Rodžer Bejkon

Rodžer Bejkon (engl. Roger Bacon; oko 1214–1294) je bio engleski filozof, izumitelj i najčuveniji franjevac svoga vremena. Bio je jedan od najranih pobornika naučne metodologije. Predvideo je kasnija otkrića mikroskopa, teleskopa, naočara, letećih mašina, hidrauličnih i parnih brodova. Četiri veka pre Isaka Njutna otkrio je da prizma može razbiti svetlost po celom spektru.

Rodžer Bejkon
Statua Rodžera Bejkona u muzeju univerziteta u Oksfordu
Lični podaci
Datum rođenja	1214.
Mesto rođenja	Samerset, Engleska
Datum smrti	1294.
Mesto smrti	Oksford, Engleska
Obrazovanje	Univerzitet u Oksfordu

Biografija

Rođen je u Samersetu, ali postoje tvrdnje i o Glosteršeru. Izgleda da je poticao iz imućnije porodice, ali za vreme vladavine kralja Henrija III oduzeta im je imovina, jer su bili na strani kralja, a nekoliko članova porodice je otišlo u progonstvo. Bajkon je studirao i magistrirao je u Oksfordu proučavajući Aristotela. Ne postoje nikakvi dokazi o njegovom doktoratu. Negde između 1237. i 1245. počeo je predavati na Univerzitetu u Parizu, koji je tada bio intelektualni centar Evrope. Ne zna se tačno šta je radio od 1247. do 1256. Postao je 1256. fratar franjevačkog reda. Kao franjevački fratar više nije držao predavanja, a posle 1260. njegove aktivnosti su još više ograničene. Franjevci nisu smeli da objavljuju knjige i pamflete bez prethodnoga službenoga odobrenja.

Rodžer Bejkon je upoznao kardinala Gija l Grosa de Fulka, koji je 1265. postao papa Klement IV. Novi papa je dao Bejkonu zadatak da piše o ulozi filozofije unutar teologije. Na taj način je Bejkonu dao odrešene ruke da piše. Bejkon je papi poslao rad „Opus maius“ u kome je predstavio svoj pogled kako se Aristotelova filozofija i nova nauka mogu uklopiti unutar teologije. Osim toga dela Bejkon je papi poslao i „Opus minus“, „De multiplicatione specierum“ i druge radove iz alhemije i astrologije.

Bejkonova optička proučavanja

Papa Klement IV je umro 1268, pa je Bejkon izgubio zaštitnika. Negde između 1277. i 1279. Bejkon je uhapšen i stavljen je u kućni pritvor po nalogu Žeroma od Askolija, glavnog upravnika franjevaca. Problem je po svoj prilici bio povezan sa zabranom iz 1277. određenih filozofskih doktrina, uključujući determinističku astrologiju. Negde posle 1278. Bajkon se vratio u Oksford, gde nastavlja studije.

Interpretacije Bejkona

Bejkon je izveo neke eksperimente, koji su bili prava eksperimentalna nauka, oko 500 godina pre uspona nauke na Zapadu. Zbog toga je Bejkon smatran prvim pravim eksperimentalnim naučnikom. To je bila interpretacija nastala u 19. veku, kada se srednji vek karakterizovao kao mračno doba. Pojedini pisci iz 19. veka opisivali su Bejkona kao žrtvu, koja je bila više puta osuđivana zbog svojih ideja. Tako je opisivan kao zagovornik moderne eksperimentalne nauke i kao izolovana pojava u neprijateljskom svetu srednjeg veka.

U 20. veku modifikovano je filozofsko razumevanje uloge eksperimenta u nauci, a istorijsko istraživanje pokazalo je da je postojala raznolika srednjovekovna naučna aktivnost. Slika o Bejkonu se izmenila. Identifikovani su mnogi srednjovekovni izvori, koji su imali uticaj na njegovo stvaralaštvo, a njegovo propovedanje eksperimentalne nauke prikazuje se kao različito od moderne nauke. Što se tiče kažnjavanja, neki moderni kritičari njegova života ne nalaze dokaze da je bio duže zatvoren, a neki govore i o navodnom utamničenju.

