Rusko-vizantijski rat (1043)

Rusko-vizantijski rat vođen je 1043. godine između Vizantijskog carstva i Kijevske Rusije. U ovom ratu Rusi su četvrti put pokušali da zauzmu Carigrad, ali je napad uspešno odbijen. Rat je završen pobedom Vizantije.

Rusko-vizantijski rat (1043)
Deo Vizantijsko-ruskih ratova
Vreme 1043 Mesto Moreuz Bosfor Ishod Pobeda Vizantinaca
Sukobljene strane
Vizantijsko carstvo	Kijevska Rusija
Komandanti i vođe
Konstantin IX Monomah	Vladimir Jaroslavič

Rusko-vizantijski odnosi

Veze Vizantinaca i Rusa otpočele su u 9. veku i sledeća dva stoleća uglavnom su obeležene kako željom Rusa da osvoje Carigrad, tako i veoma razgranatim trgovačkim vezama. Četiri puta Rusi su nasrtali na vizantijsku prestonicu - 860, 907, 941 i 1043. godine - i isto toliko puta su bili poraženi. Međudržavni ugovori koji su sklopljeni 911. i 944. godine uređivali su trgovinske veze između dva naroda. Ruski trgovci u Vizantiju su uglavnom donosili one proizvode koje Carstvo nije imalo, kao što su krzno (dabar, samur, hermelin, crna lisica i veverica), vosak, med, a odatle su u svoju zemlju odnosili prevashodno raskošne proizvode - zlato, svilene tkanine, voće, vino i razni nakit - za vladarski dvor i velikaše.

Povod za rat

Poslednji put Rusi su pokušali da zauzmu Carigrad 1043. godine. Povod za ovaj pohod bio je neobičan, ali i veoma životan. Na pijaci u Carigradu došlo je do svađe između ruskih i vizantijskih trgovaca. U raspravi koja je ubrzo poprimila obeležja fizičkog obračuna, ubijen je jedan Rus. Činjenica da je bila reč o vrlo uglednom došljaku iz Kijevske Rusije dala je naročitu težinu ovom neprijatnom slučaju s pijace u vizantijskoj prestonici i dodatno opteretila odnose Carigrada i Kijeva.

Početak rata

Rusija je svoj odgovor dovela u vezu sa davnašnjim snom da jednostavno osvoji velegrad na Bosforu, pa je otpočela napad na najjaču tvrđavu srednjovekovnog sveta. Kijevski vladar Jaroslav Mudri (1019—1054) opremio je flotu od četiri stotine brodova i stavio je pod komandu svog starijeg sina Izjaslava, novgorodskog kneza. Naročito za ovu priliku, trupe su sakupljene u Skandinaviji, čijim je žiteljima ratovanje bilo poput maternjeg jezika, te je napad poprimio zastrašujuće odlike poznatih vikinških pljačkaških pohoda.

Ovoga puta je zatajila inače veoma pouzdana vizantijska obaveštajna služba koja je u sličnim prilikama uvek uspevala da blagovremeno sazna odakle preti opasnost i o tome obavesti carigradsku vladu. Službi su ovoga puta promakle opsežne pripreme Rusa za napad, kao i njihovo približavanje Konstantinopolju. Uprkos tome, vizantijski odgovor usledio je na vreme i bio je krajnje delotvoran i svirep.

Opsada Carigrada

Rusi su iznenadili Vizantince i pojavili su se na severnom ulazu u Bosfor. Bez oklevanja, vasilevs Konstantin IX Monomah (1042—1055) na brzinu je sakupio vizantijsku flotu i krenuo u susred ruskom brodovlju. U takvim okolnostima, naravno, sukob se više nije mogao izbeći. Prethodno je vizantijski car naredio da se iz predostrožnosti utamniči i protera svaki ruski trgovac u Carigradu, kao i svi ruski najamnici u prestonici. Postojala je sumnja da oni podražavaju napade i čak sarađuju s njima. U tom trenutku, vizantijskoj vladi je bilo od sporednog značaja da li je ovakva sumnja osnovana ili nije.

U pomorskoj bici koja se vodila nadomak ulaza u Bosfor, vizantijska mornarica potpuno je satrla rusku flotu. Došljaci sa severa potučeni su zahvaljujući združenom učinku grčke vatre, za koju nisu imali odgovarajuću odbranu, bure i podmuklih vodenik struja u morskom tesnacu koji odvaja tlo Evrope od kopna Male Azije, a znanih samo Vizantincima. Ruski gubici bili su toliki da se pomorska bitka pretvorila u pravi pokolj. Osim toga, mnogobrojnim ruskim zarobljenicima je za odmazdu odsečena desnica, a onda su te ruke, kao prekor i opomena svakome ko se usudi da ustane protiv poretka ustrojenog od Boga, javno izložene na zidinama Carigrada. Podatke o ovoj bici saznajemo iz dela savremenika Mihaila Psela.

Kraj rata

Pobeda ruskih brodova nad jednom vizantinskom flotilom, blizu obala Trakije, nije imala nikakvog uticaja na konačni ishod ovog rata. Da ruski poraz bude potpun doprinelo je zarobljavanje velikog broja vojnika koji su pokušali da se kopnom vrate kući, ali su im vizantinski odredi preprečili put i osujetili njihovu nameru. Osam stotina Rusa dovedeno je u Carigrad gde ih je sačekala kazna koja je tri decenije ranije, posle bitke na Belasici 1014. godine, snašla Samuilove vojnike; bili su nemilosrdno oslepljeni i na taj način je okončan ovaj rat

Posledice

Posle oslepljenja vojnika usledili su dugotrajni pregovori i 1046. godine sklopljen je mirovni sporazum po kom su preostali ruski zarobljenici pušteni kući. Tom prilikom ili možda nešto kasnije je utanačeno da jedna vizantinska princeza, verovatno ćerka cara Konstantina Monomaha, pođe za Vsevoloda, mlađeg sina kijevskog kneza Jaroslava Mudrog. Dete rođeno u ovom braku 1053. godine, Vladimir Monomah, istaknuta je ličnost ruske srednjovekovne istorije; bio je uspešan državnik, veliki kijevski knez (1113—1125), a ostao je upamćen i kao darovit pisac.

Vidi još

• Opsade Carigrada

Izvori

• Politikin Zabavnik 2872 (54-55)