Википедија

Приче кише и месеца (film)

Priče kiše i meseca (jap. 雨月物語) je japanski istorijski fantastično-dramski film iz 1953. godine, režisera Kendžija Mizogučija, u kome glavne uloge tumače Mačiko Kjo, Micuko Mito, Kinujo Tanaka, Masajuki Mori i Eitaro Ozava.[3] Zasnovan je na dve priče iz istoimene knjige koju je napisao Ueda Akinari, kombinujući elemente japanske istorijske drame sa žanrom priče o duhovima.

Priče kiše i meseca
Filmski poster
Izvorni naslov雨月物語
RežijaKendži Mizoguči
ScenarioMacutaro Kavaguči
Jošikata Joda
ProducentMasaiči Nagata
Temelji se naPriče kiše i meseca
(Ueda Akinari)
Glavne ulogeMačiko Kjo
Micuko Mito
Kinujo Tanaka
Masajuki Mori
Eitaro Ozava
MuzikaFumio Hajasaka
Direktor
fotografije		Kazuo Mijagava
MontažaMicuzo Mijata
Producentska
kuća		Daiei Film[1]
DistributerDaiei Film
Godina1953.
Trajanje96 minuta[2]
ZemljaJapan
Jezikjapanski
IMDb veza

Radnja filma smeštena je tokom Azuči-Momojama perioda (1568–1600) u Japanu razorenim građanskim ratom. U maloj seoskoj zajednici, grnčar ostavlja ženu i malog sina da bi zaradio novac prodajom grnčarije i na kraju biva zaveden duhom koji ga tera da zaboravi svoju porodicu. Podzaplet, inspirisan pripovetkom „Kako je dobio Legiju časti” Gija de Mopasana,[4][5] uključuje njegovog prijatelja, koji sanja da postane samuraj i juri za ovim ciljem, takođe napuštajući suprugu.

Film je osvojio nagradu Srebrni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1953. i druge nagrade. Jedan je od najslavnijih Mizogučijevih filmova, koji kritičari smatraju remek-delom japanske kinematografije, zaslužan za istovremeno popularizaciju japanske kinematografije na zapadu i uticaj na kasnije japanske filmove.

Radnja uredi

U poljoprivrednom selu Nakanogo, na obali jezera Biva u provinciji Omi tokom Sengoku perioda, Gendžuro, grnčar, nosi svoju robu u obližnji Omizo. Sa njim polazi i njegov prijatelj Tobei, koji sanja da postane samuraj. Poštovani mudrac govori Gendžuroovoj ženi Mijagi da ga upozori na traženje zarade u vremenima preokreta i da se pripremi za napad na selo. Gendžuro se vraća sa zaradom, a kad ga Mijagi zamoli da prestane, ovaj ipak radi da završi svoju grnčariju. Te noći, vojska Šibate Kacujea prodire kroz Nakanogo, isterujući Gendžura, Tobeija i njihove supruge; Gendžuro odlučuje da odnese svoju grnčariju na drugo tržište. Dok njih četvoro putuje preko jezera Biva, iz guste magle se pojavljuje čamac. Jedini putnik na čamcu im kaže da su ga napali gusari, upozorava ih i umire. Muškarci odlučuju da vrate svoje žene na obalu, ali Tobeijeva žena Ohama odbija da ode. Mijagi moli Gendžura da je ne napušta, ali je ostavljena na obali sa njihovim malim sinom Geničijem. Na pijaci, Gendžuroova grnčarija se dobro prodaje. Nakon što uzme svoj deo profita, Tobei kupuje samurajski oklop i ušunja se u samurajski klan. Izgubljena od svojih pratilaca, Ohama luta izvan Nagahame tražeći Tobeija, gde je nalaze vojnici i siluju.


Plemkinja gospa Vakasa i njena sluškinja posećuju Gendžura, naručujući nekoliko komada grnčarije i govoreći mu da ih odnese na imanje Kucuki. Tamo Gendžuro saznaje da su Nobunagini vojnici napali imanje i ubili sve koji su tamo živeli, osim Vakase i njene sluškinje. Takođe saznaje da Vakasin otac proganja imanje. Gendžuro je zaveden gospom Vakasom i ona ga ubeđuje da je oženi. U međuvremenu, Nakanogo je napadnut. U šumi nekoliko vojnika očajnički pretresa Mijagi u potrazi za hranom. Ona se bori sa njima ali je izbodena, rušeći se dok je njen sin drži za leđa.

