SAB 29 Tunan

SAB 29 Tunan (šved. Saab 29 Tunnan) je švedski lovački avion prve generacije, koji je proizvodila kompanija SAB (engl. Saab), neposredno nakon Drugog svetskog rata. Naziv Tunan na švedskom znači bure, odnosi se na spoljnji izgled aviona. Uprkos svom nespretnom izgledu, SAB 29 je bio uspešan avion, u ulozi lovca-bombardera. Ostao je u operativnoj upotrebi švedskog vazduhoplovstva, čitave dve decenije, a korišćen je i izvan Švedske.

SAB 29 Tunan

SAB 29 Tunan
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Dužina	11,0
Razmah krila	10,23
Visina	3,75
Površina krila	24,15
Prazan	4.845
Maks. masa pri uzletanju	8.375 kg
Motori	1×Volvo aero RM2B
Potisak	22,26 kN
Maks. brzina na Hopt	1.060 km/h
Plafon leta	15500 m
Brzina penjanja	10000/5,2 m/min

Istorijat

Nakon Drugog svetskog rata, odlučeno je da je Švedskoj potrebna jaka protivvazduhoplovna odbrana, zasnovana na novim tehnologijama, s mlaznim pogonom. Projekat „JksR." počeo je krajem 1945. godine, s dva predloga iz SAB kompanije, koju je tada predvodio Lars Brising. Prvi predlog, koji bio pod kodnim imenom R101, je bio s idejom da se napravi sličan avion američkom P-80 Šuting star (trup u obliku cigare). Ipak je prihvaćen koncept sa trupom većeg preseka, pod kodnim imenom R1001, koji je pokazao bolje aerodinamičke karakteristike.

Originalni R1001 je projektovan s krilom bez ugla strele, ali je nakon istraživanja uvedena strela od 25 stepeni. Sa ovom izmenom je smanjen talasni otpor krila, na transoničnim brzinama. Povećan je kritični Mahov broj, pa je i povećana maksimalna brzina leta. SAB Josip (SAB 201) je prvi avion u Švedskoj, na kome je ispitivano strelasto krilo, u letu. Gde i kako su dobavljeni podaci za konstrukciju krila, ostalo je nepoznato. Sab 29 prototip je poleteo prvi put 1. septembra 1948. To je bio mali zdepast avion s čeonim usisnikom vazduha, s malom kabinom i sa strelastim krilom male relativne debljine. Probni pilot je bio englez, Robert A. „Bob“ Mur, koji je postao prvi direktor SAB d. o. o GB, Ujedinjeno Kraljevstvo, osnovano 1960.godine. Mur je opisao avion kao „Ružno pače na pisti - a lasta u vazduhu“. Zbog svog izgleda, SAB J 29 brzo je dobio nadimak „Tunan“ ("Leteće bure"). Ukupno 661 Tunana su proizvedeni od 1950. do 1956, što je za Švedske uslove velika serijska proizvodnja, najveća za bilo koji iz porodice SAB aviona.

Tehničke karakteristike

Projekcije aviona SAB J 29 Tunan.

Opšte specifikacije

• Posada: 1
• Dužina: 11,00 m
• Raspon krila: 10,23 m
• Visina: 3,75 m
• Površina krila: 24,15 m²,
• Masa praznog aviona: 4845 kg
• Maksimalna poletna masa: 8375 kg
• Motor: Kompanija Volvo Aero-RM2B (1 × 27 kN)

Karakteristike leta

• Maksimalna brzina: 1060 km/h
• Dolet: 1100 km
• Brzina penjanja: 32.1 m/s (1926 m/min)

Naoružanje

• Topovi: 4 × 20 mm/hr
• NAR (75, 145, 150, 180 mm/hr)
• UR - «vazduh-vazduh» Rb.24

Verzije

• J 29 - Četiri prototipa izgrađena od 1949. do 1950. godine.
• J 29A - 224 lovačko bombarderska aviona, rađena od 1951. do 1954, a u kasnijoj proizvodnji su premeštene vazdušne kočnice s krila na trup aviona, ispred vrata glavnih nogu stajnih organa.
• J 29B - 332 aviona, izgrađena u periodu od 1953. do 1955; sadržao je 50% veći kapacitet goriva i spremište za više bombi i nevođenih raketa.
• 29B - Ima iste osobine kao i avion J 29B, ali različite upotrebe.
• S 29C - 76 izviđačkih aviona, napravljenih od 1954. do 1956, pet kamera je ugrađeno na nosu aviona (bez naoružanja). Ova varijanta je kamuflirana tamnobraon i tamnozelenim maskirnim bojama.
• J 29D - Prototip za ispitivanje mlaznog motora gost RM2A potiska 27,5 kN. Projekat je napušten 1961.
• J 29E - 29 borbenih aviona, izrađenih 1955; s ugrađenim zubom na krilu, u funkciji usmerivača vazdušne struje.
• J 29F - 308 aviona prepravljenih prethodnih verzija od 1954. do 1956; sadrži motor sa naknadnim sagorevanjem i poboljšanje krila s verzije J 29E, svi preostali avioni od 1963. bili opremljeni AIM-9B Sajdvinder termičkim samonavođenjim vazduh - vazduh raketama koje je proizvodio SAB pod licencom „rb 24". Na ovaj način je SAB 29 Tunan zakoračio u drugu generaciju borbenih aviona.

