Википедија

Silovanja tokom rata u Bosni i Hercegovini

Silovanja tokom rata u Bosni i Hercegovini predstavljalo je politiku masovnog sistemskog nasilja usmerenog protiv žena.[1] Iako su muškarci svih etničkih grupa počinili silovanja, većinu su počinili pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS) i drugih paravojnih jedinica, koje su koristile silovanje kao sredstvo terora i taktiku,[2] u okviru etničkog čišćenja.[3][4][5] Procene broja silovanih žena tokom rata kreću se između 10.000 i 50.000.[6] Tačan broj je teško utvrditi i veruje se da je broj neprijavljenih slučajeva mnogo veći od prijavljenih.[7]

Haški tribunal proglasio je „sistematsko silovanje” i „seksualno ropstvo” u ratno vreme zločinom protiv čovečnosti. Neki autori zaključili su na osnovu organizovane i sistematske prirode masovnih silovanja ženske bošnjačke populacije da su ova silovanja bila deo šire kampanje etničkog čišćenja[8][9][10] i da je VRS sprovodila politiku genocidnog silovanja protiv bošnjačke etničke grupe.[11]

Suđenje pripadniku VRS-a Dragoljubu Kunarcu bilo je prvi put da je osoba osuđena zbog korišćenja silovanja kao sredstva za vođenje rata. Nakon rata, napravljeno je nekoliko nagrađivanih dokumentaraca, dugometražnih filmova i predstava koje obrađuju silovanja i njihove posledice.[12][13]

Silovanja uredi

Procene uredi

Procene broja silovanih žena i devojaka variraju od 12.000 do 50.000, pri čemu ogromna većina njih su Bošnjakinje.[14] MKSJ procenjuje između 20.000 i 50.000 silovanja, i da se 80% tih slučajeva dogodilo tokom dužeg perioda zatočeništva.[15] Stručnjaci UNHCR-a tvrde da se dogodilo 12.000 silovanja.[16][17] Komisija UN stručnjaka identifikovala je 1.600 slučajeva seksualnog nasilja,[18] koji je izračunao da su srpske snage odgovorne za 90% seksualnih napada, hrvatske snage za šest odsto, dok su bošnjačke snage odgovorne za četiri procenta.[19][20]

Kao etničko čišćenje uredi

Oktobra 1992. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao je Komisiju kojom je predsedavao Mahmud Šerif Basioni. Prema nalazima komisije, bilo je očigledno da su srpske snage sistematski koristile silovanje, uz podršku komandanata i lokalnih vlasti.[a] Komisija je takođe zaključila da: „Prijavljena silovanja vršile su sve strane u sukobu. Međutim, najveći broj prijavljenih žrtava su Bošnjaci, a najveći broj optuženih su Srbi. Postoji takođe i nekoliko izveštaja o silovanju i seksualnim napadima između pripadnika iste etničke grupe.”[22]

Logori uredi

 
„Karamanova kuća” kod Foče. Bila je jedno od mesta mučenja i silovanja žena tokom rata.[23]

Tokom sukoba, žene svih etničkih grupa bile su pogođene, iako ne u meri u kojoj je pretrpela bošnjačka populacija.[17] Srpske snage su osnovale „logore silovanja” gde su žene bile zatočene, mučene i silovane tokom višegodišnjeg perioda. Žene zadržavane u logorima puštane su tek kada bi ostale trudne.[24] Grupna silovanja i javna silovanja nisu bila retka.[25] Ovi logori su se nalazili u Keratermu[26], Vilinoj Vlasi, Manjači[27], Omarskoj, Trnopolju, Uzamnici.[28] Starost žrtava bila je između 12 i 60 godina i žene su često bile iz iste porodice.

Logori su bili uspostavljeni širom Foče ali najozloglašenija lokacija gde su žene bile silovane bila je „Karamanova kuća”. Bošnjakinje, uključujući i maloletnice od svega 12 godina, bile su redovno silovane.[29] Tokom suđenja Dragoljubu Kunarcu i drugima, uslovi u ovim logorima su opisani kao „nepodnošljivo nehigijenski”. Žene i devojke koje je probrao Kunarac ili njegovi ljudi bile su odvožene i silovane.[30] Šef policije u Foči, Dragan Gagović, identifikovan je kao jedan od muškaraca koji bi posećivali ove logore kako bi birali žene za silovanje. Grupna silovanja bila su uobičajena. Svedokinja u predmetu Kunarac i drugi u logoru Buk Bijela, opisuje kako je izvelo 10 starijih muškaraca i silovalo je u istoj noći.[31] Najmanje 11 osoba je optuženo u vezi sa silovanjima u logorima u Foči.[32]