Drugi i dalje tumače da su franjevci držali Bejkona godinama u tamnici, da bi sprečili da on uči druge naučnim metodama.

Njegovi radovi

Pogled na prošlost

Bejkon je utvrdio tokom svoga naučnog rada teške probleme tadašnjeg obrazovanja. Aristotela su znali samo preko prevoda, jer nijedan profesor nije znao grčki. To je bilo ne samo za Aristotela nego za sve stare izvore, uključujući biblijske. Za razliku od Aristotela, koji je učio da se najpre skupe činjenice pre dedukcije naučne istine, tada su se uglavnom koristili argumenti tradicije i autoriteta. Nije se pribegavalo eksperimentima.

Bejkon je zbog toga napustio sholastičku doktrinu i posvetio se jezicima i eksperimentalnom istraživanju: Postojalo je nekoliko matematičara, čije radove je proučavao. Petar Marikur je bio autor rukopisa „De Magnete“, a Kampanus od Novare je napisao nekoliko radova o astronomiji, astrologiji i kalendaru. Često je spominjao i radove Roberta Groseteste i Adama Marša. Bilo je jasno da on nije bio izolovan u 13. veku.

Novi pristup

Pozivao je na reformu teoloških studija. Smatrao je da se Biblija treba iznova izučiti na originalnim jezicima, na kojima je bila napisana. Pošto je tečno znao nekoliko jezika žalio se koliko je postojalo grešaka pri prevodima i brojnim greškama pri interpretaciji tekstova. Dalje smatrao je da teolozi treba da proučavaju mnogo više sve nauke i da to postane normalan deo njihovih obaveza pri obrazovanju.

Što se tiče sticanja znanja smatrao je da prioritet treba dati eksperimentalnom izučavanju, a ne autoritetima. On je inače smatrao da ne treba slepo slediti autoritete i u teološkom i u naučnom proučavanju. Dotad je sleđenje autoriteta bio uobičajen način proučavanja. Kritikovao je svoje savremenike Aleksandra od Halesa i Alberta Magnusa da nisu proučavali Aristotelovu filozofiju. Tako je na primer Albert Magnus postao u Parizu autoritet poput Aristotela, Avicene i Averoesa. Bejkonova navika da govori što smatra istinom i da napada one sa kojima se ne slaže često mu je stvarala probleme

Dostignuća

Bejkon je bio jedan od najizrazitijih intelektualaca toga vremena i iako su ga obeshrabrivali uspeo je da dođe do mnogih otkrića. U delu „Opus mai“us izložio je matematiku, fiziku, optiku, alhemiju, proizvodnju baruta, pozicije i veličine nebeskih tela. Predvideo je kasnija otkrića mikroskopa, teleskopa, naočara, letećih mašina, hidrauličnih i parnih brodova.

Proučavao je astrologiju i verovao je da nebeska tela utiču na sudbinu ljudi. Napisao je i kritiku julijanskog kalendara. Četiri veka pre Isaka Njutna otkrio je da prizma može razbiti svetlost po celom spektru i ponovo ga skupiti. On je bio zastupnik stava da se eksperimentalnim metodama upoznaje svet. Planirao je da objavi enciklopediju, ali pojavili su se samo fragmenti.

Vidi još

• Smaragdna ploča

Literatura

• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Roger Bacon”. Encyclopædia Britannica]] (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
• Clegg, Brian (2003). The First Scientist: A Life of Roger Bacon. Constable & Robinson. ISBN 978-0-7867-1358-5. 
• Easton, Stewart C. Roger Bacon and his Search for a Universal Science, New York: Columbia University Pr., 1952.
• Hackett, Jeremiah, ur. (1997). Roger Bacon and the Sciences: Commemorative Essays,. Studien und Texte zur Geistesgeschichte des Mittelalters, 57, Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-10015-2. 
• Lindberg, David C. (2000). „Science as Handmaiden: Roger Bacon and the Patristic Tradition”. Ur.: Shank, Michael H. The Scientific Enterprise in Antiquity and the Middle Ages. Chicago: University of Chicago Pr. ISBN 978-0-226-74951-8. 

Spoljašnje veze

• Roger Bacon entry at the Catholic Encyclopedia
• Feynman got it wrong article on Roger Bacon's place in the history of science