J 29B

SAB J 29B.

Nakon J 29A došao je J 29B koji je dobio dodatne spremnike za gorivo u krilima čime mu je zapremina povećana za 50 procenata. Uz to je pod krilima dobio podkrilne nosače za bombe i nevođene rakete vazduh-zemlja kako bi se mogao koristiti i kao podrška kopnenim snagama. Na svako krilo su stavljena po dva nosača. Zbog toga se ponekad označavao i kao A 29B, gdje je A bila oznaka za (engl. Atack) (jurišnik).

J 29B je na podkrilnim nosačima mogao poneti do dvanaest navođenih raketa vazduh-zemlja kalibra 75 mm. Rakete su se nosile po tri na svakom nosaču. Za borbe protiv oklopnh vozila nosio je rakete kalibra 145 mm, a za uništavanje utvrđenih ciljeva rakete kalibra 150 mm. Na nosače su se mogle postaviti i klasične nevođene bombe (uključujući i napalm), a isto tako i dodatne odbacive rezervoare za gorivo zapremine 400 ili 500 litara. Sa ovim rezervoarima za gorivo je znatno povećan dolet i taktički radijus. Ta karakteristika je važna za letove nad prostranstvima slabo naseljene severne Švedske.

Prvi let J 29B obavio je 11. marta 1953, a od 1953. do 1955. ukupno ih je proizvedeno 332 primerka. Ovaj avion je 1954. oborio svetski rekord u brzini na kružnoj stazi dužine 500 km, pri čemu je postigao prosečnu brzinu leta od 977,35 km/h. Bez obzira što nije dostigao slavu MiG-15, F-84 Tanderdžet ili F-86 Sejbra, mnogi smatraju da je J 29B bio najbolji lovac s početka pedesetih godina prošlog veka. Tokom 1953. godine grupa švedskih pilota dobila je priliku da svojim avionima poseti Ujedinjeno Kraljevstvo. Omogućeno im je da lete na američkim lovcima F-86 Sejbr. Piloti su zaključili da oba aviona imaju vrlo slične letne karakteristike, osim što Tunan ima bolji manevar od Sejbra. Sejbr je imao prednost u većoj brzini penjanja.

S 29C

SAB S 29C u muzeju avijacije.

Zbog svog statusa neutralnosti i specifične političke situacije u kojoj se Švedska našla nakon završetka Drugog svjetskog rata, stisnuta između bloka kapitalističkih država koje će ubrzo formirati NATO savez i bloka novonastalih komunističkih država koje će pod patronatom Moskve ući u Varšavski ugovor. Zbog te situacije švedsko ratno vazduhoplovstvo imalo je jedan poseban zadatak - izviđanje sovjetskih vojnih postrojenja na Baltiku. Za tu namenu su korišćeni različiti avioni. Nakon što su sovjetski MiG-ovi 15 oborili švedski C-47 Dakota iznad Baltika te nakon toga i Katalinu švedsko ratno vazduhoplovstvo se moglo osloniti još samo na svoje izviđačke Spitfajere (engl. Spitfire PR 19). Pojava MiG-a 15 i kasnije MiG-a 17 onemogućila je sigurnu upotrebu tih aviona. Zbog toga je na osnovi J 29B razvijena naprednija verzija S 29C. Oznaka S bila je za Spaning (izviđački).

Ova verzija je dobila promenjen nosni deo trupa, s ravnim donjim delom i bočnim stranicama kako bi se stvorio prostor za ugradnju pet kamera različitih veličina i namena. Zbog ugradnje kamera uklonjena su sva četiri topa, a zbog specifičnosti zadatka svi modeli S 29C su dobili i radare za upozorenja od približavanja letelica iz zadnje polusfere. Prvobitno je radar ugrađen u vertikalni stabilizator ali je naknadno premešten u stražnji deo trupa.

Prvi let S 29C obavio je 3. juna 1953. Od 1954. do 1956. izgrađeno je 76 aviona ove verzije. I dok je većina J 29 završavana u prirodnoj srebrnoj boji aluminijuma S 29C je dobio maskirnu boju od kombinacije tamnosmeđe i tamnozelene. Avioni su ovim bojama premazivani samo sa gornje strane trupa dok su s donje dobili svetloplavu nijansu.