 
Lokacije provincije Omi, gde je film smešten.

Tobei donosi pobedničkom komandantu odsečenu glavu generala koju je ukrao, dobijajući oklop, konja i pratnju kao nagradu. Tobei kasnije jaše na pijacu na svom novom konju, željan da se vrati kući i pokaže svojoj ženi. Međutim, on posećuje javnu kuću i zatiče je kako tamo radi kao prostitutka. Tobei obećava da će joj vratiti čast.

Gendžuro upoznaje sveštenika koji mu govori da se vrati svojim najmilijima ili prihvati smrt. Kada Gendžuro pomene Vakasu, sveštenik otkriva da je ona mrtva i da se nad njom mora izvršiti Egzorcizam, te poziva Gendžura u svoj dom, oslikavajući budističke simbole na njegovom telu. Gendžuro se vraća na imanje Kucuki. Priznaje da je oženjen, da ima dete i da želi da se vrati kući. Vakasa odbija da ga pusti. Ona i njena sluškinja priznaju da su duhovi, vraćeni na ovaj svet da bi Vakasa, ubijena pre nego što je iskusila ljubav, mogla da je doživi. Govore mu da opere simbole. Gendžuro posegne za mačem, beži sa imanja i onesvesti se. Sledećeg dana ga probude vojnici koji ga optužuju da je ukrao mač, ali on to poriče, rekavši da je sa imanja Kucuki. Vojnici mu se smeju, govoreći da je imanje Kucuki spaljeno pre više od mesec dana. Gendžuro ustaje i na mestu imanja ne pronalazi ništa više od gomile spaljenih drva. Vojnici mu oduzimaju novac, ali pošto je Šibatina vojska spalila zatvor, ostavljaju ga u ruševinama. Kući se vraća peške, tražeći ženu.

Mijagi, oduševljen što ga vidi, ne želi da mu dozvoli da priča o svojoj strašnoj grešci. Gendžuro drži svog usnulog sina u naručju i na kraju zaspi. Sledećeg jutra, Gendžuro se budi kada mu seoski poglavar pokuca na vrata. Iznenađen je kada vidi Gendžura kod kuće i kaže da se brine o njegovom sinu. Gendžuro poziva Mijagi; komšija ga pita da li sanja, pošto je Mijagi izbodena na smrt. Sledećeg jutra, nakon što je Tobei otkupio Ohaminu čast, oni se vraćaju u Nakanogo. Tobei razmišlja o svojim greškama, i oboje odlučuju da od sada naporno rade. Gendžuro nastavlja da se brine o Geničiju i radi na svojoj grnčariji. Ohama daje Geničiju tanjir sa hranom, koji on uzima i stavlja na majčin grob.

Uloge uredi

Glumac Uloga
Mačiko Kjo gospa Vakasa
Micuko Mito Ohama
Kinujo Tanaka Mijagi
Masajuki Mori Gendžuro
Eitaro Ozava Tobei
Ičisaburo Savamura Geniči
Kikue Mori Ukon
Rjosuke Kagava seoski poglavar

Produkcija uredi

Razvoj uredi

 
Reditelj Kendži Mizoguči hteo je da efekti rata budu glavna tema filma.

Nakon uspeha njegovog prethodnog filma Život Oharu (1952), Mizogučija je njegov stari prijatelj Masaiči Nagata ponudio da snimi film u studiju Daiei Film. Dogovor je obećao Mizogučiju potpunu umetničku kontrolu i veliki budžet. Uprkos tome, Mizoguči je na kraju bio pod pritiskom da napravi manje pesimističan kraj filma.[6] Mizogučijev scenarista i dugogodišnji saradnik Jošikata Joda rekao je da prvobitno Mizoguči nije zamišljao snimanje antiratnog filma, već je želeo da uhvati senzacije i lucidnost Uedine knjige Priče kiše i meseca.[7]

