Sastanak u Toariju

Sastanak u Toariju je tajno savetovanje održano septembra 1926. tokom zasedanja Društva naroda između nemačkog ministra inostranih poslova Gustava Štrezemana i ministra inostranih poslova Francuske Aristida Brijana. Mnogi su ovaj sastanak shvatili kao krunu pacifističkih postignuća u duhu Društva naroda. Ovaj sastanak zapravo je bio izviđanje sa obe strane kako bi se razmotrile mogućnosti za zbliženje između Francuske i Nemačke.

U posleratnom periodu osim službenih odnosa i diplomatskih veza između nemačkog i francuskog ministarstva inostranih poslova održavani su i neslužbeni odnosi preko najraznovrsnijih tajnih agenata. Jedan od takvih posrednika bio je i profesor Hagenen koji je živeo u Švajcarskoj a koji je ranije bio predavač francuskog jezika na Berlinskom univerzitetu. Posle rata njemu je stavljena u dužnost misija da održava vezu između nemačke i francuske teške industrije. Kada je ovaj agent podneo ostavku zamena mu je bio profesor Enar. On je i organizovao sastanak između Brijana i Štrezemana u mestašcu Toari nedaleko od francusko-švajcarske granice.

Položaj Francuske u tom trenutku bio je dosta delikatan usled stalnog opadanja franka.

Brijan se nadao da će pomoću finansijske nagodne sa Štrezemanom postići stabilizaciju franka. Moguće je i da je Komitet de forž gurao Brijana na sporazum sa Nemačkom jer je bio zainteresovan za što brže stvaranje evropskog kartela čelika.

Kako kazuje Štrezeman u svojim zabeleškama profesor Enar koji je njemu došao radi prethodnih pregovora otvoreno mu je postavio pitanje je li Nemačka spremna da pomogne Francuskoj u rešavanju njenih ekonomskih teškoća.

Razgovori

Za vreme sastanka u Toariju Brijan je počeo izjavom da su pokušaji delimičnog sređivanja francusko-nemačkih odnosa beskorisni: oni kriju u sebi nove opasnosti. Neophodno je kardinalno rešenje svih pitanja koja se tiču Francuske i Nemačke. Brijan je saopštio da je spreman da pretrese uslove za predaju Nemačkoj ne samo Sarske nego i Rajnske oblasti. Francuskog ministra inostranih poslova interesovalo je može li Nemačka sa svoje strane da izađe u susret Francuskoj u nizu ekonomskih i finansijskih pitanja.

Štrezeman je odgovorio da je sporazum moguć samo u slučaju ako se evakuacija Rajnske oblastu bude izvršila ne delimično nego već u celosti i to što je moguće brže. On je predložio da okupacione trupe evakuišu Rajnsku oblast do 30. septembra 1927. godine. Brijan se principijalno sa tim saglasio.

Štrezeman: „Dakle ja mogu konstantovati da se ne radi o skraćivanju roka evakuacije već o momentalnoj evakuaciji čitave oblasti.“

Brijan: „To se razume samo po sebi. Sve mora biti dovedeno u red što je pre moguće.“

Štrezeman: „Što se tiče Sarske oblast Versajski ugovor je predvideo otkup Sarskih rudnika.“

U pogledu Sarskih rudnika posle izvesne diskusije došlo se do sporazuma. Otkupna suma utvrđena je na 300 miliona zlatnih maraka. Štrezeman je predložio da se pitanja u vezi sa emisijom železničkih obligacija radi plaćanja nemačkog duga prepuste na razmatranje ekspertima. Sa svoje strane Brijan je obećao da će dati instrukcije francuskom predstavniku na Konferenciji ambasadora u pogledu proučavanja pitanja o mogućnosti napuštanja vojne kontrole od strane saveznika. Brijan se žalio da ima probleme sa vojnim krugovima koji mu ukazuju na mogućnost sukoba sa Nemcima. On se tom prilikom raspitivao o organizaciji Čelični šlemovi. Tom prilikom izjavio je:

Smetnje se javljaju od strane francuskog ministarstva vojske. Ono mi je podnelo čitav dosije sa aktima povodom sukoba sa Nemcima. Moji vojni krugovi prebacuju mi da ja na nemačku gledan očima političara i da stoga ne znam šta se tamo odigrava.

Štrezeman je odgovorio da organizacija Čelični šlemovi pre predstavlja opasnost po nemački unutrašnji poredak nego što predstavlja vojnu opasnost za drugu zemlju.

