Problem zla

U filozofiji religije, problem zla sadrži se u pitanju kako objasniti zlo ako postoji božanstvo koje je sveblagonaklono, svemoguće i sveznajuće (vidi teizam).

Atom, simbol ateizma.

U pitanju je klasični teološki problem za svaku monoteističku religiju koja tvrdi da je sve stvorio svemogući, sveznajući, svepravedni, svevideći, svemoćan i beskrajno dobri Bog. Problem zla se akutno odnosi na monoteističke religije kao što su hrišćanstvo, islam i judaizam koji veruju u monoteističkog Boga koji je svemoguć, svevideć, svepravedan, sveznajuć i svemoćan;ali pitanje „zašto zlo postoji?“ takođe je proučavano u religijama koje nisu teističke ili politeističke, kao što su budizam, hinduizam i džainizam.

Problem glasi: Kako postojanje svemogućeg i beskrajno dobrog Boga pomiriti s činjenicom postojanja zla u svetu?

„ Bog ili želi da ukine zlo a ne može; ili može ali ne želi; ili pak niti može niti želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može ali ne želi, onda je zao. Ali ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu? ” — Epikur

Hjum sumira Epikurovu verziju problema na sledeći način: "Da li je Bog želi da spreči zlo, ali nije u stanju? Tada nije svemoguć. Da li je u stanju, ali nije voljan? Tada je zlonameran. Da li je i sposoban i voljan? Odakle onda dolazi zlo?"

Dejvid Hjum, bio je škotski filozof, ekonomista i istoričar.

Neki filozofi tvrde da je istovremeno postojanje dobrog Boga i zla logički nepomirljivo ili neverovatno. Pokušaji da se reši ovo pitanje je osnovni problem teodiceje. Neki odgovori na ova pitanja uključuju argumente da slobodna volja ne može postojati bez mogućnosti zla, da ljudi ne mogu da razumeju Boga, da je patnja potrebna za duhovni razvoj i da je zlo posledica palog sveta.

Jedno rešenje problema zla je da Bog nije dobar.

Postoje mnoge rasprave o zlu i vezanim problemima u drugim filozofskim poljima kao što su sekularna etika i evoluciona etika. Međutim, problem zla se uobičajeno uzima u teološkom kontekstu.

Argument na osnovu patnje

(AP1) U svetu postoji patnja.

(AP2) Ako u svetu postoji patnja, onda Bog ne postoji.

(AP3) Dakle, Bog ne postoji.

Argument je validan; ako su mu premise istinite, i zaključak mora biti istinit. Premisa AP1 ne deluje problematično. Ona samo tvrdi da u svetu postoji patnja. Pod patnjom se ovde misli na bolove i nelagodnosti svih vrsta koje živa bića iskušavaju. To je dovoljno da AP1 bude istinito. Postojanje bola i patnje makar jednog bića u svetu znači da u svetu postoji patnja. (A u svetu postoji mnogo više patnje od patnje koju jedno stvorenje može podneti, i mnogo gore patnje od one koju jedno stvorenje može podneti.)

Međutim, postoji problem kod druge premise. Pitanje koje nastupa jeste zašto postojanje patnje povlači nepostojanje Boga. Razlog za to se nalazi u svojstvima savršenog Boga. Ako je Bog sveznajući, on bi morao da zna za postojanje patnje u svetu. Ako je Bog beskrajno dobar, on bi morao hteti da patnja bude iskorenjena, da patnje u svetu ne bude. Konačno, ako je bog svemoćan, on bi bio u stanju da spreči postojanje patnje. Ako je sve ovo što smo rekli o Bogu tačno, onda patnje u svetu ne bi smelo da bude. A patnje ipak postoji.

Odnosno, s obzirom na to da patnja postoji u svetu, Bog ili ne zna za njeno postojanje pa nije sveznajući, ili neće da iskoreni patnju pa nije beskrajno dobar, ili nije u stanju da spreči patnju koje je svestan i koju želi da spreči pa nije svemoćan. Ako u svetu ima patnje, onda savršeno biće ne postoji.

Cilj argumenta problema zla, gledano s ateističke strane, nije da dokaže nepostojanje Boga, već nepostojanje savršenog Boga, onakvog Boga kakvog tradicija većine verskih denominacija nastalih u avramskim religijama smatra vrednim obožavanja.