Mizoguči je svoj film zasnovao na dve priče iz Uedine knjige, „Kuća u gustišu” i „Požuda bele zmije”.[8][9] „Požuda bele zmije” govori o demonu koji se pojavljuje kao princeza i pokušava da zavede muškarca. To je bila osnova zavere u kojoj ledi Vakasa zavodi Gendžura. „Kuća u gustišu” je filmu dala kraj, u kojem se glavni junak vraća kući nakon dužeg odsustva, samo da bi tamo našao duh svoje izgubljene žene.[10] Radnja filma je smeštena u 16. vek, iako je radnja „Kuće u gustišu” smeštena u 15. vek, a „Požuda bele zmije” smeštena je u raniji vremenski okvir.[11][12] Ostale inspiracije za scenario filma uključuju pripovetku „Kako je dobio Legiju časti” Gija de Mopasana.[6][8] Ova priča je dala osnovu za Tobeijevu priču. U pomenutoj pripoveci, protagonista dobija nacionalni orden Legije časti ignorišući preljubu svoje žene sa članom Legije. Slično, Tobei postaje samuraj dok njegova žena postaje prostitutka.[13]

Uprkos početnim namerama, kako se film razvijao, Joda je rekao da su antiratne poruke, posebno o tome kako rat čini da žene pate, nastavile da se pojavljuju i ubrzo postale najistaknutija tema.[7] Dok je pisao scenario, Mizoguči je rekao Jodi: „Bilo da li rat potiče iz vladarevih ličnih motiva, ili iz neke javne brige, kako nasilje, prerušeno u rat, ugnjetava i muči stanovništvo i fizički i duhovno... Želim da ovo naglasim kao glavnu temu filma”.[9] Tokom snimanja, Joda je stalno prepravljao i revidirao scene zbog Mizogučijevog perfekcionizma.[14]

Kasting uredi

Film je obeležio drugu saradnju Mačiko Kjo sa Mizogučijem, pošto je ona imala malu ulogu u Tri Dancura (1944). Mnogo češće je sarađivala sa Masajukijem Morijem.[15] Kao gospa Vakasa, Mačikin kostim je napravljen po uzoru na modu pre Edo perioda i njeno lice je našmnkano da izgleda slično maski uobičajenoj u No dramama.[16] Kao takve, njene obrve su oblikovane upotrebom postupka poznatog kao hikimaju.

Kinujo Tanaka, koja je glumila Mijagi, smatrala je da je scena u kojoj je se ona pojavljuje kao duh bila najstresnija, jer je morala da igra duha i istovremeno izgleda kao prava žena. Posle proba i snimanja, Mizoguči je zapalio cigaretu Moriju, što je ukazivalo na njegov redak stepen zadovoljstva scenom.[17] Eitaro Ozava, koji je igrao Tobeija, rekao je da su glumci često vežbali sami ili sa direktorom fotografije, dok je Mizoguči voljno bio odsutan tokom ovih priprema.[18]

Snimanje uredi

 
Carska vila Kacura bila je osnova za imanje Kacuki.

Mizoguči je rekao svom snimatelju Kazuu Mijagavi da želi da se film „odmota besprekorno kao slika na svitku”.[6] Južna škola kineskog slikarstva bila je posebno inspiracija kojoj su filmski stvaraoci težili.[19] Film je hvaljen zbog svoje fotografije, kao što su početni snimak i scena u kojoj Gendžuro i gospa Vakasa imaju seks pored potoka, a kamera prati tok vode umesto da se zadržava na dvoje ljubavnika.[20] Mizoguči nikada nije lično rukovao kamerom i nije učestvovao u planiranju osvetljenja svog filma.[21] Da bi postigao izgled kakav su filmski stvaraoci želeli, Mijagava je držao slabo osvetljenje i snimao što bliže zalasku sunca koliko su okolnosti dozvoljavale.[19] Mnogi od snimaka su snimljeni sa dizalica, a Mijagava je 1992. godine tvrdio da ti snimci čine 70% filma.[22]

 
Detalj sa snimanja filma.

Mijagava je takođe izjavio da je ovaj film bio jedina prilika u kojoj mu je Mizoguči dao komplimente za njegov rad na kameri.[20]

Set koji prikazuje imanje Kucuki zasnovan je na carskoj vili Kacura u Kjotu. Ovi setovi su bili ukrašeni rekvizitima koji su evocirali na aristokrate iz feudalnog doba, kao što su kimono i oklop, koje je lično izabrao Mizoguči.[10] Scena u kojoj protagonisti putuju čamcem preko jezera Biva zapravo je snimljena na bazenu u studiju, uz dodatak dima. Pomoćnici reditelja morali su da guraju čamac kroz hladnu vodu.[23] Mijagava je ovo identifikovao kao jednu od scena snimljenih sa dizalica.[19]

Muzika uredi

 
Fumio Hajasaka komponovao je muziku za film.

