Radnički pokret u Pirotu
Radnički pokret u Pirotu je pokret radnika Pirota koji postoji od 1903. godine.
Istorijat uredi
Kada je u pitanju pirotska privreda, krajem 19. veka i početkom 20., pre svega treba pomenuti ćilimarstvo, proizvodnja platna i pretnica, kožarski zanat, bojadžinski zanat, proizvodnja mlečnih proizvoda i lončarstvo. Nažalost, pirotsko stanovništvo čak i pored donekle razvijene trgovine, zanatstva i manifakture, se odlučuje na "pečalbu", odnosno odlazi u inostranstvo da rade.
Radničko društvo Pirot uredi
Đoka Popović, tadašnji krojač je razvio pokret radnika u Pirotu. Kako je studirao u Beču, pri povratku je video u kakvim uslovima rade pirotski radnici, te ih je organizovao i širio socijalističku propagandu.
"Prvobitno grupisanje radnika vršeno je najneposrednije, Đoka Popović je prvo zainteresovao Đoku Tošića, krojačkog radnika, koji je kod njega radio, a ovaj je bio u vezi sa Dragutinom Pejićem, mašinskim bravarom, Jeftom Rančićem, krojačem i tako se grupa povećavala, uz povećanje broja knjiga i brošura koje su se kupovale, da bi se zatim diskutovalo o njima. Mnogi su dobijali "Radnički list", "Radnik", "Radnički kalendar", "Jednakost". Broj kružoka postepeno se povećavao i to uglavnom od terziskih radnika, a propaganda radničkog pokreta širila se po radionicama, kućama, po ulicama a u većini slučajeva pojedinačno".[1]
1901. je Popović organizovao veliki sastanak gde se pričalo o položaju radnika. Sledeće godine su osnovali Radničko društvo koje je u to vreme bilo treće posle beogradskog i jagodinskog. Tada su članovi društva želeli da naprave proslavu Prvog maja. Napravili su dva pravilnika koji je određivao cilj i zadatak društva.
Prosvetno radničko društvo je u Pirotu osnovano 1902. maja meseca na zboru kod "Svinjarevog bunara". Rezultati ovog društva su uskoro došli do izražaja kada su počeli da organizuju predavaša o stručnim radničkim udruženjima, o ekonomskoj borbi radnika i o radničkoj solidarnosti. [1]
Radničko društvo prekida svoj rad do 1903. godine.
Kako se u svim gradovima osnivaju Socijaldemokratske partije u Srbiji, u Pirotu je ova partija donela osnivanje sindikata 1903. godine. Sindikat je zahtevao borbu protiv eksploatacije i maltretiranja od strane poslodavaca dok društvo to nije radilo te je glavni oblik radničkog pokreta postao sindikat. U Pirotu su članovi sindikata bili Đoka Popović, Đoka Tošić i Jefta Rančić. Poslodavci su neretko izbacivali sa posla ljude koji su učlanjeni u neki oblik sindikalne organizacije. Privreda u Pirotu je u to vreme bila sitnosopstveničkog karaktera. Poslodavci su kod banaka uzimali kredite, imajući jeftinu radnu snagu pa su mogli da zarađuju za sebe i svoje poverioce pa se dešavalo da cena proizvoa zanatlija bude niža i za jednu trećinu od cene istih proizvoda u drugim gradovima.
"Kazandžije kupuju preraženi bakar po 2,40 a izrađen espap prodaju po 2,80 a najviše 3 dinara kilo. Obućare materijal košta za par cipela od boksa 11-12 dinara a prodaju gotove cipele za 15-16 dinara. Krojače košta štof i cuger za par odela po 50-55 dinara a prodaju ga 65-70 dinara".[2]
Pokret od 1904—1907. uredi
Sa osnivanjem partijske organizacije, pokret je intenzivirao rad a propaganda je bila velika. Krajem 1903. je oformljen i pododbor sindikata: terzijski, obućarski, kožarsko-prerađivački, krojački, kazandžijski, metalski i platnarski.
Na području Pirota bojkoti se ređaju 1906. godine. U tom periodu su štrajkovali uglavnom obućarski i terzijski radnici. Najdrugotrajniji štrajk je izbio januara 1906. godine obućarskih radnika a trajao do aprila 1907. Rukovodilac štrajka je bio pododbor Saveza kožarsko-prerađivačkih radnika. U štrajku je učestvovalo 49 radnika i 13 učenika. Marta 1907. su zahtevi radnika pobedili te su poslodavci potpisali tarife plaćanja.
