Princip samovaspitanja

Pedagoški principi
pozitivne usmerenosti
povezivanja teorije i prakse
jedinstva vaspitnih faktora
preventive i perspektivnih linija
individualizacije i socijalizacije
prilagođenosti uzrastu
raznovrsnosti
sistematičnosti
opažajnosti
ekonomičnosti
samovaspitanja
paralelnog dejstva
kolegijalnosti
đačkog upravljanja
plemenitog takmičenja

Princip samovaspitanja je pedagoški princip koji ima za cilj osamostaljivanje vaspitanika i preuzimanje brige o sopstvenom obrazovanju i vaspitanju.

Poželjne aktivnosti vaspitačaUredi

Ovaj, kao i sva drugi principi upućuju na to da su aktivnosti vaspitača usmerene ka detetu i u njegovu korist, što znači da vaspitač treba da brine o ostvarenosti vaspitno-obrazovnih ciljeva, odnosno o rezultatima koje postiže, pa naravno tako i o samom detetu. Međutim, ukoliko ta briga preraste u preterano brižan, zaštitnički stav, kod deteta mogu da se pojave nepoželjne osobine, kao što su opadanje samostalnosti i sigurnosti u sebe, a i opadanje celokupne aktivnosti deteta. Sazrevanje mladih podrazumeva i preuzimanje sve veće odgovornosti i brige o sebi, o svojim zadacima i učenju (tzv. sticanje „radnih navika“) i o svom ponašanju. Pedagozi insistiraju da učenik ne sme da bude samo objekat u vaspitno-obrazovnom radu, već i subjekat, aktivan učesnik u vaspitanju, odnosno na taj način - samovaspitanju. Suština je da vaspitač mora da pronađe pravu meru; on kao organizator, inicijator i realizator treba da se stara i brine o svojim đacima, da ih upućuje, savetuje i usmerava, ali istovremeno i da ih ohrabri da i oni sami preuzmu odgovornost i obaveze prema sebi, ali i o zajednici kojoj pripadaju. Da bi se to postiglo, veoma je važno da postoji saradnja između vaspitača i vaspitanika.[1]

ReferenceUredi

  1. ^ Vasilev, S. & Rakić, B. 1998. Školska pedagogija. Kultura: Beograd.