Sima Popović (sveštenik)
Sima (Simeon) Popović ( ? – 1841.) rođen je u svešteničkoj porodici krajem 18. veka. Predak je današnjih Popovića u Velikom Borku.
Sima Popović | |
|---|---|
| Datum smrti | 1841. |
Sveštenički rad uredi
Prve knjige, psaltir i časlovac izučavao je kod svog oca sveštenika Stanoja stekavši tako osnovnu pismenost. Dalje školovanje nastavio je u manastiru Bogovađi gde se pripremao za sveštenički poziv. Sveštenički čin primio je pred Kočinu krajinu.
Izbegavši u Srem za vreme Kočine krajine, uvideo je da je njegovo bogoslovsko znanje mnogo skromnije od znanja tamošnjih sveštenika, pa je nastavio da uči iz knjiga i od učenih ljudi. Sakupljao je zrno po zrno znanja gde god se moglo naći.[1]
Posle zaključenog Svištovskog mira 1791. godine, kojim se ovaj rat završio, pop Sima se sa porodicom i preživelim zemljacima vratio u Borak. Po povratku, važio je za jednog od najučenijih sveštenika u okolini.
Božju službu u crkvama u Leskovcu (Kolubarskom) i neposrednoj okolini služio je pedeset pet godina. Bio je veran čuvar hrama Svetog Dimitrija i leskovačke svetinje koju je nekoliko puta obnavljao.
Hroničar vremena uredi
Pop Sima nije bio junak na bojnom polju, ali je zato bio među zaslužnim ličnostima u događajima za oslobođenje od Turaka u beogradskoj Posavini. Sećanje na popa Simu kao borca na planu jačanja slobodarskog duha, negovanja njegove snage i širenja pismenosti i prosvećenosti naroda, očuvali su i preneli na svoje potomke njegovi učenici i sledbenici.[1] Doprineo je da se mnogo štošta ne zaboravi. Zahvaljujući njemu, njegovom pamćenju i kasnijim pričanjima ostali su poznati detalji događaja lokalne i šire istorije. Sa blagoslovom i pričešćem ispraćao je i sa velikom radošću sačekivao borce iz bojeva.
Jedini boj u kom je učestvovao bio je boj na Ravnju (Zasavici). Zahvaljujući njemu sačuvani su od zaborava pripreme, tok i učešće posavskih boraca u ovom boju.
Pop Simini savremenici iz Borka uredi
Pop Sima je bio veliki prijatelj kneza Sime Markovića i Milisava Čamdžije.
Pop Sima i knez Sima Marković uredi
Pop Sima i knez Sima bili su vršnjaci, drugovi iz detinjstva, velik prijatelji i istomišljenici.
Godine 1812. knez Sima je crkvi leskovačkoj poklonio zvono koje je doneo čak iz Rusije.[2] Počastvovan ovim darom i brigom svog prijatelja, pop Sima je izgradio zvonaru i učvrstio presto obnavljajući još jednu časnu trpezu na kojoj i danas stoji zapis „Pop Sima ponovo postavi presto 1812. godine“. Zvono je služilo do 1915. godine, kada su ga Austrijanci, sa još tri zvona, skinuli sa zvonare i odneli.
Godine 1813, pred leskovačkom crkvicom brvnarom pričestio je i blagoslovio vojsku kneza Sime kad je polazio na Drinu, pa s njom i sam otišao. Kraj te iste crkve brvnare u Leskovcu knez Sima je 1817. godine održao poslednju pobunjeničku skupštinu u beogradskoj Posavini i na njoj objavio početak bune protiv knez Miloševog apsolutističkog režima. Pošto je knezu Simi pomogao u pripremi Simine bune jedva uspeva da spase glavu od Miloševe osvete. Do njega stiže zastrašujuća poruka da će „pod strašni sud pasti i lišiti se života svoga ako od onoga što je knez Sima hteo, bude govorio, ili radio!“[1] Dotle pristupačan i veoma razgovorljiv, pop Sima je postao veoma zagonetan, ćutljiv, zamišljen i povučen. Tako je poznati srpski hroničar Milan Đ. Milićević u svom delu „Kneževina Srbija“ napisao – „Pričaju da je bio neki pop Sima, koji je sve znao, ali nije hteo nikome ništa kazati.“ U stvari, nije smeo kazati.[1] Posle odlaska kneza Miloša iz Srbije, najzad je progovorio.