Brijan: „Razume se, ja tome ne pridajem nikakav osobit značaj ali me spasite situacije da mi moji vojni krugovi večito dolaze sa takvim pitanjima.“

Zatim je Štrezeman postavio pitanje o Ojpenu i Melmediju, dvema pokrajinama koje su Versajskim mirovnim ugovorom pripale Belgiji. Tom prilikom on je Brijanu predao izveštaj o pregovorima o tom pitanju sa Vanderveldom kao i sa predstavnikom Belgije u Reparacionoj komisiji, Delakroom. Štrezeman je zapitao Brijana kakav stav zauzima francuska vlada prema tim pregovorima.

Brijan: „Kako su nam Belgijanci govorili, oni službeno nisu vodili pregovore i nisu ozbiljno pretresali pitanje vraćanja Ojpena i Malmedija. Sve to ne dolazi ninajmanje u zgodan čas.“

Na kraju razgovora Štrezeman je istakao da ne želi da stabilizacija franka učvrsti i Poenkareovu vladu. Brijan je odgovorio da po njegovom mišljenju Poenkareova vlada predstavlja privremeno rešenje. Tom prilikom on je dao karakternu ocenu Poenkarea. Po njegovim rečima Poenkare kao da nije živeo među ljudima. Kod njega se sve prelama kroz prizmu pravnih formula i političkih akata. On pamti svaku tačku i stav svojih nota ali ne poznaje osećanje francuskog naroda i ne shvata potrebe vremena.

Diplomate su raspravljale i o budućem zajedničkom radu u Društvu naroda, o stanju u engleskim kolonijama i o ruskom pitanju. Nekoliko dana posle sastanka u Toariju Brijan je otputovao u Pariz. U štampi se pojavilo francusko saopštenje da je:„Ministarski savet odobrio izveštaj ministra inostranih poslova o stavu francuske delegacije u Ženevi i o njegovom sastanku sa Štrezemanom u Toariju“.

Posledice Toarija

Tačna sadržina pregovora ministara u Toariju nije bila objavljena. Ipak je sva štampa ocenjivalataj sastanak kao događaj koji znači krupnu promenu u raspodeli međunarodnih snaga u Evropi.

Poluzvanični organ francuskog Ministarstva inostranih poslova Temps plašeći se preteranog političkog odjeka sastanka u Toariju izjavljivao je da tamo nisu istaknuti nikakvi konkretni predlozi ni sa jedne strane. U Temps-u od 19. septembra 1926. stajalo je:

Govoriti da je Brijan dao saglasnost na evakuaciju Rajnske i Sarske oblasti ili tvrditi da je bilo predloženo da se Francuskoj pruži novčana pomoć radi saniranja njenih finansija putem prodaje izvesnog dela nemačkh železničkih obligacija znači na voditi računa o realnim mogućnostima datog momenta i ići ispred događaja.

List je podvlačio da dalji razvitak francusko-nemačkih odnosa zavisi od toga hoće li Nemci da se pokoravaju obavezama koje na njih stavljaju Lokarnski sporazumi i koje iziskuje lojalna saradnja u Evropi. Po ugledu na francuski ministrski savet i nemački kabinet je takođe odobrio pregovore u Toariju. Brijan od strane Francuske i Heš od strane Nemačke bili su ovlašćeni da pristupe konkretnim pregovorima.

Sastanak u Toariju, Hešovi pregovori sa Brijanom i naročito ekonomsko zbliženje Francuske sa Nemačkom izazvali su ozbiljnu uznemirenost u engleskim vladajućim i poslovnim krugovima. S obzirom na to Velika Britanija je pokušala da preuzme inicijativu u pogledu ekonomskog zbliženja sa Nemačkom.

Od 8. do 10. oktobra 1926. godine na predlog britanske diplomatije održana je u Romsiju konferencija britanskih i nemačkih industrijalaca. Nemačka se rado odazvala pozivu Britanije. Predstavnici nemačke industrije istakli su: ako nemačka metalurgija stupa u saradnju sa francuskom onda će nemačka hemijska industrija stupiti u saradnju sa britanskom.

U Francuskoj se razvila čitava kampanja protiv politike u Toariju a naročito protiv Brijanovih obećanja o evakuisanju Rajnse i Sarske oblasti. Štrezemana je 1. novembra posetio francuski ambasador i izvestio ga o preprekama nastalim u Francuskoj u pogledu ostvarenja „toarijske politike“. Štrezeman je bio razočaran i obavestio je ambasadora da je u Toariju razmatran čitav kompleks pitanja i da je za njega to bila uvertira za veliku evropsku politiku.

Brijan se ubrzo odrekao svojih izjava datih u Toariju. Prilikom pretresanja budžeta u skupštini 29. novembra 1926. Brijan je izjavio da on i Štrezeman u Toariju nisu potpisali nikakav sporazum. Na zasedanju Narodne skupštine od 13. januara 1927. na direktno pitanje postavljeno o pregovorima Brijan je rekao da nije dao nikakva konkretna obećanja.