U periodu od pet mjeseci između proleća i leta 1992, između 5.000 i 7.000 Bošnjaka i Hrvata bilo je zatočeno u nehumanim uslovima u Omarskoj.[33] U koncentracionom logoru, silovanje, seksualni napadi i mučenje muškaraca i žena bili su uobičajena pojava. Jedne novine su tamošnje događaje opisale kao "mesto ubijanja, sakaćenja, premlaćivanja i silovanja".[34][35]

U logoru Trnopolje pripradnici VRS-a, milicajci i čuvari logora silovali su nepoznati broj žena i devojaka.[36] U logoru Uzamnica, jedan svjedok na suđenju Oliveru Krsmanoviću, optuženom za zločine u vezi sa višegradskim masakrima, tvrdio je da su zatočenici svojevremeno bili prisiljeni da siluju žene.[37] Oko 100 žena bilo je zatočeno i podvrgnuto višestrukim silovanjima u logoru u Kalinoviku. Žene su bile prinuđene da zatrudne i rađaju.[38]

U zajedničkom logoru Čelebići kojim su upravljale bošnjačke i hrvatske snage, srpski civili bili su podvrgnuti raznim oblicima mučenja i seksualnog zlostavljanja, uključujući silovanje.[39] U Dretelju većinu zatvorenika činili su srpski civili koji su držani u nehumanim uslovima, dok su ženski zatvorenici bili silovani i rečeno im je da će biti zadržane dok ne rode „ustašu”. I srpski i bošnjački civili bili su zatočeni u HVO logoru Heliodrom u Rodocu.[40] Srpske žene i devojke su bile silovane i mučene u bordelima u delu Sarajeva pod kontrolom ARBiH.[41]

Posledice uredi

Nakon kraja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma bilo je kontinuiranih pokušaja da se suprotstavljene strane pomire.[42]

Mnogo je pažnje posvećeno potrebi da se shvati realnost onoga što se desilo, razbiju mitovi i tome da se odgovorne vođe dovedu pred lice pravde i podstaknu da prihvate svoju krivicu za masovna silovanja i druge oblike okrutnosti.[43]

Među posledicama ovog rata jest i to da je etnički identitet sada od mnogo veće društvene važnosti u Bosni i Hercegovini nego što je to bio prije 1992. Od 60-ih godina 20. stoljeća do rata postotak miješanih brakova iznosio je približno 12% i mlađi građani često bi za sebe prije govorili da su Bosanci nego identificirali svoju etničku pripadnost. Nakon rata je postalo obavezno da se ljudi identificiraju kao Bošnjaci, Srbi ili Hrvati i to je bio i ostao problem za djecu silovanih žena koja odrastaju i sazrevaju.[44]

Medicinska studija obavljena na 68 Bošnjakinja i Hrvatica koje su bile žrtve silovanja tokom rata od 1992. do 1995. otkrila je da su mnoge od njih kao rezultat pretrpjele psihičke probleme. Nijedna od njih nije ih imala prije silovanja. Nakon silovanja, 25 od njih imalo je samoubilačke misli, 58 patilo je od depresije odmah nakon silovanja, a 52 još su patile od nje u vrijeme provođenja studije, godinu kasnije. Četrdeset četiri od njih silovane su više od jednom, a 21 silovana je svakog dana tokom perioda u zatočeništvu. Dvadeset devet ih je zatrudnjelo, a 17 ih je pobacilo. Studija je došla do zaključka da su silovanja imala „duboke trenutne i dugoročne posledice na mentalno zdravlje” ovih žena.[45] U BiH, prema podacima Amnesti internašonala, živi više od 20 hiljada preživjelih žrtava ratnog silovanja.[46]