Što se tiče muzike za film, Mizoguči se oslanjao na kompozitora Fumija Hajasaku i pomoćnike reditelja, i nije bio uključen u njihov kreativni proces.[21] Hajasaka je bio snažan zagovornik korišćenja japanske muzike u japanskim filmovima, iako je ugradio i nekoliko elemenata zapadne muzike.[24] Za ovaj film je koristio geza muziku, uobičajenu u Kabuki pozorištu.[25] Dodatni kompozitori koji nisu potpisani bili su Ičiro Saito i Tamekiči Močizuki, čija je muzika bila pomešana sa Hajasakinom, i mogla je da pruži tačnu muziku koja je odražavala taj period.[26]

Partitura uključuje bubnjeve, flaute i pojanje.[22] Zvuci filma uključuju i zvona koja se čuju na neverovatnim mestima.[25] Značajno se koriste i harfe, ograničene na prisustvo natprirodnog.[27]

Teme uredi

Prema rečima profesorke Marte P. Nočimson, uobičajeno tumačenje filma je da je Mizoguči preoblikovao Priče kiše i meseca kako bi izrazio žaljenje zbog proratnog ekstremizma koji je doveo do Drugog svetskog rata, pri čemu je Mizoguči lično snimio proratni propagandni film 47 ronina 1941. godine.[28] Ova razmišljanja o militarizmu, pohlepi i aroganciji povezala su sa publikom ne samo u Japanu već i širom sveta nakon rata.[29] Priča Tobeija i Ohame posebno odražava utešne žene, od kojih je japanska carska vojska napravila prostitutke. Mizoguči se borio sa studiom da ovoj priči da nesrećniji kraj od onoga koji je prikazan u filmu, u skladu sa iskustvima pravih utešnih žena nakon rata.[30] Tobeijeva priča otkriva da greška rata može biti i „tragikomedija”.[31]

Prema britanskom kritičaru Toniju Rejnsu, filmska prezentacija sujete čoveka koji zanemaruje svoju porodicu je kritika istorijskih ljudi u feudalnoj japanskoj kulturi.[32] U svom odnosu sa Vakasom, Gendžuro je beznačajan i zaveden je nečim većim, što nikada neće moći da shvati.[31] Međutim, zanemarivanjem svoje porodice, Gendžuro nije uspeo da shvati da je već blagosloven dobrim životom, i tom prilikom ga gubi.[33]

Kao priča o duhovima, film se bavi odnosom između duha i žive osobe, koji je u suprotnosti sa prirodom i koji će dovesti do smrti osobe.[34] Iako se duhovi ne pominju u početnim delovima filma, japanski pisac Kazuši Hosaka izjavio je da je Mizoguči to naglasio koristeći scenografiju, što ukazuje na odvojenost od stvarnog života. Scena u kojoj protagonisti prelaze jezero Biva je primer, s obzirom na magle koje odvraćaju film od žanra istorijske drame.[35] Profesor Robin Vud tvrdi da filmski prikaz glavnog lika duha evoluira od pukog demona iz „Požude bele zmije” u humaniju i tragičniju gospu Vakasu, i to čini priču složenijom. Vud dalje smatra kombinaciju priče sa „Kućom u gustišu”, kombinujući muškog protagonistu svake priče u jedan lik, Gendžura, takođe povezuje lik demona i ženu duha. I gospu Vakasu i Mijagi ubija društvo u kojem dominiraju muškarci, a Gendžuro obema nanosi nepravdu.[36] Vud veruje da se Priče kiše i meseca može smatrati feminističkim filmom zbog istraživanja negativnog uticaja patrijarhata.[37]

Gendžuroova grnčarija je takođe glavna tema u filmu. Profesor Vud tvrdi da se njegova grnčarija razvija u tri faze, odražavajući Mizogučijev promenljiv pristup snimanju filmova. Gendžuro počinje da pravi grnčariju iz komercijalnih razloga, prelazi na čistu estetiku dok je izolovan sa gospom Vakasom, i konačno prelazi na stil koji odražava život i teži da ga razume.[38]

