-1. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  40. ^ Salmonowicz 1994, str. 48
  41. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 48–49
  42. ^ a b v g Rzeczpospolita, 02.10.04 Nr 232, Wielkie polowanie: Prześladowania akowców w Polsce Ludowej Arhivirano 2011-11-06 na sajtu Wayback Machine (Great hunt: the persecutions of AK soldiers in the People's Republic of Poland). Retrieved 7 June 2006.
  43. ^ a b Garliński 1975, str. 245
  44. ^ Prażmowska 1995, str. 184
  45. ^ Garliński 1975, str. 243
  46. ^ Alterman, Eric (25. 10. 2005). When Presidents Lie: A History of Official Deception and Its Consequences. Penguin. str. 29—30. ISBN 978-0-14-303604-3. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  47. ^ Dallas, Gregor (15. 11. 2006). 1945: The War That Never Ended. Yale University Press. str. 663. ISBN 978-0-300-11988-6. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  48. ^ a b v Lerski, Jerzy Jan (1996). Historical dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood Publishing Group. str. 172. ISBN 978-0-313-26007-0. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  49. ^ a b Prażmowska 1995, str. 191
  50. ^ a b v g Biskupski, Mieczysław B. (2000). The history of Poland . Greenwood Publishing Group. str. 117. ISBN 978-0-313-30571-9. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  51. ^ Stachura, Peter D. (2004). Poland, 1918–1945: An Interpretive and Documentary History of the Second Republic. Psychology Press. str. 177. ISBN 978-0-415-34358-9. Pristupljeno 7. 11. 2012. 
  52. ^ a b Garliński 1975, str. 251
  53. ^ Garliński 1975, str. 252
  54. ^ Cloud, Stanley; Lynne Olson (12. 10. 2004). A Question of Honor: The Kosciuszko Squadron: Forgotten Heroes of World War II. Random House Digital, Inc. str. 362. ISBN 978-0-375-72625-5. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  55. ^ a b „Polskie Państwo Podziemne” (na jeziku: poljski). Encyklopedia PWN. Arhivirano iz originala 3. 5. 2012. g. Pristupljeno 3. 1. 2012. 
  56. ^ „Delegatura Rządu Rzeczypospolitej Polskiej na Kraje” (na jeziku: poljski). Encyklopedia PWN. Arhivirano iz originala 3. 5. 2012. g. Pristupljeno 3. 1. 2012. 
  57. ^ M. B. B. Biskupski; James S. Pula; Piotr J. Wrobel (25. 5. 2010). The Origins of Modern Polish Democracy. Ohio University Press. str. 199. ISBN 978-0-8214-1892-5. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  58. ^ a b Lerski, Jerzy Jan (1996). Historical dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood Publishing Group. str. 357. ISBN 978-0-313-26007-0. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  59. ^ Judt, Tony (2006). Postwar: a history of Europe since 1945. Penguin. str. 124. ISBN 978-0-14-303775-0. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  60. ^ Cook, Bernard A. (2001). Europe since 1945: an encyclopedia. Taylor & Francis. str. 1022. ISBN 978-0-8153-4058-4. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  61. ^ Garliński 1975, str. 250
  62. ^ a b v g Bohdan Kwiatkowski, Sabotaż i dywersja, Bellona, London 1949, vol.1, pp. 21; as cited by Marek Ney-Krwawicz, The Polish Underground State and The Home Army (1939–45) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2019). Translated from Polish by Antoni Bohdanowicz. Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 14 March 2008.
  63. ^ a b Frucht, Richard C. (2005). Eastern Europe: an introduction to the people, lands, and culture / edited by Richard Frucht. ABC-CLIO. str. 32. ISBN 978-1-57607-800-6. Pristupljeno 28. 3. 2011. 
