Репати амарант
Repati amarant (Amaranthus caudatus L.) je jednogodišnja ukrasna biljka. Naučni naziv roda Αμάρανθος - cvet koji ne vene bio je naziv kod starih Grka za petlovu krestu (Celosia cristata)[2] koja je bila simbol besmrtnosti i posvećena Artemidi efeskoj. Verovalo se da ima isceliteljske moći i korišćena je za ukrašavanje prikaza božanstava i grobnica. Zapisano je da se pomoću cvetova može sresti duša, da transformišu bol i patnju, kao i da se pomoću nje može vratiti iz nesvesnog. Ime vrste potiče od latinske reči cauda = rep caudatus = repat - zbog izgleda cvasti. Srpski nazivi su i perjanica, repi, turčin, črljena loboda – jer liči na lobodu (Chenopodium). Engleski naziv love-lies-bleeding amarant je dobio zbog plitkog korena što izaziva česta izvaljivanja ove biljke pa su u doba romantizma crvene cvasti rasute po zemlji ličile na krvareću palu ljubav (što ime bukvalno znači). Cvasti koje liče na rep, pored latiskog naziva, kumovale su i nazivima na mnogim savremenim jezicima (eng. foxtail amaranth; fra. аmarante queue de renard, amarante caudée; nem. Garten fuchsschwanz; rus. кошачий хвост...
| Repati amarant | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Red: | Caryophyllales |
| Porodica: | Amaranthaceae |
| Rod: | Amaranthus |
| Vrsta: | A. caudatus
|
| Binomno ime | |
| Amaranthus caudatus | |
| Sinonimi[1] | |
|
Spisak
| |
Opis osnovne forme uredi
Koren je vrlo nerazvijen, slab. Stablo uspravno, granato ili ne, 100 do 150 cm visoko. Listovi zeleni ili purpurnozeleni 15 cm dugi, naizmenični, celi (rombični, lancetasti ili jajasti), pri osnovi se produžuju ka dršci. Nervi naglašeni. Vrh malo uvijen kratko izvučen. Pazušni cvetovi nalaze se u dugim visećim resama, vršni u klasastim metlicama. Cvetovi petočlani sitni malinasti ili tamnocrveni (ređe žutozeleni) jednopolni. U istoj cvasti su muški i ženski anemogamni cvetovi. Cveta od juna do oktobra. Plod je čaura dužine 2,5 mm, koja se otvara poklopcem (Pyxidium). Seme je vrlo sitno 2500 zrna u gramu (Apsolutna masa 0,4 g), prečnik 1,5 mm. Jedna biljka obrazuje oko 500.000 semena. Seme očuva klijavost do 5 godina.[3][4][5][6]
Areal uredi
Vrsta je veoma raširena po svetu pa se tačno ne zna prirodno rasprostranjenje. Verovatno je to Južna Amerika, a posebno je čest u tropskoj Africi i Aziji.[6]
Uslovi sredine uredi
Vrsta se dobro razvija na sunčanim položajima, ali u žarkom klimatu prija joj popodnevna senka. Toploljubiva je i traži dosta vlage, ne podnosi niske temperature. Brzorastuća je. Zone: 8-11. Zahteva lakša, dovoljno hranljiva zemljišta. Slabo podnosi previše vlažna i kisela zemljišta. pH: 6,5-8,5.[3]
Sorte uredi
Postoji nekoliko prirodnih taksona Amaranthus caudatus var. albiflorus Moq. sa beličastozelenim cvastima, Amaranthus caudatus var. viridis sa zelenim i Amaranthus caudatus f. gibbosus kod koje su cvastu u obliku nanizanih grudvi.
Od kulturnih taksona najčešći su:
- ‘Atropurpureus’ sa tamnocrvenim listovima i uspravnim cvastima sitnih cvetova.
- ‘Pony Tails’ visine 120-180 sm, razmakom sadnje 90-120 cm. Boja dugih visećih cvasti fuksija-crveno. Cveta u kasno leto i ranu jesen.
- 'Green Tails' sličan prethodnom, ali sa crvenkastozelenim cvastima.