Pop Sima i Milisav Čamdžija uredi
Pop Sima je smatrao da je Milisav najbolji i najveći junak koji nije voleo ni sa kim da se bije, osim sa Turcima. Zapamtio je i preneo na potomstvo veliki broj Milisavljevih pesama različite sadržine, kojima se on ili rugao Turcima, ili ih začikivao i na sukob izazivao, ili se šalio sa saborcima i zemljacima da bi im olakšao jade. U pohodu na Drinu i u najljućim okršajima pratio je Milisava i bio kraj njega nakon ranjavanja u boju na Paležu (Obrenovcu) kada je podlegao teškim ranama posle dva dana bolovanja. Milisava Čamdžiju pop Sima je ispovedio pred smrt i preneo njegovu poslednju želju da bude sahranjen u porodičnom voćnjaku, kraj brata Ivanka.
Prosvetiteljski rad uredi
Pop Simina školica uredi
Prve škole, zvane školice, u beogradskoj Posavini ponikle su uz crkve. U pop Siminoj školici učenje je bilo strogo praktično, a učilo se podražavanjem tako što bi učenici prvo posmatrali šta rade stariji učenici ili sveštenik Sima, pa su onda pokušavali to isto i oni da urade. Na taj način su učili čitanje, pisanje, računanje i crkveno pojanje. Smatralo se da je đak dobro opismenjen kada izuči psaltir, časlovac i i kad nauči da piše. Bolje stojeći đaci produžavali su svoje školovanje u manastirima.
Za vreme ustavnobranitelja pop Simina školica je prerasla u pravu školu i tu, uz crkvu, ostala sve do početka 20. veka.[3]
Pop Simina biblioteka uredi
Posebni značaj sveštenik Sima davao je knjigama, kao nepresušnom izvoru novih znanja. Imao je svoju ličnu biblioteku, za ono vreme prilično bogatu, u kojoj je, pored crkvenih knjiga bilo i svetovnih. Kupovao je knjige, ali ih i razmenjivao sa kolegama. Nesebično ih je davao „na pročitanije“.[1]
Poslednja služba uredi
Poslednju Liturgiju odslužio je u leskovačkoj crkvi brvnari 1841. godine. Umro je posle sedam dana bolovanja od upale pluća, 26. januara 1841. godine. Grob mu nije obeležen. Pretpostavlja se da je sahranjen pri crkvi leskovačkoj ili kraj oca Stanoja u Trudelju.[4]
Svojim učenicima Iliji Dimitrijeviću, Stefanu Živanoviću i Panteliji Ivanoviću ostavio je amanet da čuvaju sveto mesto u Leskovcu da ne zapusti, bar onako kako ga je on čuvao.[5]
Reference uredi
- ^ a b v g d Vasiljević, Radmila (2004). Pop Sima Popović iz Velikog Borka i njegovi savremenici. Beograd: ELIT Medica. ISBN 978-86-7222-041-4.
- ^ „Poreklo prezimena, selo Leskovac (Lazarevac)”.
- ^ Radovanović, Vitomir; Radovanović Vasiljević, Radmila (2014). Crkve i sveštenici Leskovca Kolubarskog. Kragujevac: Kalenić. ISBN 978-86-84183-78-3.
- ^ „Verski život”.
- ^ „Podizanje crkve Svetog Dimitrija u Leskovca kolubarskom” (PDF).
Literatura uredi
- Radovanović, V., Radovanović Vasiljević, R. (2014). Crkve i sveštenici Leskovca Kolubarskog. Kragujevac: Kalenić.
- Čeliković, B. (ur.). (2011). ŠUMADIJA, Šumadijska Kolubara: naselja, poreklo stanovništva, običaji. Beograd: Javno preduzeće Službeni glasnik i Srpska akademija nauka i umetnosti.