Napomene uredi

  1. ^ „U Bosni, neki od prijavljenih slučajeva silovanja i seksualnog zlostavljanja koje su izvršili Srbi, uglavnom protiv muslimana, jasno su rezultat individualnog ili malog grupnog ponašanja bez dokaza o sistematskom djelovanju. Međutim, mnogo više slučajeva čini deo opšteg obrasca čije karakteristike uključuju: sličnosti među praksama u prostorno nepovezanim geografskim područjima; istovremeno kršenje drugih pravila međunarodnog humanitarnog prava; istovremena vojna aktivnost; istovremena aktivnost usmerena na raseljavanje civilnog stanovništva; zajednički elementi pri izvršenju silovanja, maksimiziranje poniženja na žrtve i zajednice; i vreme silovanja. Jedan poseban faktor koji vodi do ovog zaključka je veliki broj silovanja koja su se dogodila u mestima pritvora. Silovanja u pritvoru ne deluju nasumično i ukazuju na najmanje politiku podsticanja silovanja, uz podršku namernog propusta komandira logora i lokalnih vlasti da vrše komandu i kontrolu nad osobljem koje je pod njihovom nadležnošću.” [21]

Reference uredi

  1. ^ Doja, Albert (2019). „Politics of mass rapes in ethnic conflict: a morphodynamics of raw madness and cooked evil” (PDF). Crime, Law and Social Change (na jeziku: engleski). SpringerLink. 71 (5): 541—580. ISSN 1573-0751. S2CID 149928004. doi:10.1007/s10611-018-9800-0. 
  2. ^ Bell 2018.
  3. ^ Totten & Bartrop 2007, str. 356–57.
  4. ^ Henry 2010, str. 65.
  5. ^ Hyndman 2009, str. 204.
  6. ^ Bell (2018); Turto (2017); Džidić & Dzidic (2015); Reuters (2019); Gadzo (2017); Crowe (2013)‍:p. 343
  7. ^ „In Bosnia and Herzegovina, stigmatization persists for victims of wartime sexual violence”. TRIAL International (na jeziku: engleski). 17. 4. 2020. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  8. ^ Cohen 1996, str. 47.
  9. ^ Boose 2002, str. 73.
  10. ^ Becirevic 2014, str. 117.
  11. ^ Johan Vetlesen 2005, str. 197.
  12. ^ Morales 2001, str. 180.
  13. ^ Stiglmayer 1994, str. 202.
  14. ^ Wood 2013, str. 140, 343.
  15. ^ Bartrop, Paul R. (4. 3. 2016). Bosnian Genocide: The Essential Reference Guide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3868-2. 
  16. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. str. 222—. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  17. ^ a b Wood 2013, str. 140.
  18. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. str. 222—. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  19. ^ Kennedy 2002, str. 252.
  20. ^ Waller 2002, str. 276–277.
  21. ^ Allen 1996, str. 47.
  22. ^ Allen 1996, str. 78.
  23. ^ Irwin, Rachel (2013-10-04). „Witness Describes Sexual Torture by Bosnia Serb Forces”. iwpr.net (na jeziku: engleski). Institute for War and Peace Reporting. Pristupljeno 2023-08-31. 
  24. ^ Crowe 2013, str. 343.
  25. ^ Parrot & Cummings 2008, str. 39.
  26. ^ Downey 2013, str. 139.
  27. ^ Skjelsbæk 2006, str. 63.
  28. ^ Mojzes 2011, str. 172.
  29. ^ McDonald & Swaak-Goldman 1999, str. 1414.
  30. ^ de Brouwer 2005, str. 90–91.
  31. ^ „Kunarac, Vukovic and Kovac - Judgement - Part III”. www.icty.org. Pristupljeno 2023-08-23. 
  32. ^ Bartrop, Paul R. (4. 3. 2016). Bosnian Genocide: The Essential Reference Guide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3868-2. 
  33. ^ Robinson 1998, str. 185.
  34. ^ Henry 2010, str. 66–67.
  35. ^ Hewstone 2009, str. 73.
  36. ^ Halilovich 2013, str. 91.
  37. ^ Tausan 2013.
  38. ^ Weitsman 2008, str. 561–578.
  39. ^ Walsh 2012, str. 63.
  40. ^ Bogati 2001.
  41. ^ Nikolic-Ristanovic 2000, str. 59.
  42. ^ Malek 2005.
  43. ^ Boraine 2002.
  44. ^ Saunders 2009.
  45. ^ Lončar & Medved 2006, str. 67–75.
  46. ^ Milojević, Milorad (2023-01-11). „Sarajka, prva žrtva ratnog silovanja kojoj BiH treba isplatiti odštetu”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2023-08-23. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Svedočanstva uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Силовања_током_рата_у_Босни_и_Херцеговини&oldid=27703056”