Teistički odgovor

Teisti ipak misle da ne moraju prihvatiti istinitost premise AP2. Oni pokušavaju da uvere u to da iako u svetu ima patnje, to ipak ne znači, odnosno ne implicira, da Bog ne postoji. To pokušavaju da postignu tako što ukazuju na to da i savršeni Bog može imati dobre razloge da dopusti postojanje patnje i zla u svetu. Postojanje patnje, drugim rečima, kompatibilno je sa postojanjem Boga.

Opšta forma pokušaja da se postojanje patnje pokaže kao kompatibilno sa postojanjem Boga je ovakva: Bog dopušta postojanje patnje u svetu zato što postoji neko drugo, veće dobro koje se može postići samo ako u svetu postoji patnja.

Postoje tri pokušaja za odbranu postojanja Boga kod problema zla. Prva odbrana se svodi na dobra koja cenimo, druga na izgradnju pozitivnih karakternih crta i treća da je patnja neophodna za slobodu volje.

Dobra koja se cene

Prvi predlog za odbranu postojanja Boga bi bio:

Kada Bog ne bi dopustio postojanje patnje u svetu, niko ne bi mogao da ceni, ili da adekvatno vrednuje, dobre stvari koje postoje u svetu.

Kada patnja na svetu ne bi postojala, u takvim okolnostima, ljudi bi se stalno nalazili u stanju zadovoljstva i zadovoljenosti. Takvo stanje ni po čemu ne bi bilo posebno, pa stvari koje se smatraju dobrim—kao što su lični i kolektivni uspesi, velikodušni i požrtvovani postupci, zajedništvo, ljubav, lepota, itd.— ljudi ne bi umeli da cene takva dobra, jer bi ih ostavljale ravnodušnim.

Ova odbrana se može formulisati kao argument:

(VD1) Najbolji svet sadrži dobra koja su cenjena.

(VD2) Ako najbolji svet sadrži dobra koja su cenjena, onda je najbolji svet onaj koji sadrži patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

(VD3) Ako je najbolji svet onaj koji sadrži patnje kakve se u našem svetu događaju, onda bi Bog dopustio da postoje patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

(VD4) Dakle, Bog bi dopustio da postoje patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

Ovaj argument je validan. Međutim, dovodi se u pitanje istinitost premisa u argumentu. Prva premisa deluje uverljivo; zaista izgleda da je svet u kojem su dobre stvari cenjene i adekvatno vrednovane bolji od onog u kojem nisu. Druga premisa je motivisana idejom da je doživljavanje patnje neophodno za to da neko bude u stanju da adekvatno ceni dobre stvari u životu. Bez te patnje, ljudi bi bili nezahvalni, s obzirom da su u stanju konstantnog zadovoljstva. Treća premisa se oslanja na ideju da bi savršeni Bog hteo da stvori, a onda, budući da njegova volja mora biti ostvarena, zaista i stvorio najbolji svet kakav je ovaj, odnosno svet u kojem je patnja nužna kako bi se mogle ceniti dobre stvari.

Argument nailazi na problem kada se u pitanje dovedu svojstva Boga. Naime, kada je u pitanju patnja, Bog je mogao da učini da cenimo dobre stvari čak i ako patnja nije uvedena u svet. Na primer, Bog je mogao urediti da sva iskustva budu prijatna, ali istovremeno da sva budu poređana tako da se vremenom količina zadovoljstva postepeno uvećava. U tom slučaju, sećajući se svojih ranijih iskustava, ljudi bi bili u stanju da cene činjenicu da stvari sada stoje osetno bolje. Na taj način se može dobiti pozitivno vrednovanje dobrih stvari bez uvođenja patnje u svet. Ova mogućnost pokazuje da patnja nije neophodna za to da dobre stvari budu cenjene. Moguće je imati najbolji svet, tj. svet u kojem su dobra cenjena, a da u tom svetu ne postoji patnja. Dakle, VD2 nije istinita tvrdnja.

Drugo, ako se i pretpostavi da patnja ipak jeste nužna za to da dobre stvari budu cenjene, može se reći da ne postoji potreba za tim da u svetu bude toliko patnje koliko se doživljava. Hladan i vetrovit jesenji dan je možda potreban kako bi ljudi cenili prijatne, umereno tople prolećne dane. Ali s obzirom na to, čini se da nema nikakve potrebe za uraganima koji uništavaju stotine domova i života. Izgleda da bi namera da se patnja uvede u cilju vrednovanja dobrih stvari mogla da bude sprovedena sa mnogo manje patnje, što pokazuje da je ogroman deo patnji koje postoje potpuno nepotreban i da im nedostaje bilo kakva svrha.