Jedan od masovnijih štrajkova, koji su odredili precizno radno vreme i povećanje plata, jeste štrajk terzijskih i pamuklijaških radnika. Štrajk je počeo 26. avgusta 1906. godine i trajao je 39 dana. Učestvovalo je 159 radnika. Poslodavci su pokušali da slome Sindikat terzijskih radnika povezivanjem preko letećih menica, postavljajući uslov da svi poslodavci otpuste sindikalno organizovane radnike a ko to ne učini, treba da plati menicu. Dimitrije Tucović je čak pisao o ovom događaju u svom izveštaju za 1906. godinu: "Gde ova zastarela esnafska organizacija nije mogla pomoći da se za vreme štrajkova održi jednodušnost i upornost u logoru mnogobrojnih sopstvenika radionica, preduzetnici su upotrebljavali jedno sredstvo koje je u Srbiji još novo. Oni su izmenjivali međusobno potpisane menice tako da bi svaki ko bi bez potpisane veštine preduzetnika potpisao radničke zahteve, morao da plati menicu".[3] Uprkos otpora poslodavaca, štrajkači nisu poklekli. Ciljevi radnika u ovom štrajku nisu ostvareni ali su poslodavci usled velikih gubitaka, počeli ponovo da primaju radnike na posao.
Pokret od 1908—1911. uredi
Tokom 1901. Sindikalni pokret Pirot znatno jača te na kraju te godine broji 139 članova. Početkom 1910. održana je redovna skupština terzijskih, jorgandžijskih i pamuklijaških radnika. Na skupštini je izvšrena analiza stanja u organizaciji i dotadašnji uspesi. Odlučeno je da uprave odbora moraju da razviju agitaciju putem zbornika i predavanja kao i za agitaciju rasturanja štampe i knjiga kojima će se radnici klasno prosvetiti i osposobiti za borbu[4].
Aprila 1911. Pirot posećuje i Luka Pavićević i u opisu koji daje, pominje tadašnje stanje u varoši: "U Pirotu nema nijedne dvospratne zgrade, kuće su niske, trošne, najčešće i neokrečene i ćeramidom pokrivene. Čovek ima utisak da se nalazi u nekoj turskoj kasabi osuđenoj na umiranje i propast. Kao da je to varoš bede i smrti. Ljudi masovno umiru od gladi. Lažna bankrotstva i kod majstora i kod trgovaca su vrlo česta. Osim ovih izuzetaka, svi ostali žive bednim životom, hraneći se hleblju, solju i paprikom".
"Smrtnost je velika; najčešće radnici umiru od žutice i od tuberkuloze. Jedino socijalistički prosvećena klasa biće sposobna za borbu i biće u mogućnosti da od varoši gladi stvori varoš života"[5].
Te iste godine: Desanka Milutinović iz Pirota biva izabrana kao sekretar konferencije žena socijalista; pirotska organizacija SSDP stvorila fond za kupovinu partijskog doma; rasplamsala se štrajkačka borba terzijskih radnika.
Primena zakona o radnjama uredi
Zakon o radnjama je donesen 1. jula 1911. godine a za stalnog člana iz pirotskog okruga je izabran Milan Mitić, terzijski radnik.
Zbog nepoštovanja Zakona, proleterijat Pirot je imao demonstraciju 4. septembra 1914. godine. Povorka je išla od Tijabarske kapije do Pazarske pijace a demonstranti su glasno uzvikivali protiv vlade. U rezoluciji koju je zbor doneo zahteva se postavljanje privredne inspekcije koja će kontrolisati dokle se stiglo sa sprovođenjem Zakona a vladi i njenom ministru stavlja se do znanja da se radnička klasa neće smiriti dok joj ne budu ispunjeni svi zahtevi. Zakon o radnjama je predvideo i stvaranje Sudova dobrih ljudi 1912. godine a iz Pirota su za taj sud izabrani: Panta Petrović, obućarski radnik, Petar Petrović, kazandžijski radnik, Milisav Slavković, lončarski radnik i Nikola Zdravković, platnarski radnik.
Borba za poštovanje ovog zakona bila je veoma živa, radnici su bili aktivni pa su organizovali ulične demonstracije, bojkote i štrajkove.
"Trebalo je voditi borbu za poštovanje ovog zakona, jer ni poslodavci naviknuti na neograničeno radno vreme, koje se za vreme sezone protezalo do 16 časova dnevno, nismo imali volju da vreme rada skrate na 10 sati dnevno kao i to da svoga radnika moraju osigurati radi pomoći, u slučaju bolesti jer su pored plate radnika , veći deo uloga morali platiti... Mnogi su radnici i sami išli na to da izbegnu upis na osiguranje jer jedan deo uplate snosili su radnici. Trebalo je mnogo rada i ubeđivanja radnika da bi se osigurali u ured"[3].
Pokret posle ratova uredi
Usled balkanskih ratova ali i kolere, pirotski pokret je stagnirao. Tek decembra 1913. se vrše pokušaji oživljavanja pokreta u Pirotu. Od sindikalnih pododbora obnovili su rad krojački, kožarski, metalski, terzijski, ćurčijski i drvodeljski pododbor. Na prvomajskoj proslavi 1914. godine je mesna organizacija SSDP okupila preko 1000 ljudi.
Reference uredi
Literatura uredi
- Borislava Lilić, Iz prošlosti Pirota, 1995