Objavljivanje uredi

Film je 26. marta 1953. objavljen u japanskim bioskopima.[39] Prikazan je na Filmskom festivalu u Veneciji 1953. godine. U pratnji Jode i Kinujo Tanake,[20] Mizoguči je pošao na svoje prvo putovanje van Japana da bi prisustvovao festivalu. Proveo je veći deo svog vremena u Italiji u svojoj hotelskoj sobi moleći se svitku sa portretom Kanona za pobedu.[40] Dok je bio u Veneciji, upoznao je reditelja Vilijama Vajlera, čiji je film Praznik u Rimu takođe bio prikazan u konkurenciji na festivalu i za koji se pričalo da će dobiti Srebrnog lava za najbolju režiju.[14] Film je objavljen u Njujorku 7. septembra 1954. godine.[41][42]

Prijem uredi

Kritike uredi

Film se često smatra remek delom japanske kinematografije[43] i definitivnim ostvarenjem japanskog zlatnog doba filma.[8] Jedan je od brojnih filmova koji su verovatno popularniji u zapadnim zemljama nego u Japanu. Japanski istoričar filma Tadao Sato je primetio da, iako ovaj film, zajedno sa drugim Mizogučijevim delima iz perioda Raspetih ljubavnika i Intendanta Sanša, verovatno nije bio namenjen posebno prodaji zapadnjacima kao „egzotično” delo, rukovodioci studija su ga percipirali kao film koji ne bi nužno ostvario profit u japanskim bioskopima, ali bi osvojio nagrade na međunarodnim filmskim festivalima.[44]

Film je odmah postao popularan u zapadnim zemljama i pohvaljen je od strane filmskih kritičara kao što su Lindsi Anderson i Donald Riči. Riči ga je nazvao „jednim od najsavršenijih filmova u istoriji japanske kinematografije” i posebno je pohvalio lepotu i moralnost uvodnih i završnih kadrova filma. On je analizirao kako film počinje „dugom panoramom” i kadrovima koji se protežu od jezera do obale i sela. Ocenio je da „panorama koja se naginje prema gore” od groba naviše odražava početak.[20] Bosli Krauter, u The New York Times-u, napisao je da je film imao „čudno nejasan, inferencijalni, skoro proučavano zbunjujući kvalitet”.[41] Časopis Variety pohvalio je vizuelne efekte filma zbog podsećanja na japanske slike, kostime i scenografiju, kao i nastupe Masajukija Morija i Mačiko Kjo.[45]

Film se pojavio u anketi 10 najboljih kritičara časopisa Sight & Sound koja se održava jednom svake decenije, 1962. i 1972. godine.[46][47] U anketi iz 2012. proglašen je za 50. najbolji film svih vremena.[48] Film na sajtu Rotten Tomatoes ima rejting odobravanja od 100% na osnovu 30 recenzija, sa ponderisanim prosekom od 9,40/10. Kritički konsenzus sajta navodi: „Sa svojim temama koje izazivaju razmišljanje, bogatom atmosferom i briljantnom režijom, film Kendžija Mizogučija je vrhunski klasik svetske kinematografije”.[49] Rodžer Ibert je dodao film na svoju listu sjajnih filmova 2004. godine, nazvavši ga „jednim od najboiljih filmova” i tvrdeći da: „Na kraju filma, svesni da smo videli bajku, takođe se radoznalo osećamo kao da smo svedočili pravim životima i sudbinama”.[50] Režiser Martin Skorseze ga je takođe naveo kao jedan od svojih omiljenih filmova[51] i uvrstio na listu „39 najvažnijih stranih filmova za mladog filmskog stvaraoca”.[52] Takođe ga je i ruski reditelj Andrej Tarkovski naveo kao jedan od svojih deset najomiljenijih filmova.[53]

U knjizi 5001 noć u bioskopu, filmska kritičarka Polin Kejl otkrila je da je film „suptilan, nasilan, ali magičan”, i navela ga kao „jedan od najneverovatnijih japanskih filmova”.[54] Godine 2000, novine The Village Voice su rangirale film na 29. mesto svoje liste 100 najboljih filmova 20. veka.[55]

Nagrade uredi

Film je osvojio nagradu Srebrni lav za najbolju režiju na Filmskom festivalu u Veneciji 1953. godine.[14] Prethodne noći Mizoguči je, verujući da će ga sramota sprečiti da se vrati u Japan ako film ne osvoji nagradu, ostao u hotelskoj sobi i molio se.[44] U japanskom časopisu Kinema Junpo je smešten na treće mesto u kategoriji deset najboljih japanskih filmova 1953. godine[56] i osvojio dve nagrade Mainiči.[57]