Teisti uglavnom budu nepopustljivi u odbrani VD2 i insistiraju na tome da je sva patnja koju doživljavamo neophodna za to da dobre stvari budu cenjene. Međutim, to bi ih dovelo u problem sa odbranom premise VD1. Što je veća patnja potrebna da bi se dobre stvari mogle ceniti, to je manje uverljiva tvrdnja da najbolji svet sadrži cenjena dobra.

Protivargument za vrednovanje dobra:

(NP1) U svetu postoji nepotrebna patnja.

(NP2) Ako u svetu postoji nepotrebna patnja, onda Bog ne postoji.

(NP3) Dakle, Bog ne postoji.

Premisa NP1 tvrdi da u svetu postoji patnja koja je besmislena, koja ne služi nikakvoj svrsi. NP1 je tvrdnja koja je kontroverznija nego premisa AP1 prvog argumenta protiv postojanja Boga; manje je očigledno da u svetu postoji nepotrebna patnja nego da postoji patnja uopšte. U prilog istinitosti NP1 se može navesti činjenica da nema problema da u pronalaženju primera takve patnje kada je u pitanju o Vrednovanje dobrog. Argument dalje tvrdi (u premisi NP2) da je postojanje Boga nespojivo sa patnjom koja ne služi nikakvoj svrsi, za koju ne postoji dobar razlog. Nepotrebna patnja je upravo takva vrsta patnje, i nepotrebna patnja postoji. Dakle, ateisti navode, Bog ne postoji.

Izgradnja poželjnih karakternih osobina

Sledeća odbrana od problema zla je ova: patnja je u svetu neophodna zato što bez nje ljudi ne bi mogli da izgrade neke od najpoželjnijih karakternih osobina. Kako teisti navode, da bi ljudi postali hrabri, izdržljivi, empatični, lojalni, itd., neophodno je da budu izloženi nekim izvorima i izazovima patnje. Svet u kojem nema opasnosti je svet u kojem ne može biti hrabrosti i požrtvovanosti; tek sa postojanjem opasnosti i sa njom skopčane mogućnosti da budu izloženi patnji mogu doći u situaciju da izgrade ove poželjne karakterne osobine. U formi argumenta, ova odbrana izgleda ovako:

(IK1) Najbolji svet sadrži poželjne karakterne osobine.

(IK2) Ako najbolji svet sadrži poželjne karakterne osobine, onda je najbolji svet onaj koji sadrži patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

(IK3) Ako je najbolji svet onaj koji sadrži patnje kakve se u našem svetu događaju, onda bi Bog dopustio da postoje patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

(IK4) Dakle, Bog bi dopustio da postoje patnje kakve u našem svetu doživljavamo.

Prva premisa počiva na ideji da je svet u kojem su ljudi dobri, požrtvovani, vredni, itd., bolji nego svet u kojem to niko nije, makar svi u tom svetu bili srećni. Druga premisa je motivisana idejom da niko ne može posedovati hrabrost, požrtvovanost, i druge slične osobine ako ne bi postojala mogućnost da se dožive bol i patnja. Konačno, treća premisa izražava ideju da bi Bog mogao i hteo da stvori svet u kojem nema patnje ako bi taj svet bio bolji od sveta bez patnje.

Protivnici ove odbrane priznaju da izgradnja karaktera opravdava mnoge oblike i slučajeve patnje. Bez muke i bola koje sa sobom nose krajnje siromaštvo i fizička onesposobljenost ne bi moglo biti duboke empatije i dobročinstva; bez užasa ratnog sukoba niko ne bi mogao dostići visoke nivoe herojske hrabrosti i požrtvovanosti, itd. Budući da su ova dobra—ove osobine karaktera—poželjna i da je svet bolji sa njima nego bez njih, može se shvatiti zašto bi Bog dopustio postojanje patnje koja ih omogućuje.