- 'Bob Marley' sa zelenim grudvastim cvastima.
- 'Centurion' sa bordoljubičastim grudvastim cvastima.
Zelene cvasti, ali tanje, imaju i kultivari ‘Green Hang‘ (viseće) i ‘Green Thumb‘ (uspravne).[3]
Značaj za Pejzažnu arhitekturu i hortikulturu uredi
Cvasti ameranta počinju da se formiraju krajem juna i rastu tokom leta i jeseni do prvih mrazeva, tako da kod visećih sorti ujesen dodiruju zemlju. Primenjuje se široko tako što se niske sorte koriste za bordure posebno duž staza, a visoke za grupacije zadnjeg plana i maskiranje zidova. Niske metličaste sorte pogodne su za posude. Pojedinačno ili u manjim grupama pogodan je za centralni deo rondela. Dobra kombinacija za amarant su niže biljke svetloplavih ili cvetova boje jorgovana kakve su ageratum, ladolež, nirenbergija. Dobri efekti postižu se i sa žuto-narandžastim nijansama (dimorfoteka, dragoljub). Može uspešno da se upotrebi za rezani i suvi cvet. U suvom stanju amarant ne sme da bude izložen direktnom suncu jer gubi boju.[4][3]
Značaj van Pejzažne arhitekture i hortikulture uredi
Mladi listovi koriste se široko kao povrće sirovi ili kuvani kao spanać. Listovi blagog ukusa bogati su vitaminima i mineralima. Seme se upotrebljava kao i žitarice: u zrnu ili mleveno, kao brašno, može da se pripremi kao kukuruzne kokice, može da se kuva celo kada postaje želatinozno. Seme je vrlo hranljivo. Sadrži 13 - 18% vrlo kvalitetnog proteina koji je bogat aminokiselinom lizinom. Ima i znatnu količinu kalcijuma, fosfora, gvožđa,kalijuma, cinka, vitamina E i vitamina V kompleksa. Od crvenih formi dobija se crvena boja za hranu poznata kao ‘betalaina‘. Amarant je počeo je da se gaji kao jestiva zrnasta kultura pre 8.000 godina sa prvim naseljima u Južnoj Americi, i do dolaska Evropljana bio je druga po značaju kultura (posle kukuruza). Inke i Asteci su amarant koristili kao hranu i lek. Kult amaranta zahtevao je i posebni ritual, posebne praznike i prinošenje ljudskih žrtvi. U Meksiku za vreme ovakvih praznika prave se velike statue bogova od amarantovog brašna koje se kidaju i daju učesnicima. Montezuma II poslednji vladar Acteka (vladao 1502-1520) dobijao je kao godišnji danak 7.000.000 L zrna iz 20 provincija. Španski zavojevači zabranili su gajenje amaranta, i četiri veka on je bio zaboravnjen, da bi pred kraj devetnaestog veka gajenje bilo obnovljeno. Danas je amarant najviše gaji u planinama Indije i Nepala gde se smatra darom boga ra-madana-amarant i autohtonom biljkom.[7]
U Švedskoj se još uvek dodeljuje medalja „reda zlatnog amaranta“ (Amaranterorden) koju je 1653. godine ustanovila kraljica Kristina od Švedske.[3]
Reference uredi
- ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Pristupljeno 7. 2. 2014.
- ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
- ^ a b v g d Grbić, M., Marković, M. i Đukić, M. (2017): Cvećarstvo – sezonsko cveće. Univerzitet u Beogradu. Beograd. ISBN 978-86-7299-260-1.
- ^ a b Mijanović, O. (1979): Cvećarstvo, drugi deo (cvetne kulture za uzgoj na otvorenom polju. Šumarski fakultet (skripta)
- ^ Armitage, M. A. (2002): Armitage's Manual of Annuals, Biennials, and Half-hardy Perenials. Timber Press. ISBN 978-0-88192-505-0.
- ^ а б Flora of North America: Taxonomic, Scientific, and Distribution Information
- ^ "Wild Food Plants Attracting Additional Consumer Categories": Amaranthus caudatus (Famine Food Guide website)
Литература uredi