Nagrada Datum ceremonije Kategorija Nominovani Ishod Ref.
Oskar 21. mart 1956. Najbolja kostimografija, crno-bela Tadaoto Kainošo Nominacija [58]
Nagrade časopisa Kinema Junpo 1953. Deset najboljih filmova Priče kiše i meseca Osvojeno [56]
Nagrade Mainiči 1953. Najbolje snimanje zvuka Ivao Otani Osvojeno [59]
Najbolja scenografija Kisaku Ito Osvojeno
Nagrada Ministarstva obrazovanja Japana 1953. Fotografija Kazuo Mijagava Osvojeno [20]
Filmski festival u Veneciji 20. avgust – 4. septembar 1953. Srebrni lav Kendži Mizoguči Osvojeno [14][60]
Nagrada Pasineti Kendži Mizoguči Osvojeno

Nasleđe uredi

Uz film Rašomon (1950) Akire Kurosave, film Priče kiše i meseca je zaslužan za popularizaciju japanske kinematografije na zapadu.[8][50] Ovaj film i Tokijska priča Jasudžiroa Ozua, koji je objavljen iste godine, posebno su podigli svest na druge japanske filmske stvaraoce.[61] Mizoguči je učvrstio svoju reputaciju među filmskim ljubiteljima u Evropi svojim filmom Intendant Sanšo (1954).[62] Priče kiše i meseca i Intendant Sanšo imali su uticaj na reditelje francuskog novog talasa Žan-Lika Godara i Fransou Trifoa, kao i američkog reditelja Pola Šrejdera, koji je tražio savet od Kazua Mijagave u vezi sa filmom Mišima: Život u četiri poglavlja (1985).[63]