Drugo, izgradnjom karaktera se mogu opravdati zla i patnje koje su ateisti videli kao nepotrebne u prvoj odbrani, odnosno zla i patnje za koje izgleda da ne služe nikakvoj svrsi: na primer, bolovi kakve doživljavaju oboleli od nekih hroničnih bolesti dovode do toga da se izgrade izdržljivost i trpeljivost bez kojih bi svet bio bitno lošije mesto.

Ipak, ni Izgradnja karaktera nije adekvatna odbrana Božijeg postojanja. Postoje slučajevi naizgled nepotrebne patnje koji ne mogu da budu opravdani izgradnjom nečijeg karaktera. Na primer, iako nekim ljudima bolovi koji prate teška hronična oboljenja mogu omogućiti da izgrade poželjne karakterne osobine, drugi u intenzivnim bolovima i mukama prožive nedelje i mesece i zatim skončaju, a da nisu ni imali priliku da im karakter bude na bilo koji način razvijen. Slično tome, ratni užasi mogu od nekoga da načine heroja, ali na svakog takvog dođe nekoliko onih koji svojim iskustvima budu trajno traumatizovani. U prilog odbrane preko izgradnje karaktera, slučajevi kakvi su navedeni ipak mogu da proizvedu dobra koja bi ih opravdala, samo ne u onima koji kroz bol i patnju prolaze: umesto toga, bližnji onih čija patnja se čini nepotrebnom mogu da donesu u svet dobro koje bi opravdalo proživljenu patnju. Međutim, ni ovaj odgovor ne prolazi naročito dobro. Moralno savršenstvo koje bi Bog trebalo da poseduje izgleda da je teško pomiriti sa idejom da se dopusti da neko strahovito pati zarad dobra nekog drugog. Očekivalo bi se da omnipotentno i moralno savršeno biće može spreči veliku patnju nedužne osobe i da istovremeno u njenim prijateljima i rođacima proizvede vrline.

Sve i da se dopusti da moralno usavršavanje prijatelja, rođaka i slučajnih prolaznika može da učini veliku patnju svrhovitom, ostaju mnogi primeri velikih patnji i bolova koji se ne mogu ovako opravdati. Ima, i kroz istoriju je uvek bilo, ljudi koji pate i umiru u samoći i izolaciji. Takođe, postoje i događaji kao što su šumski požari u kojima stradaju u strahovitom bolu i patnji mnoge životinje (procenjuje se da je u australijskim požarima u 2019. stradalo oko 3 milijarde životinja); možda su takvi događaji i refleksija koji se iniciraju u ljudima nekad i nekoga učinili boljom osobom, ali nebrojeno mnogo sličnih događaja se odvija i odvijalo bez ljudskog znanja ili čak pre nego što su ljudi uopšte postojali.

Sloboda volje

Treća vrsta odbrane je tradicionalno najpopularnija. Neku verziju ove odbrane su filozofi zastupali još od trenutka kada je problem prvi put predočen teistima. U pitanju je odbrana koja se poziva na slobodu volje kao razlog za dopuštanje patnje i zla u svetu. Prema ovoj liniji odbrane, Bog je dopustio zlo zato što je dopustio ljudima slobodan izbor u postupanju.

Svet u kojem ljudi stalno postupaju dobro, ali su njihovi postupci sasvim izvan njihove kontrole - ako Bog unapred određuje do poslednjeg detalja kako će ko postupati od rođenja do smrti bitno je lošiji svet od onog u kojem žive ljudi koji postupaju nesavršeno, ali to rade svojom voljom, kao i sve drugo što rade.

Ova odbrana ima prednosti u odnosu na ostale navedene odbrane. Izgleda da nije moguće postupati slobodno, odnosno na takav način da je u trenutku postupka bilo moguće napraviti drugačiji izbor postupka, a da se ne dopusti mogućnost da se postupa pogrešno. Na ovaj način slobodna volja može da opravda mnoga od zla i patnji koje nisu mogle da opravdaju prethodne odbrane: na primer, može da opravda zla i patnje nastale u ratu i u zločinima. (Naravno, ne da opravda ratove i zločine u moralnom smislu—i dalje će to biti zlodela—već da ih opravda u smislu davanja nekakve poželjne svrhe patnji koju proizvode.) Ni ova odbrana teizma nema nade na uspeh.