  64. ^ Salmonowicz 1994, str. 51–53
  65. ^ a b Garliński 1975, str. 235
  66. ^ Salmonowicz 1994, str. 55–56
  67. ^ Garliński 1975, str. 238
  68. ^ Salmonowicz 1994, str. 64
  69. ^ a b Garliński 1975, str. 236
  70. ^ Salmonowicz 1994, str. 17–18
  71. ^ Salmonowicz 1994, str. 76
  72. ^ a b Garliński 1975, str. 220
  73. ^ Salmonowicz 1994, str. 75
  74. ^ Garliński 1975, str. 226
  75. ^ Salmonowicz 1994, str. 91
  76. ^ Salmonowicz 1994, str. 96
  77. ^ R. J. Crampton (1994). Eastern Europe in the Twentieth Century. Routledge. str. 198. ISBN 0-415-05346-3. 
  78. ^ Eastern Europe in World War II: October 1939 – May 1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. avgust 2012). Lecture notes of prof Anna M. Cienciala. Retrieved 21 December 2006.
  79. ^ Based on Campaigns of Polish Armed Forces 1940–1945 Map from Pogonowski, Iwo Cyprian (1987). Poland: A Historical Atlas. Hippocrene Books. str. 204. ISBN 0-88029-394-2. 
  80. ^ Kwan Yuk Pan, "Polish veterans to take pride of place in victory parade" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2007), Financial Times, 5 July 2005. Retrieved 31 March 2006.
  81. ^ Tismaneanu, Vladimir (30. 6. 2010). Stalinism revisited: the establishment of communist regimes in East-Central Europe. Central European University Press. str. 206. ISBN 978-963-9776-63-0. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  82. ^ a b Davies, Norman (maj 2005). God's Playground: 1795 to the present . Columbia University Press. str. 344. ISBN 978-0-231-12819-3. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  83. ^ a b Dallas, Gregor (2005). 1945: the war that never ended. Yale University Press. str. 79. ISBN 978-0-300-10980-1. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  84. ^ a b Wyman, Mark (april 1998). DPs: Europe's displaced persons, 1945–1951. Cornell University Press. str. 34. ISBN 978-0-8014-8542-8. Pristupljeno 8. 4. 2011. 
  85. ^ Castle, Marjorie; Taras, Ray (2002). Democracy in Poland. Westview Press. str. 26. ISBN 978-0-8133-3935-1. Pristupljeno 8. 4. 2011. [mrtva veza]
  86. ^ a b Salmonowicz, str. 6–7
  87. ^ Simon-Dubnow-Institut für Jüdische Geschichte und Kultur (2007). Shared history, divided memory: Jews and others in Soviet-occupied Poland, 1939–1941. Leipziger Universitätsverlag. str. 54. ISBN 978-3-86583-240-5. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  88. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 8
  89. ^ Salmonowicz 1994, str. 10–11
  90. ^ Salmonowicz 1994, str. 10
  91. ^ Salmonowicz 1994, str. 9–10
  92. ^ Garliński 1975, str. 219–220
  93. ^ Hayes, Peter; Jeffry M. Diefendorf; Holocaust Educational Foundation (United States) (2004). Lessons and Legacies: New currents in Holocaust research. Northwestern University Press. str. 267. ISBN 978-0-8101-2001-3. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  94. ^ a b Salmonowicz 1994, str. 18–19
  95. ^ a b Cichocka, Agnieszka (26. 9. 2007). „Poznański pomnik Polskiego Państwa Podziemnego”. Wiadomosci24.pl. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  96. ^ „M.P. 1998 nr 30 poz. 414”. Internetowy System Aktów Prawnych. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  97. ^ Wachowicz, Barbara (2002). Kamyk na szańcu: gawęda o druhu Aleksandrze Kamińskim w stulecie urodzin. Oficyna Wydawnicza Rytm. str. 222. ISBN 978-83-88794-68-1. Pristupljeno 20. 12. 2011. 
  98. ^ Jean-Benoît Nadeau; Barlow, Julie (2003). Sixty million Frenchmen can't be wrong: why we love France but not the French . Sourcebooks, Inc. str. 89. ISBN 978-1-4022-0045-8. Pristupljeno 6. 3. 2011. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пољска_подземна_држава&oldid=27676852”