Reference uredi

  1. ^ Galbraith IV 1996, str. 382.
  2. ^ „雨月物語”. Kinenote (na jeziku: japanski). Pristupljeno 12. 11. 2022. 
  3. ^ Ueda, Akinari (2007). „About Tales of Moonlight and Rain”. Tales of Moonlight and Rain. Prevod: Chambers, Anthony H. New York: Columbia University Press. str. 13. 
  4. ^ Bock, Audie (1985). Japanese Film Directors. Tokyo: Kodansha International. str. 47. ISBN 9784770012142. 
  5. ^ Andrew, Dudley; Andrew, Paul (1981). Kenji Mizoguchi: a Guide to References and Resources. Boston: G. K. Hall. str. 184. ISBN 9780816184699. 
  6. ^ a b v Wakeman 1987, str. 798
  7. ^ a b Kaneto Shindo (Director); Yoshikata Yoda (1975). Kenji Mizoguchi: The Life of a Film Director (Motion picture). The Criterion Collection. 
  8. ^ a b v g McDonald, Keiko. „Ugetsu”. The Criterion Collection. Arhivirano iz originala 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  9. ^ a b McDonald 1984, str. 116
  10. ^ a b Russell 2011, str. 55
  11. ^ Haydock 2008, str. 53.
  12. ^ Balio 2010, str. 121.
  13. ^ Russell 2011, str. 56
  14. ^ a b v g McDonald 1984, str. 104
  15. ^ Kaneto Shindo (Director); Machiko Kyō (1975). Kenji Mizoguchi: The Life of a Film Director (Motion picture). The Criterion Collection. 
  16. ^ Nochimson 2011, str. 211
  17. ^ Kaneto Shindo (Director); Kinuyo Tanaka (1975). Kenji Mizoguchi: The Life of a Film Director (Motion picture). The Criterion Collection. 
  18. ^ Kaneto Shindo (Director); Eitaro Ozawa (1975). Kenji Mizoguchi: The Life of a Film Director (Motion picture). The Criterion Collection. 
  19. ^ a b v Kaneto Shindo (Director); Kazuo Miyagawa (1975). Kenji Mizoguchi: The Life of a Film Director (Motion picture). The Criterion Collection. 
  20. ^ a b v g d Wakeman 1987, str. 799
  21. ^ a b Russell 2011, str. 54
  22. ^ a b Russell 2011, str. 57
  23. ^ Russell 2011, str. 60
  24. ^ Kalinak 2012, str. 167
  25. ^ a b Clarke, Donald (13. 9. 2014). „50 years, 50 films Vol II: Ugetsu Monogatari (1953)”. The Irish Times. Arhivirano iz originala 1. 7. 2016. g. Pristupljeno 15. 12. 2016. 
  26. ^ Chang, Chris (March—April 2006). „Ghost Tones”. Film Comment. str. 16.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  27. ^ Tony Rayns audio commentary, Criterion Collection, 2005
  28. ^ Nochimson 2011, str. 213
  29. ^ McRoy 2015, str. 202–203
  30. ^ Nochimson 2011, str. 213–214
  31. ^ a b Sultanik 1986, str. 136
  32. ^ Nochimson 2011, str. 214
  33. ^ Stone 2009, str. 173
  34. ^ Lee 2015, str. 780
  35. ^ Spicer 2010, str. 236
  36. ^ Wood 1998, str. 243
  37. ^ Wood 1998, str. 245
  38. ^ Wood 2006, str. 288
  39. ^ McDonald 1984, str. 181
  40. ^ „BFI | Sight & Sound | Mizoguchi Kenji: Artist Of The Floating World”. old.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 3. 8. 2012. g. 
  41. ^ a b Crowther, Bosley (8. 9. 1954). „The Screen in Review; Ugetsu, From Japan, Offered at Plaza”. The New York Times. Arhivirano iz originala 2. 4. 2014. g. Pristupljeno 1. 1. 2013. 
  42. ^ McDonald 1984, str. 103–104
  43. ^ Lopate, Phillip. „Ugetsu: From the Other Shore”. The Criterion Collection. Arhivirano iz originala 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  44. ^ a b Satō 2006, str. 236
  45. ^ Staff (31. 12. 1952). „Review: 'Ugetsu Monogatari'”. Variety. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  46. ^ „Sight and Sound Poll 1962: Critics”. California Institute of Technology. Arhivirano iz originala 22. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 5. 2009. 
  47. ^ „Sight and Sound Poll 1972: Critics”. California Institute of Technology. Arhivirano iz originala 5. 7. 2009. g. Pristupljeno 29. 5. 2009. 
  48. ^ „Votes for Ugetsu Monogatari (1953) | BFI”. www2.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 2. 12. 2017. g. Pristupljeno 28. 05. 2022. 
  49. ^ „Ugetsu monogatari (1953)”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala 17. 1. 2017. g. Pristupljeno 30. 6. 2019. 
  50. ^ a b Ebert, Roger (9. 5. 2004). „Ugetsu (1953)”. rogerebert.com. Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  51. ^ „Scorsese's 12 favorite films”. Miramax. Arhivirano iz originala 26. 12. 2013. g. Pristupljeno 25. 12. 2013. 
  52. ^ „Martin Scorsese Creates a List of 39 Essential Foreign Films for a Young Filmmaker”. Open Culture. 15. 10. 2014. Arhivirano iz originala 7. 2. 2015. g. Pristupljeno 1. 2. 2015. 
  53. ^ Lasica, Tom. „Tarkovsky's Choice”. Nostalghia.com. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  54. ^ Kael 1991, str. 802
  55. ^ „100 Best Films of the 20th Century Village Voice Critics' Poll”. filmsite.org. Arhivirano iz originala 13. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  56. ^ a b „Watanabe Shihai-jin no oshaberi shinema: "Mizoguchi Kenji: Ugetsu Monogatari"”. NHK. Arhivirano iz originala 4. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 1. 2013. 
  57. ^ „Ugetsu Monogatari”. Motion Picture Producers Association of Japan website. Motion Picture Producers Association of Japan. Arhivirano iz originala 22. 7. 2015. g. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  58. ^ „THE 28TH ACADEMY AWARDS 1956”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Arhivirano iz originala 6. 7. 2011. g. Pristupljeno 13. 12. 2016. 
  59. ^ „8th (1953)”. Mainichi Film Awards. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 13. 12. 2016. 
  60. ^ Cahiers du cinéma, Issues 25–30, Editions de l'Etoile, 1971, p. 21.
  61. ^ Burr, Ty (1. 11. 1997). „TALES FROM THE UNDERGROUND AN EARLY INDIE TIME LINE”. Entertainment Weekly. str. 82. 
  62. ^ Russell 2011, str. 61
  63. ^ Miyao 2013, str. 255

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Приче_кише_и_месеца_(филм)&oldid=27733717”