Ova odbrana ne opravdava zla i patnje koje nisu proizveli ljudi. Ne opravdava patnje proizvedene prirodnim nepogodama—zemljotresima, požarima, cunamijima, itd. Svakako bi bio bolji svet u kojem ima slobodne volje i sa njom povezanih loših postupaka, ali nema prirodnih uzroka suvišnih patnji. Takođe, sloboda volje ne opravdava ni sva zla koja proizvode bića kojima je sloboda volje podarena. Bog bi mogao da uredi stvari tako da mnoga zla, ako ne i sva, budu sprečena a da to ne ugrozi ljudsku slobodu volje. Na primer, Bog bi mogao da dopusti da sumanuti ubica smisli i odluči da sprovede oružani napad na školu, da sa tim napadom i otpočne, ali da bude sprečen od strane policije u svojoj nameri pre nego što zapravo načini neko zlo.

Sprečavanje posledice njegove slobodne odluke ne bi učinilo njegovo postupanje ništa manje slobodnim. Štaviše, ako u tom scenariju postoji neko ko ravnodušno posmatra početak napada i ne pada mu na pamet da interveniše, s pravom bi ljudi takvo posmatračevo postupanje osudili. Po analogiji, može se reći da je Bog—budući da je svemoćan i sveznajući—poput ravnodušnog posmatrača koji dopušta zlo i patnju koje bi mogao da spreči.

Sumnjivo je da li uopšte možemo da govorimo o slobodi volje u svetu kojim upravlja sveznajuće i svemoguće biće. Ovaj problem je mučio filozofe u srednjem veku i može se nazvati problemom Božijeg predznanja.

Bog je sveznajuće biće. On zna sve što je bilo slučaj, što jeste slučaj i što će biti slučaj. Zna koliko vlati trave ima u Japanu, koje boje su bile oči poslednjeg Tiranosaurusa i slično. Za ateiste je posebno važna ova treća vrsta slučaja, odnosno Božije znanje o budućnosti, o stvarima koje se još nisu dogodile.

Bog zna sve istine o budućnosti, što znači da je njegovim sveznanjem sprečena mogućnost slobodnog postupanja. I pre nego što se počne sa prigovorima odbrani teizma pozivanjem na slobodu volje, možemo se ukazati na to da je sloboda volje nemoguća u svetu koji je napravio sveznajući Tvorac.

Najzad, teista može da odabere različitu strategiju: umesto da pokuša da identifikuje posebno vredna dobra koja bi mogla da učine uvođenje patnje i zla u svet nužnim, može da kaže kako je sâmo očekivanje da se može identifikovati takvo dobro pogrešno. Božija priroda i Božije namere su nedokučive; takođe, veličina Božijeg dela—ceo stvoreni svet u svoj njegovoj kompleksnosti i povezanosti—daleko prevazilazi moći našeg poimanja i razumevanja. Ljudi nisu u poziciji da razumeju, a kamoli da procenjuju Božije razloge za dopuštanje zla i patnje.

Ovakav prigovor, ateisti takođe odbacuju, uz prilog dajući dva razloga za to.

Prvi razlog jeste, ako je Bog u toj meri nedokučiv i udaljen da ljudi ne mogu ni da počnu da poimaju njegovu prirodu i namere, kako uopšte treba da shvate tvrdnju da je Bog savršeno dobar, ili moralno savršen? Ako je Bog dobar na neki način koji je uporediv sa dobrotom kakvu svakodnevno prepoznajemo—uz tu razliku, naravno, da je Božija dobrota maksimalna, ili savršena verzija naše dobrote, onda ljudi moraju priznati da je pogrešno što Bog ravnodušno posmatra suvišnu patnju koja se odvija u svetu. U slučaju da se pod Božijom dobrotom misli na nešto radikalno različito od dobrote kako je inače razumemo, onda ateisti moraju priznati kako je shvatanje Boga od kojeg su pošli u ovu celu diskusiju pogrešno.

Bog možda uopšte nije stvorenje koje je vredno obožavanja i ljubavi, i to ne zato što su ateisti dokazali da nije svemoguć, sveznajući i savršeno dobar, već zato što ljudi nemaju predstavu o tome šta i kakav je Bog.

Drugo, ostavljajući po strani značenje predikata koje teisti pripisu Bogu, diskutuje se o samoj odbrani postojanja patnje pozivanjem na Božiju nedokučivost.