Dva su S 29C 1955. postavili brzinski rekord na kružnoj stazi dužine 1000 kilometara ostvarivši prosečnu brzinu leta od 900,6 km/h. Zahvaljujući svojim S 29C, švedsko ratno vazduhoplovstvo je moglo još gotovo celu deceniju nesmetano izviđati baltičko priobalje Sovjetskog Saveza, sve dok se nisu pojavili u većem broju nadzvučni sovjetski lovci MiG-19 naoružani vođenim projektilima vazduh-vazduh (druga generacija).

J 29D

Kako je od samog početka letnih ispitivanja bilo jasno da J 29 može podneti motor znatno veće snage SAB i Svenska Flugmotor (Švedski aviomotori) su nastavili razvoj jačeg motora koji bi do krajnjih granica iskoristio sve potencijale Tunana. Zbog toga je razvijena verzija motora Gost sa sastavom za naknadno sagorevanje označen kao RM2A. Novi motor je s uključenim naknadnim sagorevanjem davao maksimalni potisak od 27,5 kN. Taj je motor radi letnih ispitivanja ugrađen u jedan preinačeni J 29B koji je označen kao J 29D. Nažalost ovaj je avion uništen 1961. godine iako je bio vredan primerak švedske vazduhoplovne industrije.

J 29E

Nakon što je fabrika Svenska Flugmotor osigurala novi, znatno jači motor na red su došli stručnjaci SAB-a da za njega naprave odgovarajuću verziju Tunana. Jači motor je mogao J 29 obezbediti nadzvučne brzine. Ispitivanja u aerotunelu i iskustva stečena tokom operativne upotrebe su pokazala da bi masivan trup bez većih problema izdržao let s nadzvučnom brzinom. Za razliku od trupa krila su pri visokim podzvučnim brzinama pokazivala neke nedostatke s lokalnim udarnim talasima, koje su izazivali vibracije i gubitak stabilnosi i upravljivosti aviona. Da bi to -ovi Stručnjaci SABa su lečili ovu pojavu s ugradnjom zuba na napadnu ivicu krila, u cilju poboljšanja procesa opstrujavanja krila s vazduhom na transoničnim brzinama. Projektanti su uklonili i pretkrilca koja su se protezala od zuba do kraja krila jer su ispitivanja pokazala da je uprkos tome zadržana niska brzina sletanja. To novo krilo je prvi put ispitano na verziji aviona J 29E, koji prvi put poleteo 3. decembra 1953. Bez obzira što se ovo rešenje dobro pokazalo, tokom 1955. je proizvedeno samo 29 primeraka ovog aviona. Razlog zbog čega nije proizvedeno više primeraka leži u činjenici da nisu dobili motore sa naknadnim sagorevanjem, pa je ovaj model bio tek prelazno rešenje između J 29B i J 29F. Kako se novo krilo pokazalo znatno bolje od starog njime su naknadno opremili i sve S 29C bez promene oznake aviona.

J 29F

SAB J 29F.

J 29F je poslednja izrađena verzija Tunana na kojoj su Sabovi stručnjaci ujedinili sve najbolje sa prethodnih verzija i dodali nova rešenja. Tako je J 29F dobio motor s naknadnim sagorevanjem i novo krilo s aerodinamičkim zubom s verzije J 29E. Prvi primerak J 29F je poletio 20. marta 1954. i odmah se pokazao sa znatno boljim mogućnostima ubrzanja i postizanja maksimalne brzine. Najočiglednije posledice jačeg motora bile su skraćivanja dužine poletanja i znatni porast brzine penjanja. Švedsko ratno vazduhoplovstvo je bilo oduševljeno novim lovcem, ali je ipak usvojilo odluku da se okonča proizvodnja. Naime, svi dotadašnji proizvedeni J 29 prikupili su relativno malo sati leta te je švedsko ratno vazduhoplovstvo zaključilo da je isplativije provesti sveobuhvatnu modernizaciju svih Tunana i tako ih u nekoliko godina dovesti na isti standard. Za modernizaciju su odabrani 1 (i jedini) J 29D, 288 modela J 28B i 19 J 29E.

Svi J 29F koji su 1963. još uvek bili u operativnoj upotrebi dobili su mogućnost nošenja dva infracrveno samonavođena projektila AIM-9B Sajdvinder. Sajdvinder je po licenci proizvodio Sab, a švedsko ratno vazduhoplovstvo mu je dalo oznaku Rb24. Iako je prvi put poletio još 1948, verzija J 29F je ušla u operativnu uporabu tek 1955.

Korisnici

• Austrija - Austrijsko vazduhoplovstvo, (nem. Österreichischen Luftstreitkräfte).
• Švedska - Švedsko vazduhoplovstvo, (šved. Svenska flygvapnet).
• Ujedinjene nacije.

Vidi još

• SAB
• JAS 39 Gripen
• MiG-9
• MiG-15
• Jak-15