Misaoni eksperiment-Zemlja iz mašte

Misaoni eksperiment zahteva da se zamisli jedna zemlja u kojoj živi mnogo srećnih ljudi, zemlja prelepe prirode, zemlja drevne i bogate kulture, zemlja koja se s pravom ponosi svojim istorijskim nasleđem. Zemlju u kojoj se najbolje jede i u kojoj u jesen najbolje mirišu pečene paprike. Zemlja u kojoj se redovno raduje sportskim uspesima i u kojoj se ponose svojom gostoprimljivošću. Potrebno je da se zamisli da u istoj toj zemlji ima veoma mnogo veoma siromašnih ljudi, da oni među tim siromašnima koji i imaju neki posao rade dugo i u lošim uslovima, da u toj zemlji mnoga teško obolela deca ne mogu da se leče pa su im roditelji primorani da mole za novčanu pomoć.

Treba zamisliti zemlju u kojoj se o prelepoj prirodi ne vodi računa, u kojoj se reke pakuju u cevi ili se u njih direktno izliva kanalizacija, u kojoj se deponije puštaju da nedeljama gore, u kojoj je vazduh tokom pola godine očajno loš. U toj zemlji se javna dobra svojevoljno i nezakonito daju na korišćenje i u vlasništvo bogatim kapitalistima, i korupcija se proteže od najviših do najnižih slojeva državne administracije. U toj zemlji većina mladih ljudi kao prvi prioritet u životu ima napuštanje svoje zemlje. Treba zamisliti da neko pokuša da objasni kako je onih nekoliko naizgled loših i nepovoljnih stvari koje postoje u toj zemlji deo nedokučivog plana vrhunski dobrog, sveznajućeg i svemoćnog vladara.

Ono što izgleda kao zlo i patnja, u krajnjem ishodu je iskupljeno računicom tog i takvog vladara. Većina stanovništva možda izgleda kao da živi izrazito loše, ali zemlja zapravo nikad nije bila u boljem stanju. Vrlo je verovatno da ovo objašnjenje nikome ne bi bilo uverljivo. Slično tome treba da se razmišlja i kada je u pitanju poslednja odbrana od problema zla.

Iz istih razloga iz kojih se odbacuje ideja da postoji nekakav genijalni, skriveni vladarev plan koji objašnjava i opravdava zlo, treba da se odbaci ideju da je tako nešto slučaj kad je u pitanju Bog i njegov svet. Ovo ne znači da se može sasvim eliminisati mogućnost da postoji nekakav nedokučivi Božiji plan. Međutim, to ipak ne znači da treba da se veruje da postoji takav plan. Slično tome, ne može se eliminisati mogućnost da je svet u celini stvoren pre dva sata, ali ipak to ne znači da treba u to da da se veruje. Može se formulisati ovakav argument protiv „ko zna zašto je to dobro“ odbrane teizma:

(ZM1) Ne treba verovati da je sva patnja koja postoji u Zemlji iz Mašte nužna za neko nepoznato dobro koje vladar ima u planu.

(ZM2) Ako ne treba verovati da je sva patnja koja postoji u Zemlji Iz Mašte nužna za neko nepoznato dobro koje vladar ima u planu, onda ne treba verovati da je sva patnja u svetu nužna za neko nepoznato dobro koje Bog ima u planu.

(ZM3) Dakle, ne treba verovati da je sva patnja u svetu nužna za neko nepoznato dobro koje Bog ima u planu.

Može se zaključiti da svemoćni, sveznajući, savršeno dobri Bog ne postoji jer je njegovo postojanje nepomirljivo sa postojanjem zla i patnje kakve nalazimo u svetu. Da bi se došlo do ovog zaključka, ateisti su razmotrili i odbacili nekoliko odbrana Božijeg postojanja koje se pozivaju na postojanje različitih dobara koja patnju čine nužnom. Na kraju, ponudili su razloge za tvrdnju da ne treba verovati u to da patnja postoji u cilju nekog dobra koje, s obzirom na neizbežna ograničenja, koja ljudi nisu u stanju da otkriju.

Vidi još

• Argument od slobodne volje

Literatura

• Kekes, John (1990). Facing Evil. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07370-5. 
• Miller, Arthur (2004). The Social Psychology of Good and Evil (PDF). New York: Guilford. str. 102—133. ISBN 978-1-57230-989-0. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 05. 2014. g. Pristupljeno 11. 06. 2011.